Četvrti Deo
Anita Susuri: Zanima me nešto o samom danu suđenja, mislim, kad je donešena odluka, znam da ste očekivali, ne vi lično, već generalno, da će biti velikih posledica i da ćete ostati u zatvoru i…
Ibuš Jonuzi: Da, da, tako je.
Anita Susuri: To je bilo i vezano za pogubljenje. Kakav je tačno taj dan bio za vas kada ste dobili vesti da vas puštaju?
Ibuš Jonuzi: Odbrana je morala biti pripremljena u pisanoj formi, a određene reči bih pamtio noću, naravno da sam bio zabrinut, pisao sam ih u mraku jer tamo nije bilo svetla, palili bi ih i gasili kad su hteli. Sastavljao sam svoju odbranu. Bio je Riza Musliu, Bog mu blagoslovio dušu, umro je, bio je pravnik i bio je u zatvoru sa nama. I uvek sam imao naviku da pravim beleške. Za 20 godina u rudniku nijedan rudar nikada nije ušao a da ja nisam zabeležio, “Ova osoba je došla, imali su ovaj zahtev, ovo je bilo vreme, ovo je bio dan,” kao što sam rekao, sve sam imao na papiru.
“Ibuše,” rekao je, “ono što si uradio,” rekao je, “pravnik bi mogao da dobije doktorat na osnovu tvog materijala.” Želim da vam kažem još jedan detalj, tokom sudske sednice, moj advokat, otac Adema Vokšija je ubijen. Njegov otac je ubijen ispred svoje kuće u Peći. I suđenje je prekinuto, kada je počela sledeća sednica pitao sam tadašnjeg predsednika suda Ismeta Emru da li mogu da govorim. Ne znam da li je živ ili ne, ali…
Anita Susuri: Ne, nije.
Ibuš Jonuzi: Ja sam podigao ruku i on je rekao, “Izvolite, Ibuše,” odmah sam otišao do govornice. Jer nisam hteo [to da uradim] sa svog mesta, rekao sam, “Došao sam ovde,” rekao sam, “da izrazim moje saučešće poštovanom advokatu Ademu Vokšiju zbog okrutnog ubistva njegovog oca ispred njegovog praga, hvala vam,” vratio sam se na svoje mesto. Aziz Abraši je rekao, “Ibuše,” izvinite na izrazu, rekao je, “stvarno si to uradio, dodao si nam pet godina života.” Rekao sam, “Ja sam svoje rekao.”
I iskreno kažem, neko mi je poslao sliku iz Nemačke, i poslali su je ove godine, ne znam kako je dospela do mene da budem iskren. Ali poslali su mi sliku mene kako stojim i izjavljujem saučešće. I nije bilo baš lako da izađem pred svima, znači shkijet su mu ubile oca i ja sam ustao da izrazim saučešće. I to su bili trenuci koje nikada neću zaboraviti.
Anita Susuri: Kako je bilo, da li je bilo radosno, sigurna sam da ste bili srećni?
Ibuš Jonuzi: Trenutak?
Anita Susuri: Da.
Ibuš Jonuzi: Trenutak kada smo pušteni, nisam razumeo, iskreno govorim, jer se činilo nemogućim. Odluka je pročitana, ali ja sam mislio da je bilo nemoguće. Kada smo izašli, odveli su nas u ćelije da uzmemo stvari. Iako su nam rekli, “Obucite nešto lepo,” tog dana. Morali smo da imamo neku svečaniju odeću. I kad je odluka pročitana da nas puštaju, nevini, kažem da nisam mogao to da razumem znate, bila je to velika radost jer smo očekivali pogubljenje, a sad…
Anita Susuri: Da.
Ibuš Jonuzi: Veliki pritisak spolja je to učinio, jer je Srbija imala nameru da nas, znate kako se kaže, zbriše sa lica zemlje, jer opet se vraćam na ono prvo, da je [štrajk rudara] bio veliki udarac za Srbiju. Kada smo izašli bio je veliki broj ljudi, nismo znali, Mitrovica je bila prekrivena ljudima kao reka, moj brat je bio negde sa svojim kolima i još neko, nikad nisam saznao ko je, još ne znam ni dan danas. “Direktore, dođi bre, dođi bre u moj auto, evo mog auta. Evo mog auta, dođi brate, želim da te odvezem, dođi.” I rekao sam svom zetu, rekao sam, “Sačekaj ovde Hetema, mog brata, dok ne dođe,” rekao sam, “jer me je ovaj čovek molio da idem sa njim.”
On me je svojim autom odvezao u Zvečan, blizu Dudinog Krša, kada smo prošli pored srpskog groblja u Mitrovici, putem koji se nastavlja za Prištinu, rekao sam mu, “Molim te, zaustavi [auto],” rekao sam, “jer oni su moja porodica.” Kunem se Bogom da nikad nisam saznao ko je on. Dakle, odveo me je samo svojim autom… a ljudi su mi pričali da je bilo i ljudi na krovovima kuća, na krovovima zgrada, na balkonima, policijsko obezbeđenje, ali i civili u isto vreme. Kažem, to je bio radostan događaj ne samo za nas, nego kažem ovako, to je bio radostan trenutak za sve Kosovare jer je to bio direktan udar na pravosudni sistem Srbije, bivše Jugoslavije.
Tada su dobili udarac, a mi smo imali sreću što smo pušteni. Pustili su nas, posle nekog vremena su nas ponovo zvali u Prištinu, drugi stepen i Bajram Kelmendi je rekao, “Ponovo ste u zatvoru.” Okupili smo se i dogovorili smo se da idemo u Sloveniju. Aziz i Burhan i svi su došli ovamo {pokazuje ispred sebe}. Imao sam svoju staru kuću, Mensur Fejza i još neki iz Mitrovice, rekli su, “Idemo,” rekao sam, “Iskreno, ne.” Rekao sam, “Nadam se da me nikada neće privesti, ali čak i ako me odvedu sutra,” rekao sam, “nikada neću napustiti svoj dom. Pitali ste me,” rekao sam, “[ali] ne, urađeno je,” rekao sam, “nema sile koja me može ubediti da napustim svoj dom, neka me zatvore.”
I nisam otišao, nije otišao ni Mensur, a on je rekao, “Ako Ibuš ne ode, neću ni ja poći.” Mensur je bio stariji od mene. Bio je dobar inženjer, bio je dobar, znači ja sam mu bio nadređen. Rekao je, “Ako Ibuš ne ode…” Svi su otišli. Sa Kosova su otišli u Sloveniju, ostali su neko vreme, samo Mensur i ja nismo. Ali posle se ništa nije dogodilo. Ovo je bila priča.
Anita Susuri: I nakon nekog vremena rudare su otpustili sa poslova, nakon što ste pušteni iz zatvora.
Ibuš Jonuzi: Da.
Anita Susuri: Šta se desilo nakon toga, postojale su neke aktivnosti kao vrsta pomoći, Familja ndihmon familjen.
Ibuš Jonuzi: Da, da.
Anita Susuri: Formirano je udruženje…
Ibuš Jonuzi: Pustili su nas iz zatvora 24. aprila ’90, sutradan smo otišli na posao, Burhan i ja smo otišli na posao, dogovorili smo se i otišli. Policija je bila mobilisana. Zašto? Imali su naređenje. Policija mi je rekla, bilo je nas [Albanaca] u policiji, rekli su mi da “ne smemo da im dozvolimo da idu u kancelariju.” Bećir Mehmeti je tada bio imenovan za direktora. I otišli smo u njegovu kancelariju, on nas je lepo ugostio,, “Dobro došli, dobro je da su vas pustili”, sve to i u tom trenutku je rekao, “Povlačim se sa ove pozicije,” rekao je, “jer vi ste za ovu poziciju, žele vas rudari, želi vas nacija i morate da budete ovde.”
Dobili smo odluke Radničkog saveta jer se završavala procedura mandata. I ponovo sam bio izabran za tehničkog direktora, Radnički savet je doneo odluku o reizboru u drugom mandatu. Išli smo nekoliko puta, ali nije bilo šanse. A onda su 8. avgusta [1990.] suspendovali sve rudare. Oni su suspendovani, a ostalo je samo četiri-pet Albanaca. Bio je jedan inženjer, Bejtulah Kurti, bio je prilično dobar inženjer, ali je bio malo lukav, mešao se sa obe strane, znate.
Kada sam se vratio u Trepču 2014. godine, došao je u moju kancelariju i rekao, “To i to, došao sam ovde da te zamolim da me zaposliš, znaš me,” rekao sam, “Bejte [nadimak],” rekao je, “Ja sam nezaposlen”, rekao sam, “I mi smo bili nezaposleni,” rekao sam, “vi ste radili,” rekao sam, “niko vas nije terao da ostanete na poslu.” Rekao sam, “Radili ste ovde u Starom Trgu, radili ste u Kišnici tamo-amo,” rekao sam, “ali niste hteli da se pridružite odluci, stavu svih rudara i inženjera.” Rekao sam, “Ne, ne možeš da radiš ovde, samo zbog toga,” rekao sam, “ne možeš i to je gotovo.”
I tri-četiri radnika za koje sam znao da su primljeni, sve sam ih dobro poznavao, bio sam im na usluzi kad god im je nešto trebalo. [Drugačije je] Ako je to bio rudar, ali da inženjer bude prevarant, to nije bilo u redu, pogrešio je. I danas je živ, ali je napravio veliku grešku jer to nije u redu. Stavljanje ličnog interesa ispred opšteg interesa nije u redu ni pod kojim okolnostima. Moj pokojni otac, Bog mu blagoslovio dušu, umro je mlad. Citiraću ga, govorio je, “Sine moj, ne daj da ti iko gazi samopoštovanje, ako to uradi, neće ostati ništa od tebe,” i tako. Čim neko stavi svoj lični interes u prvi plan, tu nema baš ništa.
Anita Susuri: Kako su tekle ‘90-e nakon toga, šta ste radili, čime ste se bavili? Da li ste bili u kontaktu sa…
Ibuš Jonuzi: Rudarima.
Anita Susuri: Da.
Ibuš Jonuzi: Da, stalno smo bili u kontaktu i imali smo i okupljanja, imali smo okupljanja u đžamijama i u odama. I ta aktivnost Familja ndihmon familjen je počela. Deo Preševa, Medveđe, Bujanovca, tu su uradili mnogo, jednom smo otišli tamo samo da im se zahvalimo. Nudili su materijalna dobra, postavljali porodice, koja porodica je pomogla kojoj rudarskoj porodici. To je deo Mališeva, deo Peći, Dečana, svi u Dukađinu su bili veoma dobro organizovani da pomognu porodicama rudara.
I odmah je počelo njihovo kretanje u inostranstvo. Najveći broj rudara Starog Trga je u Švedskoj. Delegacija poslanika kosovskog parlamenta otišla je u Švedsku i kada su se vratili, Fadil Geci kojeg možda poznajete… rekao je, “Bac, trebalo je da budeš u Švedskoj,” rekao je, “kao gost,” rekao je, “jer je većina,” rekao je, “znala za tebe.” Zato što jesu, većina ih je bila u Švedskoj. I oni su izdržali, izvukli su se zahvaljujući solidarnosti naših porodica, ali je i naša dijaspora uradila mnogo, jeste. A ovako je bilo otići u inostranstvo tada.
Ja lično nisam otišao, nisam slao ni svoju decu, to je bila moja odluka, radio sam šta sam mogao. U to vreme smo imali krave i živeli smo od prodaje mleka, sa ovim osnovnim stvarima samo da preživimo i da ni od koga ne tražimo pomoć. Vodili su me mnogo puta u policijsku stanicu i tokom 90-ih. Bio sam aktivista DLK i bio sam posvećen radu za Trepču. Zašto? Naš vođa je bio izuzetno dobar, Ibrahim Rugova je bio legenda, bio je sve. I u nekom trenutku je rekao, “Molim vas, na kraju ćemo saznati ko su svi.” I mi to sada vidimo, svaki dan možemo da kažemo ko je bio Ibrahim Rugova.
Na godišnjicu štrajka rudara napravili smo neke pamflete, neke, i oni su završili u rukama shkijet. Došli su u moju kuću, policija je ušla unutra sa cipelama, moja majka je bila tamo, bila je stara i umorna. I jedna moja udata sestra je bila tamo, koja je oko dve godine mlađa od mene, rekla im je, “Polako, zar ne vidite moju staru majku?” Rekla je, “Krenuli su na mene” da je udare, “Gde je on?” Rekla je, “On [Ibuš] je izašao,” rekla je, “on je u centru grada. Možda je u DLK [kancelariji] ili ne znam gde.” I došli su pravo u kancelariju DLK i našli me. “Tražimo te,” rekao sam, “Evo me.” Kažem, bilo je 50, ili 600, ili stotinu slučajeva, ne znam ni ja, da su me odveli u policijsku stanicu. S vremena na vreme bi me vodili.
Tokom protesta ’98 -’99, razgovarali smo tokom mitinga DLK o tome ko će predvoditi protest, jer kao što znate, trebalo je da bude vođa svuda, čak i na poljima, i kaže, “Sad sedimo, sada ustajemo.” Razgovarali smo o svemu, a ja sam rekao, “Ja ću prvi.” “Zašto Ibuše?” Rekao sam, “Imam beli šlem, ja ću biti na čelu.” I tako je bilo, ja sam vodio rudare, mislim na demonstrante. Kada je trebalo da počne [protest] policija je došla tamo sa automobilom. Tamo u parku su rekli, “Gde ćeš?” Rekao sam, “Znate gde,” oni su rekli, “Gde?” Rekao sam, “Znate gde,” rekli su, “nema šanse,” rekao sam, „Videćemo čim sat otkuca 11.00.”
Čim je bilo 11:00 bio sam ispred, a bila je velika masa ljudi koje poznajete. I otišli smo dalje, otišli smo ispred zgrade Opštinskog suda, tamo je bio podrum i na vrhu su bili neki metalni poklopci. Ne znam kako su nagazili na njega i uspaničili se, nastala je panika, a ja sam skočio na policijski auto. Kunem se Bogom, ne znam ni kako sam dospeo tamo, ali… i oni su uperili puške u mene, mislio sam da sam gotov za tada. pobegao sam. Protest je završen i vratili smo se, isto smo uradili i sutradan.
Hašim Parduzi je bio jedini rudar koji je tada bio u štrajku, bio je iz Vučitrna, penzioner iz Trepče i oni su ga uhvatili i pretukli, okrenuli su mu telo ovako {pipa crne pantalone}. Rekli su mu, “Ti ćeš protestovati sa Ibušom,” policija Vučitrna. Rekao je, “Pa on mi je nekada bio šef pa ću ići sa njim,” “Vidi ako odeš ponovo, pitaćemo te za sve i nemoj da mu kažeš.” Čim je napustio stanicu došao je u kancelariju DLK, rekao je, “Direktore, to i to.” “Šta si im rekao bre, Hašime?” Rekao je, “Pa idem opet, ako on ide, idem i ja.” (smeje se)
Dakle, takva je situacija bila tada. Ti si ti i hvala Bogu da si mlada, dobra si. Ali, ja kažem da je bila veoma teška situacija, ali sve nas je to dovelo ovde jer inače ne bismo mogli da budemo ovde. OVK, međunarodni faktor i Bog, [i] Rugova koji nas je povezao sa Amerikancima jer niko nije verovao da ćemo moći da se odvojimo [od Srbije]. Sve su hirurške intervencije teške, ali najteže su one na srcu. Bio sam prvi Albanac koji je otišao u Trepču posle rata, 30. oktobra ’99. Tamo je radio shkijet, došla su dva vojnika KFOR-a sa dva pištolja i mladi prevodilac.
“Dobar dan,” “Dobar dan,” “Jeste li vi Ibuš Jonuzi?” Ja sam rekao da. “Da li ste radili u Trepči?” Rekao sam, “Da,” “Jeste li vi bili direktor?” Rekao sam, “Da, bio sam.” Izvadili su moju fotografiju A5 [veličine] i gledali su je ovako {gleda u dlan svoje ruke}. Rekli su, “Da li ste zainteresovani da odete [u rudnik]?” Rekao sam, “Vrlo.” Rekli su, “Dođite,” rekao sam, “Hajde da popijemo kafu dok se ne spremim,” rekli su, “Ne, sačekaćemo te, spremi se.” I ja sam se spremio, otišao sam u Reno 4, ta dva vojnika sa oružjem i taj prevodilac [me su čekali]. Otišli smo i pogledali sve detaljno.
Trajalo je četiri sata, a ne kao intervju sa tobom [koji je bio] dva sata {proverava telefon} ili koliko dugo, ne, zapravo je dva i po sata, dugo traje (smeje se). Bio sam sa njima četiri sata, “Šta bi se ovde moglo dogoditi?” Bili su zaokupljeni onim što se dešavalo u rudniku. Objašnjavao sam sve, “To i to.” Rekao sam im da postoji jedan veoma moderan restoran, kada smo sišli, restoran je imao podrum, videli smo užad za stoku vezanu za radijator i tamo je bilo krvi. I video sam da je oštećen, ali to je bilo jako teško iskustvo.
Vojnici su to primetili i jedan od njih je upitao, “Da li ti je ovo teško?” Rekao sam, “Veoma teško.” Rekao je, “To se radi,” “Neke [stvari],” rekao sam, “nikada neće biti urađene,” rekao sam, “nema šanse da se to uradi, te stvari se ne mogu vratiti.” I vratili su me kući, nakon trinaest dana dobio sam srčani udar, odvezli su me u bolnicu, [bio sam] bez svesti 48 sati. Posle 48 sati doktor me je pozvao u svoju ordinaciju i pitao, “Šta se dogodilo?” Naši doktori su me poznavali, pitao je, “Šta se desilo bre Ibuše? Ti si miran i to.” Rekao sam, “To i to,” “Pa,” rekao je, “ovo bi trebalo da bude uzrok.” Tako da smo u to vreme doživeli svašta.
Anita Susuri: Koliko smi mi razumeli, rudnik je zatvoren zbog kolapsa nakon rata. Bio je u jako lošem stanju.
Ibuš Jonuzi: Posle rata smo polako počeli [da radimo] u rudniku i ja sam išao da se spremam i neki… koristili su [rudnik] na neprofesionalan način, koristili su ga na užasan način. Samo zato što su mogli da kradu, a svu opremu su uništili. Možete se baviti opremom, ali je problem kada se rudnik koristi neprofesionalno, [teško je] stabilizovati ga i vratiti. U Vučitrnu je bio američki administrator Čarls Denison Lanen i pridružio se sastanku rukovodstva DLK. Profesor, pokojni Hajzer Krasnići, bio je šef ogranka, ja sam bio zamenik šefa.
Pridružio se sastanku i rekao, “Gospodine Krasnići,” rekao je, “Došao sam ovde na dužnost,” odgovorio je, “U redu, Deni.” Bio je veoma strog, rekao je, “Gospodine Krasnići, došao sam na dužnost, nemam vremena da vas čekam. Vi u DLK bi trebalo da…” u toj privremenoj vladi, “morate da probudite svoje predstavnike ili ću prijaviti da niste zainteresovani za preuzimanje vlasti. I,” rekao je, “samo Ibuš Jonuzi može doći tamo iz DLK,” rekao je, “niko drugi.” I svi smo ostali bez reči, verujte, osećalo se kao da se soba vrti. A šef mi je rekao, “Ibuše, ne žuri [sa odlukom] Ibuše. Ne žurite jer je Amerikanac i mogao bi da nam naudi.”
Rekao sam, “Neću da se pridružim,” upitao je, “Zašto ne?” Rekao sam, “Moja duša je u Trepči, nikada se neću pridružiti.” I ja sam ustao i demonstrativno napustio sastanak i došao kući, profesor engleskog, Šaban Krasnići, on je bio njegov [Čarls Denison Lanenov] prevodilac i rekao mu je, “Idi pitaj ga da li može da ode svojoj kući.” I oni su došli u moju kuću, ali moja kuća je izgorela [u toku rata], imao sam polomljenu peć na drva posle rata. Pet sati, nisam primetio da smo ostali pet sati, molili su me. Ali moj brat je došao i pitao moju majku, “Ko je to?” “Da budem iskren, ne znam da su tamo već pet sati, ne znam šta se dešava.”
I došao je moj mlađi brat, radio je i u Starom Trgu, izvinite stariji je od mene i slušao je. Došao je taj administrator, šefica Hajzeri, izuzetna devojka, jako se trudila, i taj prevodilac, četiri osobe su me molile. A onda je to više bila glava [Hajzer], “Ibuše, svakako bi trebalo da ideš. On je Amerikanac, on nas sve voli.” Bio sam kategorički [protiv], “Nikada se neću pridružiti.” Moj brat je došao i rekao, “Ibuše bre, morao bi da oprostiš čak i krvnu osvetu sa svim ovim molbama, zar ne vidiš?” Rekao sam, “Hete, ja imam obavezu prema Trepči,” rekao je, “I ti imaš obavezu prema Vučitrnu,” rekao je, “Vučitrn te je slušao deset godina.”
I zapravo je tako, zahvalan sam svim građanima Vučitrna, veoma zahvalan. I rekao sam im, “Pridružiću se,”rekao je, “Hajde da se rukujemo jer ste vi [pristojan] Albanac.” Rekao je, “Moram samo da prijavim da se Ibuš Jonuzi pridružuje opštini,” rekao je, “daću vam UNMIK-ov auto i vozača, možete da idete u Trepču kad god želite. Niko vas neće pitati, samo želim da znam da se pridružujete opštini Vučitrn.” Počeo sam [da radim], ali imam princip, ne mogu da radim na obe strane. Kada započnem jedan posao želim da se posvetim samo tom.
Nekoliko dana [je prošlo] i ja sam napustio Trepču, doneli su neke stvari da podele rudarima, ne samo sredstva već su doneli i opremu. A i meni su odvojili nešto u koverti. Rekao sam, “Ne, nikada ih ne bih uzeo,” rekao sam, “ne.” Pokojni Aziz, rekao sam [mu], “Ima drugih ljudi, daj kome hoćeš, ja ih nikada ne bih uzeo,” rekao sam, “ne, neću ih uzeti. Imam načina,” rekao sam, “da zarađujem za život i neću ih uzeti,” i nisam. I tada sam radio u opštini u toj privremenoj vladi 2000. godine do izbora.
Vratio sam se u bolnicu. Ostao sam tamo mesec dana i naši lekari su rekli, “Ibuše, ne možemo ništa da uradimo, jedina šansa je da se lečiš u inostranstvu.” KFOR Ujedinjenih Arapskih Emirata bio je stacioniran u Vučitrnu. Hirurg je došao ovde i taj Amerikanac mi je rekao, “Ibuše, postoji dobar hirurg, hoćeš li da ideš?” Rekao sam, “Idemo, Deni.” I otišli smo zajedno, on mu je rekao, “Ibuš je to i to..” i on mu je rekao, znate? I upitao je, “Imate li dokumenta?” Pitao sam, “Kako to mislite?” Rekao je, “Pasoš,” rekao sam, “nemam čak ni ličnu kartu.” Nisam imao ličnu kartu jer su je shkijet uzeli.
“Imate li nešto iz bolnice?” Rekao sam, “Da, imam,” “Idite i donesite mi to!” Došao sam kući, našao ih i odneo mu ih. Rekao je, “Spremite se, poslaćemo vas.” I poslali su me u Abu Dabi, avionom KFOR-a. Nisam bio tamo pre izbora 2000. Otišao sam tamo pet dana pre izbora i pitao ih, “Mogu li da glasam?” Rekli su, “Ne, ne možete.” Bio je zanimljiv detalj, bili su Amerikanac i Švajcarac koji su bili u opštini. Ali stvarno su me voleli i verovali su mi. Rekli su, “Ibuše, ići ćeš, biće ti bolje.” Pošto sam jedva uspeo da se popnem opštinskim stepenicama, dobio sam veoma ozbiljan srčani udar.
A oni su rekli, “Pošto niste na izborima da predviđate sa koliko će DLK pobediti, stavite to u kovertu i ostavite meni.” I uzeo sam i napisao 64 posto, i dao sam im zatvorenu kovertu, samo Bog i ja smo znali. I otišao sam tamo, operisao sam se i postavili su dva stenta, i balon [angioplastika]. Čak su rekli, bio je doktor Naser, on je tada završio fakultet u Sarajevu i dolazio bi da razgovara sa mnom u bolničkom krevetu. Održani prvi lokalni izbori, DLK je osvojio 64 odsto u Vučitrnu. Taj Amerikanac me je nazvao telefonom, “Pobedio si,” rekao je, “dva puta,” rekao je, “pobedio si sa DLK i pobedio si predviđajući tih 64 procenta. Kako si znao?” “Kako ne bih, Deni? Sa njima sam deset godina,” rekao sam, “znam kako Ti ljudi dišu.”
Ostao sam u bolnicu i onda je trebalo da se održi sastanak skupštine, i došlo je do pritiska, “Dođi, dođi,” rekao sam svom doktoru, “Zovu me da idem,” rekao je, “Reci im da možeš da ideš za tri dana.” Rekao je, “Odlučili smo da vam dozvolimo [da odete] posle tri dana, daćemo vam lekove na godinu dana, a lekar će vas pratiti na Kosovu.” Vratio sam se, izabran sam za zamenika predsednika opštine, taj profesor je postao gradonačelnik, ali je bio jako bolestan, bio je jako dobar čovek. Bio je veoma spreman [za posao], vrlo pošten, bio je vrlo [pristojan] Albanac, ali je bio bolestan. A on nije mogao da dođe, retko je dolazio, ja sam vodio opštinu.
Za nacionalne izbore, taj Amerikanac me je pitao, “Hoće li te tvoja partija preporučiti za poslanika?” Rekao sam, “Ne znam, Deni. Zašto?” Rekao je, “Ako to urade, idite!” Rekao je, “Vi niste sposobni da radite sa lopovima u Vučitrnu.” Ja to govorim tačno kao što je on rekao. Odveo me je u salu Skupštine Kosova a da nisam bio poslanik, a da nisam bio… “Vi ćete samo ići da vidite.” A onda su me preporučili za poslanika i pobedio sam na izborima 2001. godine, pobedio sam [i] na izborima 2004. godine. Bio sam poslanik ‘92, bio sam poslanik ‘98. Bio sam član Uprave rudnika ’97, [i] 2007-2009. Bio sam član Uprave rudnika 2014. godine, sa mnogo zahteva da se vratim u Trepču.
Vratio sam se 2014, 2015, rekao sam im, “U penziji sam,” rekli su mi, “otićete u penziju, radićete koliko hoćete u Trepči. Neće vam niko smetati jer ste nam potrebni.” Radio sam još 16 meseci nakon penzionisanja, mislim u Trepči posle penzionisanja i uzeo sam torbu posle 16 meseci. Molili su me da se prijavim za [učlanjenje] u odbor, rekao sam, “Nikad! Zatvorio sam to [poglavlje].” Jedan od njih je rekao, “Da uđem u istoriju.” Ja sam rekao, “Izvinite, ali ja sam već ušao u istoriju sa Trepčom,” “Istina, ali…” “Ne, govorim vam,” rekao sam, “pošto ste spomenuli ulazak u istoiju,” rekao sam, “ja sam ušao u istoriju,” i to je bila moja karijera.
Anita Susuri: Htela sam da vas pitam i o vašem iskustvu sa ratom, da li ste bili ovde ili kakva je bila vaša situacija?
Ibuš Jonuzi: Nisam bio aktivan kao vojnik, ali sam bio veoma aktivan [inače]. Drenica, Šalja, nema mesta u koje nisam zakoračio. Dan kada je porodica Jašari napadnuta [5, 6. marta], ja sam zajedno sa pokojnim Šefkijem Pupovom koji je bio novinar, sa Bajramom Mulakuom koji je bio gradonačelnik opštine, možda znate, tri mandata, i pokojni Hilmi Gerguri, otišli smo u Galicu. Kada smo otišli u Galicu, u selu je bilo mnogo građana. Bajram je rekao, “Ibuše, ne mogu dalje,” rekao sam, “Ako ne možeš, ostani. Nećemo to nikome nametati.”
Ja, Hilmi Gerguri, Šefki Pupovci, koji su sada mrtvi, otišli smo u Prekaz. Primetili su nas i nekog Hadžija iz Prekaza, zvao se Hadži jer sam ga pitao, “Kako se zoveš?” Rekao je, “Hadži.” Ušli smo u štalu i tamo su bacali granate, ali smo preživeli. Nakon što su masakrirali porodicu Jašari, otišao sam tamo da ih vidim. Sa onom devojkom koju sam pomenuo, Bahrije Spanca. Svi su bili izloženi u skladištu građevinskog materijala, video sam sve, jednog po jednog. Ademu [Jašariju] je bio prerezan u vrat. Bio sam veoma aktivan.
Kada su napali Likošan, porodica Ahmeti, mi, Vučitrnci, smo prvi otišli tamo i pomogli im u svemu. Uzeli smo njihovu sestru Sadiju koja je preživela, odveli smo je iz Likošana i poslali na aerodrom za Švajcarsku. Kontinuirano smo sarađivali sa njima i odveli su direktora zatvora u Mitrovici, Šerafedina Ajetija, njegova porodica me je pozvala u moju kancelariju DLK, “Bio si u dobrim odnosima sa OVK, ovo se desilo, ako si mogao da intervenišeš da ga spaseš.” Rekao sam, “Ne, neću se mešati u to,” “Ne, možeš”, “Ne, ne,” rekao sam, “Izvini, ali neću se mešati u to.” I nisam želeo da se mešam.
Anita Susuri: On je bio ozloglašen.
Ibuš Jonuzi: Izvinite?
Anita Susuri: Direktor zatvora je bio loš čovek.
Ibuš Jonuzi: Da. Negde su se pobrinuli za njega (smeje se). Do 19. aprila ‘99, policija je dolazila ovde {pokazuje desno} sa oklopnim vozilima i dali su nam pet minuta. Došli smo u red i trebalo nam je tri dana i tri noći dok nismo stigli u Albaniju. Inače, imam priznanje OVK-a, Oslobodilačke vojske Kosova, to je u pisanoj formi, priznanje koje su mi dali za moj doprinos i zalaganje. Rekao sam, nisam koristio pištolj.
Otišao sam u Polac, pokojni Ilaz Kodra, bio je dobar vojnik, ubijen je. Rekao je, “Vlade više nema, nema,” rekao sam, “Ne, ne, molim vas, postoji i biće je.” Rekao sam, “Odlučio sam da ne upotrebim pištolj,” rekao sam, “Odlučio sam da ti donesem hranu,” rekao sam, “Ako ne mogu da ti donesem 50 kilograma, doneću ti 25 kilograma iz Vučitrna,” Rekao sam, “Upotrebio si pištolj, ja ću doneti hranu,” rekao je, “Tako je to, bac!” Hrana, kao i lekovi, dodaci, drva, agregati, automobilske gume, telefoni i sve. Kažem, uradili smo sve za njih. A u štabu su im rekli, kada su u grupama išli po novac, rekli su im, “Ne morate uopšte da dolazite ovde, samo nas pozovite. Samo recite šta god Ibuš kaže,” rekli su, “Uradićemo tako.”
Prešli smo u Albaniju, stali smo u Draču na kružnom toku, kod topola, možda znate [mesto]. Trebalo nam je tri dana i tri noći, Bog je poslao kišu tih dana i kolona automobila je bila duga u vreme kada smo tamo otišli. A on [vozač] je rekao, “Moramo da idemo u Fier,” rekao sam, “Šta govoriš,” rekao sam, “iscrpljeni smo.” Rekao sam vozaču… jer su nas odvezli nekim kamionima, kada smo stigli na granicu, rekao sam, “Nema šanse.” Rekao je, “Mogli bismo da idemo u opštinu [zgradu] Drač,” rekao sam, “Idemo. I otišao sam tamo, razgovarao sam sa njima i rekao, “Častiću vas.” I možda ovo nije prikladno da se snima, ali je bilo baš tako. I dao sam im sto maraka, a oni su to organizovali i poslali nas u kamp u Šijaku, kamp Arcobalena, bio je italijanski. Tamo su nas tako dobro tretirali, bilo je baš dobro.
Tamo smo čak imali i organizovanu nastavu i sve je bilo na najvišem nivou. U trenutku kada je Kumanovski sporazum završen, za kamp je bila odgovorna žena, Italijanka, i izabrala je mene za šefa kampa. I ja sam im govorio… tamo je bilo 947 izbeglica. Govorio sam, “Ne bre…” “Ne, ne, ti moraš da budeš [šef kampa].” Ta Italijanka je došla i rekla, imali smo šator gde smo komunicirali i koordinirali sve vezano za izbeglice. Rekla je, “Šefe,” rekla je, “Kumanovski sporazum je potpisan, ali morate da tražite od naroda da ne žuri jer je rizično vraćati se, to i to je u pitanju,” rekla je, “pozovite narod sutra i obavestite ih.” I to sam uradio.
I imali smo veliki šator i megafon, tu su bili i KFOR i odgovorna žena. Pitala me je, “Hoćeš li se vratiti?” Rekao sam im, “Reći ću im da,” rekao sam im unapred. Jedan starac iz Orahovca sa belim šeširom je ustao i rekao, “Imam pitanje,” rekao sam, “Hajde,” [pitao je] “Hoćeš li se vratiti?” Rekao sam, “Da, da budem iskren, odmah.” Pitali su, “Kako ste znali?” Rekao sam, “Kako ne bih znao šta ti ljudi žele da znaju?” Rekao sam, “Znam.” I odmah sam se vratio sa dva bratova sina. Vratio sam se na Kosovo, moja porodica je ostala tamo još desetak dana, a onda su se svi vratili.
Vratiću se na [razgovor o] kampu još jednom, imali smo neverovatan model organizovanja. Ne samo da ga je posetio albanski ministar, već i ministar prosvete Italije, posetili su nas da vide kako smo tamo organizovali nastavu. I poslao sam neke mlade devojke, baš kao i ti, ujutru da čiste van rukavicama sa rukavicama {dodirne ruke}. Dakle, bilo je [ljudi iz] svih opština, organizacija je bila dosta dobra. A onda su se, kao što znate, svi vratili, i Toni Bler je to dobro rekao, “Kosovo je zaslužilo svoju nezavisnost i da ga podrže jer su se svi odmah vratili.” To je bila baš velika izjava.
Korab Krasnići: Hteo sam samo da vas pitam, kada ste se vratili iz Albanije, u kakvom stanju je bilo vaše vlasništvo?
Anita Susuri: Da li je bilo zapaljeno…?
Korab Krasnići: Da li je bilo zapaljeno, da li ste… ili da li ga je iko dirao?
Ibuš Jonuzi: Da, moja kuća je zapaljena. Imao sam tri dobre krave, sve tri su uzeli, tamo ništa nije ostalo. Imali smo neke zalihe, ali to su uzeli naši ljudi, blagosloveni bili, brašno i hrana i sve. Ja sam sakupljao hemijske, volim da imam hemijske, i neke od njih su preživele, jer je sve bilo uništeno, bile su bačene. Imao sam neke lepe kristale, uzeli su sve dobre. Tako, sve je bilo uništeno.
Kada su počeli da daju pomoć, ja sam lično bio u opštini, i majka mi je rekla jednog dana, “Svi je uzimaju, ima li nešto za nas?” Ja sam rekao, “Nije u redu, majko.” “Zašto?” Rekao sam, “Ne, zato što mi imamo mogućnost da zarađujemo za život,” rekao sam, “pusti nek uzimaju oni koji to ne mogu,” “Onda dobro” (smeje se). Moja majka je bila puna razumevanja, mogao si lako da pričaš sa njom. I tako je bilo, korak po korak smo počeli da napredujemo, radeći, zarađujući za život, sve to.
Anita Susuri: Ako postoji nešto što biste voleli da dodate ili da ispričate za kraj, izvolite.
Ibuš Jonuzi: Na kraju, hvala vama! Kroz ovaj šou, ako se ikada bude javno emitovao, svima koje sam spomenuo, posebno rudarima, šaljem pozdrave, želim im zdravlje i srećan život. Želeo bih da ovaj sjajni rudnik ponovo stane na svoje noge. Vlada Republike Kosovo to treba da podrži. Oni to treba da podrže jer to nije samo u interesu rudara, već je to i nacionalni interes. Velika je sreća što rudnik ima svoje zalihe. Veoma sam u toku sa imovinom koju ima, tamošnjim istraživanjima. Da se mi aktiviramo, ne da idemo da radimo u Švajcarskoj i Nemačkoj, već da poboljšamo uslove i prilike, pa će naši ljudi raditi ovde.
Postoji ruda koju možete pronaći na samo pet mesta u svetu, aloit, koji se nalazi u rudniku Artana. Nemci su bili zainteresovani da zajedno stvore kosovsko-nemačku agenciju. Pozvali su mene i direktora Trepče, profesora Ahmeta Tmavu, da odemo tamo 2014. Odmah su nam dali trogodišnje vize. I da napravimo tu zajedničku agenciju koristili bismo rudu, ovde bi se radilo, ovde bi bila konačna proizvodnja, proizvodi bi se koristili u medicini. Ali, moram, nažalost, da kažem, to je realnost, politika odmah…
Džavit Haliti je govorio, “Svako ima dva ili tri miliona.” Ne, nemaju, koža mi je otpala [radeći] kako kažu, i danas nosim rukavice i radim fizičke poslove, imam 71 godinu. A on zarađuje dva-tri miliona bez znojenja {dodirne čelo}. I Nemci su to videli i odustali od ideje za agenciju, od svega. To je posledica neefikasnog upravljanja našim državnim institucijama, jer bi to zaista dobro funkcionisalo, postojao je obostrani interes i za nas i za Nemce, ali su oni primetili, nanjušili su brže od nas i odustali.
Anita Susuri: Hvala i vama na vašem doprinosu i na vašoj priči!