Janjevo je poznato po svojim zanatlijama. Još uvek kruži anegdota, prenosila se od ljudi do ljudi, ne postoji ništa slično zapisano, ali ipak… kada je Nasradin posetio Janjevo, pitao je ljude… zapravo, pre nego što ih je pitao šta rade, hvalio je svoju baštu, zbog veličine svojih kupusa, i da ne postoje gajbe u koje bi njegov kupus mogao da stane. Sad, Janjevci su zapamtili šta je rekao kada je došao prvi put. Kada je došao drugi put, oni su radili nešto čekićem, pravili buku. On je upitao jednog od njih, ‘Na čemu rade?’ ‘Oh, prave tu gajbicu za tvoj kupus.’ Tako da kad je shvatio da imaju… on ih je prokleo, ‘Da nikad ne postanete ni grad ni selo.’ Mi težimo da verujemo da zbog te kletve Janjevo nije ni grad ni selo.

Janjevo tada u mome djetinstvu kako ja pamtim je bilo zaista u jednom velikom procvetu ili renesansi. Tako da smo mi imali sve u Janjevu. To je bio jedan mali gradić, koji je imao sve što je bilo potrebno ljudima, građanima za život. Znači sve vrste dućana, sve vrste prodavnica. Ne samo mi što smo radili nego je bilo i u centru tako zvanom Čaršija. Gde se odvijao taj život trgovački. Znači od jutra, ranog jutra kada je na crkvi se javljalo pozdrav zvono ljudi bi se ustajali, pripremali za svoj rad. Koji su išli u dućane, koji su išli u trgovine ili u proizvodnju, neki poljoprivredu. Uglavnom cjeli dan bi se radilo. Na večer opet bi zvono zvonilo i to je znak da treba prestati raditi jer počinje služba u crkvi i tada bi prestali raditi. I nakon toga bi muški, muškarci, domaćini izašli u Čaršiju, u centar i tamo bi dogovarali te poslove, biznise, trgovinu, prodaju, razmjena artikala.

Naši stari su imali oko 300 hektara vinove loze. To se mi kažemo kopalo ručno, riralo se kaže tada, znaš, kaze da riraš. Pola metar moraš najmanje dubinu da kopaš pa da zasadiš lozu. I na treću godinu je dolazila loza. A u međutome tu se stavljalo crni luk. Mi kažemo karamid, crni luk to se seo tu, mislim da bi došo rod. I sada, mislim dođe reč i bili su podrumi rakije i vina. Čuveni podrumi. Orahovac je posle se zagradio. Naša ova brda bili su rimljani. Oni su imali vinogradi pa su to tako, pustečilo kad su se rimljani povukli naši su došli pa su ponovo rirali. Mislim to kopali sadili su lozu, lozu. Imali smo prokupac, belo, hamburg. Imali smo sva vrsta grožđja što postoju u bivšu Jugoslaviju. I sve vrste trešnje smo imali, kajsije, jabuke, kruške. I naši su bili tada što kažemo mi trgovci, skitači. Mi smo ih tako zvali skitači. I oni gde bi bili u Makedoniju ili u Sloveniju ili u Hrvatsku, Bosnu, gde bi videli neku voćku oni bi uzeli pip i stavili krompir, da se ne osuši. I kad dođe sve su kalemili su. I nema voćka koja nije bila na ovo tlo, Janjeva.

Sećam se ondak krajem valjda ‘60-tih izgradnjom Doma Kulture. I dobili smo bioskopsku salu i ondak to je bilo za, to je bilo pojem da mi možemo da pogledamo jel Din Martina i neke kaubojske filmove i tako. Ondak nam je bilo to malo lakše i simpatičnije. Svake nedelje okupljanje u tom domu. Bile su te narodne igranke, plesovi, muzika uživo. Normalno koju smo sami stvarali, finansirali, i tako dalje. 

Sećam se primera da nemamo para da kupimo još gitara, još tambura, još instrumenata koje bi nam olakšali malo i poboljšali kvalitet tih igranki. I ondak smo da se tako izrazim dosađivali onim ljudima u općini dajte investirajte malo u mladost. ‘Dajte,  investirajte, treba nam još para, za ovo za ono’. Tako da se sjećam kad god bi nam bilo i takvih momenata pa nam daju nešto novca i ondak mi pokupimo i sjećam se ondak smo formirali tamburaški orkestar.

Mahom se svirala domaća lagana romansa, starogradske pesme lepe. A bogami bio je prisutan i Tom Džouns, bili su prisutni i Bitlsi. Tako da svirali smo i jedno i drugo. Nažalost vrlo malo smo… il nismo znali il šta ja znam… Narodne muzike nam je bilo jako malo, više smo se orientirali na tu muziku koja je bila moderna u tom vremenu. To su te, uzmite Mišu Kovača pa šta ja znam Jevremovića. Pa i naše neke stare prizrenske pjesme, i tako dalje.

Ispričaću jednu anegdotu iz tog vremena. Tu su išli kamioni za kamionima, tu recimo ima ona kuća onih Hrvata koji su sad najjači, koji su ostali, to je gore nekih dvesta metara odavde, pa sve do pošte su bili poređani kamioni i tovarilo se. To je bilo masovno iseljavanje, ja ono, teško da se preboli to, za onoga ko nije Janjevac. I sad, dolazi jedna stara žena na pregled i onako, uobičajeno, nema neke posebne tegobe.

I ja joj rekao: ‘Baka, na šta se žališ, šta te boli?’ Kaže: ‘Bole me kamioni’. Reko’: ‘Bole sve nas’. Znači bila je, bila tad i ta dijagnoza, bole me kamioni. E boli baš, to je išlo, to je išlo, samo sedite kao naveče s njima, popijete, družite se, sutra već vidite da nisu tu. Jer odluke su padale maltene preko noći. Kažu oni danas: ‘Nećemo, nama ne treba da idemo’. I onda, desi se nešto preko noći, verovatno ode jedan komšija, ode drugi, zašto bi ja ostao, idem i ja. I tako…