Adem Mikulovci

Priština | Date: 16. maj 2018. | Duration: 74 minuta

Ne znam, ne znam, kada sam maturirao, došlo je do velike rasprave u mojoj porodici oko toga šta ću studirati i bilo je puno predloga. Od, šta ja znam, fizike, matematike, astronomije i jezika…  geografije i šta sve ne. Moj otac bi rekao: ‘Advokat, advokat neka bude, jer melje kao vodenica i sve će postideti’. A moja pokojna majka bi rekla: ‘Lekar, lekar. Bolešljiv je, možda pronađe sebi lek’. Čak je, siguran sam, i čistač cipela u našoj mahali učestvovao u ovom razgovoru o mojim studijama. [Rekao je] ‘Profesor, profesor budi, i gospodin si celog života’.


AURELJA KADRIU (VODILA INTERVJU), DONJETA BERIŠA (KAMERA)

Adem Mikulovci rođen je 1939. godine u Vučitrnu na Kosovu. On je bio albanski glumac i političar. Nakon studiranja na Akademiji za pozorište i film u Beogradu 1968. godine, vratio se u Prištinu i počeo da radi u Pokrajinskom narodnom pozorištu, gde je bio deo ansambla do 1990. godine. Tokom svoje karijere, odigrao je 45 glavnih uloga i oko 70 uloga u pozorišnim predstavama. Od 2017.  do 2019. godine, on je bio poslanik u Skupštini Republike Kosova. Preminuo je 15. septembra 2020.

Adem Mikulovci

Prvi Deo

Aurela Kadriu: G. Mikulovci, možete li da nam ispričate malo o svojim ranim uspomenama iz detinjstva? O porodici i mestu u kojem ste odrasli, čega se sećate iz Vašeg detinjstva?

Adem Mikulovci: Oh, to pitanje je beskrajni okean. Sećam se puno toga, mislim da se čak i previše sećam. Rođen sam u Vučitrnu i preselili smo se, moj roditelji su se preselili u Mitrovicu. Tako da sam završio svoju osnovnu školu i srednju školu u Mitrovici i moje uspomene su više vezane za Mitrovicu nego za Vučitrn. Rođen sam u porodici koja je pripadala srednjoj klasi, kako smo je zvali. Rođen sam u istoj sobi kao i moj deda, moj otac je takođe rođen u istoj sobi (smeje se). Ali, nije mi uspelo da se moj sin rodi u toj sobi, on je rođen ovde, u Prištini.

Imam puno uspomena. Imam uspomena, u svojoj monodrami rekao sam publici, “Došao sam na ovaj svet tokom tehnološkog siromaštva, nikada nismo znali šta je telefon, nismo imali ni telefone ni automobile. To je bilo vreme kada je postojao samo jedan telefon u celom komšiluku. A odlazim sa ovog sveta u tehnološkom neredu, sa svim mašinama, internetom, paklom, tako da ne znam da li je moj početak bio bolji od mog kraja.”

Tako sam prolazio kroz svoj životni put. Prošao sam svoj životni put i došao do njegovog kraja i kada zastanem i gledam na put kojim sam prošao, vidim put sa puno rupa, puno prepreka, blata, grada, kiše. Bilo je povremenog cveća koje je cvetalo u mom životu, jako slabog koje se kidalo pod najlakšom kišom. Za mene, moj život je bio… nisam se žalio, pokušavam da govorim istinu, bio je pun šamara. Ljudski život uvek ima više šamara nego poljubaca.

Dok sam vodio ustavne sastanke u parlamentu, na početku sam izvodio važnu pesmu Azema Škrelija[1] {recituje} “Zastajem i gledam se u ogledalu, pravo u oči i ne znam da li želim da poljubim ili pljunem svoje lice.” Sa čime sad treba da nastavim?

Aurela Kadriu: U kakvoj ste porodici rođeni?

Adem Mikulovci: Rekao sam vam na početku…

Aurela Kadriu: Kakav je bio sastav Vaše porodice?

Adem Mikulovci: Rođen sam u urbanoj porodici srednje klase. Tu je bio moj otac, majka, četvorica moje braće, ja sam bio peti, i moja sestra. Bilo nas je puno dece, ali smo se snašli nekako. Odrasli smo i svi smo se školovali, neki od nas su preminuli, neki su još uvek živi.

Aurela Kadriu: Šta su radili Vaši roditelji? Da li su radili?

Adem Mikulovci: Moji roditelji su bili farmeri. Moji preci su zasadili baštu u Vučitrnu, mislim, povrtari bi bio precizniji odgovor zato što su sadili dobra, lubenice, paprike, paradajz i krompire i sve drugo. Takva je bila porodica u kojoj sam odrastao, i dobio sam to od moje porodice, imam malu baštu kod kuće u kojoj pokušavam da… Iako nemam pojma zato što se nikad nisam bavio tim poslom, ali trudim se da se vratim mom hobiju, hobiju mojih predaka, sadim paradajz, krompire i tako dalje, i tako dalje.

Aurela Kadriu: Da li su zarađivali od toga, da li su prodavali dobra, da li su ih razmenjivali?

Adem Mikulovci: Da, zarađivali su za život od toga, jako dobro. Bolje nego sada. Bili su u jako dobroj situaciji. Radili su tokom celog leta i brali plodove u jesen. Bilo je i zimskih proizvoda kao što je kupus i imali smo jako udoban i dobar život.

Aurela Kadriu: Kada ste se preselili u Mitrovicu?

Adem Mikulovci: Preselili smo se ‘54. Nisam siguran da li je ‘53 ili ‘54, ali samo što sam završio prvi razred osnovne škole u Vučitrnu i onda od drugog razreda dalje išao sam u školu u Mitrovici.

Aurela Kadriu: Kakva je bila Mitrovica, kakav je grad bila u to vreme? Kako je se sećate?

Adem Mikulovci: Mitrovica, šta reći. Na kraju krajeva, bio je homogeniji grad, baš kao i Vučitrn i svaki drugi grad na Kosovu. Svaka porodica je u srodstvu sa drugom, deca idu u školu i bave se sportom i tako dalje. Život tamo je imao harmoniju, bilo je lepo. Sada je drugačije, ljudi uvek žure, pogotovo mladi, jure za zaposlenjem, napredovanjem, obrazovanjem, i tako dalje. Za nas je bilo jako dobro, bilo je manje učenika u našoj školi. Sećam se kada sam završio maturu[2] u gimnaziji[3] u Mitrovici, bilo nas je samo 23 učenika. Sada ima četrdeset ili pedeset učenika u jednoj učionici.

Aurela Kadriu: U kom naselju ste živeli u Mitrovici?

Adem Mikulovci:  Živeo sam u takozvanom bosanskom naselju, preko mitrovačkog mosta. Tamo je bila džamija koja je sad srušena, živeo sam blizu džamije.

Aurela Kadriu: U severnom delu Mitrovice?

Adem Mikulovci: Da, u severnom delu. Džamija je bila sa druge strane mosta, čim ga pređete, i naša kuća je bila tamo.

Aurela Kadriu: Do kada ste živeli u Mitrovici?

Adem Mikulovci: Živeo sam u Mitrovici do ‘63, ‘64 kada sam otišao da studiram na Akademiji u Beogradu. Živeo sam u Mitrovici dok nisam završio srednju školu.

Aurela Kadriu: Gde ste završili osnovnu školu?

Adem Mikulovci: U Mitrovici.

Aurela Kadriu: Koja je to škola bila?

Adem Mikulovci: “Muharem Bekteši”.

Aurela Kadriu: Čega se sećate iz osnovne škole?

Adem Mikulovci: Čega se sećam… sećam se da je u jednom trenutku moj brat postao direktor škole i mislio sam da sam zaslužio neku vrstu, kako da kažem, opuštenosti, mogao bih lakše da propuštam časove, ali nije tako bilo. Usledili su šamari i udarci lenjirima. Postojala je disciplina u školi u to vreme. Situacija se promenila. Sećam se puno prijatelja iz osnovne škole, većina njih je sada preminula, samo troje ili četvoro nas je ostalo i ponekad se sastanemo. Ostali su svi otišli, svi su otišli.

Aurela Kadriu: Srednja škola…

Adem Mikulovci: I srednju školu sam završio u Mitrovici. U to vreme gimnazija se zvala “Silviera Tomazini”. Svi moji profesori iz gimnazije su išli u Prištinu i postali profesori na univerzitetu kada se otvorio Univerzitet u Prištini. Latif Beriša, Latif Mulaku, Ahmet Maloku, Musa Gaši, Šenasi Koronica su mi predavali. Oni su svi bili poznati profesori.

Tada smo imali drugačije odnose sa našim profesorima nego što ih imaju današnja deca. Danas viđam profesore koji puše sa svojim učenicima, tada je postojala velika distanca između nas i profesora. Čak mi se desilo nedavno u Prištini, moj profesor matematike je preminuo pre dve godine, ali svaki put kad sam ga video, vadio sam ruke iz džepova. Poštovanje koje sam imao prema njemu tokom gimnazije je ostalo isto.

Moj odnos Šenasi Koronica, moj profesor matematike je zanimjiv. U trećoj godini gimnazije me je uhvatio da ne znam tablicu množenja. Kunem se da do dana današnjeg ne znam tablicu množenja. Da me neko danas pita, “Evo nekog novca, sedam puta osam, ovde osam puta šest.” Ne znam koju da uzmem, gde ima više.

I profesor Šenasi mi je tada rekao, “Da nema drugih predmeta, iskreno, zamolio bih te da napustiš školu, nije svima dato da završe školu. Trebaju nam radnici, zanatlije. Zato što ti matematika nije suđena.”

Aurela Kadriu: Da li ste bili dobri iz drugih predmeta?

Adem Mikulovci: Imao sam sve petice[4] iz drugih predmeta, iz svih. Ali oni su uvek, pošto prve godine dok nisam završio gimnaziju, jedva su me pustili, dva ili tri iz matematike, da ne bih ponavljao godinu, zato što nije imalo smisla da ponavljam kada sam imao deset-dvanaest petica i samo jedan iz matematike. Sećam se kada mi je moj profesor matematike jednom rekao, pretpostavljam da provodimo previše vremena pričajući o mom profesoru matematike…

Aurela Kadriu: To je u redu.

Adem Mikulovci: Zaustavio me je i rekao, “Minus jedan.” Ne sećam se sada da li je rekao, “Minus jedan,” ili “Jedan minus.” Rekao sam, “Kako god!” On je rekao, “Ne razumeš šta mislim. Moraš da učiš, učiš, učiš kako bi dobio jedan i da bih ja mogao da te oborim i onda moraš puno da učiš da bi mogao da dobiješ dva i položiš predmet.” Bio sam loš iz matematike.

Aurela Kadriu: Kakav je grad bila Mitrovica? Da li je bio industrijski [grad]?

Adem Mikulovci: Mitrovica je bila i još uvek je industrijski grad. U to vreme smo je zvali kosovski Mančester. Zamislite da je sama Trepča[5] imala dvadeset hiljada, dvadeset i dve hiljade zaposlenih u to vreme. To jest, plata je bila obezbeđena za dvadeset hiljada porodica, dobra plata, dobar život, ekonomska održivost. Tamo nisu bili samo ljudi iz Mitrovice, već sa celog Kosova.

Onda, tu je bila fabrika akumulatora, bila je mašinska fabrika, znate, radili su sa kolima, iskreno, ne sećam se njenog imena sada. I onda je tu bila i drvna industrija. Mitrovica je bila industrijski grad, najbogatiji grad na Kosovu.

Aurela Kadriu: Da li je tamo bilo puno ljudi iz različitih gradova sa Kosova?

Adem Mikulovci: Bilo ih je puno. Bilo je puno ljudi iz drugih mesta koji su živeli u Mitrovici zato što su radili za Trepču, fabriku akumulatora, fabriku drveta, i dolazili su sa celog Kosova. Mitrovica je poznata po tome što je imala puno ljudi iz Đakovice koji su tamo živeli, zanimljivo je da je bio veliki broj porodica iz Đakovice koji je tamo živeo baš zbog boljih poslovnih šansi. Tada su došli u Mitrovicu i njihovi potomci još uvek tradicionalno žive u Mitrovici.

Aurela Kadriu: Da li su Vam ikada rekli zašto je Vaša porodica odlučila da se preseli iz Mitrovice u Vučitrn?

Adem Mikulovci: Naravno da su mi rekli. Moj pokojni otac se preselio u Mitrovicu zbog svega, računajući na činjenicu da je imao puno dece i mislio je da će se baviti zanatom i početi da zarađuje za naš sopstveni hleb. Ali, nije tako ispalo, svi smo završili fakultete, svi smo pratili put obrazovanja, njegovi planovi se nisu ostvarili. To je bio jedan od razloga. Drugi je bio da su se dvojica ili trojica njegovih prijatelja, nisam baš siguran, preselila iz Mitrovice u Vučitrn i on je otišao zajedno sa njima. Svi smo bili zajedno u Mitrovici.

Aurela Kadriu: U kom ste smeru Vi i Vaša braća i sestra išli, mislim, šta ste studirali?

Adem Mikulovci: Moji braća i sestra su se uglavnom bavili konkretnim naukama, električnim inžinjerstvom, moj najstariji brat je bio albanolog, svi su studirali matematiku i tako. Drugačiji pravci od mog.

Aurela Kadriu: Kako to da ste studirali nešto tako drugačije…

Adem Mikulovci:  Ne znam, ne znam. Kada sam završio maturu, bila je velika rasprava u mojoj porodici o tome šta treba da studiram i bilo je puno predloga koji su nadolazli. Od, šta ja znam, fizike, matematike, astronomije, književnosti do geografije, i ne znam šta. Moj  otac je rekao, “Advokat, treba da postane advokat zato što je pričljiv i pokačiće se sa celim svetom.” Dok je moja pokojna majka rekla, “Doktor. Treba da postane doktor zato što je jako bolešljiv i možda će sebi naći leka.” Čak se i čistač cipela iz komšiluka, i veoma sam siguran u ovo, bio uključio u diskusiju o tome šta ja treba da studiram.

Aurela Kadriu: Šta je on rekao?

Adem Mikulovci: “Profesor! Treba da postaneš profesor. Nema ništa bolje nego da postaneš profesor, živećeš dobro dok god si živ.” Otišao sam na prijemni ispit u Beogradu, zato što nismo imali univerzitet ovde, otišao sam u medicinsku školu i pao prijemni ispit. Ali, istovremeno sam popunio svoje papire na Pozorišnoj i filmskoj akademiji, otišao sam tamo i bio sam primljen.

Aurela Kadriu: Šta Vam se više dopalo?

Adem Mikulovci: Umetnost mi se dopadala, naravno. Otišao sam tamo samo da bih udovoljio mom ocu. Kada sam rekao mom ocu da hoću da postanem glumac, rekao mi je nešto što ću zauvek pamtiti, “Dobro, sine, ali želeo sam da imaš mogućnosti u budućnosti da ideš zajedno sa svojom ženom u pozorište. Sada će drugi muškarci dolaziti sa svojim ženama u pozorište da gledaju kako glumiš u pozorišnoj predstavi.” I ovo nikada nisam zaboravio. Među glumcima, ja sam možda jedan koji je igrao mnogo uloga u pozorišnim predstavama, ali nije bilo uloge koju sam igrao a da se nisam setio reči moga oca.

I moj otac je došao, igrali smo “Čekajući Godoa”, pisac knjige je dobio Nobelovu nagradu za književnost te godine. Igrali smo predstavu i rankirana je kao jedna od najboljih pozorišnih predstava. Šani Palaska i ja smo imali glavne uloge, ali smo bili obučeni kao jako siromašni ljudi. Jako siromašni, sa pocepanom odećom, neobrijani i tako dalje. Moj otac je došao da gleda predstavu i nakon nje mi je rekao, “Mogli su bar da ti kupe neku odeću da nosiš, šta si uradio?” Znate? Nije razumeo…

Mogu da kažem da sam svoj humor nasledio od oca dok je moj smisao za dramu, zato što sam takođe glumio u mnogim TV dramama i pozoršnim predstavama, ne znam da li ste ih sve gledali ili ne, ali nasledio sam taj smisao od moje majke. Moja majka nas je odgajila pričajući nam bolne priče, dramatične, razne legende. I to sam nasledio od nje, emotivno iskustvo bolnih događaja, onih teških.

I kada sam se vratio u pozorište u Prištini nakon mojih studija, mislio sam da ću se baviti dramom do kraja mog života i mrzeo sam komediju, i dalje je mrzim. Ali ne znam ko me je gurnuo ka vodama komedije i sada sam zaglavljen. Onda, tu je bilo TV emisija, komedija je bila potrebna, tako da sam ostao zaglavljen. Kada sam počeo sam da radim na TV drami, da pravim TV emisije, tada sam se vratio drami, mojoj životnoj ljubavi, drama je to što jeste.

Iako se još uvek svađam sa mojim kolegama i kritičarima, zato što, mislim, moja drama, moji TV filmovi i pozorišne predstave kao što je Zogjtë e luftës [Ratne Ptice] i druge, pune su emocija i ljudi su stalno plakali dok su ih gledali i mislili su za njih da su patetične. Žao mi je što oni još uvek ne mogu da naprave razliku između patetičnog i emotivnog. Patetično je govoriti lažnim glasom, Rešat Arbana, glumac iz Tirane, to radi, on je patetičan kada glumi, {glumi} “Kunem se u zemlju i nebo.” To je patetično.

Ili, sećam se kada sam slušao kako recituje pesmu, {recituje} “Majko, žali brata, ubili su ga sa tri metka…” To je patetično. Ali, ako to kažete punim bolom, {recituje} “Majko, žali brata, ubili su ga sa tri metka, ubili su ga, ismevali ga, nazivali ga izdajicom…” To je emocija, ali imam utisak da naši kritičari, naši novinari, ne znaju kako da povuku crvenu liniju između patetičnog i emotivnog.

Aurela Kadriu: Kakve priče Vam je pričala Vaša majka?

Adem Mikulovci:  Priče, bila je jedna priča o devojci, Dudi, koja je bila zaljubljena u Bosanca i njeni roditelji joj nisu dali da se uda za njega i ona je otišla na brdo, ima jedno brdo pored reke Ibri, zove se Dudinkaš što je srpski za Guri i Dudës [Dudin krš] i ona se popela na tu stenu i onda počinila samoubistvo tako što je skočila sa nje. To je bila jedna od priča koje mi je majka pričala.

Aurela Kadriu: Da li je postojao kulturni život u Mitrovici. Pokušavam da istražim šta Vas je nateralo da studirate glumu. Da li je postojala neka vrsta kulturnog života u Mitrovici?

Adem Mikulovci: Da, postojao je. Vidite, neko vreme je postojalo profesionalno pozorište u Mitrovici. I, da budem iskren, baš me je zanimao sport, umro bih za fudbal, i dalje ga jako volim. Nisam gledao pozorišnu predstavu do druge ili treće godine gimnazije, nisam uopšte gledao pozorišne predstave… Znao sam da pozorište postoji ali me uopšte nije zanimalo. I jedne noći, ovo je zanimljiva priča, prolazio sam pored takozvanog Doma Kulture jedne noći, i video sam ljude kako čekaju u redu za predstavu i ušao sam unutra da odgledam predstavu Vraga [Ožiljak] Josefa Plešića, bosanskog pisca, to se igralo. Muharem Ćena[6] je imao glavnu ulogu, onda tu su bili Meljihate [Ćena], Leze [Ćena], Dževat [Ćena], Abdurahman Šala, Istref Begoli.

Soba je bila puna, seo sam u ćošak i to je bila prva pozorišna predstava koju sam gledao. Toliko me je drinula da sam plakao tokom cele predstave kao mala kuca. I onda je došla predstava Shpirtrat [Duše]. Išao sam da gledam predstavu Shipirtrat. I bila je još jedna predstava, Leze je bio u glavnoj ulozi, ovaj… Ah, moram da stanem sada jer mi je stao mozak… bila je “Ana Frank.”

Donjeta Beriša: Samo nastavite, samo nastavite gde ste stali, kod predstave “Ana Frank.”

Adem Mikulovci: Da, dobro. Onda je došla predstava “Ana Frank” sa Leze Ćenom u glavnoj ulozi i bio sam impresioniran, poludeo sam za pozorištem. Toliko me je privuklo da sam da sam odlučio da dođem u Prištinu iz Mitrovice samo da bih još jednom video “Anu Frank.” Zanimljivo je to što kada sam video predstavu Vraga, prvu pozorišnu predstavu, bio sam impresioniran dramatskim konfliktom, kako su se borili jedni sa drugima, ubijali jedni druge, pretili jedni drugima, bili kivni… I jedva sam čekao kraj predstave da vidim šta će se desiti sa njima kada se konačno završi.

I bio sam tako iznenađen kada sam video Muharema i Istrefa kako normalno ćaskaju. Abdurahman i Dževat su takođe ćaskali sa njima i nisam baš mogao da shvatim šta je predstava a šta je privatni život. To me je najviše impresioniralo, razumevanje da je ono što sam video u predstavi bilo veštačko, oni su prijatelji, oni se ne mrze stvarno, da se ne biju jedni sa drugima. Zato što sam skoro očekivao od njih da se potuku čak i nakon predstave, zato što je tokom predstave bio haos, nisam očekivao da se druže.

To je bila iskra koja me je najviše zadirkivala i bio sam rešene da postanem glumac. Bilo je još bolje što su Muharem Ćena, Dževat Ćena bili glumci iz Mitrovice, moja pokojna majka se baš družila sa njihovima, pili su kafu jedni sa drugima i često se družili, i tako je ispalo da sam se ja u potpunosti posvetio pozorištu, išao sam u pozorište.

Aurela Kadriu: Kako je ispalo da ste otišli u Beograd, kako ste odlučili da odete?

Adem Mikulovci: Pročitao sam prijavu i bio sam zainteresovan, tako da sam otišao na prijemni ispit, ali rekao sam mom ocu da se prijavljujem za medicinu. Napravio sam duplikat svojih papira i predao ih i Akademiji. Vidite, takva vrsta stvari se izgubila ovde, iako i ovde postoji, broj studenata koji se primaju na Akademiju je jako mali. Bilo je osam studenata u prvoj godini. Postoji prvi krug ispita, pijemni ispit i onda prime trideset studenata. Pokušali su jednu nedelju sa profesorima, onda smo morali da imamo još jedan ispit i samo nas osmoro je primljeno, najtalentovaniji.

Želeo sam ovde da kažem, takođe sam i publici rekao u svojoj predstavu da mi je Bekim Fehmiu[7] puno pomogao da se pripremim za prijemni ispit na Akademiji. Bekim Fehmiu je bio deo Jugoslovenskog pozorišta u to vreme i bio je poznat, postao je dobar glumac, cenjen, i otkrio je da je među drugim studentima bio Albanac koji polaže prijemni ispit za Akademiju.

Došao je da me potraži i otišli smo na kafu, počeo je da me ispituje, “Zašto želiš da postaneš glumac?” Rekao sam, “Ne znam.” Bekim je rekao, “Jako dobro, zato što ni ja ne znam zašto sam postao glumac.” Ali kada sam mu rekao da radim sa profesorom za drugi ispit, za drugi deo prijavnog programa, on je rekao, “Neće te primiti. Žele emociju, ako ne vide tvoju emociju, nije ih briga ni za šta drugo.” Imao sam reči Marka Antonija, Julija Cezara, Hamleta i tekst iz ruske književnosti. Rekao je, “Neće te primiti.” Bekim je rekao, “Odglumi nešto, nađi nešto bolno, dirljivo, emotivno i to odglumi pred profesorima na prijemnom ispitu.”

I pošto moje ime, Adem, počinje sa “A”, ja sam bio prvi koji je polagao ispit. Odglumio sam “Hamleta”, biti ili ne biti. Reč Marka Antonija i jedan od ruskih. Rekli su, “Dobro.” Rekao sam, “Da li mogu da kažem neke stihove, pesma na albanskom.” Rekli su, “Dobro, voleli bismo da čujemo.” Bilo je petnaest-šestnaest profesora i ja sam bio na pozornici. Polako sam krenuo bliže ka njima i čučnuo na pod, pokušao sam da odglumim stihove Luiđa Gurakuća[8] najnežnije moguće, “Majko, žali brata.” Ali ja sam odglumio kao da dolazim da javim majci da joj je sin ubijen.

Aurela Kadriu: Možete li…

Adem Mikulovci: Tako sam počeo. “Majko, žali brata jer su ga ubili sa tri metka. Ubili su ga, ismevali ga, nazivali ga izdajicom. Jer on te je voleo kada niko drugi nije; Jer je plakao za tebe dok su se svi drugi smejali; jer te je oblačio dok su te drugi svlačili. Majko, on je pali vojnik…” I profesor je viknuo iz sale, “Ne znam šta si rekao pošto mi ne pričamo albanski, ali primljen si!” I to je bilo, mislim, sve drugo je bilo ni za šta, Bekimov savet je bio da se igram nečim emotivnijim, sa tekstom, to me je dovelo do toga da sam primljen na Akademiju.

Aurela Kadriu: Koje godine ste bili na Akademiji?

Adem Mikulovci:  To je bilo ‘64. Bilo je još jedno veliko iznenađenje koje mi se desilo na Akademiji. Profesor je predavao starogrčki jezik i književnost, helenistiku, ne Grke. Došao je u učionicu i na moje iznenađenje, to nikada neću zaboraviti, profesor je pitao, “Čuo sam da je jedan Albanac ovde.” Ja sam rekao, “To sam ja, profesore!” On je rekao, “Dođi i izrecituj nam pesmu Fana Nolija[9].” Okrenuo se ka meni i rekao, “Da li znaš ko je Fan Noli?” Odgovorio sam, “Znam, ali kako Vi znate?” Objasnio je ostalim studentima, “Fan Noli je pravoslavni sveštenik, najbolji prevodilac Šekspira na svim svetskim jezicima, najbolje ga je prilagodio zbog diftonga ‘th’ i ‘dh’, prepevao je Šekspirove stihove.”

I rekao mi je, “Izrecituj pesmu koja ima muziku u sebi, onu koja govori o ratu i možeš da čuješ ratne trube, rramabam, rramabam, {onomatopeja},” pokazivao je svojom rukom {pomera svoju ruku}… Nisam znao koja je to pesma bila. Počeo sam Anës Lumenjve [Na obali reke], nije bila ta, Plak Topall dhe Ashik [Stari obogaljeni ljubavnik], ne, Shën Pjetri mbi Mangall [Sveti Petar na Mangallu ], nije bila ni ta. Nisam znao, nisam znao. Rekao je, “Ostavi jer mi se čini da ne znaš.” I rekao mi je, “Bekim takođe nije znao.” Govorio je o Bekimu Fehmiu. Izašao sam iz učionice, možda je ova priča malo predugačka? [Obraća se onoj koja je vodila intervju]

Aurela Kadriu: Ne, ne. Nastavite.

Adem Mikulovci: Izašao sam iz učionice i upoznao Đeloša Đokaja[10], slikara, zato što sam bio nelegalno u njegovoj sobi u studentskom domu. On je bio na petoj godini, ali smo se slučajno upoznali i ja sam bio nelegalno u njegovoj sobi dok me nisu primili u studentski dom. On me je čekao i Đeloš je rekao, “Hajde da odemo do mosta, otvorio se restoran za studente.” Rekao sam, “Gde?” Rekao je, “Na mostu.” [udara šaku o šaku kao znak da se setio nečega] Na mostu! {recituje} “Na mostu, na mostu, ljudi trče…” Rekao sam, “Čekaj,” vratio sam se vrrr {onomatopeja}, popeo sam se stepeništem do treće godine. Bio sam kao zec, bio sam u dobroj formi.

Otišao sam u učionicu, u njegovu kancelariju, i rekao mom profesoru, “Profesore, sećam se pesme!” “Koja je to?” Rekao sam, {recituje} “Na mostu, na mostu, ljudi trče…” “Dosta, dosta! Doći ćeš da izrecituješ sutra na času.” Onda sam recitovao tu pesmu puno puta nakon toga. Znao je i voleo Nolija.

Aurela Kadriu: Možete li da je izrecitujete za nas?

Adem Mikulovci: Sada ne. Da budem iskren, čak se i ne sećam teksta sada, zaboravio sam. I na taj način je nastala neka vrsta prijatejstva sa njim. Na kraju prve godine kada sam došao kući, otišao sam na more sa svojim prijateljima i profesor je došao na Kosovo i hteo je da me nađe. Našao je moju kuću u Mitrovici i ostao sa mojim ocem, izašli su na ručak i pričali, pričali, pričali… Tako da, kada se škola nastavila u septembru, rekao mi je, “Ako postaneš i upola kao tvoj otac, biće ti dobro.” Impresionirao ga je moj otac. Ne znam kakve su razgovore vodili, ne mogu ni da zamislim. Moj otac nije čak ni osnovnu školu završio, i nije dobro govorio srpski takođe, ali oni su pronašli zajednički jezik i profesor je stalno pominjao taj ručak, vreme koje je proveo sa mojim roditeljima u Mitrovici.

[1] Azem Škreli (1938-1997), albanski pesnik i pisac.

[2] Matura, set ispita koji se daje učenicima nakon osmogodišnje osnovne škole (upis u srednju školu).

[3] Evropski tip srednje škole sa naglaskom na akademskom učenju, drugačije od stručnih škola zato što priprema učenike za univerzitet. 

[4] Ocena “A” na skali od “A-F” (Pet-nula)

[5] Trepča, veliki indurstrijski i rudarski kompleks u Mitrovici, jedan od najvećih u bivšoj Jugoslaviji. Kupila ga je britanska kompanija tokom 1930-ih, a socijalistička Jugoslavija ga je nacionalizovala nakon rata.

[6] Muharem Ćena (1930-2006) je bio čuveni dramaturg, reditelj i pevač u Prištini.

[7] Bekim Fehmiu (1936-2010) je bio pozorišni i filmski glumac rođen na Kosovu i prvi istočnoevropski glumac koji je radio u Holivudu tokom Hladnog rata.

[8] Luiđ Gurakući (1879-1925) je bio albanski pisac i političar. Bio je važna ličnost Albanskog nacionalnog buđenja i odlikovan je medaljom Albanskog Narodnog heroja.

[9] Fan Noli (Teofan Stilian Noli, 1882-1965) je bio osnivač albanske pravoslavne crkve i na kratko vreme 1924.  premijer Albanije. Takođe je bio pisac i učenjak i umro je dok je bio u progonstvu u Sjedinjenim Američkim Državama.

[10] Đeloš Đokaj (1933-2016) je bio albanski slikar i grafički umetnik. Rođen je u selu Milješ u Tuzima, Jugoslavija. Nakon što je diplomirao iz finih umetnosti na Umetničkoj Akademiji u Beogradu 1963, počeo je da predaje u Prištini, Kosovo, do 1969.

Drugi deo

Aurela Kadriu: Možete li mi reći, pošto ste išli u Beograd kao Albanac ‘64, kako su se ponašali prema Vama kao Albancu u Umetničkoj školi, to je malo specifičnije mesto?

Adem Mikulovci: Vidite, srpski nacionalizam i šovinizam je postojao i pre, ali mi je bilo dobro, nije bilo drugačijeg ophođenja, osim jednog profesora. Jedan profesor mi je rekao, “Kada dobiješ diplomu, na njoj će pisati ‘Pozorišna Akademija Beograd’. Ne zanima me koje ćeš jezike koristiti u drugim predstavama, moraš da znaš i srpski.” Mogu da kažem da je to bio jedini trenutak, pomalo preteći na neki način. U ostalim slučajevima uopšte nije bilo razlike.

I vidite, vi ste mladi i ne znate, što su dalje od Kosova, Srbe je manje briga. Beograd nije briga, stvarno ih nije briga. Moje prijatelje nije briga, ne daj bože! Nisu napunjeni kao oni koji su bliže nama. Postoji izreka u Srbiji, “Što južnije, to tužnije” [govornik kaže na srpskom]. Bliže jugu, bolnije je. Znate, razlika je veoma velika.

Aurela Kadriu: Da li je bilo drugih Albanaca koji su studirali u Vašoj generaciji?

Adem Mikulovci: Nije bilo Albanaca u mojoj generaciji. Faruk Begoli[1] i Enver Petrovci[2] su došli kasnije.

Aurela Kadriu: Da li je postojala… Svi uvek govore o nekoj vrsti solidarnosti među Albancima, novi studenti koji su išli tamo da studiraju su dočekivani…

Adem Mikulovci: Bilo je solidarnosti, bilo je solidarnosti…

Aurela Kadriu: Među studentima…

Adem Mikulovci: Među albanskim studentima. Postojalo je i udruženje, ne sećam se njegovog imena, udruženje albanskih studenata, ali ja nisam bio deo njega zato što nisam imao vremena jer sam ujutru imao časove recitovanja i onda sam popodne imao časove režije. Onda, imali smo, igrali smo u mnogim pozorišnim predstavama zato što mi je Bekim pomagao da se bavim pozorištem kako bih dobijao dnevnicu. Igrao sam male uloge tu i tamo, jedna rečenica ovde, jedna tamo, jedan statista ovde, jedan tamo. I nisam imao puno vremena da se bavim time. Ali, udruženje je postojalo i imali su svoj program. Puno su me kritikovali što nisam bio deo njega, ali stvarno nisam imao vremena, tako da sam bio van njega.

Aurela Kadriu: Kakve vrste pozorišta su bila ta manja u kojim ste bili angažovani? Možete li malo da nam ispričate?

Adem Mikulovci: Bilo je takozvano Jugoslovensko dramsko pozorište, bio je Atelje 212, Beogradsko Narodno pozorište. Ovde ima lepa priča kojoj sam prisustvovao, ali je nisam proživeo. Bila je ta predstava, Šekspirov “Ričard Treći”, moj prijatelj, moj kolega je imao dve uloge. Njegova prva uloga je bila da samo prođe pozornicom, a njegov treći čin je imao tekst. Došao je na prvi čin i reditelj je viknuo na njega, “Idiote, manijače, kako možeš tako da hodaš na sceni? Izlazi napolje!” I izbacio ga je.

Proba se nastavlja i onda on dolazi sa trećim činom u kojem je njegova uloga koja ima teksta i jako dobro je to uradio, odigrao je jako dobro. Profesor kaže, “Gde je idiot iz prvog čina koji nije znao kako da hoda na sceni?” Neko je rekao, “Profesore, to je isti idiot, isti idiot iz prvog čina.” To je bila lepa priča, puno se o njoj govorilo u Beogradu u to vreme.

Ono što je zanimljivo iz tog vremena, iako uopšte nije vezano za mene, bilo je vreme kada se snimao film Mbledhësit e Puplave [Skupljači perja], film Bekima Fehmiua. Postao je glavna priča u Beogradu u to vreme zato što su bili protiv toga da Albanac igra glavnu ulogu, zato što je bilo baš u Jugoslovenskom pozorištu, Bata Živojinović[3] je bio protiv toga. Bila je i jako poznata pevačica i jako dobra glumica Olivera Katarina… Oni nisu želeli da Bekim Fehmiu ima glavnu ulogu. Reditelj je baš insistirao da Bekim igra tu ulogu. Ali, postoji scena kada Bekim ošamari glumca, Oliveru Katarinu, ne znam da li se sećate…

Aurela Kadriu: Da, da, da, da…

Adem Mikulovci: E. Zaustavila je snimanje nakon te scene i rekla, “Stvarno je me udario.” I tužila je Bekima i nastavila da ga optužuje danima, novine su pisale da ju je stvarno udario. Bekim je samo jednom odgovorio na to, nikad to neću zaboraviti, “Istina je, udario sam te svom snagom koju sam imao, ali u ulozi Bore, u toj ulozi, zato što ne znam ko si ti u tvom privatnom životu.” I zatvorila je usta, zato što ili glumiš ili ne. Ili glumiš celim srcem, dušom i emocijom, ili uopšte nemoj to da radiš.

Aurela Kadriu: Da li ste bili bliski sa Bekimom?

Adem Mikulovci: Bio sam jako blizak sa njim. Puno sam se družio sa njim. Puno mi je pomogao. Dok smo radili za pozorište, tokom dve-tri godine pre nego što je umro, on je došao i družili smo se ispred pozorišta tokom celog leta, pričali smo i šetali zajedno. Ljudi su dolazili želeći da se slikaju sa Bekimom, ali on to nikad nije dozvoljavao, nije želeo da ga slikaju. Jednog dana se desilo da me je par sa svojom decom znao zbog TV serija i muškarac mi se približio, bio sam sam sa Bekimom, rekao mi je, “Baca[4] Ademe, možemo li da se slikamo? Mi smo iz Švajcarske i baš Vas volimo…” Počeo je da hvali moje filmove i tako dalje.

Želeo sam da pokažem Bekimu da treba da se slikamo sa našim fanovima, rekao sam, “Da, naravno! Zašto da ne?” Slikao sam se, jedna poza, druga, i onda sam zagrlio njegovu decu. I čovek je stavio svoje ruke u džep, uzeo deset evra iz džepa i rekao, “Evo, uzmi!” Ja sam bio, “Vrati ih nazad u džep! Da te niko ne vidi!” Bekimi je bio dva metra od nas i gledao nas. On je rekao, “Uzmi ih, uzmi ih, zato što vi umetnici nemate para.” Ja sam rekao, “Skloni taj novac, nemoj…” Onda je njegova žena uzela novac u ruke i rekla, “Uzmite ih, čika Ademe, zato što smo platili deset evra majmunu da se slikamo sa njim na plaži.” (smeje se)

Približio sam se Bekimu i on je rekao, “Da li ćeš me ikad više pitati da se slikam?” Odgovorio sam, “Nikad.” I nikad ga više nisam pitao da se slika sa fanovima.

Aurela Kadriu: Da li Vam je ikada pričao o događaju sa Oliverom Katarinom?

Adem Mikulovci: Ne, ne, ne. To su bili veći problemi, oni su bili deo fimskog seta, otišao sam na Akademiju i nisam imao nikakav kontakt sa njim. Ali, pratio sam ga punom pažnjom. Mi smo zanimljivi, kada je Bekim preminuo, kada je počinio samoubistvo, bilo je nekoliko TV emisija o njemu, pozivali su ljude koji nisu radili sa Bekimom, koji ga nisu poznavali, nego su samo gledali njegove filmove. Hvalili su ga a da prethodno nisu čak ni kafu popili sa njim. Mi smo zanimljivi ljudi.

Ista stvar se desila… Niko nije pozvao mene i nikada nisam imao priliku da javno govorim o mojim saradnjama sa Bekimom, koliko sam se družio sa njim i kako sam ga poznavao. Ista stvar se dogodila kada je Šani Palaska preminuo. Bila je ta TV emisija, emitovali su je KTV, Alban Morina, Fatos Beriša, i ne znam ko je sve bio pozvan… Šani Palaska je preminuo, pričali su o njemu i sve što su rekli bilo je, “Gledao sam baca Šanija u toj TV seriji, video sam ga u toj  predstavi, družio sam se sa baca Šanijem, on je bio glumac…” Ali niko od njih nije radio sa Šanijem!

Leze, Dževat, dok je još bio živ, i ja smo bili jedini koji smo zapravo radili sa Šanijem. Ja sam igrao u nekim pozorišnim predstavama, on je bio moj direktan partner i danima i noćima sam provodio sedam do osam sati dnevno sa Šanijem Palaskom. Čak znam kako je Šani Palaska disao. Pozivao je goste da dolaze tamo i govore, “Gledao sam, baca Šani je bio dobar.” Ne znamo da cenimo ljude. Moramo da znamo kako da napravimo procenu pre nego što nekog pozovemo da priča o nečemu, ko ga je poznavao, ko je radio sa njim. Njegov blizak saradnik treba da priča o njemu, kako ga je video.

Aurela Kadriu: Do kada ste ostali u Beogradu?

Adem Mikulovci: Da, od ‘64 do ‘66.

Aurela Kadriu: Kada ste se vratili na Kosovo, koje…

Adem Mikulovci: Imao sam stipendiju, da li znate šta je to?

Aurela Kadriu: Da, da.

Adem Mikulovci: Primao sam prilično visoku stipendiju od pozorišta, bila je jednaka plati glumca početnika. Vratio sam se u pozorište i odmah su me zaposlili. Tokom prve godine, prošla je cela godina i nisu mi dali nijednu ulogu i počeo sam da gubim svoje samopouzdanje, da li će mi iko ikada dati ulogu ili ne? Dok nije došao moj profesor iz Beograda sa Akademije, koji me je znao, i dao mi dobru ulogu. Onda sa čekao nedelju dana da izađu kritike, zato što su me pohvalili za ulogu, sve moje kolege… Čekao sam da vidim šta će kritike reći o meni, ali nijedna kritika nije izašla. Rilindja[5] je pisala o tome nakon više od jedne nedelje, hvalili su i ritikovali predstavu i na kraju, “Uloge su igrali taj i taj…” I na samom kraju, poslednja rečenica, “I, Adem Mikulovci.” Niko nije započeo svoju pozorišnu karijeru gore od mene.

Aurela Kadriu: Koja je bila Vaša uloga u predstavi?

Adem Mikulovci: To je bila predstava Po shkoj për gjah [Idem u lov], Žorža Fejdoa, francuskog komediografa, taj njegov tekst je bio jako poznat. Ja sam igrao Lezevog nećaka koji je bio huligan. To je bila jako dobra uloga, možda nisam bio toliko loš, ne mogu da kažem da sam bio dobar, to je sporno. Ali, tako je prošla prva predstava.

Aurela Kadriu: Kako je pozorište radilo u to vreme?

Adem Mikulovci: Eh, kako je pozorište radilo u to vreme, nažalost… Vidite, vi ste mlade i ne znate ovo, ali bilo je nekoliko festivala po Jugoslaviji. U to vreme gde smo mi… pogotovo u vreme dok je Azem Škreli bio upravnik, mi smo možda bili najbolje pozorište u Jugoslaviji. Imali smo predstave koje su se igrale na festivalima u Ljubljani, Zagrebu. Postojala je velika disciplina u pozorištu.

Postojao je dramski festival koji se organizovao u Novom Sadu u to vreme i samo pet pozorišnih predstava iz cele Jugoslavije se kvalifikovalo za taj festival. Sarajevo nije moglo na taj festival, ni Zagreb, ali mi jesmo i Muharem je dobio nagradu za režiju, Meljihate je dobila još jednu za svoju ulogu zato što smo imali sjajnu disciplinu. Bilo nam je jasno da smo morali da budemo u svlačionici sat i po pre predstave i morali smo da budemo obučeni sat i po pre predstave.

Zato što sam viđao mlade glumce, video sam ih dok sam izvodio svoju stand up komediju, došli su trčeći, presvlačeći se na pola hodnika kako bi obukli kostim i izašli na scenu. To nama nikada nije moglo da se desi, nije bilo šanse da se to nama desi.

Aurela Kadriu: Da li je pozorište imalo neke stalne glumce?

Adem Mikulovci: Naravno, bilo ih je, bilo je četrdeset glumaca, 35-40 glumaca. Svake večeri smo imali predstavu, svake večeri osim ponedeljka. I bilo je perioda na primer, kada sam igrao četiri glavne uloge u četiri različite predstave i igrao sam ih četiri puta nedeljno. Nije bilo vremena da se bavim filmom ili nečim drugim zbog repertoara. I držali smo se te maksime da šta god da se desi, predstava mora da se odigra. I desilo se, nisam bio u pozorištu u to vreme, već pre nego što sam došao u pozorište, ćerka Masara Kadiua, našeg cenjenog glumca, preminula je, on je sahranio svoju ćerku i došao da glumi to veče.

Nije bilo šanse da se predstava otkaže. Bili smo na probama za predstavu Hamleti në farmerka [Hamlet nosi farmerke], moderna predstava sa Čunom Lajčijem[6] kada smo dobili vesti, Azem mu je rekao da mu je umrla majka u Rugovi. Čun je počeo da plače kao i mi, prekinuli smo probe i Čun je otišao na majčinu sahranu. Reditelj nam je rekao, “Dođite na probe danas posle ručka, bez Čuna, mi možemo još da vežbamo, improvizujemo, ponavljamo tekst dok se Čun ne vrati sa sahrane svoje majke u Rugovi.”

I samo što smo počeli sa probama oko 7 uveče, kada je Čun ušao. Padala je kiša i on je bio mokar, bio je tužan, činio se još manjim nego što je bio, “Šta se desilo, Čun?” On je rekao, “Sahranili smo majku, otišao sam kući, bilo je prazno, odeće i stvari moje majke. Nisam više mogao da budem kod kuće, zato sam odlučio da dođem na probe.” I došao je na probe. Bili smo posvećeni u to vreme. I Čun nas je opet naterao da plačemo zbog njegove ljubavi, njegove posvećenosti. Takvo je bilo moje pozorište.

Aurela Kadriu: Kakva je bila publika u pozorištu u to vreme?

Adem Mikulovci: Publika je bila takva da je bilo iznenađujuće ako predstava nije bila rasprodata. Imali smo predstave koje nisu bile rasprodate i igrali smo ih samo pet-šest puta i onda smo ih sklanjali sa repertoara. Prostor je bio pun i bilo je oko petsto mesta. Sada ima trista, ali u to vreme je bilo petsto sedišta i prostorija je uvek bila puna. Tako da je bilo slučajeva kada bi se predstava rasprodala mesec dana ranije zato što su ljudi mogli da vide raspored i bilo je rasprodato za ceo mesec. Hajde da kažemo da je bilo pet predstava mesečno i sve su bile rasprodate. Nije bilo karata, nije bilo karata.

Nismo imali današnje televizije i kafiće, nismo imali takve žurke kakve vi danas imate. Pozorište je bilo događaj samo po sebi. Znam da su ljudi šili odeću za pozorišnu premijeru. Kupovali su novu odeću.

Aurela Kadriu: Da li ste imali iskustvo sa nekom provokacijom ili intervencijom tokom predstave, so obzirom na političku situaciju tog vremena?

Adem Mikulovci: Ne, nije bilo. Nismo imali provokacije, moram da spomenem predstavu Halili e Hajria [Halil i Hajrie], to je bilo… ne sećam se godine, kada je počela vaša nacionalna renesansa, kada smo počeli da se dižemo i glumci su mogli da glume u pozorištu. To je bila scena u kojoj je Pashu igrao  Šani Palaska, Ragip Hodža i Malogami i oni su osudili Dževdeta Lilu, Šabana Gašija i Isu Kosja, reditelja na smrt, na klanje. I vidite, pošto je tekst bio kao, kada je Šaban Gaši govorio, “Zato što ne možemo da damo albansku besu[7] strancu,” mogao si da sediš i pušiš, zato što su aplauzi trajali toliko dugo.

Jednom se čak desilo, ne znam gde, mislim da je bilo u Mitrovici, osoba je prišla do pozornice i pokazivala publici kada da aplaudira. Na kraju, Šani, Ragip i Mala su bili uplašeni da izađu jer su se plašili da će ih neko stvarno napasti, jer, hajde da ga ovako nazovemo, nacionalno osećanje je bilo veoma intenzivno.

Aurela Kadriu: Kakav je grad bila Priština kada ste se vratili iz Beograda i odlučili da živite tamo…

Adem Mikulovci: Priština je bio grad koji, Bože sačuvaj šta su mu uradili, prokleli su ga. Ja nisam iz Prištine, ali bile su dve reke koje su proticale kroz grad, bilo je prodavnica, starih prodavnica, starih pekara, terzi[8], časovničara, raznih zanatlija. To je bio grad, bio je upravo poluorijentalni grad sa puno pekara ali sa jako malo kafića. Ljude je uglavnom zanimao sport, kulturni život. Takvi smo bili.

Aurela Kadriu: Koje je prvo naselje u kojem ste živeli u Prištini?

Adem Mikulovci: Ne znam kako se zove, pored trougla[9] {pokazuje ka prozoru}, pored spomenika blizu opštine, tamo sam iznajmljivao, moja prva vlasnica je bila Srpkinja. Iznajmljivao sam dve godine, menjao sam kuće dok… Jer tada je ansambl davao stanove i pošto sam postao poznati gumac, ljudi su počeli da me cene kao glumca, ne znam da li je trebalo zaista da me cene, ali došao je moj red i dali su mi stan. Dobio sam svoj stan.

Onda sam ja prodao taj isti stan koji sam dobio od pozorišta i sagradio kuću u Gornjoj Brnici. Dodao sam još malo novca i  sagradio svoju kuću u Gornjoj Brnici. Ovo je nešto što ne može da se desi današnjoj omladini, ko će vam danas dati trosobni stan? Niko! Ali oni su ga tada dali meni.

Aurela Kadriu: Da li je to bio period u kojem ste Vii takođe bili i politički aktivni ili grešim?

Adem Mikulovci: Ne, ne grešiš. Vidi, kada kažeš politički aktivan, ima jedna stvar koju bih želeo da objasnim, ne mislim da se bavim politikom zato što nisam političar. Ja sam član parlamenta. Član parlamenta kojeg su izabrali ljudi koji su mi poverili svoje glasove kako bih bio njihov predstavnik. Ja ne znam kako da upravljam ili druge stvari. Samo sam aktivan u parlamentu, tamo dajem svoj doprinos koliko mogu.

Takođe, pripadam generaciji parlamenta koja je proglasila ustavnu deklaraciju i Kačanički Ustav[10]. To je isto zanimljiva priča sama po sebi. Toliko sam bio zauzet predstavama i takođe smo snimali film u to vreme, zapravo je bila TV drama, i čak nisam ni znao da sam na izbornoj listi, da glasaju za mene kao člana parlamenta. Bio sam izglasan, ali nikada nisam išao na sastanke. Nisam bio na prva dva-tri sastanka dok nisu došli iz parlamenta i rekli mi, “Dođi zato što si član parlamenta.” “Šta sam ja?” “Jedan od članova parlamenta.” “I šta ja treba tamo da radim?” “Da govoriš o pozorištu, kulturi i umetnosti…” Tako da sam od tog trenutka nadalje išao na sastanke.

S obzirom na komunistički sistem, imena izabranih su se znala unapred i svi su imali po dvoje kandidata. Bio sam ja i još jedan za isto mesto, za mesto člana parlamenta za kulturu, bilo nas je samo dvojica. I sada mi u parlamentu govore da sam imao oko šeststo hiljada glasova, tako puno glasova. Pobedio sam druge kandidate (smeje se) i oni su me izglasali. Nisam čak ni znao da me biraju za člana parlamenta.

Aurela Kadriu: Kakav je bio taj deo Vašeg života? To udaljavanje od umetnosti?

Adem Mikulovci: Da budem iskren, nije bio baš dobar. Kao što sam vam rekao, tokom ‘90-ih sam bio član parlamenta sa ciljem da otvorim još jedno pozorište, lutkarsko pozorište, i kasnije smo otvorili pozorište Dodona. Znate? Hteo sam da kultivišem kulturu. Ali bilo je demonstracija, ubistava, kazni. Sve je otišlo dođavola, shvatio sam da nema mesta ni za kulturu ni za pozorište i tako sam se uključio u tok stvari tog vremena, u saradnji sa profesorima koji su nam rekli šta da radimo, pomogli su nam, Gazmend Zajmi i ostali.

Aurela Kadriu: U međuvremenu, da li ste nastavili da budete član pozorišta?

Adem Mikulovci: Apsolutno! Zato što vidi, postoji razlika. Moj mandat je trajao godinu dana i nisam dobio ni cent od parlamenta. Nisu nas plaćali. Plaćala su nas mesta u kojima smo radili. Nismo dobijali nikakvu dnevnicu ni ništa od parlamenta. Sada je plata u parlamentu veoma dobra, ali tako je bilo tada.

Aurela Kadriu: Kakvo je bilo pozorište tokom ‘90-ih? Da li je bilo zatvoreno?

Adem Mikulovci: Ne… Pozorište je kasnije zatvoreno. Ne znam koje godine, zapravo, pozorište nikada nije zatvoreno, nastavilo je sa radom, ali su tada postojale nasilne mere. Tu je došao srpski upravnik, on je primenio novi repertoar i potpuno drugačiji režim. Ali tokom ‘90-ih sam i dalje glumio u svojim pozorišnim predstavama, čak je bilo slučajeva, dva-tri puta su predstave bile otkazivane zato što sam bio zauzet u parlamentu, sastancima u parlamentu.

Aurela Kadriu: Šta ste radili kad se pozorište zatvorilo?

Adem Mikulovci: Nikad se nisam vratio pozorištu. Zato što svi mi koji smo proglasili Kačanički Ustav u Kačaniku, koji smo bili članovi parlamenta, mi smo pobegli sa Kosova. Otišli smo u Sloveniju, prvo smo otišli u Hrvatsku, onda u Sloveniju kako bi parlament mogao da nastavi da donosi odluke. I zahvaljujući odlukama parlamenta, 2. jula kako ga mi zovemo, Kosovo je nastavilo da živi dok se nije pojavila UČK[11], dok nije izbio rat…

Aurela Kadriu: Koje su bile te odluke?

Adem Mikulovci: Ustav… Slobodni izbori, referendum za nezavisnost, odluke da se održava zdravstveni i obrazovni sistem u privatnim kućama[12]. To su sve bile stvari kojima je trebalo upravljati, i njima je upravljao parlament 2. jula.  Sve smo radili iz Slovenije. Privremena vlada u izgnanstvu sa Bujarom Bukošijem kao njenim premijerom je bila izglasana i tako dalje. Radili smo.

Aurela Kadriu: Da li ste doživeli bilo kakvu vrstu opresije zbog Vaše aktivnosti?

Adem Mikulovci: Bio sam pod pritiskom zato što sam se vratio iz Slovenije da posetim mog sina i moju ženu. I na putu nazad me je uhvatila policija i poslala me u zatvor. Ostao sam u zatvoru u Valjevu nekoliko dana, osam dana i sedam noći i onda su me oslobodili, zato što, kao što sam vam rekao na početku, što su dalje od Kosova, Srbe je sve manje briga za Kosovo. Sudija i javni tužilac su bili iznenađeni zahtevom Srba sa Kosova da me uhapse zbog mojih reči u parlamentu, dok član parlamenta ima pravo na imunitet.

Čak su mi rekli, kada su me oslobodili, rekli su mi, “Zadržali smo te predugo.” Složili smo se da me opet pozovu, dvaput su me zvali, ali ja nikada nisam otišao, sve je otišlo dođavola i nisam opet otišao.

Aurela Kadriu: Zašto ste se vratili u pozorište?

Adem Mikulovci: Nisam želeo, počeo sam da radim, počeo sam da pravim filmove za televiziju sa video kasetama, TV drame i serije, napravio sam oko pet-šest TV serija. Nisam više želeo da se vratim u pozorište. Moram da budem iskren, dokle god je Zarić bio direktor, dok god su Srbi bili tamo, on me je zvao, zvali su me da postanem deo pozorišta kada sam bio oslobođen ali sam rekao, “Neću doći sve dok si ti upravnik…” I nisam hteo da idem. Nisam hteo da idem. Posle rata sam ostario i…

Aurela Kadriu: Na kojim projektima ste radili u to vreme? Na kojim TV serijama, kojim? Možda bi bilo dobro…

Adem Mikulovci: Moje TV serije su… ne znam. Možda je Mahmutovitët dhe Rexhepovitët [Porodice Mahmuti i Redžepi] najpoznatija, onda tu je Mahalla jonë [Naš komšiluk], onda Katundarë e Sheherli [Seljaci i gradski ljudi], onda Burri me tri gra [Čovek sa tri žene]. Onda Zogjtë e Luftës [Ratne ptice] koja je bila emitovana na RTK, dvadeset epizoda za ratnu siročad. Onda Rrëfimi nga gjyqi [Priznanja sa suda] koja se emitovala na RTV 21. To su bile moje TV serije. Takođe sam glumio u mnogim televizijskim filmovima, preko dvadeset televizijskih filmova. Imam tri-četiri TV drame koje su se emitovale na RTK, nakon rata. Tako sam ja radio.

Aurela Kadriu: Kakva vrsta satire, kakva vrsta komedije je to bila, posebno ona uprotrebljena u Mahmutovitët dhe Rexhepovitët? Ta je jako poznata, to je…

Adem Mikulovci: Da…

Aurela Kadriu: To je možda deo kolektivnog sećanja.

Adem Mikulovci: Da, u pravu si. To je istina!

Aurela Kadriu: Kakva je to vrsta satire bila?

Adem Mikulovci: Kroz ljudsku komediju smo pokušali da zagolicamo, kako da kažem, negativne strane naše nacije. Na primer, što nemamo dobre odnose sa komšijom, međusobno zanemarivanje, takvi konflikti, brakovi. Fokusirao sam se na te elemente koji su još uvek prisutni u našem društvu. To možete da vidite tako što ćete bolje pogledati parlament, antagonizam između političkih stranki, ja sam toliko iznenađen i ponekad kažem, “Kada vas vidim sada, shvatam da nisam bio toliko daleko, nisam toliko pogrešio sa Mahmutovitët dhe Rexhepovitët.” (smeje se). Zato što smo zaista takvi.

Aurela Kadriu: Koje godine je snimana Mahmutovitët dhe Rexhepovitët?

Adem Mikulovci: Ah, draga devojko, godine i brojevi, kada se spomenu brojevi, ja sam beskoristan. Kunem se Bogom da ne znam godinu.

Aurela Kadriu: Gde ste bili za vreme rata?

Adem Mikulovci: Pobegao sam za Crnu Goru. Bio sam u Ulcinju. Tamo je bio jedan Crnogorac koji je živeo jedan sprat ispod mog stana, on je bio komandant Udbe[13] i rekao sam mu dva-tri meseca unapred, pre nego što su se stvari pogoršale, rekao sam mu, “Dragane, bez obzira na to šta se bude desilo, ili ćeš ti spasiti i ja ću tebe.” I Crnogorac mi je dao svoju reč, da ćemo tako uraditi, ako se stvari pogoršaju za Srbe i Crnogorce, da ću mu ja pomoći. I ja ne znam gde je on, da li je još uvek živ ili ne, on je bio komandant Udbe, ali vozio je moju ženu, mog sina i mene kroz Mitrovicu i Rašku do Crne Gore, Ulcinja.

Razmenili smo brojeve, ali nikad više nije pozvao. Zato što je rekao, “Ni ja neću da se vratim, napustiću vojsku, policiju…” Ne znam da li je ubijen ili šta se desilo sa njim, pokušao sam da mu dam dve hiljade nemačkih maraka u to vreme, tada smo koristili tu valutu, ali nije prihvatio, nije bilo šanse da prihvati. Isti taj čovek je pomogao pokojnom Masaru Stavileciju da pobegne, ocu Bleranda Stavilecija. I kada je policija odvela Bleranda, zato što je bio stariji od mog sina… Ne znam koliko je godina imao Blerand, imao je oko dvanaest-trinaest-petnaest… Crnogorac je pomogao Masarevom sinu, vratio ga je kući iz policijske stanice.

Aurela Kadriu: Kako je bilo snimati filmove pre rata? Kako su se pravili filmovi pre rata, kako je bilo?

Adem Mikulovci: Ne znam šta da kažem. Pre rata su sve filmove pravile kompanije iz Beograda i Zagreba. Oni su sposobniji od nas, bolje rade i možda čak i bolje plaćaju, da budem iskren. Mi polako učimo, danas ima novih režisera tvojih godina, vidim kako se probijaju i srećan sam, na primer, taj film Agima Sopija Agnus Dei je dobio sto nagrada sa raznih festivala. Polako staju na svoje noge, ali mi smo još uvek daleko, mi smo još uvek daleko.

Tri muškarca iz Švajcarske koja su gledala moje TV serije i filmove su došla pre dve godine i rekla mi, “Baca Ademe, odlučili smo da Vam amo novac da napravite film o Ademu Jašariju.” Bilo mi je teško da objasnim ovim ljudima da mi još uvek nismo sposobni da napravimo film o Ademu Jašariju. Nemamo kapaciteta. Ne možemo da napravimo takav film čak i ako bismo radili zajedno sa Albanijom. Užasno je skupo, policijski kostimi, tehnički deo iz Srbije, scenografija… Uloga je najmanji problem, zato što možemo da nađemo nekog da glumi.

I kao što mi je jedan od njih rekao, postoji legenda, ne znam da li je to istina ili ne, ali rekao mi je da su Albanci pričali sa Melom Gibsonom i jako ga je zainteresovalo da dođe ovde i snimi taj film. Samo Holivud može da napravi takav film, mi ne možemo. Govorim o pravljenju dobrog filma, zato što, što se lošeg tiče…

Aurela Kadriu: Da li ste ikad radili u režiji?

Adem Mikulovci: Ja sam bio režiser svega o čemu smo do sad pričali, TV serije koje sam spomenuo. Ja sam režirao sve njih. I TV drame takođe. Režirao sam i sedam ili osam pozorišnih predstava u pozorištu. Režija je bila moja druga ljubav (smeje se). Zato što, rekao sam vam, kada sam bio na Akademiji, išao sam na časove glume pre podne i režije posle podne. I uvek sam bio u dilemi da li sam napravio grešku što sam izabrao glumu umesto režije.

Aurela Kadriu: Ranije ste spomenuli otvaranje televizije, da li ste na neki način bili povezani sa tim? Da li ste ikad radili tamo ili slično?

Adem Mikulovci: Sarađivali smo, sarađivali smo sa televizijom nakon što se otvorila na albanskom i kada je počeo prvi TV šou. To je bio događaj u to vreme, TV šou koji je režirao Muharem Ćena Qesh e Ngjesh. Onda, posle Qesh e Ngjesh,  došla je serija Pa pengesa [Bez prepreka]. Onda je bilo drugih TV drama, mogu da kažem da verujem da sam igrao u prvoj TV drami koja je stvorena u Prištini, zvala se Skerco i režirao je Muharem Ćena. Skerco je bila komedija koja je prvo nazvana Miu në xhep [Miš u džepu], ali onda smo joj promenili ime u Skerco.

Radili smo puno u to vreme. Ja pripadam generaciji glumaca tog vremena, zajedno sa Dibranom, Čunom i drugima, Kumri Hodža, Drita Krasnići i nekim drugim, dešavalo se da smo imali probe pre podne, popodne i onda smo uveče imali predstavu, i celu noć proveli snimajući na televiziji. I onda je bilo radio emisija Humoreska, Ora Gazmore, Radio Drama, nismo mogli sve da radimo. Kada je Kosovafilm počeo da nas unajmljuje, tada smo se potpuno pogubili.

Aurela Kadriu: Šta ste radili na Kosvafilmu?

Adem Mikulovci: Kosovafilm je pravio neke jako dobre filmove. Kosovafilm je napravio Era dhe Lisi [Vetar i drvo], na primer, i mnoge druge filmove. Proka, ne, Proka  je novi, kasnije je snimljen. Ali, pravili smo filmove sa Kosovafimom.

Aurela Kadriu: Kako ste pronašli kuću kad ste se vratili nakon rata…

Adem Mikulovci: Bilo je u redu kada sam se vratio nakon rata. I ovde ima jedna zanimljiva priča, zato što sam hteo da uzmem knjigu, ostavio sam je blizu televizora i ostavio sam dve hiljade nemačkih maraka na njoj i kada su došli da nas izbace, pitao sam ih da uzmem knjigu, on je rekao, “Uzmi svoju ženu, svog sina i ulazi u kola odmah.” Otišli smo za Crnu Goru, rekao sam, “Mogu li da uzmem knjigu?” “Ne, ostavi knjigu.” Nije mi dozvolio da uzmem knjigu i otišli smo pored mora, otišli smo u Crnu Goru. Jedan od mojih komšija koji je živeo jedan sprat ispod mene je provalio u moj stan, želeo je da ga okupira tako da kada sam se vratio, vrata su bila razvaljena, ali smo ušli unutra i otišli do knjige, još uvek je bila blizu televizora i dve hiljade nemačkih maraka je još uvek bilo tamo, nije znao kako da ih nađe, nije znao kako da ih uhvati. Kada je nešto tvoje, ništa ga ne može uzeti od tebe.

Aurela Kadriu: Šta ste nastavili da radite nakon rata? Kako ste počeli ponovo da živite? Kako ste se pronašli?

Adem Mikulovci: Tako, počeli smo da pravimo filmove za video kasete. Počeo sam da se bavim komedijom, pravio sam više komičnih filmova, takođe sam se bavio muzikom, radio sam za druge jer nisam imao svoj novac dok jednog dana neko nije zakucao na moja vrata, i ovo je zanimljiva priča. Neko je pokucao na moja vrata dum, dum, dum {onomatopeja} i ja sam doručkovao sa svojom ženom, naš sin je bio mali u to vreme, dakle bio je u školi. Otvorio sam vrata, dečak je bio ispred. Rekao sam, “Zašto kucaš? Šta želiš?” Rekao je, “Želim hranu.” Rekao sam, “Šta?” On je rekao, “Hranu!” Navikli smo da prosjaci dolaze i mole za novac ili odeću, ali on je samo tražio hranu.

Rekao sam ženi, “Lume, molim te, daj nešto ovom dečaku da jede.” Napravila mu je sendvič sa sirom i salamom i ne znam sa čime i dala mu ga je. Nastavio sam da doručkujem i žena mi je rekla, “Dođi, dođi do prozora.” Kada sam došao do prozora, video sam ga sa još jednim dečakom kako sede pored kontejnera i jedu hranu, izgledali su tako hladni. Bili su očajni. Otišao sam i popričao sa njima. Rekli su mi da im je otac ubijen za vreme rata, njihova majka se udala i sada žive u podrumu sa svojom bakom. “Eh,” rekao sam, “Adem Mikulovci pravi komediju, a vidi dramu koja se ovde odvija.” Žao mi je, ali nešto drugo… Zapravo, njihov otac je bio u zatvoru, nije bio ubijen, već je bio u zatvoru, a njihova majka ih je ostavila i udala se, tako da su ostali sa svojom bakom. Ko se brine o političkim zatvorenicima? I tri dana sam pisao skriptu za film Një pallto për babain tim në burg [Kaput za mog oca u zatvoru]. Tri dana sam je pisao. Šani Palaska je igrao glavnu ulogu, ali sam imao problem da nađem dečaka. Ne znam da li ste gledali ili ne.

Aurela Kadriu: Da, čula sam o tome.

Adem Mikulovci: Eh, film je bio jako poznat. Svi su dovodili dečake koji su odrasli na čokoladi [koji su imali dobre živote] , krvare gde god ih pipnete, ali ja sam želeo jednog dobrog. Onaj koji je igrao tu ulogu je bio jedan koji je stajao ispred pozorišta sve vreme, “Baca Ademe, da li želite cigarete, baca Ademe, da li želite cigarete?”Dok mi se oči nisu otvorile i rekao sam, “Čekaj, ko si ti? Odveo sam ga u stan, zamolio sam ga da pročita tekst, video sam da on to može. Onda sam radio sa njim nedelju dana dok nismo počeli da snimamo. To je priča sa njim.

Ovako, ovakve stvari se dešavaju, iskra treba da postoji, inspiracija da uključite ljude. Bio sam u autobusu, išao sam od Mitrovice do Peći. U Pećkoj Banji ulazi mladi čovek, bled, mršav, fizički liči na mene. Seda pored mene. Pogledam ga krajičkom oka, stare pantalone, zakrpljene cipele, izgužvana košulja, tako. Kažem, “Čime se bavite, mladi čoveče?” On je rekao, “Ja, baca Ademe,” zato što me je prepoznao, “ja sam nastavnik, predajem. Imam čas u Bogama.” U Rugovi, na planinama. Rekao sam, “Svakog dana putuješ?” Rekao je, “Ne, ne svakog dana, ali svakog drugog dana, svaka tri dana, moram da idem jer je moja majka tamo. Moji roditelji nisu dobro, moram da se brinem o njima, tako da putujem.” I rekao je, “Pustili su me iz zatvora pre mesec dana. Bio sam u zatvoru sedam godina.” “O, Bože!” rekao sam.

Kao što sam za onog dečaka napisao dramu za četiri-pet dana, film, scenario za film Mësuesi [Nastavnik]. I napisao sam ga na osnovu onoga što mi je rekao. Da je izašao iz zatvora, počeo da radi u školi u Bogama, ali su ga u stvarnosti pustili iz zatvora da umre u svojoj kući zato što su ga u zatvoru ubili. Zapravo je bio mrtav čovek, ubijen. Uništili su mu pluća, srce, sve, i umire, i umire tamo.

Znate, želim da kažem, uvek postoji iskra, koja podstiče osobu da započne nešto, kao inspiracija i onda, onda ide. Kada sam snimao TV seriju Mahalla jonë [Naš komšiluk], dok sam nešto uređivao, urednik mi je rekao, “Da li se slažeš sa mojom tezom? Mojom teorijom.” Ispričao mi je temu, sadržaj, i šaleći se upitao me da li se slažem sa njegovom tezom. Pogledam da, sjajno. Napravio sam tri epizode TV serije Mahalla jonë koristeći ovu rečenicu, sa mojom tezom.

Zato što sam povezao scenario, Dževat Džena i Zenel Tufa, Dževat bi govorio Zenelu, “Oženi se, žena ti je umrla.” U to vreme, dok su pričali o braku, reporter dolazi i pita ih o zaraznim bolestima. Ona im drži predavanje i na kraju pita, “Da li se slažete sa mojom teorijom?” Oni kažu, “Naravno, slažemo se, kako da se ne slažemo? Ako vaša ujna želi, mi se slažemo.” Onda sam ubacivao ovu rečenicu u tri epizode, jednu rečenicu, “Da li se slažete sa mojom teorijom?” Radi se o inspiraciji. Mislim da svako ko se bavi umetnošću treba negde da je nađe, da se drži nečega, inspiracija, slika može da vas inspiriše, diskusija, priča, pogled jedne osobe.

Aurela Kadriu: Kako ste odlučili da budete deo skupštine?

Adem Mikulovci: Eh, moja aktivnost u skupštini je, da vam kažem iskreno, uvek sam imao svoj stan u Alijansi [Alijansa za budućnost Kosova], i išao bih da igram šah sa Ramušom [Haradinajem][14] svakog dana, pio bih kafu i družio se sa njim. Ali rekao sam Ramušu u lice da podržavam Vetevendosje, pristalica Vetevendosjea. On bi mi rekao, “Šta radiš sa tim iz Vranjevca što prave probleme? Jesi li poludeo, dođi u moju stranku, ja ću ti obezbediti mesto u parlamentu.” Nisam želeo da idem.

Ali, kada sam se preselio u Gornju Brnjicu, imao sam neku vrstu poznanstva, plitko prijateljstvo s Albinom Kurtijem[15]. Albin je došao do mene, insistirajući dva-tri puta, da budem član parlamenta, da se kandidujem za člana parlamenta. “Niko neće glasati za mene…” govorio sam mu. “Da, da.” “Niko mi neće dati glas.” Ispostavilo se da sam dobio 13000 ili ne znam koliko, dobio sam puno [glasova], prihvatio sam i bio sam aktivniji u Vetevendosjeu.

Aurela Kadriu: Čime se danas bavite? Kakva je Vaša aktivnost u skupštini?

Adem Mikulovci: Vidite, zanimljivo je, moji razgovori, moji zahtevi nikada nisu prikazivani u medijima. Uključen sam u neke slučajeve koji su bitniji za Kosovo. Na primer, bavio sam se, zašto nismo tužili Srbiju do sada? Za sva ta ubistva, za sve te nestale ljude, svo ovo ekonomsko uništenje, sto dvadeset  hiljada kuća. I mi još uvek nismo tužili Srbiju. Dok treba da podnesemo barem deset, petnaest optužnica. I još uvek nismo podneli ni jednu protiv Srbije. Samo Račak treba da podnese optužnicu, Velika Kruša optužnicu, Prekaz optužnicu. Ja sam ovo predstavljao.

U današnje vreme sam se više bavio Penzijskim fondom i ušteđevinom građana u Jugo Banci, da im Srbija vrati, zato što su ukrali Penzijski fond Kosova. I tako dalje, pokušavam gde vidim da je najbolje, da doprinesem komisijama, različitim obavezama.

Imamo sastanak sutra, imam dva teška pitanja koja treba da im postavim. Zato što hoću da predložim, da predložim u skupštini pošto nas Srbija stalno naziva, u pismima, u članovima, gde god da je napisano, Kosovo i Metohija, ja ću predložit da Srbiju nadalje zovemo Srbija, Vojvodina i Sandžak. Vojvodina je autonomna pokrajina u Srbiji. Sandžak je srpski aneks sa većinom populacije koja nije srpska… Tako da ćemo i mi promeniti njihovo ime. Oni nas nazivaju Kosovo i Metohija, mi ćemo njih nazivati Srbija, Vojvodina i Sandžak.

Mislim da skupština to neće privatiti jer bi bilo skandalozno. Zamislite kad bi Vlora Čitaku rekao Srbija, Vojvodina i Sandžak u Sjedinjenim Američkim Državama. Srpska delegacija bi odmah napustila sastanak. Razgovori koje nemamo sa Srbijom, ako se svi drže ovoga, i uvek govore Srbija, Vojvodina i Sandžak prilikom pisanja i u razgovorima, garantujem da će prestati sa diskusijom. Takav sam ja, razmažen sam. Zadirkujem.

Aurela Kadriu: Da li se još uvek bavite filmom i pozorištem?

Adem Mikulovci: Ne. Odustao sam.

Aurela Kadriu: Koliko dugo?

Adem Mikulovci: Koliko dugo, od kada sam postao član parlamenta. Takođe sam prestao sa svojim nastupom u pozorištu, ne mogu više da igram. Nemam snage, jedan sat i petnaest minuta da igram ulogu samog sebe… Primetio sam da sam moje poslednje nastupe igrao sedeći umesto da sam na nogama i da se krećem. Ne možeš da forsiraš i odustao sam. Dva-tri dana ranije, jedan momak me je pozvao, “Baca Ademe, kratak film…” Reako sam, “Neće se desiti, ja sam završio.” Dobro, loše, uradio sam šta sam uradio, to je to.

Aurela Kadriu: Ako nemate ništa da dodate, možemo da završimo ovde. Hvala Vam puno.

Adem Mikulovci: Pa, iskreno ne znam kakav će ovaj razgovor ispasti. Ako se gledaocima svidi, ili ako im se ne svide moje uspomene, moje emocije. Hteo bih da malo sumiram, malo smo rekli i puno je ostalo nerečeno. Kao i svaka druga osoba, svi mi imamo puno, puno da objašnjavamo o našim životima. Ali, najvažnije, zapamtite, ovaj život je pun šamara i jako malo poljubaca.

[1] Faruk Begoli (1944-2007) je bio čuveni kosovsko-albanski glumac i reditelj iz bivše Jugoslavije. Pohađao je srednju školu u Prištini i diplomirao na Filmskoj akademiji u Beogradu. Begoli je glumio u više od 60 filmova.

[2] Enver Petrovci (1954-) je kosovski glumac, pisac i reditelj. Pohađao je srednju školu u Prištini i završio glumačku školu u Beogradu. Igrao je Hamleta, Magbeta, Julija Cezara, i druge poznate Šekspirove likove. On je jedan od osnivača Pozorišta Dodona i Glumačke škole u Prištini.

[3] Velimir Bata Živojinović (1933-2016) je bio srpski glumac i političar. Glumio je u preko 340 filmova i televizijskih serija i smatra se jednim od najboljih glumaca u bivšoj Jugoslaviji.

[4] Bac, bukvalno ujak, fin albanski izraz poštovanja prema starijoj osobi.

[5] Rilindja, prve novine na albanskom jeziku u Jugoslaviji, prvobitno štampane 1945. kao nedeljne novine. 

[6] Čun Lajči ili Čun Alija Lajči (1946-) je albanski muzičar, pisac, pozorišni i filmski glumac, profesor drame, svirač gusli i aktivista. Poznat je po recitovanju Gorske laute. Lajči je glumio u preko 200 uloga i bio je u 30 filmova. 

[7] U albanskom običajnom pravu, besa je reč koja označava čast, veru, poverenje, zaštitu, primirje, itd. To je ključni faktor u regulisanju pojedinačnog i kolektivnog ponašanja u vreme konflikta i povezan je sa svetošću gostoprimstva ili bezuslovnim proširenjem zaštite na goste.

[8] Turski, terzi, krojač.

[9] Odnosi se na spomenik Bratstva i Jedinstva koji je svečano otvoren 1961, dok je Josip Broz Tito bio vođa Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. Spomenik ima tri visoko postavljena stuba, koja se spajaju na vrhu, a svaki vrh simbolizuje jednog člana bratstva Jugoslavije unutar Kosova – Albance, Srbe i Crnogorce. 

[10] Kačanički Ustav  1990. je napisan kako bi Albancima dao slobodu, jednakost i dobrobit unutar Jugoslavije i zahtevao je da su ljudi oni koji biraju svoju dobrobit i budućnost. Vođa sastanka 7. septembra 1990. je bio Iljaz Ramajli.

[11] Alb. UÇK – Ushtria Çlirimtare e Kosoves, UČK, Oslobodilačka vojska Kosova

[12] Do 1991, nakon što je Slobodan Milošević uveo srpski jezik kao zvanični jezik na Kosovu, i nakon odstranjivanja svih Albanaca iz javnih ustanova, Albanci su bili isključivani i iz škola. Odgovor Albanaca je bio da naprave paralelni obrazovni sistem koji se uglavnom odvijao u privatnim domovima.

[13] Srpski, UDB, Uprava državne bezbednosti.

[14] Ramuš Haradinaj (1968-), vođa KLA iz oblasti Dukađin, osnivač političke partije AAK (Aleanca për Ardhmërinë e Kosovës), dva puta izabran za premijera. 2005. je u Haškom tribunalu optužen za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti i oslobođen svih optužbi. Penzionisao se i ponovo je oslobođen optužbi 2010.

[15] Albin Kurti (1975-) vodeći aktivista i bivši vođa Vetevendosjea!, član je Kosovske Skupštine. 1997. je bio vođa studentskih protesta protiv školske segragacije i zatvaranja škola za albanski jezik.

Download PDF