Drugi Deo
Anita Susuri: Da li ste radili unutar rudnika ili kakav je bio vaš posao?
Džafer Nulji: U Starom Trgu ili…?
Anita Susuri: U Starom Trgu, na početku kad ste došli.
Džafer Nulji: Ja sam radio prvo kao inženjer, počeo sam u odeljenju za održavanje rudnika. To odeljenje ima veliki broj radnika električara, statičara, građevinaca i šta ja znam. U početku sam radio kao šef elektrotehničke pripreme, onda… Međutim, ja sam šest meseci bio pripravnik i nije moglo drugačije, ionako sam morao da završim praksu. Kad si dolazio kao stažista, morao si samo da pratiš situaciju, da opisuješ situaciju, da proučavaš situaciju, i na neki način, čak i na neki način trebalo je da budem upoznat sa svim okolnostima, posebno je trebalo da budem upoznat sa okolnostima, sa uslovima zaštite na radu. Zaštita na radu je najvažniji segment, najvažniji segment u rudarstvu, svuda, u svakom preduzeću, ali u rudarstvu zahteva posebnu posvećenost.
Onda sam postao poslovođa ili šef elektro službe, ali u rudniku da, u radnik nisam morao da idem svaki dan, ali sam išao s vremena na vreme. Deo mog posla je bio i odlazak u rudniku.
Anita Susuri: Vi kad ste počeli ‘74, tada je donesen Ustav, bilo je… malo bolje vreme.
Džafer Nulji: Da.
Anita Susuri: U isto vreme, uvek je postojalo ono da “Trepča” uvek radi za nekog drugog, ne za razvoj naše zemlje. Šta vi mislite o ovome? Kako o tome razmišljate?
Džafer Nulji: Pravo da ti kažem, “Trepča”, sve dok ja nisam otišao tamo, kad sam ja tamo došao, počeli su kadrovi. Na kraju krajeva, ja kad sam u to vreme došao u “Trepču” kao jedini diplomirani inženjer elektrotehnike među Albancima u “Trepči”. Kao što rekoh za Šućurija, Šućuri je bio rudar, bilo je i drugih, ali inženjer elektrotehnike u “Trepči”, u celom kombinatu “Trepča”, ja sam bio jedini Albanac.
Što se tiče dočeka i poštovanja od strane albanskih radnika, to je bilo za svaku pohvalu. Nisi mogao da prođeš, jedva su čekali da vide da dolaze albanski kadrovi. Kasnije je počelo da dolazi više albanskih kadrova. Kad sam ja došao, da ne kažem za drugo, ali svi brigadiri – glavni majstori su određivali ko će biti brigadir u određenim poslovima – svi brigadiri su bili Srbi, tek kasnije su počeli da dolaze Albanci. Polako su se povlačili iz raznih razloga, iz određenih razloga, možda nisu mogli da podnesu da im neko drugi komanduje ili im traži posao, neki su napustili [posao] i otišli u Srbiju, neki su otišli u penziju ili na neko drugo mesto, i tako. Kasnije su svi brigadiri bili Albanci i sve poslovođe su bili Albanci.
U to vreme se dosta radilo u “Trepči”, radilo se marljivo, radilo se s entuzijazmom. Pravo da ti kažem, ja sam radio i posle rata. Ne znam kako se izgubio taj entuzijazam, nažalost! To je šteta, ali smo izgubili taj entuzijazam.
Anita Susuri: Kad je počela ta situacija… kad ste primetili da se pogoršava?
Džafer Nulji: Kažem da je od ‘74. bilo bolje sve do ‘81, ’80-‘81. Nakon demonstracija ‘81, iako smo mi bili tu, nismo odustajali kao kadrovi, međutim situacija se promenila. Sećam se jednog slučaja, na primer, kad su morali da osude demonstracije ‘81. Dolazili su iz Komiteta, iz Pokrajine, i pre su pričali da “moraju da se kazne”.
Bio je neki Miloš Vojaković, došao je i rekao: “Treba da ih kaznimo”. Tu je bio jedan koji je rekao: “Čovek je bio na odmoru”. Jedan koji je bio na demonstracijama, dali su mu plaćen odmor, a on je bio u zatvoru, odveli su ga u zatvoru zbog demonstracija.
Anita Susuri: Dakle, on je bio na odmoru, slagali su?
Džafer Nulji: Trebalo je njegovog poslovođu, njegovog poslovođu… Ja sam ustao i rekao: “Polako, mora da se objasni, da se pojasni. On ne može da koristi odmor iako si mu dao. Ne može da koristi odmor kad je u zatvoru”. On je ustao i rekao: “Ne, ne, sedi tu”, taj Miloš je rekao: “Mora da odgovara onaj ko mu je dao [odmor]”. Ne znam da li sam mu ja dao taj odmor ili ne (smeje se). “Odgovaraće onaj koji mu je dao odmor, pa makar to bio generalni direktor rudnika”.
[Ovde se intervju prekida]
Anita Susuri: Da li ste i vi učestvovali na demonstracijama ‘81?
Džafer Nulji: Ne, ne. Pravo da ti kažem, iz Starog Trga nisam, blokirali su Stari Trg, nije bilo nikakvog, nije bilo, samo neki pojedinci koji su bili ovde jer nisu učestvovali u demonstracijama. Bila su trojica koje su, kako da kažem, osudili.
Anita Susuri: Znamo da su rudari organizovali i marševe, jedan je bio do Mitrovice i drugi mislim da je bio do Prištine.
Džafer Nulji: To je kasnije, kasnije, posle ‘81, to je već krenulo polako, korak po korak, korak po korak. Svaki dan se videlo da će da se ugasi ono što se godinama stvorilo, da će to da se ugasi i da će ponovo da se vrati onaj režim totalne dominacije Srba, dok nisu krenuli i Ustav da menjaju. Tada je održana ustavna rasprava. Prvo su Srbi počeli sa mitinzima, sa mitinzima gde su nas svi psovali i blatili, kako bi Srbi dominirali. Ne samo na Kosovu, ali glavno je bilo Kosovo, ali i Crna Gora, Kosovo i Vojvodina, i sve strane, kako bi formirali onu veliku Srbiju kako je Milošević planirao; e tada su počeli ti mitinzi, najavljivali su tu debatu u vezi Ustava kako bi na neki način dodali strah i kako niko ne bi smeo da nešto uradi, a da bi promenili Ustav.
Sećam sa vrlo dobro da su u to vreme, negde u septembru ili oktobru, doneli, došao je Burhan Kavaja, Aziz [Abraši], Burhan je bio direktor rudnika, Aziz je bio generalni direktor, doveli su i ovog Rizu Smakua i Haljita Muharemija, dva pravnika, da bi nam objasnili šta se dešava u vezi promene Ustava. Oni samo što nam nisu rekli: “Ustanite dok vas đavo nije pojeo”. Pravo da ti kažem, tu smo dobili snažnu poruku da uradimo sve što možemo jer…
Anita Susuri: Koje godine? Pre marševa?
Džafer Nulji: Da, pre demonstracija, pre marša, to je sve bilo ‘88, u septembru mesecu ‘88. Tada smo mi počeli da se pripremamo i da razgovaramo, jednostavno da se po svaku cenu suprotstavljamo promeni Ustava, degradaciji na nivou Kosova, ne tražimo degradaciju, već napredak. Da imamo napredak, a ne degradaciju. “Želimo da budemo jednaki sa svim drugim narodima Jugoslavije, kao Srbi, Hrvati, Makedonci, Slovenci i drugi“. Često se kaže: “Rudari su odbranili Ustav”.
Nisu branili Ustav, ali su branili stav Albanaca da budu ravnopravni. Tražili su ravnopravnost Albanaca sa ostalim narodima u Jugoslaviji. To je bila suština svega, po tim skupovima smo razgovarali, i čak smo hvalili pomalo Tita, ne zbog nečeg, nego tako smo se dogovorili, samo kako bismo probudili Hrvate… samo da bi i oni reagovali. Srbi ne mogu da podnesu da hvalimo Tita, reagovaće. Uvek smo spominjali i Tita: “Tito nam je dao ova prava, vi hoćete i to da nam oduzmete”.
Onda je to prošlo, održan je marš za Prištinu, Marš rudara 17. novembra 1988, marš je krenuo iz rudnika, iz Starog Trga. Tog dana ujutro nisam otišao na posao, jer sam morao da vodim dete kod lekara. Pozvao me je telefonom jedan moj saradnik i rekao je: “Dođi, jer radnici hoće da odu u Prištinu”. Otišao sam i pridružio sam se. Pravo da ti kažem, pravo da ti kažem, kad sam ih video da hodaju bosi bez onih čizmi {dodiruje nogu}, bosonogi su izašli, bio je novembar, bilo je snega, dakle 17. novembra. Pre toga je pao sneg. Negde, ponegde je bilo snega i bilo je hladno.
Tako bosi, bez stvari, u onoj radničkoj odeći, tu kad sam ih video nisam mislio da će stići pešice do Prištine. “Nemojte bre momci, ne možete pešice do Prištine.” Bogami sam rekao: “Hajde da nešto uradimo, da nešto uradimo jer do Prištine…”. Prišao se jedan radnik i rekao mi je, rekao je: “Ti nam to kažeš”, pravo da ti kažem, imao sam neki uticaj. Rekao je: “Ali Burhan [Kavaja] kaže da krenemo”. “Tako kaže?” “Da”. “Krenite, krenite!” rekoh. Nisam znao detaljno kakva je situacija, ali sam to video i mislio sam da možemo se okupimo i organizujemo, a ne da idemo peške. Ali, njih je još više nateralo to što su ih po nekim mestima zaustavljali, zaustavljali su ih i pokušavali da ih zaustave, ali to je njih još više podstaklo, i negde ujutro smo krenuli odavde, ujutro oko sedam i nešto, tamo smo stigli oko tri [popodne].
Sećam se jako dobro kad smo stigli do mauzoleja sultana Murata, malo dalje od mauzoleja, tamo kod Gazimestana nas je zaustavila policija, kordon policije je bio na dve strane, tako su zauzeli ceo put. Došlo je do suočavanja radnika i policije. Rekao sam nekim kolegama: “Hajde da izađemo ispred radnika da ih ne… sad kad počnu da se guraju, izaći ćemo ispred njih i reči ćemo im stanite, polako”. Međutim, mi smo se gurali iza prekidajući policijski kordon i prošli smo. Međutim, posle je bilo i nekih Albanaca, bilo je policajaca, i kordon se prekinuo. Nisu reagovali, nije bilo nasilja. Napustili su kordon kako bi došli direktno, direktno Hale sportova u Prištini. Tu su održali govor neki radnici, neki…
Korab Krasnići: O čemu se tu razgovaralo, da li se sećate?
Džafer Nulji: Molim?
Korab Krasnići: Šta su pričali?
Džafer Nulji: Pričalo se o toj degradaciji: “Nećemo dopustiti degradaciju pozicije Albanaca, želimo da budemo jednaki sa svim drugim narodima i ne želimo promene u Ustavu kako traži Srbija. Nikad nismo dozvolili, niti ćemo dozvoliti”, takve stvari, i još: “Zašto se Srbima dozvoljava da održavaju tolike mitinge, nas kritikujete i pokušavate da nas ometate?”, takve stvari.
Korab Krasnići: Da li ste se susreli sa nekim od političara?
Džafer Nulji: Molim, da.
Korab Krasnići: Kad ste stigli u Prištinu, koga ste sreli?
Džafer Nulji: Došao je Azem Vlasi, tu je došao Azem Vlasi i ako se ne varam Kaćuša [Jašari], ne znam da li je došla.
Anita Susuri: Da li se sećate šta su oni pričali?
Džafer Nulji: A?
Anita Susuri: Šta su pričali?
Džafer Nulji: Ne sećam se, ne sećam se, međutim znam da su i oni bili tu.
Korab Krasnići: Kako ste se posle vratili?
Džafer Nulji: Posle smo se vratili, jer su autobusi bili iza nas, išli smo peške, ali su autobusi bili iza nas. Onda su angažovali autobuse kako bi se vratili. A ja sam bio sa nekim kolegama u kolima, došla su i kola “Trepče”, jednim “Trepčinim” kolima.
Anita Susuri: Po vašem mišljenju, šta ste postigli tog dana? Da li je bilo nekog uspeha?
Džafer Nulji: Bilo je jako uspešno, jer je taj marš posle otvorio put za marševe koji su se održavali tri dana redom, tri dana su bili neprestani marševi, tri dana sa celog Kosova, svi, iz Dragaša, iz Đakovice, sa svih strana Kosova su dolazili tri dana i tri noći bez prestanka sve dok ih nisu silom rasterali. Remzi Koljgeci je izašao i rekao: “Bežite jer… ili se raziđite ili će silom da nas rasteraju”. Na kraju su se razišli… rudari su opet nastavili, neki su došli, na skoro svim skupovima koji su se dešavali u Prištini, ali sledećeg dana 18. održali smo ovde u Hali sportova u Mitrovici opet miting kao iz Starog Trga.
Anita Susuri: Kako se posle nastavilo? Da li je bilo pritisaka?
Džafer Nulji: Posle je bilo pritisaka. Posle su ih zvali, trebalo je sve one organizatore da uhapse i šta ja znam. Onaj Lazar Mojsov je govorio: “Imam listu…”.
Anita Susuri: Organizatora.
Džafer Nulji: “Organizatora. Imam imena 92 ljudi koji su odgovorni” i šta ja znam, sve dok se nije organizovao štrajk. Pre nego što se organizovao štrajk, dakle diskutovalo se kako će ova stvar da se izvede. “Treba da uđemo, da sedimo i da se zatvorimo, da ne izlazimo sve dok se ne realizuju naši zahtevi ”. Tako je bilo, nije bilo spontano kao što neki pričaju, nije bilo spontano.
Anita Susuri: Da li je to organizovao odbor, ili kako je bilo?
Džafer Nulji: Iskreno da ti kažem, to je organizovano u saradnji nekoliko pojedinaca, ali i uz saradnju sa direktorima, neka priča ko šta hoće. Bili su direktori, svi smo bili. Na neki način smo ranije dobili poruku da treba da učinimo sve i ubeđen sam da, da nije bilo direktora… Vidi, radnike može neko da uplaši ili dezorjentiše, ali da oni nisu bili umešani, taj štrajk ne bi opstao i ne bi imao taj odjek.
Korab Krasnići: Da li je bilo nekog glavnog organizatora? Da li je postojala neka osoba?
Džafer Nulji: Rekoh da su se oni dogovorili međusobno, da li su se dogovorili s nekim na višem nivou ne znam. Međutim, tad je sa nama bio Aziz, Burhan. Oni su bili zajedno sa radnicima, da, sa radnicima zajedno. Sami ne bi mogli, međutim, imali su grupu radnika, Avdija Uku, Jetuša Bajramija, Sefedina Istrefija, i neki drugi koji znam da su bili tu. Čak je i Ibuš bio kao direktor, ali faktički to nije bilo spontano, bilo je organizovano, organizovano.
Anita Susuri: Možete li sada da nam opišete te dane dok ste bili unutra, svega čega se sećate?
Džafer Nulji: Tih dana ja sam se kao direktor održavanja više brinuo da ne nestane struja, da se ventilator ne ugasi, kad ne bi bilo ventilacije, kad ne bi bilo vazduha tu ne bi mogao da ostaneš ni minut, lift da se ne ugasi, dakle da lift radi stalno. Oprema, infrastruktura rudnika da se održava u dobrom stanju. Sećam se vrlo dobro, vrlo dobro tog dana oko jedan, 20. februara…
[Ovde se intervju prekida]
Anita Susuri: Da, u jedan sat?
Džafer Nulji: 20. februara, u jedan sat, Ibuš Jonuzi, bio je tehnički direktor rudnika u to vreme, pozvao me je i rekao je: “Džafere, rudari su ostali u rudniku”, rekao je: “ne izlaze”. Mi smo znali. “Već se desilo? Hajde neka je sa srećom”. Završio se taj posao i otišli smo, nije bilo kasno, dunuo je vetar i slomio je jednu topolu, slomila se i pala preko žica za struju. I desio se kratak spoj. Pravo da ti kažem, skoro da sam poludeo, doći će do prekida struje. Sećam se tog momenta kao jako žalosnog momenat za mene, ali smo vrlo brzo sredili taj problem i više nije bilo, nije bilo problema što se tiče struje i ventilacije, i svega onoga što je bilo neophodno za rudnik.
Otišli smo, krenuli smo. Istina je, istina je da su išli, organizovali su se samo da im kažu izađite, međutim mi smo im rekli da rade šta hoće, ali da se čuvaju, čuvajte se, nemojte da narušite zdravlje. Žrtvovanje je bilo toliko veliko da su ljudi počeli da se razboljevaju jer su sve vreme bili unutra. Posle, pošto sam sve vreme bio u čizmama, i ja sam počeo da dobijam žuljeve od čizama, jer celo vreme, osam dana i osam noći nisam izuo čizme, cipele, imao sam žuljeve.
Bilo je potrebno u početku, oni koji su bili bolesni su odvezeni u Mitrovicu u bolnici, međutim u međuvremenu, čini mi se da je i to bilo organizovano, ali došao je šofer i rekao, dok je plakao rekao je: “Ne mogu da vas tamo vozim, otišao sam i nisu primili onog bolesnog. Rekli su mi: ‘nosite se’, maltretirali su me”. Onda smo sredili ambulantu gore u Starom Trgu. To smo tražili, i Crveni krst Kosova je doneo 300 kreveta i 600 ćebadi, sistematizovali smo po tim mestima koja su postojala, to smo imali na raspolaganju i celu ekipu sa doktorima koja je došla iz Prištine, na čelu sa tadašnjim ministrom zdravlja Skenderom Bošnjakuom.
Sećam se da su zvali Skendera Bošnjakua, zvali su ga iz ministarstva Srbije, zvali su ga: “Šta se tamo dešava? Da li vam treba doktor?” Ali nije bila stvar u tome da dovedu doktore, nego agente koji bi rasturili štrajk. Rekao je: “Ne treba nam doktor, donesite nam lekove. Doktora imam dosta, ne treba mi”. “Ne, poslaćemo ti”, “Nemojte da mi šaljete nijednog doktora”, rekao je: “nego nam pošaljite lekove ako imate lekova”. Nisu poslali. Došao je kamion sa lekovima od slovenačkog Crvenog krsta i negde u Raškoj su ga maltretirali. Kad je stigao, bio je…
Anita Susuri: Vozač?
Džafer Nulji: Ne, predstavnik Crvenog krsta, skoro da je poludeo: “Kako su me tretirali, kako su me loše tretirali”, onaj Slovenac. Međutim, nisu mogli da ga zaustave jer je bio iz Slovenije, nisu smeli baš tek tako. Kamion lekova su nam poslali iz Slovenije.
Korab Krasnići: Kako ste se snabdevali hranom?
Džafer Nulji: E hranom, sa hranom su posle krenuli iz svih delova Kosova, doneli su koliko su mogli. Sećam se jednog iz Mitrovice, neki Musa Berani je doneo kravu, kravu negde 500-600 kilograma je vezao za gelender tu i rekao: “Evo vam, koljite i dajte rudarima da jednu”. Iako su štrajk nazvali “Štrajk glađu”, nije bio štrajk glađu jer smo im odnosili hranu, odnosili smo im hranu.
Anita Susuri: Jer ja znam da je četvrtog dana. Četvrtog dana je počelo.
Džafer Nulji: Tako, dva-tri dana nisu jeli, ali kasnije su počeli da jedu, donosili smo im, davali smo im. Bilo je i pojedinaca koji su to problematizovali: “Ne, ovo je štrajk glađu”, ali sve je dobro prošlo.
Korab Krasnići: Kako je bilo pre nego što ste izašli? Šta ste uradili?
Džafer Nulji: Ja sam izašao, nisam sve vreme bio tu jer, kao što rekoh, bio sam preokupiran organizacijom. Međutim…
Korab Krasnići: Kakva je bila atmosfera?
Džafer Nulji: Atmosfera je bila mnogo… kad god smo dolazili, zaticali smo ih na okupu. Atmosfera je bila dosta teška. Imali smo slučajeve, imali smo slučajeve, na primer, da su ljudi bili toliko očajni, toliko da su govorili “Idem da se ubijem”. Jedan je rekao: “Ako umrem”, rekao je: “zakopajte me u radionici, neću da izađem napolje”, drugi ovo, drugi ono. Stvarno ih je uhvatila neka… očajno je bilo, očajno je bilo. Međutim, bilo kako bilo, postojao je neki ponos. Postojao je ponos, što su i oni osećali, ponos što nešto rade, što nešto rade, jer smo im mi donosili novine da čitaju, donosili smo im informacije da im pokažemo da imaju podršku od celog sveta, i za hranu i tako.
U vezi hrane, sećam se jednog slučaja, došli su neki ljudi iz Lipljana i doneli pomoć, doneli su veliku količinu hrane, i na kraju su nam dali i dve glavice luka {pokazuje rukama}. “Ovo nam je dala jedna starica, rekla je: ‘Nemam šta drugo da im dam, osim ove dve glavice luka’, ona je htela da vam to da, da vam donesemo dve glavice luka”. Onda je jedna porodica, muž i žena, doneli su dva zlatnika, “Hoćemo da damo kao doprinos za štrajkače, da vam se nađe”. Bilo je…
Korab Krasnići: Kako su rudari komunicirali sa svojim porodicama? Da li je bilo neke komunikacije?
Džafer Nulji: Nike bilo, samo što su dolazili, došli su do tu da ih vide, da saznaju nešto o njima: “Kaži im da sam dobro i polazi kući”, “Kako kući?” “Ajde, nemojte da nam smetate”.
Anita Susuri: Ko ih je posećivao? Ko je dolazio?
Džafer Nulji: Poseta sa svih strana, sa celog Kosova. Onda se sećam posebnog slučaja kada je došao Azem Vlasi, u isto vreme sa onima iz Sindikata Srbije, ali morali smo Azema da odvedemo u drugu kancelariju, a njih u drugu, “Čekaj dok odu oni”, kako se ne bi susreli, i nakon toga je i Azem otišao i posetio ih je. Onda su dolazili iz svih delova, nije se znalo ko je više…
Korab Krasnići: Jedan od uslova je bio da…?
Džafer Nulji: Uslovi, bilo je ukupno devet uslova rudara. Jedna od njih je bila, “Ujedinjene nacije, Jugoslavija nije u mogućnosti da reši naš problem, želimo da se Ujedinjene nacije bave našim pitanjem”.
Anita Susuri: Da intervenišu.
Džafer Nulji: Da intervenišu i da definišu, da definišu naš status gde smo, i kako smo maltretirani.
Korab Krasnići: Čije ostavke ste tražili i zašto?
Džafer Nulji: Bio je, jedan od uslova je bio da se daju tri ostavke. Da ostavku daju Rahman Morina, Husamedin Azemi i Alji Šukriu.
Korab Krasnići: Zašto?
Džafer Nulji: Jer su njih trojica bili na strani Srbije i Miloševića, i podržavali su promenu ustava po svaku cenu, da degradiraju sve što je bilo albansko. I znam kad je bio Rahman Morina gore. Rahman je bio gore, došao je i rekao: “Idite i recite im: ‘Izvadite radnike iz rudnika”, Azizu i ovima. Rekao je: “Rahmane, radnici traže tvoju ostavku. Daj ostavku i nemoj da praviš problem za toliki narod. Nemoj da dozvoliš da…” Rekao je: “Ne, ne mogu, ne smem da dam ostavku, ne mogu”. Tako je bilo, baš se dobro sećam.
Korab Krasnići: Rahman je tražio da dođe kod vas?
Džafer Nulji: Ne, ne, samo gore u direkciju, nije on smeo da ide u rudnik, niti bi ga primili.
Anita Susuri: Ko je od rukovodilaca sišao u rudnik?
Džafer Nulji: Od rukovodilaca, kao što rekoh, otišli su, bio je Suria Popovci. Suria nije dao doprinos kako treba. Pravo da vam kažem, cenili smo ga kao profesora, ali ne znam zašto se trudio da obrazloži promene Ustava. Mi smo i pre već znali šta one predstavljaju. Bili su i neki drugi, ali se ne sećam. Rekoh za Azema, ali Azem je bio van, nije više bio u organima, nije bio na vlasti, jer je ranije bio smenjen.
Korab Krasnići: Da li vas je posetio Stipe Šuvar?
Džafer Nulji: Molim?
Korab Krasnići: Stipe Šuvar?
Džafer Nulji: Stipe, posle su došli oni iz Jugoslavije. Došao je Stipe Šuvar, došao je Radiša Gačić i neki Jurij Bajec je došao. Trudili su se da ubede rudare da izađu. Ali, rudari su im dali mnogo jasan odgovor i mnogo… Čak se dobro sećam kad je izašao Stipe Šuvar i rekao: “Šta ovaj radi?”, za jednog Murselja Hazirija. Murselj Haziri je bio štrajkač i on je bio uhapšen kasnije sa drugima. Murselj je rekao: “Ko pravi mitinge po Vojvodini?” Rekao je: “Kažu narod. Ko pravi mitinge po Crnoj Gori? Kažu narod”, rekao je: “A šta smo mi?” Ovaj nije znao šta da mu kaže. “Zašto oni mogu, a mi ne?” I kad je izašao rekao je: “Šta ovaj radi ”, rekao je. “Rudar”, rekao je. Rekao je: “Gre’ota što je on tu. On bi trebalo da bude ovde s nama”, znači nije za to mesto jer (smeje se)…
Anita Susuri: Je pametan.
Džafer Nulji: “Ne pušta nas da pričamo. On je trebao biti ovde”, rekao je: “zajedno sa nama”.
Korab Krasnići: Vi ste imali zahtev da vas poseti Stipe Šuvar i Milošević. Zašto ste hteli da se sastanete s njima?
Džafer Nulji: Bio je zahtev, ne zbog nečeg…
Korab Krasnići: Da im kažete…
Džafer Nulji: Samo da im kažemo da je sve uzalud, jer ne možete biti sa nama dok pokušavate da nas degradirate. Došao je i Dizdarević. Dizdarević nije došao u “Trepču”, to je bilo kasnije, ali je došao u Prištinu. U Prištinu je otišla grupa od petoro ljudi koji su razgovarali s njim. Dizdarević nije imao nikakvu vlast, nikakvu moć, samo su ga imenovali tako i nije mogao ništa da učini. Zajedno s njim je bio i neki Gračanin. On je bio vojno lice, bio je vojno lice i jako, kako da kažem, podmukao, loš. On je posle rekao: “Izvadite radnike, nek daju ostavku”.
Uslov je bio da daju ostavku da bi se izašlo iz rudnika, a drugi zahtevi su morali da se realizuju nakon izlaska iz rudnika, ali bez ostavke te trojice ljudi nema izlaska iz rudnika. Gračanin je rekao: “Mi ne možemo tako, jer šta ako se i Srbi pobune u Leposaviću”, i tako se desilo. Dakle, mi smo spremili i drugi scenario, sad će i oni da se pobune.
[Ovde se intervju prekida]
Džafer Nulji: Posle kad su došli, kad smo izašli iz rudnika, Šuvar i on, tada su tražili da se organizuje konferencija napolju u restoranu, ili negde drugde, jer su tu bili i srpski mediji, da bi iscenirali da su izvadili rudare, izašli su. Međutim, nije niko otišao, samo organizacioni rukovodioci posla, direktor i šef kabineta, neka tri-četiri čoveka, i Aziz je bio tu, nije mogao ništa, nikakvog efekta to nije imalo. Znači, štrajk se nastavio dalje.
Kasnije dok su doneli, dali su ostavke, doneli su ostavke, i oni su im rekli: “Ne želimo…” Dali su im samo potpise da su dali ostavke. Rekli su im: “Ne samo potpis, hoćemo i pečat”, tako su rekli (smeje se), sa pečatom. “Sa pečatom, idite predajte u Komitet, neka barem Komitet potvrdi da su ti ljudi dali ostavku”. Doneli su, pečatirali su ostavke, ali to je sve bila prevara. Nikakve ostavke nisu podnesene, onda su počele represalije. Posle, nakon štrajka, sve one radnike su počeli da gone, da ih… ko je bio najglasniji, ko je bio najaktivniji, svakoga su… to su neki detalji kojih se sećam.
Korab Krasnići: Imam samo još jedno pitanje. Nakon što ste stigli da artikulišete vaše političke zahteve kroz štrajk i kroz marš, ova osmodnevna blokada u “Trepči”, kakve je to ekonomske posledice imalo u Jugoslaviji?
Džafer Nulji: Osmodnevna blokada nije donela bog zna kakve posledice, međutim, tu, ne samo ta blokada, u “Trepči” od tog vremena nijedan posao nije bio obavljen onako kako je trebalo da bude jer se sve upropastilo, počela je inicijativa, počela je inicijativa da se na taj način opiremo, ali i što se tiče profita, nije više bilo ni profita. Pre je moglo imati velikog efekta, “Trepča”. “Trepča” je bila ekonomski gigant, čak je i jedna od prvih industrija u bivšoj Jugoslaviji.
Međutim, posle se nije radilo kako je trebalo. Onda nakon osam dana štrajka, svakog meseca, jer su oni počeli da progone oko 14 naših, i Lazara Krasnićija i ovog… ukupno ih je bilo 14, sve rudarske vođe, i Lazara Krasnićija i Azema Vlasija koji su bili zajedno s njima. Njih su uhapsili. Ostalih je bilo oko sto, koje su pratili zbog krivičnih dela, oni su kao bili aktivni u tom štrajku, i njih su uhapsili i držili su ih do tri meseca. A ovi drugi su optuženi za krivično delo kontra-revolucije i osuđeni na nekoliko godina zatvora.
Nisu odveli sve odjednom. Sećam se vrlo dobro jednog Veljija Osmanija, Velji Osmani je bio jedan od najglasnijih aktivista štrajka. On je govorio: “Kad su me uhapsili, činilo mi se kao da je ceo svet moj”. Danju su ga puštali da ide kući, noću su ga odvodili i držali ga celu noć maltretirajući ga, a danju su ga puštali da ide. S druge strane bilo je propagande: “Velji Osmani je izdao drugove”. Imali smo mnogo glavobolja, mnogo problema. Da im kažemo: “Morali ste da se organizujete. Nemojte, nemojte da dopustite propagandu sa svih strana, nemojte da dopustite”.
Anita Susuri: Taj dan kad se završio štrajk, kad ste dakle videli rudare, u kakvom su stanju bili? Šta ste videli tog dana?
Džafer Nulji: To je bilo veoma teško stanje, jer svi… ovde je došao doktor iz Hrvatske, neki Slobodan Lang. On nas je podržavao i došao je iz Hrvatske. Bio je tu tog dana kad su rudari izašli. Čak je on bio taj koji je dao ideju da izađu u dva sata noću, 28. februara u dva sati noću rudari su izašli, završilo se to. Kako ne bi iz mraka odmah izašli na svetlo, jer su mogli da oslepe, stavili su im obloge na oči jer je bilo svetlosti, dobro, ne toliko, jer je još uvek bila noć. On je dao tu [preporuku] kako bi se ljudi polako navikli, da bi se adaptirali, i posle se to završilo.
Međutim, kreveti one privremene ambulante su bili puni ljudi, ali odmah je ušla policija, ušli su agenti i počeli su da im smetaju, uhvatili su ih, izbacili. Posle je počelo gonjenje. Neke su ranije uhapsili, neke druge malo kasnije, samo onih 14 su odmah uhapsili. Onda su krenula druga krivična gonjenja za prekršaje, ispitivanja, sve redom, ko je bio tu, tako da…
Anita Susuri: Da li su vas odvodili na ispitivanje?
Džafer Nulji: Mene su vodili na ispitivanje. Koristili su i taktiku. Mene su odveli na ispitivanje, pozvao me je, rekao: “Dođi do Prvog Tunela na ulaz gde je kapija”. Kako da dođem iz Starog Trga do Prvog Tunela, to je prilično daleko, međutim, to je bila njihova taktika. Njihova taktika bila je da ljudi vide s kim ti sediš, da si s njima zajedno i da kažu: “Vidi ovog”. Rekao sam: “Ne, ne mogu da dođem!” Rekao je: “Šta?” preko telefona, “kažeš da nećeš da dođeš?” Rekao sam: “Čoveče, ako hoćeš da dođeš dođi, ja sam ovde u kancelariji u ‘Trepči’. Dođi, privedi me u kancelariji, ako želiš odvedi me do Sekretarijata, ili kako hoćeš. Ali po ulicama, po sokacima neću da dođem”.
Došla su dvojica, neki Golud iz Zvečana koji me je zvao. Došao je s još jednim, nekim iz Vojvodine, i posle su počeli. Ruku na srce, i razgovor i onaj intervju, ono ispitivanje mi je bilo lakše na terenu nego da idem ulicama ili šta ja znam. Tu na mom terenu mi je bilo lakše.
Anita Susuri: Šta su vas pitali, na primer?
Džafer Nulji: Pa pitali su me: “Kakvu si ti ulogu imao u ovom štrajku?” Rekao sam: “Mi nismo delili uloge, nismo snimali film. Ja znam svoju ulogu na poslu, moja je uloga da držim mašine, lift, ventilator, struju, pumpe za vodu u dobrom stanju. Te stvari, to je moj zadatak i ne sme niko da mi sklonito mi je u opisu radnog mesta”. “Da”, rekao je: “Ti si izašao ispred kordona policije na Gazimestanu i probio si policijski kordon”. “Dobro”, rekao sam, ovaj Golub me je poznavao {pokazuje rukom} nije mislio. “Ti me sigurno nisi prepoznao. Jel možeš da zamisliš”, jer me on pitao: “Jel možeš zamisliti da ja sa ovakvom građom mogu da probijem policijski kordon”. “Ne”, rekao je: “ali čovek u masi je vrlo jak”, rekao je. “Ne”, rekoh: “ostavite se te priče. Ostavi se te priče”, i tako te stvari.
Međutim, imam još jedan onako (smeši se) da kažem detalj. Tokom tog perioda, kad su one odveli u zatvor, nosio sam celo vreme neku “Trepčinu” bundu, jer sam mislio ako me uhapse, da imam da se barem malo ugrejem u zatvoru znaš, ko zna kako je u zatvoru (smeje se). Zapao sam za oko jednom tehničkom direktoru, Nedžatiju, “Zašto nosiš to?” Rekao sam: “Jel hoćeš istinu?” Rekao je: “Kaži”. Rekao sam: “Samo čekam dan kad će da me uhapse i odvedu, da mi barem bude toplo” {dodiruje sako}.
Anita Susuri: Da budeš spreman.
Džafer Nulji: “I kada me budu tukli, možda mi ostave to i biće mi lakše”.
