Drugi Deo
Eremire Krasnići: Htela bih da se vratimo na vas i na Galeriju, kako ste se odlučili da studirate vajarstvo?
Ljirije Buljići: E, sad sam imala dve godine iskustva u Galeriji i prekinula sam studije. Nisam imala vremena da studiram pravo. Pokojni Enđel Beriša je primetio moj talenat, crtala sam ili listala umetničke knjige i kataloge. Video je neke moje crteže koje sam radila za sebe u slobodno vreme i podstakao me da se upišem na Akademiju likovnih umetnosti. Iako sam se tada osećala loše jer sam mislila, “Svi profesori umetnosti su u Galeriji, i oni bi pomislili…” Plašila sam se da me ne percipiraju kao da koristim tu priliku. Tada smo imali drugačiju radnu etiku.
Konačno sam odlučila, prijavila se, bio je petodnevni prijemni ispit, vredno sam radila, bila sam visoko ocenjena i primljena. Odabrala sam skulpturu jer volim grube materijale, glinu i slično. Možda je to nešto što imam iz detinjstva, nismo imali igračke, a igrali smo se blatom. Ali upala sam i sada je bilo pitanje da li će mi odobriti da prisustvujem predavanjima sa redovnim studentima. Imala sam sreću da sam naišla na razumevanje kod direktora i on je to odobrio, naravno, u prisustvu svih članova osoblja koji su izrazili…
Eremire Krasnići: Složili su se?
Ljirije Buljići: Dogovorili su se da me, ako treba, zamene na poslu sat, sat i po, dok budem na predavanjima. Diplomirala sam na vreme, bilo je dobro, baš mi se dopalo. Naporno smo radili, iako su uslovi za rad bili zaista loši. Na Akademiji nam je nedostajao materijal za izradu skulptura. Ako je bilo gline, onda smo morali sami da kupimo alate za modelovanje gipsa. Kao studenti imali smo mnogo troškova, jer Akademija nije mogla da pokrije te troškove. Dakle, govorim o vremenu kada sam studirala.
Zimi, na primer, studio je bio veoma hladan, glina bi se smrzla i nismo mogli da radimo sa njom. Onda bismo pravili nešto od papira, improvizovali smo skulpturu, ali nekako smo diplomirali. Ja sam bila student pokojnog Agima Čavderbaše [Agim Çavdërbasha], tako da tokom mojih poslednjih godina studija, nije bio baš sjajnog zdravstvenog stanja, primili su ga u bolnici u Ljubljani. Konačnu ocenu sam dobila kod Zorana Karalejića, koji ga je menjao tokom ranih ‘90-ih.
Eremire Krasnići: Da li je bilo drugih profesora vajarstva u odseku za vajarstvo?
Ljirije Buljići: Bio je Čavderbaša i Zoran Karalejić.
Eremire Krasnići: Niko drugi u to vreme?
Ljirije Buljići: Bio je još jedan… ne, zapravo, samo njih dvojica.
Eremire Krasnići: Šta ste naučili od njih? Oni su bili ključne figure u vajarstvu. Mislim, Karalejić je bio Čavderbašin učenik, ali Čavderbaša je bio najvažniji.
Ljirije Buljići: Bilo je to, kao što sam rekla, u vreme kada sam ja studirala kod njega, on nije bio dobro zdravstveno, imao je problema. Dakle, on nas je zadužio da proizvodimo radove, ali nije bio tu sve vreme da nas prati, nego do jednog trenutka, pa je morao da preuzme Karalejić. Trudio se da nas prati, nije imao šta… samo ako je trebalo da ga konsultujemo o nečemu, a zapravo smo uvek radili samostalno.
Eremire Krasnići: Ono čega se sećam iz tih knjiga koje su se promovisale u Prištini jeste da je uvek postojala neka pravednost u dvorištu rektorata, gde su bile predstavljane različite skulpture, da li je to bio deo kulture?
Ljirije Buljići: Ne, ne, mislim da nije bilo. Samo ako su studenti to radili. Ili ako je to bio program Akademije, inače, ne znam, nisam sigurna. Nisam…
Eremire Krasnići: Htela sam da vas pitam, da li je skulptura bila promovisana u javnom prostoru, da li je…
Ljirije Buljići: Na primer, kada su studenti završili godinu, otvorena je izložba, kao… nakon što su dobili ocene, bile su izložbe. Inače, ne znam. Kad je bila Akademija, bilo je skulptura, ovde su bile neke barake gde je nedovršena crkva, tu smo imali časove. Nisam tu duže ostala, kada se čas završio, vratila bih se na posao.
Eremire Krasnići: Da li je bilo izložbi koje su pokazivale skulpture u Galeriji? Samo se pitam kakav je bio status tog medijuma u to vreme, da li je bio promovisan?
Ljirije Buljići: Izložba Agima Čavderbaše, Svetomir Arsić je imao izložbu, bilo je nekoliko izložbi, znate, promovisalo se. Bila je jedna iz Niša, bila je jedna umetnica, ali ne mogu da se setim imena, imala je neke stvarno zanimljive skulpture. Bila je i jedna iz Skoplja, onda iz Albanije, izložba skulptura iz Albanije preko saradnje koja je postojala između dve galerije. Tako da su postojale izložbe na kojima je bila prisutna skulptura kao medijum.
Eremire Krasnići: ‘81, studentski protesti, da li su uticali na Galeriju i život, na suživot?
Ljirije Buljići: Ne, na poslu to nije… nije se mnogo odražavalo, jer umetnici nisu bili mnogo uključeni, mislim. Imali smo problema sa prostorom, gde je bila Galerija, imali smo problema sa… isključivali su struju. Možda nije zbog protesta, nego zbog ostalih, kirija je bila ogromna, Ministarstvo to nije moglo da priušti. Dakle, bio je period tamo, nismo uspeli, pauzirali smo.
[Intervju je ovde isečen]
Ljirije Buljići: Dakle, bilo je otvoreno ovde ako je bilo, kako da kažem {objašnjava rukama} malih dimenzija, na primer, kada su išli preko Kosova, Prištine, Peći, Prizrena, znam da su išli u Podujevo, Mitrovicu, ali ne svi oni.
Eremire Krasnići: Vi ste obrazovali ljude u vizuelnoj umetnosti.
Ljirije Buljići: Oni koji su uglavnom dolazili iz Albanije, ostali nisu mogli, oni su bili lakši.
Eremire Krasnići: Da li je zajednica bila prisutnija u gradu ili ste imali adresu?
Ljirije Buljići: Sada su imali adresu. Iako su i mlađi pokušali, mladi studenti, oni koji su to završili i kao studenti koji su diplomirali ‘80, bila je jedna izložba. Onda je izložba otišla, svi novi umetinici su otišli u Japan, Pariz, tako da…
Eremire Krasnići: Dakle, Galerija je prodavala i u…
Ljirije Buljići: Da.
Eremire Krasnići: U mestima koja su delila tog umetnika, izlagao je u drugim zemljama.
Ljirije Buljići: Da, da. Pogotovo u Japanu, otišli su i u Pariz.
Eremire Krasnići: Da li su išli samo preko Udruženja umetnika i preko Udruženja Galerije?
Ljirije Buljići: I Udruženje je bilo uključeno u to, kako da kažem, aktivnosti udruženja su bile izložene u Galeriji i Udruženje figurativnih i primenjenih umetnika je imalo zakazan prostor.
Eremire Krasnići: I Fakultet za finalnu izložbu, tako?
Ljirije Buljići: Fakultet, ne {odmahuje glavom}, ne u Galeriji.
Eremire Krasnići: Akademija umetnosti nije imala zakazan prostor?
Ljirije Buljići: Galerija, ne, ne Akademija, ne za studente, samo ove… Znam da je jednom 1980. godine bila izložba pod nazivom Diploma. Ta generacija umetnika iz ‘80-ih otvorila je izložbu i to se više nije praktikovalo. Nakon što su to imali, jer to… zapravo, imali su ih na Akademiji, dobijali su ocene i izlagali su se radovi studenata.
[Intervju je ovde isečen]
Ljirije Buljići: Tada, skoro svaka izložba koja je bila aktivna, putovala je, dakle dovodili biste je, svaka zemlja koja je dovodila svoje izložbe ovde, naše bismo slali tamo sledeće godine. To je bila regularna razmena.
Eremire Krasnići: Reciprocitet.
Ljirije Buljići: Reciprocitet, da. {Stavlja naočare} Ovo su bile, {glede u svoje beleške} ovo je bilo u Irskoj, Glasgovu, Holandiji, Velikoj britaniji… Sarajevu, sve grafike iz ‘85.
Eremire Krasnići: Da li je disciplina grafičke umetnosti razvijenija ili kako?
Ljirije Buljići: Razvijenija nego… grafička umetnost je bila razvijenija i više se izlagala. Ne znam da li je to bilo zbog transporta ili zbog posla, ali tamo… Vidite, uvek je postojalo prijateljstvo, uvek sa direktorom, jer Šićri [Nimani] je bio serograf, pravio je postere i te stvari. Činilo se da je Fatmir Kripa [Fatmir Krypa] imao grupu, Hisni Krasnići [Hysni Krasniqi], onda su bili neki {stavlja naočare} Fatmir Kirpa, oni su bili stalni, dolazili bi, Imer Šaćiri [Ymer Shaqiri].
Eremire Krasnići: Da, oni su bili i na Bijenalu u Sloveniji.
Ljirije Buljići: Na Bijenalu, bili su na Bijenalu, sad ja… Dakle, bili su u Irskoj, Japanu, {gleda u beleške} u Budvi, Nju Delhiju. Na primer, Dževdet Džafa [Xhevdet Xhafa] je bio u Novom Delhiju, {čita beleške} Dževdet Džafa, Destil Marković, Dimitar Kondovski. Svi su oni išli u Nju Delhi.
[Intervju je ovde isečen]
Ljirije Buljići: Pa onda je bilo, bilo je razlike u zapošljavanju, tako da je bilo tri prema jedan. Tri Albanca (smeje se), tri Srbina i jedan Albanac. Ovde je saradnja uvek bila obostrana, umetnici su bili pozivani, nisu se takmičili. Tada je bilo, aktivniji su pozivani na grupne izložbe i odlazili na druga mesta.
Eremire Krasnići: Trudili su se i da sve zajednice budu predstavljene.
Ljirije Buljići: Da, da, sigurno. Bilo je obavezno na neki način. Ali, radilo je, bilo je dobre umetnosti, naše i njihove.
Eremire Krasnići: Sve zajednice.
Ljirije Buljići: Sve zajednice, da {klima glavom}.
Eremire Krasnići: Da li postoji nešto što želite da dodate pre nego što pređemo na ‘89? O radu u Galeriji, o njenom javnom programu, predavanjima?
Ljirije Buljići: Bilo je predavanja, dolazili bi i oni, kako da kažem, došao je recimo Vlada Bužančić, likovni kritičar, on je ovde predavao. Dolazili su neki Beograđani i držali predavanja, dolazili bi mediji, ko je bio zainteresovan mogao je da dođe, umetnici, da prati predavanje i… ne znam.
Eremire Krasnići: Da li je postojalo neko mišljenje o tome šta je Galerija radila, dakle, mediji su pisali o Galeriji…
Ljirije Buljići: Mediji su uvek pisali, u nekom trenutku… Mislim, svi mediji su pisali, Jedinstvo je takođe dugo pratilo rad Galerije, uz pozitivne kritike. Kasnije su počeli, svi ti, isti je novinar počeo da piše suprotno. Tada su počela previranja, neka vrsta razlike. Sve je kritikovano sa njihove strane.
Eremire Krasnići: To je više oko ‘88-‘89.
Ljirije Buljići: Tada, da. Bilo je očigledno…
Eremire Krasnići: Šta je bio razlog, zašto su hteli da naškode radu, pošto je bilo uobičajeno?
Ljirije Buljići: Tada… ovo je bilo… kada smo izlagali, kada su bile zajedničke izložbe, ako je neki Srbin učestvovao na izložbi, to je bilo kritikovano. Čak i priprema programa Galerije, i program uopšte, izložbe, sve je bilo kritikovano. Kada je bila provera iz policije i Kancelarije za međunarodne odnose, koja je tada radila, došli su misleći da će pronaći nešto na osnovu onoga što je bilo napisanom i sve je bilo u redu, sa najavama izložbi, sa programa, sve je bilo u redu. Gledali bi da su dvojezični, da je srpski paralelan sa albanskim. Dakle, i engleski je bio obavezan, pa je svaki katalog bio na engleskom, srpskom i albanskom.
Eremire Krasnići: Kontrola se povećala?
Ljirije Buljići: Povećala se, više od strane novinara jer nije bilo potrebe, jednom su možda imali pogrešnu informaciju, nikada više.
Eremire Krasnići: Onda, do kad je Šićri Nimani bio tamo?
Ljirije Buljići: Bio je…
Eremire Krasnići: Bio je tamo deset godina, tako?
Ljirije Buljići: ‘90, bio je tamo deset godina, do ‘90. ‘91. se promenio direktor. Šićri je završio svoj mandat, dva mandata. Došao je novi direktor, onda smo naišli na nove prepreke, jer ovo, kako da kažem, finansiranje, Ministarstvo [kulture] Srbije je finansiralo Galeriju.
Eremire Krasnići: Da, izgubili smo autonomiju kao teritorija, onda…
Ljirije Buljići: U to vreme smo imali mnogo finansijskih problema, tako da nije bilo mnogo aktivnosti. Nekoliko puta je nestajala struja, Galerija je zatvorena, zapravo nismo mogli da uđemo dok se ne nađe rešenje. Zatim, Muzej revolucije, gde se danas nalazi Galerija, nekada je bio Muzej revolucije. Muzej je transformisan odlukom Ministarstva kulture Srbije, ali su radnici, srećom, prebačeni na rad u Muzej Kosova. Dakle, niko nije dobio otkaz, ali je izložbeni prostor ostao i zgrada je data Galeriji. Prvo, kada smo otišli, dobrovoljno su nam dali prostor, direktorka Muzeja revolucije nam je oslobodila dve kancelarije da bismo mogli da nastavimo sa radom. Iako nismo mogli stvarno da radimo, nismo imali nikakav javni program, nismo ništa radili.
Eremire Krasnići: Koliko godina…?
Lirije Bulqi: Ništa nismo radili tri godine, to je bilo do ‘92, ‘93. Imenovan je novi direktor i do ‘93. godine imali smo samo dve kancelarije, onda kada je Muzej transformisan, onda je zgrada prepuštena Galeriji. Tada smo krenuli sa nekim programiranjem, jer su se dogodile neke nasilne mere i postavljen je srpski direktor, onda smo organizovali dve-tri izložbe. U početku smo organizovali Kosovski prolećni salon, većina umetnika koji su učestvovali bili su Srbi, jedva da se četiri ili pet albanskih umetnika odazvalo našem pozivu. Dakle, onda su Albanci počeli da bojkotuju, iako smo štampali nekoliko kataloga izložbi, bilo je malo umetnika koji su učestvovali, ali ne u velikom broju kao nekada. Galerija je počela da izlaže vizantijske freske…
Eremire Krasnići: Da li je to uticalo na kolekciju?
Ljirije Buljići: Ne, nisu pipnuli kolekciju.
Eremire Krasnići: Ne, mislim, da li su ti politički problemii počeli da se odražavaju na umetnost koja se nabavljala?
Ljirije Buljići: Ovo je sve bilo vezano za politiku. Činjenica da nismo imali prostor je bila politička. Prostor je bio muzejski i tamo su organizovali svoje aktivnosti. Mi smo jedva organizovali tri izložbe.
Eremire Krasnići: Da li ste imali izložbe dok je još uvek bio Muzej Revolucije?
Ljirije Buljići: Ne, za nas je bilo zatvoreno. Radovi iz zbirke su bili povučeni, i u tim uslovima nekoliko godina, bilo je nekih izložbi uglavnom srpskih i makedonskih umetnika. Takođe, Crna Gora je imala onu sa freskama. Bila je i jedna izložba jednog vajara…
Eremire Krasnići: Da li se su zaposleni promenili?
Ljirije Buljići: Ne, broj zaposlenih je rastao. Došao je kustos, Biljana Vranići [Bilana Vraniqi] je došla, nije bio niko drugi. Onda je došla neka izbeglica [govori na srpskom] (smeje se).
Eremire Krasnići: Izbeglice.
Ljirije Buljići: Izbeglice su dolazile iz ratova, iz Bosne, dolazili su tamo, njih troje su zaposlili.
Eremire Krasnići: U Galeriji?
Ljirije Buljići: U Galeriji. Nisu bili, bilo je čistača, onaj koji je bio kustos, drugi je bio tehničar dok nisu zatvorili, počeo je rat.
Eremire Krasnići: Da li je bilo… pre nego što počnemo da pričamo o tome. Kakvi umetnici su tamo izlagali, da li je bilo očigledno… da li su izložbe počele da naginju ka [verskoj] ikonografiji ili kako?
Ljirije Buljići: Ne samo [verskoj] ikonografiji, one su i… moram da vidim jer imena…
Eremire Krasnići: Ne, samo vaše mišljenje, da li je bilo ili ne?
Ljirije Buljići: Ne, mislim da su bile slike, grafike i skulpture, htela sam da kažem da je čak i ovaj umetnik…
Eremire Krasnići: Arsić.
Ljirije Buljići: Arsić je izlagao svoje radove, imao je izložbu u Galeriji, ali je onda tražio da pozajmi neke svoje radove koje smo imali u kolekciji. Tražio je dvadeset skulptura da pošalje u Beograd na izložbu i one nikada nisu vraćene. Dakle, ovo su među onim delima koja nedostaju u zbirci.
Eremire Krasnići: Dogodio se rat ili?
Ljirije Buljići: Da, rat se desio i oni su bili tamo. Ali onda sam tražila njihovo vraćanje posle rata, ali on to nije dozvolio, rekao je, “Moja kuća je spaljena [tokom rata].” Ovo je iskoristio kao izgovor da ih nikada ne vrati. Iako Akademija nauka i umetnosti u Srbiji pominje da Arsićeva dela pripadaju kolekciji Narodne galerije Kosova.
Eremire Krasnići: Kakav je bio rat, da li ste išli na posao tokom rata, tokom bombardovanja?
Ljirije Buljići: Tokom rata, bombardovanja, išli smo na posao, ali ne mnogo, nekoliko sati. Sve u svemu, radilo nas je troje ili četvoro, nismo znali šta da radimo jer su Albanci već dali otkaz. Neki su bili primorani da daju otkaz, ali u Galeriji nismo, nismo imali pritisak, nismo bili primorani da potpišemo nikakav dokument, iako ne bismo ni prihvatili. Ali onda smo konsultovali bivšeg ministra kulture u egzilu, gospodina Bičaja [Bicaj] on je rekao, “Ako Srbi nisu doneli ništa da potpišete i niste pod pritiskom, nemojte da odustajete” jer su svi odustali, “nemojte da dajete otkaz ni pod kakvim okolnostima.” Dakle, nismo dali otkaz, nastavili smo, ali sećam se da smo slobodni na dve nedelje.
Eremire Krasnići: Šta je bilo njihovo opravdanje?
Ljirije Buljići: Nije bilo opravdanja, samo, “Ne morate da dolazite na posao sledeće dve nedelje.” Nismo imali pojma šta se dešavalo.
Eremire Krasnići: Kada je to bilo, na početku?
Ljirije Buljići: Da, bilo je na početku, odmah na početku. Bilo je to u to vreme kada su Albanci proterani iz svojih domova i deportovani. Dakle, dve nedelje, pa su nas kasnije pozvali da se vratimo na posao, ali nije potrajalo dugo i bili su primorani da odu. Kasnije je došao direktor, zapravo, direktor nije, nego je neko preuzeo… kada su Srbi otišli, pa su Srbi bili primorani da daju otkaz, onda smo mi ostali. Ali niko iz našeg štaba nije bio ovde, Bljerim, Redžep, svi su deportovani. Tako sam mesec dana bila sasvim sama u Galeriji. Dakle, u celoj Galeriji sam bila sasvim sama.
Eremire Krasnići: Ko je bio poslednji direktor, Tanasković?
Ljirije Buljići: Da, to je bio Tanasković. Bio je veoma ljubazan i dobro se ophodio prema nama. Znam da je imao problema sa svojim sunarodnicima Srbima jer nas je podržavao i nije otpustio nikoga od nas. Bio je i jedan trenutak kada je stavio oznake na vrata naše kancelarije, iako nisu bile potrebne, ali je to uradio na oba jezika: albanskom i srpskom. Sećam se da su se njih dvojica potukli, direktor biblioteke, koji je bio Srbin, sa direktorom Galerije, koji je takođe bio Srbin. Ali bio je baš fer sa nama i veoma korektan.
Eremire Krasnići: Možete li mi reći nešto više o tom mesecu kada ste bili sami u Galeriji? Vi ste bili jedini koji ste imali ključeve Galerije?
Ljirije Buljići: Da, da. To je bio najteži mesec. Ne znam… bio je jun, jun.
Eremire Krasnići: Okej. Jun, 1999.
Ljirije Buljići: ‘99. Bilo je zaista strašno jer je grad bio prazan, nisi znao šta da očekuješ, niko nije bio u kancelariji, niko nije bio u zgradi. Bila sam sasvim sama u Galeriji, ali moram da naglasim da stalnu postavku niko nije dirao. Dakle, mogli su da ga uzmu ako su hteli. Te dve nedelje kada su nas zamolili da ne dolazimo na posao, bili smo sigurni da žele da uzmu zbirku, ali ne, nisu je dirali, osim Arsića koji je svoja dela pozajmio iz zbirke i nikada ih nije vratio. Tako sam mesec dana čekala da neko dođe, da li će neko doći da pita, ili su sasvim zaboravili na Galeriju.
Eremire Krasnići: Recite mi nešto više o junu 1999, bio je 12. jun kada su oslobodili grad, dakle, da li ste veći deo tog meseca bili pod pritiskom Srba?
Ljirije Buljići: U početku, mislim, bila je velika radost videti kako se srpska vojska povlači i albansko stanovništvo se vraća svojim kućama. Sećam se da sam bio napolju u Kurrizi [Kičma] i nisam prepoznala nikoga, mogli ste da vidite… jer je grad bio prazan, sav prazan, ovaj aspekt je bio zastrašujući, bilo je užasno. Izašla sam na ulicu i videla ljude i rekla im, “Dobro došli!” Ljudi koje nikad nisam srela. Ni sada ih ne poznajem, znate, ali sam bila zaista srećna što sam ih videla jer je grad bez ljudi izgledao kao horor film.
Eremire Krasnići: Sumoran.
Ljirije Buljići: Sumoran i zastrašujuć jer niste znali gde su bili i gde su otišli.
Eremire Krasnići: Da li su srpske paravojne snage bile u naselju?
Ljirije Buljići: Da, bilo ih je dosta. Otišla sam na posao kasnije nego obično, i ostajala bih dva-tri sata, ali čim bih došla u Galeriju, zaključavala sam vrata jer sam se plašila ko će doći, kolekcija je bila tu, a ja sam bila žena potpuno sama. Ceo mesec je tako bilo. Svaki dan sam išla u Galeriju, pa sam dolazila kući jer sam se plašila i da neko ne provali. Znate, bilo je užasno. Srećom, dok sam bila u Galeriji niko nije dolazio na vrata da me provocira, mislim, niko nije dolazio, tih dana niko nije prolazio.
Otišla sam na posao, a kasnije je Bljerim dolazio s vremena na vreme. Tako se sećam da sam mesec dana bila sama u Galeriji. Posle mesec dana, možda nisam precizna, ali znam da sam Galeriju držala zaključanu, čula sam zvono i sišla niz stepenice. Poznavala sam Luana [Mulićija] [Luan Mulliqi] kao umetnika, ali osobu koja ga je bila sa njim nisam poznavala. Rekao je, “Došao sam da predstavim novog direktora Galerije.” I ja sam, naravno, bila presrećna. Otvorili smo vrata, došao je direktor, pozvali smo osoblje da se vrati i počne sa radom. Dakle, ovo su bile neke od sekvenci tih dana, jer mi je pamćenje malo izbrisano.
Eremire Krasnići: Dakle, posleratni period je počeo sa Luanom?
Ljirije Buljići: Počinje posleratni period, da.
Eremire Krasnići: Kako se Galerija ponovo izgradila, mislim, zaposleni, ljudi…
Ljirije Buljići: Zaposleni, deo njih više nije bio, došao je Bljerim, posle nekog vremena došao je i Redžep, ne kako smo mi počeli. Takođe smo obavestili Rrahmana, jer Rrahman nije redovno radio, ja sam bila ovde. Dakle, ovako smo krenuli, pa smo odmah počeli da organizujemo izložbe, sredili kancelarije, adaptirali smo i krenuli sa izložbama.
Eremire Krasnići: Koje su bile prve izložbe?
Ljirije Buljići: Ponovno otvaranje izložbe smo najavili izložbom.
Eremire Krasnići: Izložbom, kakvom izložbom?
Ljirije Buljići: Sa izložbom, da. Tu je bila i Golgota Kosovare [Albanska golgota], grupa umetnika koji su se okupili. Dakle, izgleda da je zadovoljstvo ponovnog otvaranja bilo isto kao kada sam počela da radim tamo. Umetnici su bili srećni, mi nismo znali… emocije, bili su veoma zainteresovani da izlažu. Došlo je do ponovnog otvaranja i došlo je mnogo umetnika, došli ih je puno međunarodnih, bilo je i međunarodnih koji su redovno dolazili. Onda je došlo do ponovnog otvaranja konkursa za posao, mi, postojeće osoblje, prema UNMIK-u, morali smo da se prijavimo za svoja radna mesta.
Onda smo primljeni, bili smo stručniji štab. Kada smo počeli, nismo ni imali sredstava. Nismo ni imali novca, nismo imali plate, ali Luan je počeo da dobija donacije, barem je obezbedio naše plate, mislim da je čak počeo da koristi sopstveni novac samo da nas pokrije, nismo imali plate ili materijal ili bilo šta. Onda smo počeli da dobijamo donacije, počela je aktivnost, bilo je novih radnih mesta, nastavili smo sa izložbama. Onda je formiran Umetnički odbor, pa Upravni odbor, jer je u početku bio umetnički, pa je bio upravni odbor, počele su aktivnosti u Galeriji.
Eremire Krasnići: Onda, kada ste postali deo Ministarstva, kada je Ministarstvo počelo da preuzima odgovornost za Galeriju?
Ljirije Buljići: Krenuli smo sa aktivnostima, ali je sve išlo veoma sporo. Dakle, počeli smo da dobijamo plate, bila je to duga procedura, prvo sa konkursima, pa, kako da kažem, sa minimalnom platom, znate. Bio je to veoma komplikovan administrativni period, dok nije doneta odluka da se svaka izložba prijavi, da se za svaku izložbu pravi projekat, jedan po jedan, a to je i dalje isto.
[Intervju je ovde isečen]
Eremire Krasnići: Liri, bila je jedna radionica keramike koja je bila organizovana u Galeriji dok je Luan Mulići bio direktor, možete li nam reći nešto o tome?
Ljirije Buljići: To je bilo 2004, zapravo 2003, Galerija je imala izložbu sjajnog keramičara Hanibala Salvara. I ponudio je da vodi radionicu, koju je podržao direktor. Za nas je to bilo… univerzitet nije nudio takve kurseve i nisam poznavala proces rada. Dakle, bili smo zaista srećni, bili smo grupa od dvadeset umetnika. Potražnja je bila još veća, ali više od toga nismo mogli da udovoljimo. Salvaro se ponudio da pomogne, zapravo smo kupili peć, koja je bila prilično skupa, ali je Ministarstvo kulture odobrilo naš zahtev za kupovinu i on je prikupio sredstva za glinu i glazuru i alate koji su potrebni za izradu keramike.
Eremire Krasnići: Tokom tih radionica naučio vas je puno tehnika u keramici ili kako?
Ljirije Buljići: Prvo je donosio gotove vaze, ali mene to nije privuklo i doneo je glinu. Kao što sam vam rekla, to je bila umetnička forma koju nisam poznavala, doneo je glinu, dve vrste gline, mi smo imali belu i onu običnu. Naučio nas je kalupljenje, proces pečenja, proces sušenja, zastakljivanje, ceo proces. To je trajalo pet dana. Počeli smo da radimo, bili smo grupa studenata, zapravo uglavnom studenata, i počeli smo da radimo. Bilo je to veliko zadovoljstvo, veliko iskustvo i veoma dragoceno. Zaista mi je bilo potrebno da se u tome oprobam, ali svima je bilo potrebno jer ranije nije bilo takvih radionica.
Eremire Krasnići: Dakle, čak su se i zaposleni uključili u radionice i profesionalno rasli?
Ljirije Buljići: Rado smo radili. Radili smo i stvorili sjajno radno okruženje. Ispred Galerije je postao kao radionički prostor, radili bismo po ceo dan do kasno u noć. Dakle, te gotove proizvode koje je doneo, upravo smo testirali stakla nakon procesa jednostrukog pečenja. Tehnika za koju nikada ranije nisam čula, tehnika raku. To je najteže, ima duži proces, ali je najprijatniji.
Počeli smo da radimo sa keramikom, imali smo malu peć koju smo morali da podelimo na delove da bismo je pekli, tako da svaki umetnik ima bar završeno delo u celini. Trudili smo se i čim se radionica završila, izlagali smo. Zatim su neki od radova odabrani za učešće na međunarodnoj izložbi. Među njima sam dobila nagradu, Bljerta [Sila] [Blerta Syla] je takođe dobila, bili smo veoma uspešni kao grupa. Naši radovi su bili dopadljivi i bili su izloženi. Svi smo izrazili želju da formiramo udruženje, kao što je Udruženje primenjenih umetnosti. Počeli smo, ali smo stigli na pola puta i nije uspelo.
Eremire Krasnići: Sigurno, dakle, to je bila sjajna prilika za vas da iskombinujete svoje veštine u vajarstvu i keramici i da stvorite nova dela. Možete li da govorite više o tome?
Ljirije Buljići: Ono što je ostavilo utisak na mene, a mislim i na druge, jeste proces pečenja raku tehnikom. Na primer, napravili smo vazu ili ploču, ostavili smo je da se osuši na sobnoj temperaturi, nakon što se osušio, odvijao se proces pečenja. Dakle, temperatura je bila 900 stepeni, pa smo morali dobro da izmerimo temperaturu. Vođa radionice je imao opremu; pekli smo ih i farbali, pa opet pekli.
U početku nismo ni znali kako da kreiramo nijanse jer smo primenjivalii proces zastakljivanja kakav do sada nismo videli. Govorim o sebi, ali i drugi ranije nisu radili s tim. Obavili smo proces pečenja, kasnije smo isprobali tehniku raku. Obezbedio je mnogo mogućih kombinacija, mogli ste da uradite sto kombinacija, mogli ste da povećate efekte, da radite više na strukturi. Isprobali smo ovu novu tehniku i to je već bio viši nivo, teže za proizvodnju radova.
Eremire Krasnići: Samo mi recite, kako vam je to pomoglo da se usavršite?
Ljirije Buljići: Imala sam priliku i privilegiju da je peć ostala u Galeriji. Vodila sam dve radionice sa grupom učenika, i to četiri-pet dana. Proces pečenja smo radili duže, a kasnije sam nastavila da razvijam svoju praksu. U trenutku kada bih imala malo slobodnog vremena u Galeriji, koristila sam peć. Kolege su mi pomogle da pokrenem proces pečenja i da vratim peć na svoje mesto. Radila sam dosta, dovoljno da otvorim svoju izložbu.
Eremire Krasnići: Kakvu ste keramiku pravili?
Ljirije Buljići: Više me privlače plakete, volim da pravim strukture. U zavisnosti od materijala koji sam imala, na primer, koristila sam vreću ili stenu zanimljivog dizajna ili sam glini davala oblik skulpture, vaze nepravilnih oblika, što mi se više sviđa. Dakle, drago mi je što sam ga završila, a moj rad se dopada mojim kolegama umetnicima.
Eremire Krasnići: Mislim, zanimljiva tehnika, zato što je i slika i u tom stilu…
Ljirije Buljići: A platno, platno koje sam koristila je iz Dukađina, to su one marhamat [maramice] iz Rugove koje su još iz detinjstva ostavile {gleda na zid} trag…
Eremire Krasnići: Utisak.
Ljirije Buljići: Dobar utisak koji ja sam pravim, još bih ih pravila da mogu (smeje se).
[Intervju je ovde isečen]
Eremire Krasnići: Kako je bilo poslednjih deset godina, mislim od nezavisnosti dalje, 2008…
Ljirije Buljići: Mislim bili su, za mene su bili… sada nova generacija radi više videa, instalacija, to je za mene nešto novo i takođe atraktivno. Ali, ipak sam… možda pošto pripadam starijoj generaciji više volim četkice nego nove modele. Iako su ovi veoma vredni, imaju puno mašte, ima mnogo umetnika koji znaju svoj posao i koji su veoma talentovani, kojima treba da pomognemo i da ih vrednujemo, i da napravimo nagradnu izložbu, koju obično imaju. Bila je jedna Artistët e së Nesërmes [Nagrada Umetnici sutrašnjice] da se ode u inostranstvo da se formira…
Eremire Krasnići: Za rezidenstvo.
Ljirije Buljići: Da, za rezidenstvo.
[Intervju je ovde isečen]
Eremire Krasnići: Recite nam nešto o tome kako je danas, penzionisali ste se pre nekoliko meseci, možda možete da sumirate tih 40 godina, kako vam je bilo? Život povezan sa Galerijom…
Ljirije Buljići: Za mene, kako sam ja zamišljala život, život je pošao potpuno drugim smerom, boljim smerom. Bilo je sjajno i prijatno iskustvo. Iskustvo koje mi je omogućilo da se oblikujem kao osoba, da postanem umetnica. Radila sam sa velikom željom… mislim, imala sam stresne situacije, krize, užasne trenutke i one dobre, naravno. Neki ljudi vas ne cene, neki da, ali generalno, imala sam sjajno iskustvo. Penzionisala sam se 4. maja.
Eremire Krasnići: 2020?
Ljirije Buljići: 2020. Ne mogu da kažem da je teško, nije loše. Najvažnije je imati zdravlje. Zahvaljujem se Galeriji i Ministarstvu kulture koji su se na dostojanstven način oprostili od mene. Oproštaji su bili dobri i emotivni, bio je to veoma dirljiv trenutak, ali nisam ga loše doživela, nikako. Vredno sam radila, doprinela koliko sam mogla. Dakle, bila sam otvorena za umetnike, za sve što je bilo potrebno, svima kojima je bila potrebna pomoć u Galeriji, omogućila sam studentima pristup našim arhivima. Verujem da sam bila veoma posvećena i da sam uspela da pomognem nekome.
Eremire Krasnići: Hvala vam puno, Ljirije!
Ljirije Buljići: Hvala vam na vašem vremenu, što ste mi dali priliku da opišem 40-godišnje iskustvo. Hvala vam!
Eremire Krasnići: Bilo mi je zadovoljstvo.