Deset godina sam kulirao u kafiću ovde. Ispratio sam nekoliko generacija, Era i njeni prijatelji su najmlađa generacija sada… ništa, išao sam u šetnje, ponekad sam…želim da vam ispričam dve priče. Jednom, kada je moja najstarija ćerka Toska bila mala, moj otac je pitao, ‘Šta je tvoj tata?’ I ona gleda, šta mi je tata. ‘Šta radi tvoj tata?’, hteo je da joj pomogne, znate, da ona kaže piktor [slikar], pa kaže ‘Pi – pi – pi…’ A ona na to ‘Pijanica!’ (smeje se). Druga, da ti kažem šta je druga ćerka rekla učiteljici, a to sam radio deset godina. Kada ju je učiteljica pitala, ‘Šta radi tvoj otac?’ Ona joj je rekla, ‘Uživa’ (smeh).

…tokom boravka u Mariboru, u Sloveniji i kao deo Udruženja, putovao sam, putovao sam na sve načine, bez obzira da li sam imao auto, bez obzira da li sam imao ušteđevinu, zato što niste, znate, mi smo imali sredstva, nije bilo razloga da se razmišlja o ušteđevini. Išao sam na festivale […] Bilo je mnogo festivala, mnogo aktivnosti, pokušavali su da organizuju aktivnosti i u drugim centrima, da … Dugo godina sam bio prisutan, čak i kada moje kompozicije nisu izvođene, ali odlazio sam da vidim festival. To je bilo osveženje, imali su veći intenzitet u poređenju sa nama i uslovima kod nas u to vreme. Zbog toga je čak i inspiracija bila veća. Da, čak i inspiracija, ona najdublja, obično se kaže da je za stvaranje potrebna samoća. Znate, ima istine u tome. Znate, tišina, samoća.

…nije pitanje Pariza ili zbog tog mog stalnog kontakta gde sam čuo samo dobre orkestre, ili samo dobre umetnike, ili sam prisustvovao samo velikim kulturnim događajima, ali sa te pozicije posmatramo bliže tok stvari ovde [na Kosovu]. Počeo sam da bolje razumem, jasnije, da vidim vrednost u albanskoj muzici, ili vrednosti koje imate, vaše lične vrednosti, zar ne? Znate, kada ste malo dalje, znate da je udaljenost, recimo, fizička, ali uglavnom kulturno okruženje, bolje razumete okruženje u koje ćete se vratiti, zar ne.

To je vaše primarno okruženje, zar ne, i ja to bolje razumem i to je vrlo važno, razvoj i praćenje standarda koji postoji u kulturnom centru. Prvo, istraživanje, razumevanje, iskustvo tih standarda, što vas čini dobro, jer ste u stanju da u takvom manje razvijenom okruženju u kojem smo mi bili u to vreme, pokrenete i pokušate da sačuvate te standarde. Taj standard ne vidite ako odete u Pariz samo jednom, na primer, zar ne, prisustvujete koncertu i vratite se i mislite da je to ono što treba da uradite. Ne, samo…  amo kada iskusite ritam velikog kulturnog centra.

Moj brat, koji je bio razredni starešina, rekao je njegovom kolegi, […] ‘Daj im malo domaćeg zadataka iz matematike za leto’, a on nam je dao neke radne listove. I ja i moj drug, […] sa kojim sam završio osmi razred, Dželjalj, radili smo tokom celog leta u bašti, pod hladom jabuke, bio je malo bolji od mene, tokom celog leta, juli, avgust do septembra, podelili smo zadatke iz matematike i onda smo jedno drugom proveravali  rezultate. Uspeli smo jednom, dvaput i tri puta. Uradili smo to i mislili smo, dobro, recimo da  ćemo položiti ispit, ali šta da radimo ako ne? Ako padneš ispit u to vreme, to je bila velika sramota, niste mogli pokazati svoje lice u selu, niti bilo gde drugde.

I mi, sa našim tada detinjastim razmišljanjima, doneli smo odluku […] ako padnemo ispit, prvo, da bi se ubili, da bi izvršili samoubistvo; Drugo, ubili bi profesora nožem, jer nismo imali pištolj, a nož bi mogli da nađemo, nismo imali ni nož, ali bi mogli da ga nađemo, u našem umu imali smo tri alternative; treća je bila malo lakša, da pobegnemo u Albaniju. Moje rodno mesto Velešta, […] to je dvanaest kilometara od Struge. […] Uzeli smo brod od Struge, u luci, putovali dva-tri sata, bio je to lep put […] Išli smo do Svetog Nauma. […] Igrali smo, pevali sa prijateljima i tako dalje, a granica je bila u blizini […] Nismo smeli da se približimo, ali smo gledali sa udaljenosti i mislili da u slučaju da nismo položi ispit iz matematike, bilo je tri opcije: samoubistvo, ubistvo i beg. Mislili smo da bismo mogli da pobegnemo u Albaniju odatle, jer za moju generaciju i generacije pre mene, Albanija je bila neka vrsta raja i svi mladi tog uzrasta sanjali su da pobegne tamo, baš svi.