Prvi dan je bio… izložbeni prostor je bio veoma velik. Tada se sećam da je baš na ulazu s desne strane bila jedna veoma velika sala, rekoh: ‘Šta se ovde radi?’ Na primer kad su se uzimali radovi za izložbe, materijal za prihvatanje je bio pripremljen, i normalno sve je išlo putem carine, ali pre je bila i špedicija, sa špediterom su donosili radove do galerije. Dakle, carinski postupak je bio jednostavniji. I onda su instalirali radove. Bili smo jako mala ekipa od šest ljudi i svi smo se uključili u organizaciji izložba. […] Direktor je bio Šućuri Nimani, Enđel Beriša je bio kustos, imali smo knjigovođu, imali smo… bila sam ja, Rahman je bio tehničar i imali smo jednog čistača. Znači, sa ovim osobljem smo započeli. Galerija je bila tako pozicionirana, uvek smo imali puno posetilaca, jer je ambijent bio takav, imponirajući. Iza ‘Boro i Ramiza’ je bila pijaca i ljudi su dolazili sa kesama direktno u galeriji. Imali smo posetioce raznih profila, ne samo umetnike. Bilo je zadovoljstvo, jedno iskustvo, nešto skroz drugačije za mene. Bilo je vrlo prijatno iskustvo upoznati umetnike, ja sam bila mlada, oni su bili stariji i nisam ih poznavala. Morali su da se predstave ko je ko, sve dok sam nakon jednog dugog perioda uspela da upoznam sve.

Ljirije Buljići rođena je 1955. godine u Peći. Ona je umetnica sa sedištem u Prištini na Kosovu, koja se bavi keramikom. Buljići je studirala vajarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti Univerziteta u Prištini. Četiri decenije radila je u Nacionalnoj galeriji Kosova i bila je u centru prve javne institucije koja se bavila promocijom moderne i savremene umetnosti. Sa akademskim iskustvom u skulpturi, Buljići se orijentisala na umetnost keramike ranih 2000-ih kada se upoznala sa tehnikom raku. Njena umetnička praksa daje formu i izraz bogatom iskustvu u umetnosti i svetu oko nje.