Prvi deo
AnnaDi Lellio: Prvo pitanje je o vašem detinjstvu, jel možete da nam kažete nešto o sovjoj porodici, babama i dedama….
Antonella Giorgioni: Da, ja sam rođena ‘56, 8. novembra ‘56, u jednoj dosta običnoj porodici. Moj otac prošao je osam godine u ratu, dok je majka bila, ne bih rekla polupismena, ali završila je samo drugi razred, kao i moj otac. Kada se vratio iz rata, morao je da zasuče rukave, već je imao jednu ćerku, moju stariju sestru, i počeo je da radi kao rudar. Radio je u rudniku sumpora u starom Montekantiniju, koje je kasnije postao Montedison. Nažalost, znala sam samo jednu babu, jer su svi drugi umrli pre nego što sam se rodila; u svakom slučaju, moja porodica i moja ekipa, cela moja familija, rođaci, svi smo bili seoska porodica, napoličari, što znači bili smo mnogo siromašni.
Međutim, dobro smo odrastali, jer smo imali sreće da imamo štedljivu majku, zvali smo je curnasch, uspevala je tako, onda… sagradili su malu kuću… bilo nas je dve sestre i dva brata, ja sam najmlađa. Sagradili su malu kuću sa tri spavaće sobe, kuhinjom i dnevnom sobom, na sreću, sa lepim komadom zemlje, tako da smo imali baštu i mogli smo da sejemo sve proizvode, u proleće, leto i zimu, imali smo jednu svinju, zečeve, pilie, dobro smo se snalazili.
Jel mogu da nastavim? Da li želite da znate malo više o mom detinjstvu?
Nažalost, izgubila sam majku kad sam imala osam i po godina. U mojoj porodici, majka je bila stub porodice, bez majke, moj otac, kad su zatvorili rudnik, je praktično radio u Ferari, jer je Montekantini, po zatvaranju rudnika, sve rudare prebacio u Feraru, i tako u sedište Montekantinija i tako on nikada nije bio kod kuće.
Moja baba je već bila stara i već je podizala dva rođaka, jer su njihovi roditelji radili u inostranstvu, i stoga smo tako živeli, sami, sa mojom drugom sestrom koja je imala 18 godina. Međutim, otac je stalno bio prisutan u smisli da, iako nije bio tu od ponedeljka do petka, bio je jako dobar otac, jako, jako dobar, otac koji nas nikad nije tukao. Jedino sam ja dobila batine, samo jednom, ali možda zato što je bio ljut. Nikad nas nije tukao, nikad nas ništa nije terao.
Zamislite da su moja braća ’66. nosila dugu kosu, a u malom selu iz koga dolazim, u selu od 900 duša, možda 1000, 1200, nositi dugu kosu… sa stanicom karabinjera… nositi dugu kosu je bilo problem u to vreme, i svaki drugi dan bi karabinjeri došli kod mog oca da mu kažu: „Jel si ošišao sinove?“ I sećam se, bila sam vrlo mlada, skoro uvek sam bila s njim. Moj otac bi rekao: „Jel su napravili nešto loše?“ „Ne“, „Jel su ukrali nešto?“ „Ne“, „Pa zašto onda morate…. zašto dolazite svaki dan da mi to kažete, da moraju da se ošišaju?“ Tako ih je ućutkao.
Ali uveče, kad smo večerali, svi zajedno, i svako je sedeo na svom mestu, jer smo tad imali veliki sto i svako je imao svoje mesto za stolom, nisi mogla da dođeš i sedneš gde hoćeš. I moj otac je seo na čelo stola, braća pored njeha, i on bi im rekao, između zalogaja: „Idite da se šišate. Ošišajte se“, ali ih nikad nije naterao. Ovo je Đorđone Đuzepe, moj otac.
Tako da sam ja, kako sam već rekla, iz tog malog sela i u to vreme nismo imali kupatilo u kući. Nije bilo kade, nije bilo tuša, ničega, kupatilo je bilo napolju, u šupi, zvali smo je šupa, gde su bili pilići, svinja, bila je mala šupa, sa rupom u sredini i dva kamena. To je bilo kupatilo.
Dakle, leti se život sela odvijao na reci. Za majke je reka bila perionica, to je bila. Nedeljom, ko god je imao vespu kao moj otac, odlazio je tamo da je opere i očisti, i svi smo išli na reku da se kupamo. I tako, u 4 popodne, selo bi se ispraznilo i svi bi otišli na reku. I sećam se jednom, kad smo otišli da krademo… sa braćom sam bliža po godinama, i ja sam sa grupom prijatelja iz komšiluka, to je bila ulica Castiglione. Selo je bilo podeljeno na tri dela: Taverna je stari rimski kraj, San Carlo je novi deo sela, i Castiglione, koji je stari deo, gde postoji peć za cigle.
I sećam se, jednom sam sa braćom, nakon što smo se okupali na reci i bili u vodi dva-tri sata, bili smo gladni i morali smo da pojedemo nešto, i tu su bila dva seljaka, jedan na levoj, a drugi na desnoj obali. Povremeno smo išli da krademo breskve na levoj obali, ali na desnoj obali su bile lubenice, i tog dana smo mislili da ukrademo lubenicu.
Ali na levoj obali, nivo reke je bio isti kao zemlja, na desnoj obali je reka bila niža, i bilo je ograđeno starom metalnom ogradom. Iza ograde je bila košnica. Ja sam bila najmlađa u grupi, ne znam, možda sam imala šest godina, ne, devet, osam i po, devet. Činjenica je da je brat koji je bio ispred mene, koji je bio ispred mene u koloni koja je pošla da ukrade lubenicu, nagazio je na košnicu i sve pčele su krenule na mene, u oči, čelo. Srećom, voda u reci je bila čista u to vreme, kao lek.
Sećam se da sam kao dete nosila drvene klompe ili neke sandale od kartona, bile su popularne, te sandale napravljene od plavog kartona. Da se ne bi ofucale, praktično smo ih vezivali oko vrata, hodali smo bosi, hodali smo bosi po asfaltu, po tek požnjevenoj pšenici, jer pšenica koja je tek požnjevena… postoji sistem kako se hoda po požnjevenoj pšenici, što nije da podižeš stopalo i pritisneš, jer ćeš se tako povrediti na strnjiku, nego kliziš, tako da se strnjika spljošti i ne bode te. Dakle, to je bilo moje detinjstvo.
Završavam… idem u osnovnu školu u mom selu. Pošto nismo imali mamu, moja sestra nije mogla dobro da izađe na kraj sa nas petoro, tako da su me poslali u internat. U stvari, u kasnijim razredima osnovne škole, bila sam u internatu koji su vodile časne sestre Svete porodice, oko… Sant’ Arcangelo di Romagna, tridesetak kilometara od mog sela. Dve godine sam se opirala tamo, i na kraju sam rekla ocu: „Hoću da se vratim kući.“
U to vreme su postojali socijalni radnici, tako da je… došli su socijalni radnici: „Zašto želiš da se vratiš kući? Da li te maltretiraju?“ Nisu me stvarno maltretirali u internatu časnih sestara, ali (smeh) nisam želela tamo da ostanem. Bilo mi je bolje kod kuće, i tako me je tata vratio kući. Poslednji razred sam završila u mom selu i uvek sam imala super prijatelje blizu moje kuće. Anu, moju najbolju drugaricu, još smo u kontaktu…. nismo u kontatku, ali kad dođem u selo, nađemo se i pričamo. Ona je bila godinu dana starija i upisala se u srednju školu za računovodstvo. Ja sam bila dobra iz matematike, bila sam, nisam želela da studiram, tako da sam upisala srednju školu za računovodstvo.
Dakl, [škola] počinje u septembru, u decembru posle božićnih praznika tata dolazi da me probudi i kaže: „Moraš u školu“. „Ići ću sutra, umorna sam.“ To je trajalo nedelju dana i nikad se nisam vratila u školu. Videvši to, tata je sa mnom obavio fin mali razgovor. Rekao mi je: „Slušaj, platio sam sve tvoje knjige, koštaju puno, ne želiš više da ideš u školu? Imaj na umu da ako ne želiš da ideš u školu, ići ćeš da radiš, ali ako želiš da se vratiš u školu, moraćeš da platiš.“
Tako sam našla posao u maloj radnji 300 metara od kuće i počela da režem hladne nareske, da sečem parmezan, u to vreme nije bilo neradnog dana i radila sam sedam dana u nedelji i osećala sam se dobro dok vlasnik nije zatvorio radnju, pa sam postala bebisiterka u… u Forliju, 25 kilometara, tako da sam se budila u pet ujutro, sedala na autobus, odlazila na stanicu, na stanici hvatala voz, od voza išla pešice pola sata da bih stigla u kuću te porodice.
Prestala sam da budem bebisiterka tamo, zašto? Sad ću da vam objasnim zašto. To je bila dobrostojeća porodica, muž je radio… žena je bila učiteljica, muž je radio u banci, i imali su dečaka koji se zvao Antonio. Bila sam tamo već dva meseca, to je bilo vreme oskudice, tako da, verujem, ’74, ’72-’74, ne sećam se tačno, jednog dana, jedne subote, ona mi je rekla: „Slušaj…“ Muž joj je dao novac za kupovinu, verovatno se preračunala, izmislila je objašnjenje za muža i tražila od mene da lažem za nekih deset hiljada lira. Deset hijada lira koje je potrošila. Tako da je od muža tražila deset hiljada lira u nedelju da bi mi vratila. Nisam spavala cele noći i rekla sam: „Antonela, zašto moraš da lažeš?“
Ujutro sam ustala u 6, ostavila deset hiljada lira koje mi je gospođa mudro dala, iako ih nisam dala njoj, i otišla.
Onda sam imala neke sezonske poslove, na moru, pošto je moje selo prilično blizu rivijere Romanje, tako da sam radila, ne znam, kao pomoćna kuvarica, sobarica, čistačica, sve sam radila. Dakle, tamo sam radila tri meseca i tokom ta tri meseca sam zaradila dovoljno da se izdržavam, jer sam želela da se osamostalim i da ne moram da tražim pare od tate.
Dok mi rođaka nije rekla, Lorenca, rekla mi je, to se dešava manje-više ’75, rekla mi je: „Zašto ne dođeš u Ravenu? Postoji škola za grnčarstvo, mozaik, itd., itd., crtanje, i uz to, ako položiš ispit, dobijaš stipendiju, tako da možeš da pokušaš.“ Prijavila sam se, položila prijemni i dobila stipendiju, što je bilo 62 hiljade lira, i završila sam školu.
Izabrala sam oglašavanje, serigrafiju i fotografiju, završila ovu školu, završila ovu školu, nije bilo mogućnosti da radim u Ćezeni u to vreme, serigrafija, što je bojenje majica, štampanje po njima, te stvari, to je bilo gotovo. Grafički dizajn… postojala je samo jedna firma u Ćezani, tako da nije da nije bilo… uspela sam da nađem posao u Imoli, jer su vozovi od Ćezene išli do Bolonje, taj koji je stajao u Imoli imao je nemoguć vozni red, i onda sam od stanice do tog mesta morala da idem biciklom, tako da sam tu radila nedelju dana i otišla.
Radila sam u polju, brala boraniju, jagode, sve živo. Dok se nisam priključila zadruzi… završila sam školu, vratila se u svoje selo i….
Tokom škole, bila sam militantkinja u ekstremnoj levičarskoj grupi koja se zvala Lotta Continua [Borba se nastavlja], distribuirali smo liflete po fabrikama, protestovali isped škola, protestovali protiv Vijetnamskog rata, u svakom slučaju, svi smo bili pod policijskom prismotrom i tokom te tri godine, bila sam u Lotta Continua dok se nije pojavio feminizam, mi, žene iz Lotta Continua, smo održale sastanak u Rimu, izdvojile smo se i pridružile feminizmu.
Kad sam se vratila kući iz Ravene, iz škole u Raveni, počela sam da se pomalo aktiviram u Komunističkoj partiji u mom selu, u ogranku Komunističke partije, u katoličkom selu koje glasa za demohrišćane. I onda tračevi i još tračeva, da sam ljubavnica ovome, da spavam sa onim, da spavam i sa onim, svakakve stvari, znate, stare gospođe u selu, nemaju šta da rade, sve je to bilo bla, bla, bla…Neko vreme sam radila u ogranku Komunističčke partije, a zatim sa feminističkom grupom UDI [Unione delle Donne Italiane, Unija žena Italije], što je bilo deo partije, feministički deo Komunističke partije.
Onda bih želela da objasnim novim generacijama šta je nama bio feminizam. Mora se imati u vidu da u godinama kad se feminizam rodio u Italiji, žene su bile vrlo… kao što sam ranije rekla, činjenica da sam radila u ogranku Komunističke partije je značila da sam laka žena, činjenica da su tu bili samo muškarci i da sam ja bila jedina žena… feminizam je za nas predstavljao izvesnu slobodu, slobodu da se družimo sa dečacima, da se osetimo slobodnije. Nismo mogle da izlazimo sa dečacima uveče, morale smo da budemo kod kuće u 10 uveče. Nismo mogle da izađemo na picu sa prijateljima, nije bilo moguće. I to se odnosi samo na vreme kad sam ja bila devojčica, ali feminizam predstavlja mnoge druge borbe, znači abortus, razvod, nezavisnost, pravo na rad, da ti ne bude šef uvek muškarac, mogućnost karijere. To je priča o feminizmu.
I mnoge druge stvari koje danas, danas mladi ljudi veruju da je uvek bilo ovako, u suštini sve je bilo rezultat svih godina feminizma, koji je u Evropi tih godina bio u Francuskoj, Italiji, i verujem u ostalim evropskim zemljama. Ehm… u svakom slučaju. Nakon perioda u Komunističkoj partiji, kroz UDI, stvorene su zadruge socijalnih usluga, pa su u Ćenci otvorili centar za decu koja nisu išla u školu i imala su neki invaliditet, govorimo o deci koja su već odrasla, neka su bila mojih godina.
Pridružila sam se zadruzi. Ovaj centar je otvoren, ova zadruga je otvorena, počela sam da radim i deset godina sam radila sa tom decom, ali to je bio vrlo srećan period, mnogo toga su me naučili. Verujem da sam im dala nešto, ali mnogo sam radila, i ja sam njima dala mnogo. Komunikacija, na primer, koja nije samo verbalna, komunikacija, postoji i komunikacija kroz gestikulaciju, očima, da se razumeš na druge načine, ne samo verbalno. Ali jednog dana sam shvatila da oni stare i da nazaduju, i ja sam starila sa njima, tako da u toj tački više nisam želela da se bavim tom vrstom posla samo zato što sam imala sigurnu platu.
Nešto ranije, moj tata se ponovo oženio i otišao da živi u Rimu sa svojom drugom ženom u kući moje polu-sestre, tako da sam pozvala polu-sestru i rekla: „Milena, jel možeš da mi nađeš posao?“ „Da, da, dođi kad hoćeš.“ Dala sam otkaaz u zadruzi, spakovala u moj Fiat 600 mačku, ploče, gramofon, knjige, stvari koje su mi bile najvažnije, i otišla u Rim.
Normalno, tražila sam da živim sama, jer sam već sa 19 godina imala svoj stan i živela sama. Našli su mi stan u Ostiji i radila sam u jednoj kancelariji. U tom periodu od… godinu i po dana, povremeno se dešavalo da je kancelarija organizovala za jevrejsku zajednicu neke izložbe fotografija, uglavnom za izbeglice iz Libije, jevrejske izbeglice iz Libije, koje su, prirodno, iste kao italijanske izbeglice iz Libije.
S obzirom na moju prošlost sa fotografijom, ja sam se praktično starala o foto izložbama, tako da je postojao neko ko je sve organizovao, ko je aranžirao fotografije u skladu sa istorijskim fazama, organizovao sve, znao je čija je koja fotka, šta je predstavljala. Ja sam se bavila organizacijom tribina, radila sam, međutim, uglavnom sam radila u kancelariji. Ne volim kancelarijski posao, ja volim manualni posao. Tako da sam u jednom trenutku odlučila da se vratim u Ćezenu, nisam htela… rekla sam: „Tata…“. Jer smo nedeljom svi išli u očevu kuću na ručak, rekla sam: „Slušaj, tata, ne mogu da podnesem Rim, previše je haotičan. Prijatelji… teško je stvoriti prijatelje, ne želim ovde više da živim, hoću da se vratim kući.“
Moja sestra, koja je čula šta sam rekla, rekla je: „Ali ne, imamo iznenađenje za tebe, imamo iznenađenje.“, i pokazala mi je avionsku kartu: „slušaj, moramo da idemo zbog posla, moramo da idemo u Keniju. Rafaelo – on je bio direktor kancelarije – Rafaelo, s obzirom na to da si uvek, da si dve godine uvek radila te foto izložbe, bi hteo da ti pokloni nešto. Dođi u Keniju sa nama“. Zabezeknula sam se, prvi let van sveta, znate, van sveta koji mi je poznat, da, išla sam na neka mala putovanja u Francusku, ali nikad nisam bila u Africi, sve u svemu, krenula sam i stigli smo u Afriku.
Ubistvena vrućina, stigli smo u Najrobi u 11 sati uveče, i prva stvar koje se sećam u Najrobiju je taj smrad đubriva, koji nije da mi se nije sviđao, rođena sam na selu, tako da sam odrasla sa mirisom đubriva. Taj miris đubriva me je proganjao dva-tri dana, u svakom slučaju, prespavali smo prvu noć u Najrobiju i sledećeg dana smo krenuli u Mombasu, južnu obalu Mombase, skoro na granici sa Tanzanijom. Trebalo je da ostanem pet dana, prva tri dana sam bila na odmoru, malo mora, ali bilo je strašno vruće, sparno, nisam na to bila navikla, velike kapi koje su se spuštale i s leva i s desna.
Trećeg dana su me pozvali, šef i ta engleska multinacionalna kompanija, pozvali su me i, znate: „Treba nam, kasnimo, da li bi htela da radiš popis o tome šta su različite radničke grupe do sad uradile? Koliko tepiha su postavili, koliko soba je spremno, koliko komada nameštaja….“ I tako sam počela da radim. Najlepše je bilo što na tom gradilištu, pošto je taj hotel povećavao kapacitet na 150 soba, na tom gradilištu bilo je nas pet-šest belaca, i bio je okean, na stepenicama, znate, bio je taj crni okeaan koji se peo, sa malom belom muvom svako malo, i taj crni okean je silazio sa tom malom belom muvom svako malo. Moram da vam kažem istinu, nisam rasistkinja, ali prvih dana moj stomak… ali zbog novine, čudnog osečaja, nikad nisam videla toliko crnih ljudi kao u tom trenutku.
Uveče idemo na večeru i oni kažu, tu je bio i vlasnik multinacionalne kompanije, večerali smo, sestra me priprema i kaže mi: „Kada te konobar nešto pita, moraš da mu kažeš ,Da, molim’ ako nešto želiš i ,Ne, hvala’ ako nešto nećeš“. Sa tom obukom… ko bi to zapamtio? Tako sam uradila, tako da bi on stavio [na moj tanjir] i prošla sam kroz veče. I rekli su mi: „Slušaj, jel bi ostala mesec dana, treba nam neko na mesec dana da organizuje italijansku grupu – jer je nameštaj donošen iz Italije, iz Toskane – jer su se deca malo pogubila.“ Kad sam rekla da su me invalidi naučili, sad znam zašto [to sam rekla]. Sa osobama sa invaliditetom, sve morate da radite na šematski način, sve mora da bude isto svakog dana, tako da niko ništa ne zaboravi, tako da su postojale velike radne ploče, a ispod njih delovi koje je trebalo sklopiti.
Tako da sam pozvala neku afručku decu i gestovima im pokazala da nedostaje deset delova, da treba da ih vrate, tako da traka nikad ne stane. Italijanska deca su sklopila komad, a ova decu su zamenila. [Iskustvo sa osobama sa invaliditetom] mi je mnogo pomoglo, sve u svemu, mesec dana se pretvoirlo u tri, tri u osam. Pitali su da ostanem duže, tako da se posle 15 dana kod kuće, to pretvorilo u pet godina. Imala sam divan živor tamo, takođe sam upoznala… nešto italijanskih prijatelja, ali mnogo prijatelja, to je bio hotel, mnogo klijenata je dolazilo i po dva puta godišnje, uglavnom Nemci i Englezi, i sprijateljili smo se. I onda bi me pozvali na piće popodne, u međuvremenu je moj engleski koji se sastojao od pet reči pre, pet u sredini i onda poluglagol, uspevala sam da pričam (uzdah).
Onda je, posle pet godina, moj otac počeo da se razboljeva i onda sam pomislila da bih želela da budem bliže njemu, i ja sam osoba koja s vremena na vreme mora da zatvori poglavlje života i tamo su mi ponudili da vodim italijanski restoran, ali u tom periodu nisam imala nameru da vodim restoran, tako da sam se vratila kući. Vratila sam se u Rim i predložili su mi da odem u Albaniju, to je bio avgust ’92. Vratila sam se kući iz Afrike u septembru ’92, a moj šef i multinacionalna kompanija su me pitali da odem u Albaniju.
Prvo sam rekla ne, ali moram da kažem da sam već poznavala Albaniju iz priča mog oca, jer je on proveo dve i po godine svoje osmogodišnje vojne službe na granici između Grčke i Albanije, na albanskoj strani, i vrlo dobro se seća svih maršruta koje je prepešačio, tako da sam već znala nešto o Albaniji. Činjenica je da sam na početku bila malo nesigurna, ali sam posle rekla ok, dovoljno sam blizu kući ako se ocu nešto desi.
Išla sam preko Rima, uvek sa mojim Fiatom 127, dali su mi kartu za trajekt. Natovarila sam kola konzervisanim pasuljem, mortadelom, brašnom, svim, jer u to vreme u Albaniji nije bilo ničega, sve u svemu, imala sam auto natovaren hranom. Stavila sam auto na trajekt i u to vreme trajekti su bili takvi da su kola bila na parkingu na gornjem nivou, nije bilo parkinga, i bilo je samo stolica da se sedne.
Stigla sam u Albaniju, u tu luku gde su samo bile gomile zemlje, ne znam jel to bio hrom, ne mogu da vam kažem, svi ti kranovi, ta luka… rekla sam: „Bože blagi, sinoć su imali revoluciju!“ I trebalo je da me neko tamo čeka, ali u to vreme policija nikom nije davala da uđe u luku. Nisam razumela jezik (osmeh) i zatekla sam sebe da koristim gestikulaciju i reči. Iša sam za nekim automobilima Albanaca koji su se vraćali posle egzodusa ’91, sa veš mašinama, frižiderima u gepeku, na gepeku, bilo je svega, i još više u kolima, i ja sam ih pratila.
Na svakih deset kilometara stajao je vojnik sa kalašnjikovom, i kapa, i stajao je tamo, ali nije me gledao i rekao je…. „çamçakiz [žvaka], çamçakiz…”
Ništa nisam razumela, uplašila sam se, deset metara dalje: „Cigarete“, deset merara dalje „çamçakiz, cigarete“.
Počela sam da se znojim kroz celu luku, koja je bila prilično dugačka, jer je počinjala od stare luke i pustili bi te napolje tek na kraju luke. Onda sam se srela sa tim detetom, albanskim detetom koje je govorilo italijanski i on me je praktično odveo u kancelariju, gde smo i živeli i tamo je bila osoba koja je radila sa mnom i koju sam znala, osoba iz Ferare koju sam znala, i odseli smo tu, radila sam….
U međuvremenu sam dosta putovala po Albaniji, išla sam u Dermi, Ćeparo, Berat, koji je bio baš lep, govorimo o početku ’92. i ulice su bile prazne, još uvek nije bilo automobila i, zapravo, kad sam vozila po gradu, svi su me gledali širom otvorenih očiju jer sam bila prva žena koju su videli da vozi, sa italijanskim tablicama, i onda, kad sam nabavila psa, pas u kolima, svi su bili stvarno šokirani. Putovala sam puno po Albaniji i, zapravo, dobro poznajem Albaniju i mnogi me se sećaju, kad sam putovala na jug Albanije, neki od njih me se i dalje sećaju.
U svakom slučaju, kompanija je ostala, to je bilo još vreme tranzicije, ostala je jer su želeli da renoviraju neke hotele u Albaniji, govorimo o Alp Tourist-u, hotelu u Vljori, Beratu, Sarandi… bilo je pet hotela za koje je engleska kompanija bila zainteresovana da ih renovira, da ih renovira i da ih vodi. Došli su izbori, Salji Beriša je pobedio, pa smo morali da otkažemo sve sporazume sa stranim kompanijama, sve je otkazano, zapravo, te grozne konstrukcije su još tamo i nisu uništene. Hoteli su i dalje jednako grozni. Tako da je kompanija, pošto je već učinila neke male usluge, rešila je da se zatvori jer je shvatila da nema šanse da radi u tom sektoru.
U tom periodu, radila sam na bazi ugovora, tako da sam radila kad bi me kompanija pozvala. Tako da, znate šta? Da li čekam u Italiji ili čekam u Albaniji, zapravo, posetila sam zemlju, dobro sam videla tu zemlju. Od početka sam imala dobre prijatelje, zato što skoro svi Albanci govore italijanski, vrlo dobre prijatelje. Imam odlične prijatelje. Da vam pravo kažem, upoznala sam ih u jedinom privatnom restoranu u to vreme, otvoren he ’92, zvao se Taverna Tafaj, gde su služili lokalnu hranu, jagnjetinu sa tavë kosi [kiselim mlekom], ta sva lokalna jela, paprike sa kajmakom, sve te stvari. Otišla sam iz stana, odselila sam se od kompanije i iznajmila svoj stan.
To je bio period, između ostalog, kad je Italija slala pomoć, već je slala pomoć, i ta pomoć je stajala u magacinima godinama. Mogli ste da nađete parmezan za 200 leka, to je bilo ništa, šta da kažem, komad parmezana je koštao 1500 lira, mogli ste da nađete, sve u svemu, našli smo mnogo stvari koje su prodavane, za vreme Beriše, na pijaci: bilo je maslinovog ulja, bilo je svega, i zahvaljujući tim prijateljstvima u međuvremenu, kompanija bi me zvala na dva ili tri meseca, ne znam, zvali su me da idem u Ženevu da proverim hotel, u Lion, povremeno su me zvali da radim na raznim mestima.
Nije bilo restorana gde ste mogli da jedete italijansku hranu, i imala sam drugaricu koja se zvala Taljina, njena majka je ilegalno preuzela biletarnicu u centru Tirane, stvari se još nisu slegle, ljudi su i dalje ilegalno preuzimali javne prostore. Na kraju, šta radim? U to vreme više nemam Fiat 127, kupila sam regata station wagon. Moj brat je građevinac i znala sam da ima mnogo građevinskog materijala, i u prostru je bilo mesta za šest stolova, samo toliko je moglo da stane, da stoje blizu jedan do drugog. Otišla sam kući, utovarila u kola šta mi je trebalo i uzela trajekt nazad u Albaniju, od Ankone do Drača, napustiča dračku luku i otišla u Tiranu i napravila restoran.
Restoran sa šest stolova je bio srećno rešenje, zašto? Nije da sam mogla da nađem mnogo stvari, ali mogla sam da nađem meso, parmezan, naravno, iz italijanske pomoći, mogla sam da nađem ulje, počela sam da pravim taljatele, kupila sam mašinu, pravila sam taljatele bolonjeze, njoke, uvek bolonjeze, ili sa jednostavnim paradajz sosovima, bolonjeze, rigatoni matriciana, sa puno belog luka i tako dalje, i pokrenula sam taj restoran. Uvek je bio pun leti i zimi. Do restorana je vodilo stepenište od osam-devet stepenika, onda bi došao veliki balkon, i stepenište koje vas vodi na drugu stranu. I šta smo onda uradili? Zatvroila sam ovaj prolaz i zimi bih stavila flašu vina ispred i gosti bi čekali i po sat vremena da dobiju mesto.
Dobro je išlo, onda je došlo do neslaganja sa partnerom, otišla sam i… otvorila sam drugi restoran, i on je dobro išao, i onda sam otvorila još jedan.
