Ja sam lako išla, ali bilo je užasno vratiti se iz ratnih zona u Đakovici, veoma teško. Policija je uvek stražarila. Vojska, OVK. Ja to nisam znala. Vratila sam se sama kao i obično trebala sam da siđem na ulici da bi mogla da sačekam autobus ili nešto kako bi se vratila u Đakovici. […]
Hodala sam, pešačila, i još nisam dospela na ulici kad vidim konvoje srpske mašinerije prolazili su kroz ulicu gde sam ja morala da siđem. I tu je drugi put kad sam se ja jako loše osećala. Kažu mi, vojnici OVK mi kažu: ‘Ne okreći glavu, nemoj se plašiti’. U dve zone su postavili grane drveta i: ‘Nemoj se plašiti jer ako te zaustave mi ćemo reagovati’. Ali instiktivno sam okrenula glavu i suze su počele da mi idu. […]
Auto kolona koja je znala da je tu vojska, išla je što brže što je mogla. Prošla sam bez ikakvog problema. Ali kad sam otišla kući emocije su predvladale i počela sam da plačem, nisam mogla ni da govorim. Nakon toga, vojnici su odlučili da otvore punkt u Đakovici. Sakupili smo vrlo malo materijalnih sredstava i smestili su se u naselje Čabrat. Formirala se brigada 137 Đakovica.
Sakibe Dolji je rođena 1953. godine u Đakovici. Diplomirala je na odseku za albanski jezik Filološkog fakulteta Univerziteta u Prištini. Po završetku studija radila je kao učiteljica u školi “Pjeter Bogdani” u Demjanu. Godine 2000. bila je suosnivač skloništa za žene i decu u Đakovici, koje još uvek funkcioniše. Tokom rata bila je angažovana na logistici u okviru OVK. Sada je u penziji i živi sa porodicom u Đakovici.