Prvi Deo
Gordana Đorić: Ja sam Gordana Đorić. Rođena sam 19. 09 ‘59. u Prištini, a inače moj otac i deda, pradeda su iz ovog sela, iz Lapljeg Sela gde sam i ja živela da kažem do svoje negde, osme, devete godine, onda smo se preselili u Prištinu. A eto, posle, ovaj, ‘81 sam, kad, kad sam se ‘80 godine udala, onda smo kupili ovaj plac jer sam želela da u svom selu napravim kuću i da živim u jednoj zdravoj sredini i da normalno sa porodicom.
Anita Susuri: Vaše detinjstvo, prva sećanja.
Gordana Đorić: Da kažem, moja prva sećanja, kad je ovo selo u pitanju, stvarno su divna. Jednostavno, prvo, zdrava sredina. Drugo, sistem vrednosti je bio drugačiji. Tada su se ljudi mnogo više voleli, družili – tako i mi deca, i pomagali jedni druge. Na primer, kad je bila neka moba, nešto, ne, da l’ je to u polju da se rade, da l’ je nešto oko kuće ovako, komšije su pomagale a i normalno mi deca smo bili uvek tu sa roditeljima i pomagali smo jedni druge. Ovaj, deca su bila bezbrižna. Normalno, niko od nas nije imao mnogo toga, ali smo bili zadovoljni sa, sa onim malim što smo imali.
Igre, ovaj, koje smo tada svakodnevno, da kažem, ovaj, uvrstili u svoj dnevni život, to su bile od raznih biljki, biljke su se zvale sa kamenom ili šta ja znam, sa loptom normalno, to je bilo igranje, ovaj, pravili smo sami lopte od krpa, ovaj, od tako nekog, vune, jer nije niko, retko ko od nas da je imao tolko para da bi kupio, u to vreme govorim, loptu, ovaj. Devojčice su pravile lutke, tako ručno šile, pravile posteljinu, ne znam, ali smo, ovaj bile da kažem po čitav dan vani, napolju i ovaj u, u jednom većem društvu, što je normalno sad retkost.
Anita Susuri: Kakvi su Vaš, Vaši roditelji bili, Vaša porodica kakva je bila?
Gordana Đorić: Pa, da kažem brojna (smeje se), prvo brojna, ali ovaj, moj otac je imao jedan brak. U tom braku (nakašlje se) je imao dve ćerke i sina, zapravo, dve ćerke i dva sina, ali desilo se tragedija, da mu je sin od 17 godina, razboleo se jako i umro u bolnici. I tog dana kad su im javili da je sin umro i njegova žena je umrla na pragu jer nije mogla da, da podnese bol. Posle određenog vremena, nekolko godina je prošlo, moj otac se oženio sa mojom mamom i u tom braku je imao još dvoje dece, znači, mene i brata.
Ali stvarno, kad je sloga u pitanju između nas dece to nikad nije dovedeno u pitanje nego smo mi jako, jako bili bliski i ovaj i dan-danas se to zadržalo, mada nažalost, ovaj, dva brata su mi umrla i sestra najstarija, ostale smo samo ja i sestra, koja sada živi u Nišu i ovaj, sa kojom sam jako, jako bliska, a sa da kažem bratancima, sa sestričinom, sestrićem, njihovom decom smo toliko i dalje jako bliski što je.
Lično smatram da je to pravo bogatstvo, jer ovaj, da vam kažem nešto, sve druge vrednosti su prolazne, ali ljubav u porodici, zajedništvo, to je nešto što je, ovaj, je najbitnije i, i što treba da traje jer ovaj, kad ti je najteže opet je tu tvoj najbliži da te uteši ili da ti pomogne ili normalno da se raduje tvom uspehu i da te podrži, ovaj. I ja sam srećna zbog toga, i možda, možda, ovaj, je to nešto što je meni motiv za, da kažem, napredovanje ali i za prevazilaženje mnogih problema koje smo imali tokom života.
Anita Susuri: Da li ste imali neke tradicije u porodici, slavlja neka, kako ste to spremali?
Gordana Đorić: Pa kako da ne. Mi smo i u ono vreme, mada, da, da kažem, različite su sada priče, ali u, u vreme bivše Jugoslavije, u vreme komunizma, ov…, mi smo, ovaj, slavili naše slave i moj otac iako je bio prvoborac i borio se za vreme onih velikih ratova koji su bili, ovaj, mi smo s, svi ovde, naročito ovde u selu, svi smo slavili svoje slave. Naša porodična slava je bila Đurđevdan i normalno je da smo tada pripremali sve ono što je u to vreme, i koji smo imali mogućnosti jer nismo baš bili kažem imućni, a i ovaj obavezno se spremalo ono što je tada bilo bitno, i imali smo goste, znam kao deca radovali smo se tim danima slave koji su trajali dan-dva, tri, većinom tri dana i gostima koji su nam dolazili normalno u to vreme ovaj i ta druženja koja smo imali za vreme slave. Znači to je, a da ne pričamo o Božiću, Uskrsu, mislim to se isto slavilo kao i dan-danas što slavimo i, i to je nešto što je valjda deo naše tradicije koju ćemo mi negovati i ubuduće.
Anita Susuri: Rekli ste mi da Vaš otac je u, u Drugom svetskom ratu, je l’ tako?
Gordana Đorić: U Drugom, da.
Anita Susuri: Je l’ pričao priče o tome je l’ nešto nekad pričao o tome?
Gordana Đorić: Pa jeste, ali njegove priče nisu bile ovaj da kažem, lepe, i on je pokušavao da nas poštedi, da kažem, tih loših priča, al’ je uvek na nas uticao da budemo dobri ljudi, da poštujemo, ovaj, različitosti kod drugih ljudi, da kod nas bude vrednost kakav je čovek, da l’ je dobar čovek a ne šta ima, kako ima, jer kaže, ovaj, to je sve prolazno. Kao što i ja lično smatram ovaj da je to neko bogatstvo materijalno, to je prolazno, ali ono ljudsko bogatstvo koje mi trebamo da imamo i, i ljubav koju trebamo da širimo među ljudima to je nešto što je najvrednije.
Anita Susuri: Kakvo je bilo u to vreme kada ste Vi bili dete ovako u selu? Pošto rekli ste mi da ste ovde živeli.
Gordana Đorić: Da, da. Pa da vam kažem, ova reka je bila čista (smeje se). To je, to je stvarno, ovaj… bilo za nas mesto gde smo se mi kao deca okupljali. Ako je leto, onda smo se kupali u toj reci. Naši roditelji, zapravo naše majke i bake su prale veš u toj reci, naročito tu kod mosta u centru sela. A bila je i jedna vodenica kad idete prema Gračanici, ovaj sa leve strane, i tu smo isto, ja sam često išla sa mamom, ovaj, da, da joj pomognem da pere veš, a kupali smo se tu kod reke. A zimi, reka zaledi, onda, to je bilo klizanje onda igrali smo sa nekim drvcima i tako smo znali sekli drvca i onda ređali na ledu. Imali smo jednog gađenika koji se tako zvao i onda smo, ovaj, igrali, ovaj, po čitav dan tu. Bilo je dosta zelenila, da kažem, moja kuća je ovaj tu prekoputa Doma kulture, u centru sela i onda su se, su se svi tu okupljali, ali isto tako, ovaj, mi je ostalo u sećanje, na primer, da su zime bile, ovaj, pune snega.
Na primer, od oktobra, početak novembra, kako padne sneg, sneg se nije topio do negde februara, krajem februara, početak marta. Ovaj, događale se na primer da budu tako veliki smetovi, da sećam se da me otac nosio na leđima (smeje se) u školu. Znači, škola je bila i, bar otkad pamtim, ova nova škola koja je izgrađena gde se i sada nalazi, i ovaj, a kuća je znači, eto da kažem, 200 metara, 300 udaljena od te škole, ali je morao tata da me, ovaj, vodi u školu. Ovaj, eto da kažem, tako, znali smo da, mi nikad nismo imali, ovaj, stoku, da kažem krave ili ovo-ono, ali sam ja išla sa mojim drugaricama da im pomažem, da idemo zajedno da čuvamo krave, da, šta ja znam ili da im pomažem da skupljaju letinu ili, tako, i meni je to uvek bilo interesantno jer bilo mi je važno da budemo svi zajedno.
Anita Susuri: Kak, kad ste počeli u školu da idete, koja su sećanja iz škole?
Gordana Đorić: Pa, sećanja (smeje se) su takva da, ja sam bila malo nestašno dete, da kažem za sebe, i nekako sam se uvek izdvajala jer sam, ovaj, imala određene (nakašlje se), određeno mišljenje kako treba, znaš, da se ponaša, na primer, učitelj i ovo-ono. I, bila sam neki, ovaj, uvek neki, imala sam potrebu da nekog zaštitim, da budem ja ta koja će opravdati, na primer, nekog učenika ili tako, pa me učiteljica (smeje se) stalno zvala, ovaj, “drveni advokat” jer ako nešto ona kritikuje nekog učenika, ona, ja kažem, “Pa učiteljice, niste u pravu. On je ovako, onako…” “Ajde ti sedi, drveni advokatu.” Znači, to je neka, neko moje sećanje, ali je ovaj, kad su učitelji u pitanju, ovaj… stvarno su bili jako pravedni, ali i jako strogi. Ali i dan-danas mislim da su bili u pravu i da ipak mi smo i u samoj školi dobijali određeno vaspitanje koje se moralo poštovati a i roditelji ne daj bože ako zgrešimo nešto u školu, mi nismo smeli da kažemo roditeljima jer su oni znali posle duplo da nas (smeje se) kazne.
Ovaj, ali, ovaj, zato smo stvarno svi, da kažem, i, i postizali visoke uspehe, da l’ je to znanje u pitanju, ali imali smo i kulturu i lepo vaspitanje i, opet da kažem, i u samoj školi, učili su nas da prvo volimo ljude. Znate kako kažu, ovaj, ne kako kažu nego to je sigurno, ovaj, i kod vas jer sa mojim prijateljima kad smo u to vreme pričali i sa Albancima, Turcima i ovo-ono, ovaj, svi su imali isto mišljenje. Kaže, “Bog je stvorio ljude da se vole, a stvari da se koriste.” Nažalost, sad je sistem promenjen i sad, ovaj, ljudi više vole stvari, a ljude koriste da bi imali te stvari. E, to je tragedija. A tada, ovaj, smo imali takvo vaspitanje i, i bili smo srećni, svi.
Anita Susuri: Se sećate kad ste prvi put putovali negde, na primer, van, van Vašeg sela u Prištini ili šta ja znam?
Gordana Đorić: A to je isto bilo smešno, da vam kažem nešto, jer ovde smo normalno učeni da moramo da se javljamo starijima i sad u jednom selu kad izađete na ulicu i sad kad prođe neki stariji čovek, normalno, vi se javite, “Dobar dan!” i to je bilo osnovno. I, i ovaj, e (smeje se) kad me mama prvi put odvela u Prištinu, i sad odjednom (smeje se), videla sam puno ljudi, ja sad onako krećem se zbunjeno, ne znam šta da radim, kažem, “Dobar dan” i mama normalno mi je skrenula pažnju da to ne važi u Prištini jer (smeje se) ima puno ljudi.
Znači, to su, to nikad neću da zaboravim ta sećanja, ovaj, bila sam stvarno puno, mnogo, mnogo mala, ovaj, ali, posle toga normalno mi smo prešli da živimo tamo i ja sam to drugačije, ovaj, drugačije sam i, i, gledala na sve te stvari. Ovaj, a, putovala sam na primer isto sećanje mi je bilo kad smo prvi put putovali vozom za Beograd i to voz je išo iz Kosova Polja. To je za mene bilo stvarno doživljaj iznad svega, jer ovaj, tu možeš da šetaš, da ideš, ovaj, po kupeima, da pričaš sa ljudima, pa onda druga deca, pa smo znali da igramo, jednostavno to je bio pravi doživljaj kad je to putovanje u pitanju bilo za mene. A normalno kasnije (smeje se) su bila sasvim drugačija, ovaj, iskustva.
Anita Susuri: Je l’ ste, ovaj, školu, posle, da li ste posle došli u Prištini za…
Gordana Đorić: Da, treći razred…
Anita Susuri: Treći, aha.
Gordana Đorić: Treći i četvrti posle sam završavala u Prištini, ovaj, školu, i dalje se školovala, ovaj…
Anita Susuri: Da li je Vaša porodica došla posle da živi u Prištini ili kako je bilo?
Gordana Đorić: Ne. Ne, ne, ovaj, ostali su tu. Mama je radila u Prištini, pa sam ja, ovaj, imala isto stan tamo, pa smo, kad je trebalo da se školuje tu, bila sam pored nje.
Anita Susuri: Kad ste već postali devojka, kakva je bila tad Priština za Vas? Da li ste izlazili i kako je bilo, da li možete da nam opišete?
Gordana Đorić: Pa dobro, da vam kažem nešto, Priština za sve nas je bilo mesto gde smo ovaj, da kažem, prve te, ta ljubavna iskustva i doživljavali, a sigurno ste imali iskustva da vam drugi pričaju, imali smo korzo, gde ovaj, svako je imao neko svoje mesto, gde smo se okupljali kao društvo, da kažem ili drvo, ili ispred Kraša, ispred Avale, ispred ovamo, bioskopa Vlaznimija i tako. Ovaj i, normalno tu je bilo tako udvaranja od strane muškaraca, al’ bilo je tako i nekih da kažem, neprijatnosti, koje smo mi devojke, ovaj, doživljavale, naročito ako smo pokazale aroganciju malo, a svaka od nas je bila, ovaj, u, u, u situaciji da, jer to je bilo takvo vaspitanje da ti ne trebaš na prvo udvaranje da se odma, ovaj, da prihvatiš to, nego moraš malo da se nećkaš, kako su to govorili (smeši se).
A onda kod mnogih tako izazivalo malo, ovaj, kod mnogih mušakaraca, momaka, izazivalo malo ogorčenje, pa su znali ponekad i da te tako malo uvrede sa nekim komentarima i ovo-ono, i naročito ako su odbijeni, ovaj, pa nisi želeo da pričaš s njima ili da se upoznaš onda su tako malo bili grublji. Ali ovaj, meni je bilo zanimljivo jer opet imali smo kažem svoje društvo i kod muškaraca ja sam imala dosta drugara, mojih priajtelja muškaraca sa kojima smo se svi zajendo družili i, i znali smo stvarno da organizujemo kažem to veče, da nam bude interesantno, lepo i tako.
Onda smo znali da, u ono vreme, na primer, nije bilo tako mnogo tih mesta za izlaske, nego smo sami znali da organizujemo žurke. Na primer, slavimo rođendan i kad nam nije bio rođendan. Eto, to je bio povod da kažemo, “Ej”, kao, “rođendan je, ajde pravimo žurku!” Pa se okupimo svi u nekom stanu, svako od nas pripremi nešto od hrane, ili nam roditelji pripreme, majka na primer, pripremi nešto od zakuske i onda tu pustimo muziku, one tu koje su bile long plejke, ploče, i ovaj, družimo se to veče, i normalno, bilo nam je zabavno.
Anita Susuri: Kakvu ste muziku puštali? Ka, kakva se muzika tad slušala?
Gordana Đorić: Pa dobro, ja sam, ja sam, roker (smeje se), da kažem, od, od kad znam za sebe. Na primer, Tom Džonson sam obožavala, Roling Stonse u to vreme i tako od stranih, ovaj. Naši normalno, Zdravko Čolić, dobro, Đorđe Marjanović je bio tada, onda, Zdravko Čolić i svi ti pevači koji su, da, Bijelo Dugme, Riblja Čorba i sve te, ti pevači koji su u to vreme, ili grupe koje su tada bile, o, i normalno to je za nas bila… Zdravko Čolić je bio naj, najpopularniji među nama ženama (smeje se), devojkama tada, i onda smo, ovaj, njega obožavale, one pesme “Gori vatra” pa sve ostalo.
Anita Susuri: Kakve ste još kulturne aktivnosti imali tada, da l’ ste išli u bioskop ili u…?
Gordana Đorić: Pa bilo je, ovaj, da, to je jedino i bilo, bioskop i pozorište. Dobro, bioskop je bilo najviše, ovaj, nama, najpristupačniji, al’ moram da kažem da sam ja i, i, tada smo kroz neke druge aktivnosti, na primer, ja sam preko škole bila uključena ono, u klub, ovaj Crveni Krst, pa smo išli kad god je trebala neka akcija, išli skupljali određen novac u neke kutije smo imali Crvenog Krsta i onda smo išli tako po gradu i, i skupljali za određene na primer grupacije ljudi, decu ili ovo-ono, u UNHCR ili ovako.
Isto tako sam bila uključena u Klub Ujedninjenih Nacija koji je bio nekad u Prištini onde, u, gde je sada deo televizije. Znate onde tržni centar kod pijace, to je bilo zatvorenog tipa i tu, tu je bila i biblioteka, ovaj, naša, jedna biblioteka, jer druga je bila gradska vamo, i ovaj, tu smo se okupljali mi deca u tom Klubu. Mnogo toga smo aktivno radili i, i, imali smo isto svoj hotel u Grmiju, pa smo išli tamo na kampovanje, pa, mislim, bilo je stvarno jako interesantno.
Onda sam, ovaj, bila uključena i u folklorna društva, na primer, u Kosovu Polju, “Branko Medenica”, i tu preko tog folklornog društva obi, obilazili smo da kažem čitavu Jugoslaviju tada i družili se i, da kažem, naročito u tom folklornom, ovaj društvu. Tu smo negovali tea folklorna, te folklorne igre vih nacionalnosti koje u to vreme bilo kod nas, na primer ja sam bila solista šote i čočeka, one turske igre. Normalno, ovaj, i naša, ove srpske, Čačka, moravca, Moravac, vranjanske igre ili ovo-ono.
A da kažem u to vreme smo učestvovali na festivalu svih folklornih društava, železničkih, jer mi smo bili železničko folklorno društvo u koje je organizovalo u Ljubljani, u Hali Tivoli, i mi smo osvojili prvo mesto sa našom igrom šota, gde sam ja i jedan moj kolega Živić, ovaj, bili solisti i dobili smo nagradu, sad ne znam koji je iznos bio, ali sa tim parama smo mogli da kupimo original nošnju za sve igre, što je bilo stvarno za nas veliki uspeh i lepa…
Anita Susuri: Koje godine ste dobili tu nagradu?
Gordana Đorić: Pa, sad ne mogu da se setim koje godine, ali ja sam tada imala negde 16 godina, 15-16 godina, pa sad vi vidite kad je to bilo (smeje se) davno, davno. Tako da su to neka sećanja lepa za, za nas. Za mene.
Anita Susuri: U koju ste srednju školu išli?
Gordana Đorić: Išla sam u Ekonomsku školu.
Anita Susuri: Gde je to bilo, u Prištini?
Gordana Đorić: U Prištini, onde kod, kako se zove ona, Kosovka fabrika, predionica, tu.
Anita Susuri: Kako ste se opredelili da idete u tu srednju školu?
Gordana Đorić: Pa, da vam kažem nešto, ovaj, jednostavno, mislila sam da opet, ja sam, ja i volim, ovaj, da kažem, računavodstvo. I posle toga eto kad sam, iako sam završila Višu poslovnu i smer OTO, i nikad nisam radila u prosveti. Ali mi je na primer, sve ono što sam naučila o računavodstvu pomoglo kad sam počela da radim u šrediciji Transjug Rijeka jer sam tu, ovaj, vodila administraciju. Normalno najviše mi je pomoglo kad sam otvorila svoju privatnu firmu ‘90-te godine kad je zakon donešen da možemo da, ovaj, registrujemo privatne firme. Onda mi je to baš pomoglo da mogu da kontrolišem, pratim, planiram finansije u svojoj firmi. I ovaj, zato sam i to odabrala tada, jer meni nije teško da ostanem čitavu noć da, što kaže računovođa traži grešku, ako vidiš svetlo da, da je negde u nekoj firmi. Tako da to je bio razlog što sam odabrala tu školu.
Anita Susuri: Dakle, Vaš prvi posao je bio prvo u toj firmi?
Gordana Đorić: U špediciji, da, prvo zaposlenje tu sam imala, to je Transjug Rijeka, međunarodna špedicija koja se nalazila u kupusištu. Direktor nam je bio Munibza Hasi koga izuzetno poštujem i mogu da kažem da sam, ovaj, od njega stvarno mnogo, mnogo naučila. On je nama svima bio, bio je dosta i strog, ali sve u cilju da imamo, da što bolje naučimo i da imamo što bolje rezultate. I ovaj, da kažem to, to znanje koje sam stekla tamo, a krenula sam da radim od običnog administrativnog manipulanta da tako kažem, što ja kažem, potrčko.
To sam, sa tim poslom sam krenula, a došla sam posle u situaciji da dobijam nagrade od strane našeg OUR-a iz Šibenika, iz Rijeke, jer to je bila jedna od najboljih firmi u, u bivšoj Jugoslaviji koja je imala svoje OUR-e u svim glavnim gradovima republika koje su tada bile, I ovaj, stvarno je bila za mene velika čast kad dobijem neku od nagrada kao uspešan radnik, dobar radnik, i tako to.
Anita Susuri: Kakvi su bili uslovi rada tad u toj firmi, u tom vremenu?
Gordana Đorić: Pa, pa da kažem, bili su fenomenalni uslovi u kom smislu mislim da to kažem, zato što je u to vreme vladao sistem, a to je bilo jako važno za sve nas. I, na primer, mene kao početnika ti si imao mogućnosti da naučiš sve ono što je potrebno da bi bio uspešan u svojoj referati da tako kažem. Drugo, što, na primer, u našoj firmi svako zvanje je bilo rangirano četiri skale i sad ti kreneš sa četvrtom i dođeš do prve, ako si sposoban, normalno, a ne ostaješ uvek mladi referent. Sem ako nisi sposoban ili ne želiš da, da napreduješ.
Znači, pružena je mogućnost da, da naučiš sve ono što je potrebno. Omogućavano nam je normalno da idemo da se edukujemo, da, da posećujemo razne seminare da bi bili uspešniji i, ovaj, i bilo je jako važno što smo mi, što nije u to vreme bilo ni korupcije, to mogu da vam potvrdim, sigurno. Nego naprotiv, sistem vrednosti je bio takav da si morao da poštuješ, imao si zakone koji su se poštovali i ti si mogo znači da planiraš i svoj rad un, unapred šest godina i da po tom planu, ovaj, se kotiraš, što je bilo jako važno.
Normalno, primanja su bila adekvatna onome koliko si ti kao pojedinac učinio u svom preduzeću, i koliko si stručnosti pokazao i koliko si rezultata postigao. I to je bilo jako važno, znači, ti si bio stimulisan da se trudiš, da radiš jer znaš da će bit, da ćeš biti nagrađen za to, a i normalno da učiš, da se edukuješ da bi imao većeg uspeha. Što danas, nažalost toga retko da ima.
Anita Susuri: Kakvi su vam bili odnosi sa kolegama? Da li ste imali Albance tu?
Gordana Đorić: Ma, kako da ne! Pa rekla sam, ovaj, u to vreme, kao i privatno tako i na poslu, svi smo radili zajedno i niko od nas nije gledao ko je, koje je nacionalnosti. Na primer, direktor nam je bio Albanac, Muhibca Hasi iz Đakovice, ali tu su mi bile kolege, i Albanci drugi, bilo je Turaka, bilo je koleginice dve sam imala Srpkinje, znači, i bili smo ko porodica. I da kažem,evo, samo jedan slučaj kad smo, mislim, jedna situacija, ovaj, mi smo svake godine organizovali “Dani Transjuga”. I da kažem, to je bila prilika da sve naše partnere ugostimo, počastimo i da eto se družimo svi zajedno i to smo organizovali u, u “Grand Hotelu” u to vreme. Ali nismo imali dovoljno para da vi sada pozovete, šta ja znam, 200, 300 ljudi i da to plati firma. Mislim, to nije bilo uobičajeno tada jer je prezentacija je bila smanjena i moralo je da bude u okviru onih drugih troškova.
Ali smo onda mi zajedno, nas sedmoro kolko smo radili tu, zajedno kupovali namirnice i zajedno spremali, znate, sve ono što je, mnogo toga što je trebalo da se posluži da bi nam, da kažem, trpeze bile bogatije, da sve te naše partnere, poslovne partnere koji nam dolaze, i goste koji nam dolaze sa strane, a mogu da se pohvalim da nam je, da su nam gosti dolazili iz svih gradova, ovaj, iz OUR-a iz cele Jugoslavije, a plus da su nam bili gosti čak da kažem od političara do direktora carine, izvoznih kuća iz Prištine i tako svih ostalih. I, ovaj, i da kažem, osamdeset posto hrane i pića smo mi sami pripremali i kupovali.
I to nam je bila prilika da stvarno se onako gostimo sa njima i da im se zahvalimo za sve ono što smo zajedno radili. Da kažem, čitave godine, nije bilo ono kao sad: “Ajmo u kafanu, idemo u restoran, idemo da…” Ne, ne, to je bilo jednom godišnje smo ovaj pripremali, ali baš zbog toga što smo bili svi, ovaj, jedinstveni da kažem, i, i slagali smo se dobro kao kolege, ovaj, mi smo to zajedno spremali. Da l’ je to bilo ovde u mojoj kući koja je već, ovde sam, ovaj, napravila kuću, i u dnevnom boravku ovde, ili je bilo kod kolega, neko drugi nešto pripremao sam, ali ovaj, to je bilo jako važno.
Isto tako je bilo jako važno što smo jedni drugima pomagali ovako. Ako treba, imali smo zajedničku kasu, na primer, što sad ne verujem da vi, bilo ko od ovih mlađih skuplja, i sad nekom od kolega treba, razbolelo se dete, šta ja znam, on se razboleo, ili šta ja znam, imao je možda neki požar, ili imao je havariju negde u auto ili ovo-ono, i sad ne može da pokrije njegova plata, onda iz te uzajamne kase se njemu da. Ili na primer, mi ovako kupimo se svi, odemo kući, pomognemo sve što treba.
Mislim, zato kažem, presrećna sam stvarno i ta sećanja su mi divna i zahvalna sam što, što imam o čemu lepom da se sećam u tom periodu. Kako sam radila i koliko sam želela da jedva, da, da, da odem na poso. Znači, ja sam se radovala svakom radnom danu. Kad dođe vikend, onda imaš dosta obaveza kao žena, normalno, i kao majka, i opet veliki krug prijatelja smo imali, pa i živeli smo ovde, da kažem, u ovoj kući, i onda su dolazili prijatelji sa decom, vikend ovde provedemo, družimo se, muškarci igraju karte, mi žene spremamo, ovaj, hranu, deca se igraju, ali to je bilo svih nacionalnosti.
Uopšte nije bilo znači da je, da su bili samo Srbi ili da su se okupljali samo Albanci, nego mi smo imali kumove Albance, Slovenci i su nam bili isto prijatelji, Hrvati, svi oni koji su živeli tu, ali i oni koji su imali ista interesovanja, kao i mi. Da l’ su voleli da se bave sportom, da l’ su išli na skijanje. Na primer, mene je naučio na Brezovici da skijam Besim Šalja koji je moj, da kažem, najbolji prijatelj u to vreme bio, i, i sada je isto, ali nažalost ne živi više ovde, živi u Kanadi. A on je radio u jatu u “Grand Hotelu” i onda je bio ve, vrstan skijaš, isto tako Fatmir Hapćiu koji je radio u Kosovo Drvo i on je isto bio vrstan skijaš i onda se okupimo svi ranije smo išli.
Na primer ispred “Grand Hotela” je išo autobus ujutro. Odemo na Brezovicu gore. Tada je bilo, ovaj, Narcis i Stojkova kuća, ovaj, hotel, a ovaj, i, i tek se gradio ovaj drugi, ali je bila ona mala žičara. I onda smo, odemo ujutru i skijamo ceo dan, u pet sati se vraćamo ovamo. Isto tako, svi ti prijatelji, na primer, moja sećanja su, to nisam napomenula, ovaj, moj bivši suprug se bavio ribolovom, i moj svekar i… Onda sam ja kad sam se udala zavolela i ja da, ribolov. I da kažem, jedina nagrada koja je tada dobijana ekipa Prištine, Kosova, to je bila nagrada koju sam ja osvojila. Bilo je takmičenje u jug…, jugoslovensko takmičenje na…
[Video se ovde prekinuo]
Gordana Đorić: Može?
Anita Susuri: Pričali ste mi o kolegama…
Gordana Đorić: Da, o, da, i kolege, ali sam se sad nadovezala za prijatelje ovako. Kažem, pored skijanja mi smo se, ovaj, svi družili kad je ribolov u pitanju, ovaj. Rekla sam da jedina nagrada koja u to vreme, Kosovo da je oslovilo prvo mesto u Jugoslaviji u ribolovu, to je bila nagrada koju sam ja osvojila i moja ekipa. I ovaj, takmičenje je organizovano na Batlavskom jezeru, savezno takmičenje. Normalno, imala sam podršku kompletne ekipe, ovaj, našeg udruženja Božur, koje se zvalo. Ovaj, čika Muja nam je bio predsednik tog udruženja i svi muškarci koji su tada da kažem, ovaj, ispali od takmičenja, oni su mii bili podrška, ovaj, i bodrili me tog dana kad sam, ovaj, ja osvojila najveći broj, upecala najveći broj riba i osvojila prvu nagradu u Jugoslaviji u pecanju. (smeje se)
Znači, to je bilo nešto što je za mene stvarno mnogo značilo, al’ kažem, ribari su bili i Albanci i Srbi i mi smo svi zajedno, ovaj, se pripremali. Na primer, za vikend kad je tako pogodno vreme onda da odemo, da l’ je to Batlavsko jezero, da l’ je Drim, da l’ je S, Sitnica, da l’ je neka druga reka ovde. I onda svako od nas ponese nešto od hrane, da kažem, ovaj, od kuće. Ako idemo na Drim, onda u Prizren svratimo ujutru u tri, kupimo hleb i onda, ovaj, idemo tamo i pecamo čitav dan. Onda su tu bile dogodovštine razne, i tako.
Ako se slavili rođendani dece, to je normalno, svi smo išli jedni kod drugih, uopšte, za praznike, bajram, ma taman posla, jedva sam čekala kad će bajram jer ja sam, ja obožavam onu domaću baklavu koju su spremale te moje prijateljice ili njihove svekrve ili majke, i onda ovaj normalno za bajram, to je obavezno. Pored toga, kad odemo tamo na čestitanje, ali dobijemo (smeši se) uvek i tanjir da ponesem kući. Tako da, da su mi sećanja stvarno divna i jako žalim za tim životom.
Jako žalim i za, za sve te ljude koji nažalost nisu više tu u gradu, a neki su i umrli. Većina njih je negde vani i ostala je vani, ali, na sreću sad ova tehnika je dobra, ovaj, i, i eto, putem Vibera, interneta, mi se ovaj, čujemo i vidimo i eto tako. Nekad se dobro ismejemo, ali nekad i plačemo evocirajući te uspomene. Ali, ovaj, žao mi je što ova omladina nema, ovaj, neće imati ovako lepe priče.
Anita Susuri: Kad ste završili srednju školu, je l’ ste posle išli dalje nešto da studirate ili kako?
Gordana Đorić: Ne, ja sam se udala, rađala decu, ali sam upisala varedno, upisala sam varedno ovde Višu poslovnu školu. Završila OTO, dve godine je trajala tada, završila OTO. Nikad nisam radila u prosveti, kažem, jer sam posle Transjuga, kad je zakon donešen, onda smo sa mojim bivšim suprugom… dogovorili se da otvorimo privatnu firmu i eto. Ja sam vodila tu moju privatnu firmu, koja je bila jedna od najuspešnijih u to vreme na Kosovu, koja je zapošljavala oko 75 radnika gde smo stvarno, ovaj, imali poslovne partnere opet svih nacionalnosti i sarađivali sa mnogim firmama koje su i sada ovde uspešne. I lepo je na primer, evo, samo ću jedan događaj, šta mi se desilo pre neku godinu.
Da je, pojavio se jedan čovek ovde sa jednim mojim prijateljem iz Prištine i vidim da mi je poznat ali nisam mogla da se setim ko je, Albanac. I on kaže, ovaj: “Gordana?” Ja kažem: “Da.” E, kaže: “Ja sam taj i taj, firma ta i ta”, ovaj: “kad mi je reko moj prijatelj”, ovaj, da ne govorim imena, ovaj: “da, da je s tobom u kontaktu i da dolazi kod tebe i da si ti ovde u Lapljem Selu, ja sam ga zamolio da pođem s njim. I došo sam samo da ti kažem da, ovaj, da nikad ne zaboravljam dobro što si učinila za mene.” Moja firma je tada pomogla njegovoj firmi. Verujte da nemam pojma o čemu se radi. Jer se stvarno u to vreme, ovaj, nije se gledao taj interes da l’ ćeš imati neki od njega, nego se želelo da se pomogne jedno drugom da bi svi zajedno bili, eto, uspešni, i, i omogućavali veći broj da zaposlimo radnike i da imaju bolje plate i tako. I da opstanemo jer je bilo ono kad se raspala Jugoslavija bilo je jako teško poslovati tada i mnogi su ostali bez posla i ovo-ono.
I onda ovaj i, postojalo je poverenje među nama i da kažem, ako ja nisam radila tu vrstu delatnosti nego je radio neko drugi, a ja sam u prilici da ih povežem sa nekom firmom koja je ovako, ili da garantujem za, za tu firmu, ja sam stvarno to, ovaj, rado činila, kao što su mnogi činili meni. Jer poverenje je bilo mnogo važno tada da, da, da, da možete da uopšte radite, a da ne kažem uspešno radite, i bilo je tada provera, da kažem, boniteta te firme ili tog čoveka koji vodi firmu. I ovaj, u takvoj situaciji znači bilo je jako važno s kim poslujete i ko će garantovati za vas. Na sreću moju, ja, ovaj, sam imala mnogo tih poslovnih prijatelja koji su mogli da garantuju, ovaj za mene, i moju firmu, kao što sam ja mogla da garantujem za mnoge firme tada koje su bile uspešne, a koje su evo sada u Prištini uspešne.
Al’ mi je bilo jako drago eto kad sam doživela to, da ne kažem još druge, druge stvari i druge pozitivne situacije, da kažem, koje sam imala kad sam sretala moje bivše radnike Albance koji su svesrdno želeli da mi pomognu i koji su, ovaj, iskazali jedno veliko poštovanje za sve ono koje sam ja tada pružala njima i, i ličnog ovako za njih i za njihove porodice, ovaj, što mislim da je nešto najvrednije u, za jednog čoveka.
Anita Susuri: Kad ste počeli da živite u Prištini, onako stanujete tamo?
Gordana Đorić: Pa, to je bilo od trećeg razreda osnovne škole.
Anita Susuri: I, da li ste sa Vašom porodicom ili kako ste počeli, kako ste počeli?
Gordana Đorić: Pa rekla sam vam, sa mamom sam bila tamo, sa mamom.
Anita Susuri: Sa mamom?
Gordana Đorić: Da, sa mamom.
Anita Susuri: Možete malo više o tome, gde ste živeli, kakvo je to naselje bilo?
Gordana Đorić: Pa dobro, to je, da vam kažem nešto, ovaj, kad stanujete privatno, onda idete, da kažem, iz jedne ulice u drugu ili iz jedne škole u drugu. Stanovali smo na više mesta. Na primer, ja sam išla i u “Vuk Karadžić” školu, ali sam išla i u “Meto Barjaktari”, ali sam išla i u “Branislav Nušić” onde kod, na kraju Prištine ka Grmiji kad se ide sa desne strane gde je Tok bašta kako smo je nekad zvali, jer sad se mnoga toga promenilo, i nazivi su se promenili, pa ne znam vi mlađi generacije kako…
Anita Susuri: Tako se i sad zove (smeje se).
Gordana Đorić: Ovaj, tako da i da kažem, kolko je bilo to negativno, ali je bilo u nekim situacijama pozitivno jer mnoge drugove sam stekla tako. Kad imate priliku da promenite više razreda, onda, onda i imate veći broj prijatelja. A normalno, negativno je bilo što, taman se, da kažem, upoznate, prilagodite nekom, nekoj novoj školi, onda morate opet da se selite i da ovo, jer je takvo vreme bilo, znate, kao što sam rekla, mi, moja porodica je bila dosta siromašna. Mislim, nismo imali baš neke uslove dobre. Onda, ovaj, detinjstvo mi nije baš sjajno, sećanja da kažem sem onih naših igri ovako-onako, ali dosta sam se mučila kao dete. I dosta toga je bilo negativno u mom detinjstvu tako da iskreno baš ne želim da se mnogo prisećam da kažem tih, tih dana. Ovaj, ali zato sam ovaj, baš možda zbog takvog načina života, ovaj, bila u situaciji da mnoge stvari mojoj deci, mojim unucima pružim, jer sam smatrala, pružim u smislu ljubavi, pažnje, ovaj, jer to mi je falilo kao detetu. I onda sam želela da to mojoj deci ne fali i mojim unucima, što ovaj se pokazuje da smo svi bliski jedni sa drugima.
Anita Susuri: Koliko dece Vi imate i čime se oni bave?
Gordana Đorić: Pa, ja imam dva sina i ćerku. Oni imaju privatnu firmu. To je pekara, poslastičara, u i, eto, da kažem proizvode peciva, prodaju po školama, imaju taj kafić, poslastičaru, proizvode, izrađuju kolače, torte, po narudžbi i tako, Mislim zajedno su svi. Imam i četvoro unučića, za sada. Biće i peto jer mi je ćerka trudna (smeje se). Tako da ovaj sam da kažem ispunjena i kao baka, a i kao majka, da kažem, ovo što sam rekla, najbitnije mi je da su mi deca stvarno bliska i da su složni, da pomažu jedno drugom, da, iako su sve troje različiti stvarno i ovaj. Ali, prihvataju te različitosti i, ovaj, zadržali su tu ljubav između sebe i, i pomažu se kad god mogu jedno drugom i najbitnije im je to da budu složni.
Anita Susuri: Vi ste i sa Vašom porodicom živeli posle u Prištini, je l’ tako? U, sa Vašom decom i…
Gordana Đorić: Da, da, da, da živeli smo, da kažem, dvadeset godina u Dardaniji, naselje, odmah pored, početak Kičme. Ali smo imali stan, posle toga smo kupili stan iza Privredne komore u ulici Trajka Dimitrijevića, bivša Hajda Ruši. Tu smo bili na drugom spratu i tako.
Anita Susuri: Kako ste tu živeli? Da li ste imali komšije ili kako…
Gordana Đorić: Kako da ne. Pa da vam kažem nešto, Priština je divan mali grad. Na primer u Dardaniji sam provela dvadeset i nešto godina, ovaj, sa komšijama, tu mi je i živeo moj bivši direktor, ovaj, Transjuga, on je živeo na trećem spratu, ja sam na šestom. Ovaj, sa svim komšijama smo stvarno imali fenomenalan odnos i ovaj, pomagali smo jedni drugima. Išli smo na kafe, na, na sedeljke, na da kažem, da l’ je bila neka svetkovina i tako. I po, normalno ako je trebalo da uskočimo da nešto se pomogne tu smo bili svi jedni za druge. Normalno, bio je tu poneki tako da se nije uklapao, a pa to je uvek bilo, u svim sredinama. Ali, devedeset posto su bili pozitivni ljudi u, u da kažem, moja sećanja su pozitivna kad je druženje sa tim komšijama.
A, ovamo u Trajka Dimitrijevića, iza Privredne komore, ili Hajda Duši kako se zvala nekad, isto tu, samo tu je bilo malo komšija, tu je bila jedna zgrada. Četiri stana, jedan sprat, jedan stan. Ovaj, i, ali sa tim komšijama smo stvarno isto bili jako bliski i ovaj, poštovali smo se, ovaj, maksimalno. Ali u samoj ulici tu su stanovali moji kumovi i mnogi moji, da kažem, poznanici i prijatelji, tako da smo se obilazili, išli kod, jedni kod drugih i tako.
Anita Susuri: ‘80-ih godina, znači ‘80-te su bile demonstracije, kako ste Vi to, kako je Vama bilo tih godina?
Gordana Đorić: Pa da vam kažem nešto, to je bilo, to je bilo jako ovaj, prvo… Niko od nas nije mogo da shvati šta se to događa. Sad govorim u ime nas kao prijatelje koje smo se družili. Jer rekla sam vam da smo sigurno bili podjednako zastupljeni i Albanci, i Srbi, Turci i čak Slovenci i, muslimani na primer. Isto naš najbolji prijatelj je na primer bio musliman da ne kažem pored ovih Albanaca. I, a isto tako i na poslu, ovamo Transjugu, nismo mogli da, da shvatimo šta se to događa uopšte, zašto se to radi, zašto su pokrenute te demonstracije, ali moram da ispričam jedan događaj.
Na primer, demonstracije su bile ‘81. godine. ‘82. godine smo mi imali isto dan Transjug i tada nam je došao zamenik generalnog direktora iz Rijeke, Vjencislav, Rus i ono kako smo imali te, tu proslavu u Grandu i sedeli smo tamo ovako svi za stolom. I, za tim stolom je sedeo znači i moj direktor Muhmica Hasi i ja, moj bivši suprug, onda Živojin Jako, Jokanović, advokat koji je i danas advokat u Prištini, poznat svima, izuzetan kao čovek, izuzetan da ne kažem i kao stručnjak i poštovan od svih i dan-danas, i od Albanaca i od Srba, i od svih, i ovaj, još neki ljudi, jedan Đorđe Aksić isto koji je naš kućni prijatelj. I pita mene zamenik generalnog direktora Vjencislav, kaže: “Gordana, šta se to desilo? Ovaj, kako je sad stanje ovde posle demonstracija?”, i ja kažem, i kaže: “Šta misliš ti o tome?” Ja sam bila mlada tada, ja kažem: “Stvarno ne možemo da razumemo šta se desilo”, mislim, niko od nas ne može da shvati, ni Albanci nisu mogli da shvate ovi koji su radili, bili sa mnom ni, ni mi. Kaže: “Šta se tu desilo?” i mislim, živeli smo lepo, imali smo dobre plate, slagali smo se svi, stvarno.
Čak, ko god da je došo u Prištinu tada, bilo iz koje sredine Jugoslavije, bili su ljubomorni na naš način života. To mogu da vam potvrde devedeset posto žitelja starije generacije koji su živeli u to vreme u Prištini. I koji su bili normalni ljudi, kojima nije bilo važno da kažem da se bave politikom ili šta ja znam, da stvaraju neke negativne situacije nego im je bilo važno da, važan čovek, to naše druženje, ovaj. I kažem: “Ne znam stvarno šta se desilo, ne mogu da verujem šta, šta, šta, šta nam se to događa.” Kaže on: “To nema veze,” kaže: “sa Albancima. Ni sa time šta oni traže. Jednostavno,” ovako, ovim rečima, evo ja imam svedoke da potvrde, to je bilo ‘82., kaže: “jednostavno, sile svetske, među njima Amerika, je želela da se raspadne Jugoslavija zbog njihovih interesa. I to je bila saamo bačena koska. Da vidimo,” kaže: “kako će biti reakcija. Videćete, za godinu-dve, kre, ili neku godinu krenuće,” kaže: “napadi na armiju iz Slovenije.”
Verujte mi, kunem vam se, ja sam se toliko uznemirila kad sam slušala te priče. Mislim, za sve nas, da se raspadne Jugoslavija. Jer Jugoslavija je bila pojam lepe zemlje, lepog života. Mi smo bili cenjeni od strane svih zemalja u svetu, naš pasoš je bio vrednovan, mogli smo da idemo gde god hoćemo i kad god smo išli negde i, ovaj, kad nas pitaju: “Jugosloveni.” “A!” Vi, mi smo bili stvarno poštovani kao nacionalnost da kažem jedna, jugoslovenska. A, ovaj, u svetu jedan pri vrhu. Nismo mogli da verujemo da može da nam se desi to što nam je on pričao da će krenuti napadi na armiju iz Slovenije, pa onda haos, pa ratovi pa ovo-ono i da ćemo stvarno doživeti sve ono što smo doživeli.
A, ovaj, znate šta mi je tada rekao, tada Živojin Jokanović, ovaj drugi je direktor otišao i kad se završila proslava, kaže: “Goco, ovaj direktor ti nije po sve.” Tako znate, kod nas pričaju kao nije, nije baš zdrav, nije normalan, šta on priča. Nažalost, sve ono što je on pričao, to smo mi doživeli, ovaj, kasnije u kasnijim godinama i ovaj, (kašlje) ja to nikako ne mogu da izbrišem i žao mi je sve one ljude koji su prvo stradali, koji su izgubili svoje najmilije. A i normalno, ne mogu da prežalim život koji smo imali i koji nikad neće više da ima, i niko neće imati takav život ko što smo mi imali u Prištinu.
Anita Susuri: Tokom rata, to je bio znači jedan udarac i za Srbe i za Albance koji su ovde živeli. Kako je Vama bilo?
Gordana Đorić: Bilo je, da vam kažem nešto, jako teško. Mislim, prvo, prvo nismo mogli da, da, da, da shvatimo da to može da se desi nama iako smo imali iskustvo nažalost (kašlje) dolazili su iz Hrvatske, iz Bosne, znate. Tamo je krenulo prvo.
[Priča se nastavlja na drugom delu]
