Prvi Deo
Kaltrina Krasnići: So tell me more about, about your childhood, where did you grow up and how was your neighborhood, your household, your childhood? [Na engleskom] Dakle, reci mi malo o tvom detinjstvu, gde si odrastao i kakav je bio tvoj kraj, tvoj dom, tvoje detinjstvo?
Gazmen Salijević: Pa kao i svako detinjstvo, nešto je što se svi mi rado sećamo pa i ja. Nekako, rođen sam ‘80ih godina, tačno ‘81. godine 19. maja u romskoj porodici sa puno dece. I onda nekako to detinjstvo je bilo srećno, bilo je puno ljubavi puno, pažnje među nama. Bio nas je puno, postoji jedna izreka ovde kod nas na Kosovu, kažu da dece i para nikad nije dovoljno. Tako da pored toga što smo bili sedmoro dece u porodici, otac je radio u rudniku Kišnica, kompleks Trepče. Rado se sećam detinjstva, jer nekako imali smo bezbrižno detinjstvo. Velika porodica sa puno ljubavi, pažnje, majka koja nas je negovala i radila na tome, bila je domaćica, pokušavala je konstantno da nas nekako stavi na put i to je bio to je bio njen cilj, da postanemo dobri ljudi. I učila nas da se jedni drugima pomažemo.
Ono što se ja sećam je nekog svog ranog detinjstva, jeste da sam kao i svako dete bio, malo nevino malo nestašno. U nekim momentima sam bio dobro dete ali ono što, makar iz priča mojih roditelja, jeste da sam uvek bio znatiželjan, da sam uvek tražio nešto, istraživao, sećam se kao malo dete tada je na, pošto nije bilo puno ekrana, puno televizije, puno puno programa, emisija opstanak. To je bila emisija o Africi, o životinjama i onda se sećam toga. Kada se sećam detinjstva, sećam se, prva asocijacija moga detinjstva jeste ta serija opstanak, obrazovnog karaktera. Ustao bi ujutru, mislim da je negde oko 10 ujutru, to sa znatiželjom čekao da, da to gledam i da onda posle odem da se igram sa prijatelijma. To je neka moja asocijacija za detinjstvo.
Kaltrina Krasnići: Gde ste živeli?
Gazmen Salijević: Pa mi smo živeli u Gračanici, imali smo kuću tamo i onda život tada na selu, i život generalno na ovim prostorima je bio mnogo mirniji. Kada kažem mirniji, ne mislim na bezbednosnu situaciju, nego prosto nije se tol’ko žurilo sa životom. Svi smo mi nekako odrastali, radili uz neku mirnoću i nismo, nismo nekako žurili za puno stvari. Bilo je nekako ono što se danas govori, poštovanja, razumevanja među ljudima, tolerancije. I nekako Gračanica, Priština je sve malo tada bilo. Bilo je ne možda tol’ko urbano, ne tol’ko možda i razvijeno. Bilo je zanimljivo, bilo je zanimljivo živeti, bilo je zanimljivo doći u Prištini, bilo je zanimljivo biti deo grada, biti deo života, zato što nekako poredeći taj život krajem ‘80ih, početkom ‘90ih, kad sam ja već počeo da saznam neke stvari, tog života je bio je bio puno mirniji nego danas, danas se živi mnogo užurbanije, mnogo jače nego, nego nekada.
Kaltrina Krasnići: Kad si po prvi put došao u Prištini?
Gazmen Salijević: Pa ja sam, pošto su, su moji roditelji, moja baba, gde sam ja odrastao u Prištini, takoreći, živeo sam dosta dugo kod svoje babe i svog dede. To je možda bilo sa pet- šest godina. Ja se čak i malo sećam reke Prištevke, jer eto imao sam neku jaku tu memoriju, znam, znam za reku Prištevku, znam da je grad drugačije izgledao, da, da… Prištine se sećam po tome što su malo stariji ljudi pričali meni da su dolazili u grad kako bi se vozili pokretnim stepenicama u Grmiji, odnosno u robnoj kući gde je sada ministarstvo finansija ili ne znam koja institucija se nalazi tamo. Znam da, da čuveni “Korzo” poslastičara, da su ljudi jako je važno u Prištini bilo da šetaš korzoom, da sediš u poslalstičari “Korzo”, da te neko vidi.
Znam da su ljudi pričali o tome, o tim prvim ljubavima, prvim simpatijama, nekako se živelo opet kažem, vraćam se na to moje prvo izlaganje, jer život kog se ja sećam pre mog nekog odrastanja, da je život puno bio mirniji, da neke delove grada eventualno kažemo gde, eto to sada gde, gde je Klinički Bolnički Centar, mi smo tamo imali njive, imali su ljudi gde su obrađivali zemlju. Ja se sećam toga, ne sećam se tol’ko urbanizacije Prištine, sećam se da je Priština bio mali grad na jugu tadašnje države i da su ljudi koji su možda putovali do Makedonije, Grčke, navraćavali na Prištinu, to je to.
Kaltrina Krasnići: What neighborhood did your grandparents live? [Na engleskom] U kom kraju su ti živeli baba i deda?
Gazmen Salijević: My grand [Na engleskom], moji roditelji, moji deda i baba su, su živeli, ovo naselje {pokazuje pravac} gde je, gde se upravo sada nalazimo, u principu to je ova škola {pokazuje pravac} mislim da se “Aca Marović” zvala pre, pre rata. Škola koja je ovde iza…
Kaltrina Krasnići: Meto Bajraktari?
Gazmen Salijević: Meto Bajraktari. Ali nekako moje odrastanje je bilo između, između ovog dela grada, znači gde je sada topana, tako se zove ovaj deo deo grada, i Uljpiane odnosno kod Kičme konkretno. Moje društvo, prijatelji, neke prve simatije, prvog izlaska, onog tunela ispod, nekih kafića koji su tada radili, nekih mesta gde smo kupovali burek. To su nešto što, što što se ja sećam. Onda smo igrali fudbal mislim da se zvala “25. Maj” lokacija ovde negde, gde je sada Međunarodni Crveni Krst na Prištini, gde su semafori, tu bi igrali fudbal. Ovaj deo grada gde su, gde su moji baba i deda živeli, je bio pretežno miran deo grada, sada tu ima puno zgrada, puno novih mesta, nekako je da kažem, odrastanje u Prištini bilo, bilo zanimljivo.
Makar meni, zato što, ja verujem da sada Priština ima kulturan život, da se nekada kulturom bavilo iz neke ljubavi, ako mogu da kažem. I sa mojim nekim odrastanjem ovde kod babe i dede, ja sam u svom ranom detinjstvu bio znatiželjan za kulturnim životom Prištine, za tim nekim koncertima, kulturnim dešavanjima, nekako opet kažem Priština je bio mali grad, ali grad koji je imao dušu i koji je nekako znao da živi. Verovatno i sada se živi i sada ima dušu ali s time što je ta duša mnogo drugačija nego pre, pre pre ne znam, dvadesetak ili više godina.
Kaltrina Krasnići: Where did you go to school? [Na engleskom] Gde si išao u školu?
Gazmen Salijević: Ja sam osnovnu školu završio u Gračanici, srednju sam ovde u Prištini, i školski dani su nešto što, što ne možemo zaboraviti, nešto što, što je kako da vam kažem. Ja sam eto za razliku možda od svojih braće i sestara, nažalost sa mnogim drugim, sa svojom generacijom prošao kroz jedan težak život školovanja. To su bile godine sankcija, godine embarga, godine krize na ovim prostorima kada je bilo teško živeti. Kada je bilo teško izbriti se za život. Sećam se jednom prilikom da mi je otac tada rekao da nema novaca da, da mi pomogne da se školujem i da od mene zavisi dal ću ja nastaviti školovanje ali ja sam…
Kaltrina Krasnići: Was this primary school or secondary school? [Na engleskom] Da li je to bilo u osnovnoj ili srednjoj školi?
Gazmen Salijević: Secondary school [Na engleskom], to je srednja škola, to je već bilo početkom ‘90ih godina kada, kada se situacija nekako menja na ovim prostorima, kada kada imamo ratove u Sloveniji, Hrvatskoj, Bosni, kada nekako konflikt polako nastaje i ovde na ovim prostorima, na Kosovu. Bilo je teško za živeti i onda ja sam nekako rado hteo da dođem u Prištinu da, nekako vezala me neka ljubav za grad, za život, za prijatelje, za sve ono što što čini život jednog mladića tada, ali je dosta teško bilo i onda…
Kaltrina Krasnići: Gde si ti živeo u to vreme?
Gazmen Salijević: Pa kod babe i dede ovde, kod babe i dede ovde zato što su oni malo više finansijski bili bili bili stojali i onda je meni bilo problem da..
Kaltrina Krasnići: To je s mamine strane?
Gazmen Salijević: Sa sa sa, sa mamine strane, jer tada je bilo teško i putovati, teško bilo ne znam, kupiti tu neku mesečnu kartu za autobus, teško je bilo imati novac za užinu, teško je bilo nabaviti knjige. Kad kažem teško, mislim s finansijskog aspekta da da, jako malo ljudi je tada radilo. Znamo da plata nije bilo puno, moji roditelji su tada izgubili posao, otac je radio u rudniku Kišnici, onda je ostao bez posla {dodirne bradu}. Moji roditelji su u to vreme otišli na zapad da rade, mi smo ostali sami sa svojim braćom i sestrama tako da sam ja deo svog detinjstva se proveo kod babe i dede ovde u gradu i…
Kaltrina Krasnići: I kako je to bilo?
Gazmen Salijević: Pa teško, zato što što, nekako i ja kažem moja generacija, i ljudi koji imaju između ne znam, 33 i 35 godina, 36, mi smo nekako sazreli bez vremena, ja neki put razmišljajući sami o sebi, i ljudima koji su blizu mojim godinama. Mi smo nekako odrasli i postali ljudi pre vremena i nekako mi je uvek teško jer mi nismo imali mladost. Kada govorim mladost, ja računam neki tinejdžerski period je od 16 do 22 godine, 23 godine. Nažalost tada je bio konflikt na Kosovu, bio je rat ovde i onda nekako smo mi morali pre vremena da budemo ljudi.
I to je nekako doba mojih, mog detinjstva, jer ja sam sa, sa 14, 15 godina postao deo kulturno umetničkog društva “Roma” Priština. Počeo sam da budem deo dramske sekcije gde sam glumio u amaterskom pozorištu “Roma” Priština, gde smo putovali tada po tadašnjoj državi Jugoslaviji, po festivalima, gde sam pokušao da dajem doprinos i nekako pobegnem od te realnosti u svetu teatra, pozorišta, da se naši likovi pretvaraju {pokazuje na koga} u neke druge likove. I onda tada što mi se sviđalo da smo mi pokušali da ljudima koji, koji dolaze u pozorište kroz jedan vid komedije vratimo osmeh za, na lice jer tada, vraćam se, težak je život bio, pogotovo ovde na ovim prostorima da su, da smo i mi imali konstantne migracije, da smo imali ljude koji teško ekonomski žive, da smo imali takoreći konflikte, rat, na na na, van Prištine, da je bilo teško za život i onda sam ja sa, kažem 14, 15, 16 godina bio deo deo nečeg kojeg je pokušao da stvara nešto. Da tu realnost oslikava bojama kulture, bojama suživota i onda nekako, meni je tada to prijalo da radim i dan danas se rado sećam tih festivala, predstava. Znam da smo tada u pozorištu “Dodona” u Prištini imali premijeru komedije “Romeo i Julija”, gde mi nismo hteli da uradimo Šekspirovo delo, tragično nego smo želeli da to, da to uradimo na jedan način kako bi Romi odigrali “Romea i Juliju”.
Jer svi mi u svojim zajednicama, u svojim mahalama, u svojim ulicama imamo nekog Romea, imamo neku Juliju, imamo neke zabranjene ljubavi i onda smo mi tada glumili jedan, jedan dobar komad. Da smo odigrali Romea i Juliju, na jedan kome… {pokušava da približi} na način komedije kroz osmeh gde smo imali dve, dve, dva staleža, dve porodice. Jer u svakom društvu imate stalež, imate nekog ko je malo bogatiji, koji dolazi iz druge grupe. Nisu svi {pokazuje pravac} ovde zajednica ali postoje te podele unutar svakog društva, tako da mi smo tada odigrali tu, tu predstavu.
I sećam se da je negde krajem avgusta, mi smo radili premijeru i u jednom trenutku režiser i pisac tog dela Sebastijan, moj dobar drug koji sada živi u Italiji, je došao, rekao da će posle premijere uraditi odmah reprizu, zato što što su ljudi čekali na red napolju, da, da, da, da kupe karte i to je nekako upečatljivo, da…
Kaltrina Krasnići: To je bio romski ansambl?
Gazmen Salijević: Da da da, mi smo, mi smo tada predstavu radili na romskom. Imali smo dve porodice {rukama kao da obuhvata celinu} znači uzeli smo čitav koncept “Romea i Julije”, njihov konflikt, ali sve smo to uradili kroz prizmu romskog života. Kroz prizmu Roma, kroz taj neki kažem konflikt staleža, konflikt ekonomskih klasa unutar, unutar, unutar romske zajednice i na kraju krajeva i sam, sam Šekspir u svom delu je, je sukob klasa, sukob bogatstva, moći, snage, ljubavi.
To smo pokušali, da to mi uradimo. I ja i ja kažem, to je jedan lepi deo, jedan deo jedan dobar momenat mog života i života ljudi ovde koji su nekad živeli, a loše je eto to što smo mi već ‘98–‘99. odrasli u mladiće koji se bore za život.
Kaltrina Krasnići: U koju si srednju školu išao?
Gazmen Salijević: Ja sam završio srednje–ekonomsku, ovde, ovde u Prištini i…
Kaltrina Krasnići: Na kom jeziku?
Gazmen Salijević: Na, na srpskom, znači ja sam sve svoju školu završio na, tad je bilo do ‘95. srpsko hrvatskom, onda na srpskom jeziku.
Kaltrina Krasnići: Gde se škola nalazila?
Gazmen Salijević: Škola se nalazila na, dole ka ka, ka sada ka putu ka Kosovo Polju, kojim se ide. To je već tamo gde je poljoprivredna škola, preko puta kasarne. Tada je bila kasarna Maršala Tita, sada je kasarna Adema Jašarija. I nekako je, mi smo imali na, na, na ćošku Emšir se sada zove naselje. Mi smo imali jednu, jednu burekdžinicu od metala napravljenu, tako da smo često išli tu za vreme odmora, kupimo burek ili kifle. Kažem živi, život u Prištini je bio, bio zanimljiv zato što, eto i kada se vraćam o toj hrani, mislim o puno mogućnosti, puno restorana, puno kafeterija, puno kafića. Ja se sećam {pokazuje unazad} da smo ekonomska, poljoprivredna, mašinska škola koje se nalaze u tom delu grada, da su svi ljudi išli tamo {pokazuje pravac} da kupe burek, da smo imali tada Sarajevo, odnosno Bosnu kod, kod Kičme, ispod Kičme. Tako su rekli tada ljudi, da nije bilo tol’ko puno mesta gde smo ne znam, rado, rado šetali, kod onih zelenih zgrada tada, ljudi su zvali taj deo Novi Dom.
I to su bile neke naše avanture neki naši ludorije mladih ljudi kroz grad.
Kaltrina Krasnići: Being a Roma and living in Pristina, how was that then? [Na engleskom] Biti Rom i živeti u Prištini, kako je to bilo tada?
Gazmen Salijević: Pa {gestikuliše rukama} jako zanimljivo pitanje, zato što nekako, kako da kažem sve do ‘99, ljudi nisu imali tol’ko nacionalizma u sebi, da li pripadaš jednoj, drugoj ili trećoj grupi. Ono što bi bilo jako važno je da mi imamo prostora da živimo, da i na kraju što je važno u ljudskoj psihi jeste da ti imaš posao, da si slobodan, da možeš da prehraniš svoju porodicu i da nekako živiš slobodno. I pa šta znam, bilo je lepo, bilo je, bilo je kao nije to kao danas nekog tog nacionalizma, biti ponosan Rom, Albanac, Srbin, Bošnjak, Koreanac. Ljudi mislim da, da sve do ‘99. nekako to nije tolko bilo važno. Da je bilo važno da si ti čovek, da nekako, Romi su bili deo ovog društva.
Mi se sećamo da, ja sam ‘vamo pre neki dan kad smo se videli i pričali o tome, da recimo ako ste želeli da kupite farmerke, garderobu, vi bi išli kod Roma na buvlju pijacu koja se nalazi iza iza iza iza iza Boro Ramiza. Na onom platou, da su pretežno ne znam Albanci, albanska zajednica bavila ne znam cigaretama, da su, da su držali zelenu pijacu, da nekako bilo je hemije između ljudi, bilo je tog nekog suživota. Opet kažem biti Rom je nekako, mi smo konstantno živeli unutar svojih zajednica, ali takođe smo i davali, davali, davali, davali, davali Kosovo, davali ovom društvu određene da kažem koristi, možda ne u tom smislu kol’ko su ne znam davali neke druge zajednice, ali Romi su nekada pronašli svoje mesto, imali smo svoje mesto u tadašnjoj velikoj državi {pije vodu}.
Kaltrina Krasnići: How was it living within the community, the Roma community? [Na engleskom] Kako je bilo živeti unutar zajednice, unutar Romske zajednice?
Gazmen Salijević: {izdahne duboko i glasno}
Kaltrina Krasnići: Because you, you just said, “We lived in our own communities, and had our own life in our community, but we did contribute to the…” [Na engleskom] Jer si, jer si upravo rekao, “Živeli smo u svojim zajednicama, i imali smo svoj život u našoj zajednici, ali smo i davali…”
Gazmen Salijević: Pa…
Kaltrina Krasnići: Tell me, tell me more about that life because my impression is that we don’t know so much about that life. [Na engleskom] Reci mi, reci mi malo više o tom životu jer je moj utisak da ne znamo dosta o tom životu.
Gazmen Salijević: Definitivno u pravu si kada kada kažeš da neko ko nije Rom, a mi i za neki koji nisu Romi mi ih zovemo “Gadje”, što bi u prevodu znao, znači ne-Rom. A “Rom” na prevodu na, na, na jezik drugi znači “čovek”, odnosno na romskom “rom” znači “čovek” {izdahne glasno}.
Ovo šta bi prvo saznali nešto više o Romima jeste da, da su Romi još negde početkom 10. veka napustili Indiju. I to je jako važno znati, kada govorite o Romskoj zajednici. Mi smo krenuli negde sa severa Indije, današnji Pendžab, na granici Kašmira, Indije, Pakistana. Mi smo u 10. veku krenuli. Jedna velika migracija je krenula iz Indije, ne postoji tačni pisani podaci zašto su Romi napustili Indiju, ono što, što postoji iz priča, iz nekih istraživanja, da su Romi tada napustili zbog velikog rata, zbog. I to govori puno o nama da, ako gledate kroz istoriju, Romi i Romski narod, nikad nisu se borili.
Mi smo miroljubiv narod, koji čak u nekim datim momentima ne ustaje da brani sam sebe i ko, želimo da živimo slobodno, želimo da živimo svoj način života, da nikad recimo ko svi drugi narodi na svetu, nismo imali indicija da osvajamo tuđe teritorije, da okupiramo drugi narod, to je jako važna stvar. Romi dolaze na Kosovo negde dolaskom Osmanlijskog carstva ovde, dolaskom Osmanlija i Romi dolaskom iz Indije mi smo nekako sačuvali taj vid plemenskog života, nomadskog načina života, gde je jako bilo teško za Vas kao Albanku ili za nekog ko je Bošnjak, Turčin, Srbin, da uđe u naše društvo.
Da, da nas nekako poznaje, ne u smisli da je bilo teško, Romi, Romi, to je ako, ako radite istraživanje kod tih nomadskih naroda, morate da steknete poverenje da bi ušli u društvo i to je bilo jako ključno za nas Rome jer i mi smo na kraju krajeva nomadska plemena. Bilo je bilo je srećno, bilo je lepo, bilo je zanimljivo jer živeti unutar romske zajednice jeste jedan svet za sebe, postoje pravila, postoje zakoni, postoje tradicije, postoje običaji koji su specifični za Rome. Naravno da te tradicije, te običaji postoje veze sa, sa, sa drugim narodima jer kada sam pričao o toj migraciji, mi smo nekako skupljali {stavlja ruku na usta} izvinite, ili uzeli od drugih naroda, što od Osmanlija, što od Jermena, Armena, ne znam, Kavkaza, Rusa, Egipćana, Indijca, Albanaca, Srba.
Znači kod Roma imate segmente kultura, tradicija, običaja, zakona, svih tih zajednica sa kojima smo se mi nekako mešali tokom našeg putovanja. Romi, Romi su, nekako živeli u tom zatvorenom krugu, u tim mahalama, sada je taj neki moderna reč, geto. Mi smo živeli u tim mahalama, sa svojim zakonima, gde gde je postojala hijerarhija, sve do negde kažem ‘70ih, ‘80ih godina kao kod Albanaca, mi smo imali ode, odnosno stariji ljudi koji su rešavali problem unutar zajednica. Znači to su nešto što smo mi uzeli od, od, od, od albanskih kultura, od albanskog načina života, od Kanona Ljeka Dukađinija [Kanuni i Lekë Dukagjinit], taj taj neki vid oda, gde će stariji ljudi odlučivati unutar, unutar, unutar zajednice.
Dok recimo od pravoslavnih zajednica, na, na ovim prostorima mi smo uzeli neke pravoslavne slave, običaje, sa svojim paganskim načinom slavljenja i obeležavanja. To je za mene bilo fascinantno, to je za mene bilo jako jako čudno, spoj tradicije, paganstva, i modernizma, ako mogu da kažem ili religije. I Romi u tim nekim svojim getoima, u svojim naseljima su živeli u svojim svetovima, gde su bili srećni i pored toga što infrastruktura, život, siromaštvo, je bilo prisutno ali ono što je, što je, što je, što je Cezar jednom rek’o: “Para i igara da bi narod bio srećan”. Romi su narod koji su zadovoljni sa malim stvarima.
Znači nama malo treba za sreću i onda, nekako smo uživali u toj sreći i pored toga što nekako siromaštvo je konstantno dolazilo sa našim životom, veliki broj dece, neobrazovanje, težak život ali čak i dan danas kada ja prolazim kroz romske mahale, nekako dolazim do zaključka da je stvarno nama jako malo potrebno da bi bili srećni. U stvari to je i za sve ljude ovog sveta, mi, mi, mi često kod Roma možemo da naučimo puno toga, da život ne čini srećnim imati ne znam, milion evra ili imati veliku kuću, neki, potreban mi je osmeh, zagrljaj, dobra muzika da se oraspoložite. Malo dobre hrane, velika porodica, to su stvari koje koje čine život srećnim a to su Romi imali.
Mi nismo imali puno para, imali smo malo hrane, dobre muzike i veliku porodicu.
Kaltrina Krasnići: Iz kojeg plemena si ti?
Gazmen Salijević: To je pitam, pošto, pošto Romi su velika plemenska zajednica, Kaltrina ja sam tebi objasnio da točak koji koji nekako znak simbol Roma, mi imamo plavu i zelenu boju na zastavi i unutar točak.
Kaltrina Krasnići: Šta znači to?
Gazmen Salijević: Plava boja označava nebo, zelena boja označava travu, točak označava plemena i putovanje. Zato što su Romi verovali da je nekako nebo njihov svod koji ih vodi, trava će biti uvek mesto gde mogu da se naslone, glavu, da putuju. I zelenilo je nekako označava čistoću, označava život, prirodu i točak ima 16 krakova, to su 16 plemena koji su krenuli iz Indije i putovali danas, odnosno pre rata i danas na Kosovu imate Arlije, imate Buburđije odnosno kovače, imate Gurbete, Muhađere, to su otprilike četiri velike plemenske zajednice koje su živele ovde na ovim prostorima.
Dok recimo po, po Rumuniji, Srbiji imate Mečkare, Ćergare, Užare. Užari su živeli takođe pre rata. Užar je čovek koji pravi od užeta konopce, onda smo imali Sitare, Romi koji su napravili sita i znači imali smo Rome koji su bili specifično dobri u jednom segmentu života. Imali smo ali onda je na Kosovu, su prve te kažem živela ta neka četiri, bili su dominantnija ta, ta četiri plemena. Gurbeti su zajednica koji su bila poznata kao trgovci, kao ljudi koji koji su vešti u prodaji. I Buburđije su ili ti kovaci su ljudi koji , koji su vešti bili sa metalom i onda su pretežno oni držali kovačnice pre rata, recimo i u Prištini i drugim gradovima na Kosovu i sada ne znam dal’ uopšte postoji kovačnica ovde na, na, na, u Prištini.
Pre rata je to nekako, ti ljudi su živeli od toga, to su zanati i to su, to su, to su zanati koji su se prenosili sa kolena na koleno, sa oca na sina, sa, sa dede na unuka. Znači ja dolazim iz Arlijskog, Arlijskog plemena. I Arlije govore drugačijim dijalektom od Gurbeta, drugačijim dijalektom od od Buburđija, ali ono što je jako ključno za romski jezik jeste da se mi međusobno razumemo. Znači samo je stvar dijalekta kao kod Albanaca Geg i Tosk. Ali u principu postoji komunikacija, postoji razumevanje, mada kada ste me pitali o tim, o tim plemenima recimo pre rata, pre ‘99. {češe glavu} ovde je nekako, mislim da je to uobičajeno za taj plemenski plemenski način života, za taj neki plemenski, plemensko funkcionisanje, nije to možda samo kod Roma, da, da, nije bilo poželjno da, da se plemena mešaju.
Da, da , da plemena, kada kažem mešaju, da postoji udaja, ženidba iz jednog i drugog plemena.
Kaltrina Krasnići: Why? [Na engleskom] Zašto?
Gazmen Salijević: Pa to su te neke razlike, to su neke, neke ekonomske pa ne verske, ali to su neki {širi ruke} kako bi Vam to objasnio, to su neke plemenske tendencije, to su zakoni koji su plemena postavila, ja kao pripadnik jednog plemena nije poželjno da, da, da, da se mešam i sarađujem sa drugim plemenom, iako smo mi jedno veliko pleme, jedna velika zajednica, jedan veliki narod postojali. A postojala je ta, to su nepisana pravila, unwrited rules [Nepisana pravila]. Što bi Englezi rekli i to je ako, ako, ako opet kažem analizirati plemenska, plemenske zajednice čak verujem i kod velikih naroda kao što su Albanci, Srbi i ne znam drugi narodi na Balkanu, Crnogorci.
Postoje ta plamenska nepisana pravila. Postoje ti zakoni unutar tih plemena koje su naše starešine pre možda 100-200 godina odredili u nekoj, u nekom u nekom krugu vatre, čerge i muzike, u nekom, u nekoj odi gde prosto se kaže nije poželjno, znači dozvoljeno je ali nije poželjno.
Kaltrina Krasnići: Would you say it’s a class issue? [Na engleskom] Da li bi rekao da je to klasni problem?
Gazmen Salijević: Yes, it’s definitely because, [Na engleskom]. Da, definitivno jeste, zato što postoji ta klasna podela, postoji ekonomska, postoji finansijska, postoji razlika u boji kože, razlika u boji, u boji u dijalektu, znači postoje opet kažem unwriten rules [Na engleskom], nepisana pravila, koja su zakone, ti kao Kaltrina i ja kao Gazmen smemo da kršimo. Znači nekada verujem u davnim davnim vremenima za takva kršenja, bilo je kažnjavanja, bilo je izbacivanja iz plemena, dok recimo Kovači, pre ‘99, i sada u nekim, u nekim manjim sredinama, u nekim {zakašlje se} ruralnim sredinama, neretko sklapaju prijateljstva i neretko sklapaju bračna, bračne veze sa pripadnicima drugog plemena. I to je nešto što iako danas govorimo o toj nekoj modernizaciji, o nekom malo modernijem životu, svi su moderni, svet se promenio i prosto oni ne žele sa nama, Arlije ne žele nekako sa Gurbetima da imaju te neke porodične veze, onda…
Kaltrina Krasnići: Did this ever change? Does this continue to be the…? [Na engleskom] Da li se ovo ikad promenilo? Da li ovo nastavlja da bude…?
Gazmen Salijević: It kind of changed. [Na engleskom] Menja se pomalo, menja se od ‘99. se menja pomalo, ali te, te… promenilo se zato što je veliki broj Roma napustilo ove prostore ‘99. posle rata, dešava se jedna migracija, veliki broj Roma izbeglo je ili u zemljama regiona ili na zapadu. I onda izlaskom iz prostora Kosova, sa ovih prostora nekako se menja pomalo mentalitet. Postoje, postoji sada te promene ali u nekim porodicama gde je još uvek imate malo tog nekog, ja, ja u slobodno vreme to zovem Kanuna, ono ono što smo naučili od albanaca tog nekog zakona gde, gde otac još uvek kaže “Ne, ne” oni nisu, nije, nije, ne možemo mi sa njima.
Kaltrina Krasnići: Da li je, is it in your opinion to have the father decide? [Na engleskom] Da li ti misliš da treba otac da odlučuje?
Gazmen Salijević: {rukom odmahuje} It kind of changed [Nekako se promenilo to.] Menja se, menja se, to je ne znam ‘99. je bilo pretežno da to roditelji, roditelji odluče za sina s kim će on da se oženi, za, za devojku za koga će se ona udati. Sada se to malo menja, sada je sve to nekako drugačije, sada postoji dogovori, postoje otvorene ljubavi i do pre ‘99. ta neka komunikacija, taj neki vid slobodne ljubavi, ne zabranjene ljubavi kao kod “Romea i Julije” sada je malo više slobodnije, {osmehuje se} sada možete uspostaviti javnu vezu, sada već možete, opet kažem taj trend modernizacije sveta, ponekako dolazi u romsku zajednicu.
I nije to tol’ko više da, da, da roditelji ili otac odlučuje o svemu. Sada postoji želja devojke, ili želja dečaka, mladića s kim bi on da se, da se oženi, ili za devojku s kime bi se ona, kod koga bi se ona udala. Ali kažem da, da još uvek ima pomalo, nije to tol’ko izgubljeno, nije to tol’ko savršeno moderno promenjeno ali ima malih, malih promena.
Kaltrina Krasnići: When you read about the history of this town, Pristina, it’s often said that Pristina has the biggest Roma neighborhoods. [Na engleskom] Kada se čita o istoriji ovog grada, Prištine, često se kaže da Priština ima najveća romska naselja.
Gazmen Salijević: Yes. [Na engleskom] Da.
Kaltrina Krasnići: And also it had, it’s one of the first cities to have a first radio programme… [Na engleskom] I takođe je bio jedan od prvih gradova koji je imao prvi radio program…
Gazmen Salijević: Yes. [Na engleskom] Da.
Kaltrina Krasnići: And also the people. Can you talk to me more about this because, i think it is also important for the community itself to have that kind of recognition? [Na engleskom] Itakođe narod. Možeš li mi reći nešto više o ovome jer, mislim da je važno za samu zajednicu da ima tu vrstu priznanja?
Gazmen Salijević: Pa ljudi koji sada žive u Prištini, ljudi koji sada čine, čine, čine, čine ovo društvo moraju da znaju da iako sada nema trenutno veliki broj Roma ovde u gradu, i možda ljude koje sada vidimo da prosto nisu Romi sa Kosova, to su Romi iz Albanije. Da, da, da u Prištini sada imamo samo tri romskih porodica. Da prema nekim statistikama, prema nekim brojkama, negde oko 27 hiljada Roma je živelo u Prištini, da je bilo nekoliko velikih naselja gde su Romi živeli. To je naselje kod kod gradskog parka, nas, ulice je bilo Moravska, mi smo zvali čitavo naselje Moravska, tada je bilo mislim da se “Aca Mrdaković” ulica postoji tamo.
Da čitava to, to, to naselje tamo kod parka se zvala Moravska. Imali smo, imali smo još jedno naselje, Dalmatinska, odnosno ulica je blia Dalmatinska ali su Romi, jedan veliki broj Roma je živeo u Dalmatinskoj. To je sada na, na, na, na, na raskrsnici gde smo, ovaj kafići, ovi mali kafići gde su semafori. {pokazuje pravac rukom} Tu je, tu je, tu je, tu je živeo veliki broj Roma takođe, onda smo imali…
Kaltrina Krasnići: To je, to se beše zvala Topana?
Gazmen Salijević: Da, da, tad. Tu, onda…
Kaltrina Krasnići: Can you explain that more vividly, because that neighborhood doesn’t exist at all anymore? [Na engleskom] Možeš li to objasniti malo živopisnije, jer to naselje ne postoji više nikako?
Gazmen Salijević: Nažalost, to naselje ne postoji znači, od tih semafora, za one koji znaju, znači od semafora pa sve do škole. Znači to je ona ulica koja ide levo {pokazuje pravac rukom} kod semafora, tamo gde je..
Kaltrina Krasnići: Pruga?
Gazmen Salijević: Da, od pruge znači od semafora, pruga, pa sve do škole, sve do raskrsnice, raskrsnice kod Tophane tačno, tamo gde je, gde je onaj neki kao centar tu. Tu je bilo ogromno romsko naselje, Dalmatinska i tu su živeli Romi koji su bili bliski sa turskom zajednicom. Zato što u tom naselju je bilo i puno turaka, i onda pored romskog jezika, stariji Romi koji su živeli u ovom delu grada su retko često govorili i turski jezik. Neka konekcija sa tog naselja, sa turskom zajednicom u Prištini, bilo je nekako jako bliska, jako jako usko vezana i bilo je veliki broj obrazovanih Roma koji žive u tom naselju, takođe i u naselju Moravska.
Onda smo imali Lapsku džamiju, odnosno sada Kodri Trime, ili kako se već zove taj deo naselja {pokazuje rukama ka gore} gore, onda smo imali Kolibarsku. Kolibarska je naselje gde je sada, samo da se setim {stavlja dlanove na lice} kako se sada zove ovaj na albanskom, to je ka, kod tehničke škole..
Kaltrina Krasnići: Kolovicë? [Na albanskom] Koljovica?
Gazmen Salijević: Da, da, ka Kojlovici znači, ti Romi koji su živeli tamo su pretežno Romi koji su radili ako se sećate pre rata, koji su vozili ona drvena kolica, ona ogromna velika drvena kolica po gradu. Vozii su ljudima nameštaje, hranu, stvari, takoreći jedan vid gradskog taksija u to vreme. Ono što, što recimo sad možemo da vidimo po televiziji ono što se dešava u Pakistanu, Indiji, tim azijskim zemljama sa onim njihovim kolicima. Romi su, Romi koji su živeli u tim naselju, u tom naselju gore u Kolibarskoj su pretežno živeli od tog posla.
Onda smo imali Moravsku, veliki broj ljudi, veliki broj obrazovanih Roma, muzičara, aktivista. Ono što si me ti, Kaltrina pitala jeste da sam ‘90ih godina tada u Televiziji Prištini prvi put u svetu, ne samo Evropi, prvi put u svetu se emituje program na romskom jeziku. Radio Priština u tom vremenu takođe prvi put u čitavom svetu kreće nedeljna emisija na romskom jeziku. Romi Kosova, kada ste me malopre pitali kol’ko smo mi doprineli iako smo živeli u nekom izolovanom, ako sada vidite puno tih romskih pokreta, organizacija u svetu, puno tih čak i priznanje Roma kao, kao najveće etničke zajednice na svetu, u Evropi nas ima negde oko dvanest milona.
Velikom delom su zaslužni Romi, romski aktivisti koji su tada živeli, koji su tada živeli, koji su tada radili na ovim prostorima.
Kaltrina Krasnići: Stvarno?
Gazmen Salijević: Da. Zato što taj pokret ‘71. Romi su kao nacija, kao narod priznati u Londonu ‘71. godine na prvom kongresu Roma gde, gde da kažem, da kažem usvojena jedna himna romska, romska zastava. Gde se napravila taj neki vid strategije, očuvanje, promocija i zaštita Roma kao najveće manjinske zajednice u Evropi, jer su Romi, pored Jevreja, zajednica koja je najviše stradala tokom Drugog svetskog rata i onda su Romi koji su preživeli, Romi koji su došli na mlade naraštaje želeli su da nekako zaštite Rome od rata.
Želeli su da zaštite Rome kao zajednicu jer sve do Drugog svetskog rata, Romi su bili kao {izdahne glasno} nekako kao robovi. I onda Romi Kosova su ‘70ih godina sa Romima u Srbiji, u Hrvatskoj, Balkana znači taj neki pokret. Ali pogotovo pioniri romskog pokreta sveta ‘70ih godina je krenuo iz Kosova, krenuo iz Prištine, iz Prizrena, iz Mitrovice, iz Đakovice, iz naših malih sredina na Kosovu. Zahvaljujući tada tih ‘70ih godina kada je Televizija Priština pokrenula prvi romski program, emisija “Agbunipe” što bi na prevodu značilo “Budućnost”.
Mi smo, mi smo, mogli da dobijemo informacije na svom jeziku, mogli smo da prenesemo poruku na svom jeziku, mogli smo da promovišemo našu kulturu, da očuvamo naš jezik. Na kraju krajeva sve to je nekako Priština i Kosovo zapisano negde u istoriji tih međunarodnih organizacija, sve te kao neko ko je prvi omogućio, ‘aj da kažem ne omogućio, dao prostora romskoj zajednici da promoviše jezik, kulturu, tradiciju i sve ono što čini jedan narod.
Kaltrina Krasnići: Did… is this like the beginning of also creation, creation of organized cultural organisations of Roma people? [Na engleskom] Je li, da li je ovo početak takođe stvaranja, stvaranja organizovanih kulturnih organizacija romskog naroda?
Gazmen Salijević: Jeste, da, definitivno to je, to je nešto što što što opet kažem, Drugi svetski rat je jako takoreći ubilo Rome i romsku zajednicu. Nacisti su imali za cilj da istrebe, istrebe, da. Kad govorim o genocidu, to je istrebljenje. Nacisti su pokušali da istrebe Rome, Jevreje i druge narode i ja kroz šalu i kroz razgovor sa nekim mojim da kažem, jako je teško istrebiti Rome. {smeši se} Mi smo jak narod, mi smo čvrst narod i onda ‘70ih godina je pokrenuta inicijativa. Uvideli smo da, da, da je neko pokušao da nas uništi, da, da mi kao društvo kao zajednica nestanemo.
I onda ‘70ih kad je pokrenut aktivizam, sve to je bilo inicijativa da kulturna društva, kulturni pokreti, omladinske organizacije, udruženja nastao, nastaju sa jednim ciljem – očuvanje, promocija kulture, jezika i tradicije. I to je kao zahvaljujući njima tada, mi danas imamo svoju kulturu, imamo svoj jezik, imamo svoju tradiciju. Kad kažem imamo, mi smo je očuvali zahvaljujući njima, zahvaljujući njima mi danas nastavljamo da radimo tamo gde su oni, oni stali i ono što bi ljudi u Prištini, gde ono ljudi na Kosovu trebali da znaju da trebaju poznati svoje komšije. Narod će među nama optuživati jedno drugog, uperiti prst na jednog drugog, gde će da, je neko drugi kriv za našu sudbinu.
Nažalost svi mi nosimo odgovornost za ono što se dešava i ono što se desilo, i svi mi smo odgovorni za ono što će se desiti. Priština bez njenih građana, bez Roma, Crnogoraca, Hrvata, Srba, Albanaca, Goranaca, Bošnjaka, Turaka nije Priština. I nekako ko je stari Prištevac, ko je živeo u gradu zna otprilike u kom naselju su živeli Romi, gde su živeli Srbi, gde su živeli Albanci. Nekako Romi su skromno davali doprinos razvoju Prištine, promociju Prištine, mi smo uvek sa ponosom i dan danas govorimo sa ponosom da Televizija Priština, odnosno danas RTK su prva medijska kuća na svetu koja je dala prostora romskom jeziku.
I mislim da samo trebamo biti malo više tolerantniji, da trebamo malo više dati šansu upoznati naše komšije jer ono što sam ja iz nekog ličnog svog iskustva, rastući kao dete druge kože, druge religije, druge etničke zajednice, setim na sebi jeste ta predrasuda. Taj vid ono što danas zovemo diskriminacijom, tretiranjem drugačije osobe druge boje kože, pola, rase, seksualnog opredeljenja, šta god, da je potrebno davati prostora ljudima, da je potrebno upoznati drugu kulturu, da ne gledamo sve crno i belo, da, da, da ja danas osećam prazno zato što je Priština bez Roma.
Ja se osećam danas tužno, danas, ovih godina zato što mislim da bi Priština drugačije izgledala sa Romima. Zato što nekako mi smo, svi mi imamo svoj život, svi mi imamo svoje životne priče, svako, svaki narod ima svoju istoriju, svaki narod ima svoje kanone, svoje zakone ali opet kažem nekako ta naselja su nestala. Ovo naselje iza Dalmatinske je potpuno nestalo, kao da nikad nije postojalo. Naselje Moravska takođe, tu su iznikle zgrade, neke nove kuće. Nekako istorija, tradicija, život ljudi, nepisana dokumenta, nepisane slike, ulice, mahala, igra dece, voda kroz ulicu, sve je to nestalo, nekako da kažem preko noći i onda je napravljen novi svet.
U tom novom svetu naravno da Romi imaju nekog svog prostora ali danas Romi žive pretežno, kad govorim ovde, u ovom delu delu Kosova žive u selima, ne u gradu. I opet kažem, ako ja želim da upoznam Albance i ja to ne mogu ako živim u Gračanici, a takođe ako Albanac ili neko iz albanskog društva želi da upozna Rome, ne može to da uradi zato što Romi žive po selima, žive u neurbanim sredinama i onda nekako gledajući ono što si me pitala Kaltrina, kakav je život bio kao dete, mislim da je tada bila neka harmonija.
Bilo je nekih zdravijih odnosa između ljudi zato što možda nije bilo puno materijalizma, nije bilo puno nacionalizma ako mogu tako da kažem. A danas se sve vodi na materijalno stanje, na nacionalno stanje i na etničku pripadnost. Znači svi mi smo pre rata, ne znam, između ‘90- ‘95. {pokazuje rukom} možda i generacije koje su koje su malo stariji, koji više pamte, nije tol’ko bilo važno dal’ si Albanac, Rom, Srbin, Crnogorac ili Turčin koji živi u Prištini. Mislim tada je bila ta klasna podela, dal’ si Prištevac ili si, {odmahuje rukom} ili si, ili si sa sela, ili si iz nekog drugog dela.
Što je normalno za, za, za gradove, normalno za jedno društvo ali je nekako je bilo opet kažem, bilo je, bilo je, bilo je, bilo je duše. Grad je imao svoju dušu, danas ima svoju dušu, ali ta duša je prazna bez Roma. Kada sada govorim o tim nekim ciframa, kažu neki podaci 27 hiljade, ja kažem ne mora ni da bude 20 hiljade, i da je sto. sto ljudi, sto porodica, to je brojka, to su ljudi, to su priče. Ono što vi pokušavate da radite. To su živote ljudi, to su sećanja na, na naše detinjtvo, jer svi mi kad starimo pokušavamo da se setimo našeg detinjstva, igranja, odrastanja, prve ljubavi, prve simpatije, igara iz, iz detinjstva, ne znam lastike ili konopca ili Nemaca i Partizana.
Šta smo već igrali kauboja ili indijanaca. Čovek nekako se uvek rado seća detinjstva i nažalost rat {pročisti grlo} je taj koji je nekako uradio što je uradio, da mi imamo nepisane, neispričane priče naših građana. Ja znam da, da stariji Prištevci čežnju za, za, za tim životom, za njihovim komšijama, jer kraj krajeva rat nikome nije doneo dobro.
Kaltrina Krasnići: When you talk about your past, you talk a lot about tradition and I imagine that once you start having friends from other communities, you realize how, how your traditions were different and also when we met last time you, you were actually talking to me about certain traditions which were very interesting to me, that were like particular to your community. [Na engleskom]
Kada govoriš o svojoj prošlosti, pričaš dosta o tradiciji i zamišljam da kada jednom počneš da postaješ prijatelj sa drugim zajednicama, ti shvatiš kako, kako su tvoje tradicije bile drugačije i takođe kada smo se sreli prošli put, ti, ti si zapravo meni pričao o određenim tradicijama koje su meni bile jako zamiljive, koje su bile specifične za tvoju zajednicu.
Gazmen Salijević: Pa definitivno, svaki narod, svaku zajednicu čine neke tu tradiciju, običaji, kultura, {stavlja ruku na usta} izvini, način života i upoznajući druge zajednice, upoznajući druge ljude, ja sam video kol’ko smo mi specifični, kol’ko smo mi da kažem drugačiji, kol’ko smo mi jedinstveni u, u, u nekom svom načinu života, koliko imamo drugačije običaje, drugačije tradicije. Kad govorim o tome znači svako, svaka plemenska zajednica {češe bradu} kod Roma, svako, svako društvo, svaka porodica, svaka familija, svaka zajednica, koja je tad bila gore u Moravskoj ili Dalmatinska ili Tatari ili ljudi koji su živeli u Kolibarskoj, ili ljudi koji su živeli na selima su imali svoje…
Nekako, za mene kao dete to je bilo čudni običaji i onda kao mali sam krenuo da sakupljam i pišem o tome jer sam mislio da, da nekako za mene je ovo čudno. Romi koji su živeli, jedno selo, Romi koji su živeli na selima, Romi u Kolibarskoj su slavili recimo Vasilicu. Vasilica, odnosno Sveti Vasilije po pravoslavnom nekom verovanju i po veri je srpska, pravoslavni svetac, ali su Romi slavili Vasilicu. Znači ne Vasilija, muškog roda, nego Vasilicu. I verovalo se da su Romi pretežno, postoji verovanje u mojim beleškama, klali odnosno prineli žrtvu gusku, guske ili gusku.
I kada sam pitao starije ljude zašto ne znam ne, kokošku, ne, zašto ne nešto drugo, neku drugu životinju, tada su su stariji ljudi sa kojim sam ja pričao kao tinejdžer, zašto guska, zašto ti neki običaji, verovali da to neki, taj veliki rat u Indiji, guske su poletele, probudile i Rome i spasili ih velikog rata i velikog potopa, vode, nasilja tada koje se desilo u toj Indiji. I kao zahvalnost tome spasenju Roma, Romi su 13. januara svake godine prineli žrtvu Vasilici i klali bi guske.
