Drugi Deo
Anita Susuri: Nakon nekoliko meseci pošto se situacija nije sredila, politička situacija…
Nedžmi Zećiri: Tako je.
Anita Susuri: Počeo je i štrajk. Zanima me sad i vaša tačka gledišta i kako se desio ceo događaj, onako kako ste vi videli ako možete da opišete?
Nedžmi Zećiri: Da štrajk rudara ako nisam zaboravio, jer je prošlo mnogo vremena, počelo je negde 20. februara ‘89. godine. Mnogo se toga desilo unutar osam dana, da ne mogu za ovako kratko vreme da ispričam. Odlično se sećam kako je tekao događaj. Bio sam protagonista, bio sma glavni lekar tu. Radio sam u Starom Trgu i tog dana kad je štrajk počeo bio sam u prvoj smeni.
Oko 8:00 sati došla je informacija, jer je ambulanta blizu rudnika tu, rekli su: “Rudari su ušli u štrajk”. Otac mi je bio živ, majka i cela porodica. Oni su živeli u Mitrovici. I kažu: “Počeo je štrajk rudara. Rudari su nezadovoljni. Od danas su ušli u štrajk i dali su reč da neće izaći bez ispunjenja nekih njihovih zahteva”. Počeli su oko 8:00. Ja sam oko 8:00 sati dobio vest da se to desilo.
Prvo mi smo nastavili naš rad u ambulanti koja je bila u Starom Trgu i postepenu se nametnula potreba da budemo deo toga, jer su s vremena na vreme dolazili rudari, bilo je i bolesnih. Jedan od njih, bio je jedan inženjer sa epilepsijom i došao je gore. Jer je inženjer nadgledavao rad rudara, rudari nisu hteli da rade, štrajkovali su. On inženjer, ne znam da li je živ ili ne, došao je, Imao je epilepsiju i pružili smo mu prvu pomoć u ambulanti u Starom Trgu.
Kasnije se nametnula potreba da se siđemo dole, da vidimo gde rudari. Bili su po različitim horizontima i gledali smo da li su u dobrom stanju. Počeli su da ne jedu, da ne piju ništa. Neka vrsta štrajku glađi, nezadovoljstva sa njihovim zahtevima. Alarmiralo se Kosovo, alarmirala se Jugoslavija, Srbija i široko evropsko i svetsko mišljenje jer je počeo veliki štrajk rudara u Starom Trgu. Mi smo im se kao lekari pridružili, jer smo tu bili i službeno da pomognemo rudarima u slučaju ako im nešto zatreba.
U početku su bili umorni, iscrpljeni. Jedne noći, dve, počelo je, situacija i njihovo zdravstveno stanje se pogoršavalo. Neke smo poslali u Mitrovicu, ali oni nisu hteli da idu u Mitrovicu. I oni koji su bili najbolesniji su hteli da tu ostanu. Spontano se formirala jedna ambulanta u menzi, u restoranu rudara. Tu su počeli da skidaju one stolice i da postavljaju pacijente po nekim ćebima, dali su im neke stvari, neku infuziju, neku inekciju, neku pomoć šta god im je potrebno. Ambulanta se spontano formirala, jer je počelo da bude sve više njih.
Mi smo davali pomoć i [unutar] rudnika. Desilo se tu jer nije hteo da dođe gore u ambulanti. Rekao je: “Ne, ja neću da se odvajam od drugova! Da dođem gore da se komotno ispružim, a moji drugovi da ostanu [dole]”. Čak su neki formirali ambulantu sa nekih 20, 30, 40 kreveta. Niko nije hteo da ide za Mitrovicu, jer su tamo bili neki lekari Albanci, neki lekari Srbi koji su bili protiv štrajka rudara i protiv… i maltretirali su ih. “Neću više da idem”, nijedan od njih.
Sa pomoći koju smo im mi dali, doktori koji smo radili tu, medicine sestre i drugi tehničari, kasnije je došla pomoć i iz Prištine, iz Medicinskog fakulteta, ali mi smo podneli najglavniji teret. Tu je bilo i špijuna, doktori Albanci, bilo je njih koji danas žive u Beogradu, ima Albanaca. Danas su u Beogradu jer su radili i delovali u suprotnosti sa našim vrednostima koje smo imali. Međutim, mi smo nastavili da pomažemo procesu.
Onda smo nabavili i neke krevete iz ovih blokova gde su živeli samci. Pacijenti su infuzije i sve ostalo tu dobijali, tu su dobijali. Čak, jedan, možda je preminuo, jedanom rudaru smo dali bananu da pojede, rekao je: “Ja nisam amjmun” rekao je, “nisam majmun. Ni pomarandžu”, (smeje se) rekao je: “nemojte mi davati to. Ja idem dole, neću više da ostanem ovde, [idem] dole”. Tako bolestan se vratio dole. Dakle, to je bio period od sedam-osam dana gde smo kao doktori govorili o alarmantnoj situaciji na konferencijama koje smo održavali tamo dole.
Nešto kasnije, došli su i ovi, neki iz Srbije su posetili Trepču i posetili je, ministar zdravlja u to vreme Jugoslavije bio je jedan Makedonac, jedan Janko Obočki. Na Kosovu je bio Skender Bošnjaku, koji je i danas živ i još uvek radi. Sa njim smo se dopisivali o situaciji, akceptirali smo stanje, sa njihovom pomoću. Bilo je ljudi, bio je ministar zdravstva Kosova. Sa njim smo dobro prošli, izvanredno, i dan danas mu se zahvaljujem, jedan dobar čovek. Zajedno smo organizovali rad.
Anita Susuri: Muslim d aje bilo mnogo, na primer, i iz Slovenije, Hrvatske koji su ponudili pomoć.
Nedžmi Zećiri: Da. Nudili su. Čak je i ministar Hrvatske nažalost zaboravio sam njegovo ime, i iz Slovenije su došli nudili pomoć, dakle ministar zdravstva. Dolazile su ekipe koje, novinari oji su alarmirali o situaciji, iz Slovenije i dalje, iz Srbije ne. Imali smo pritiske od ljudi da ih ne lečimo tu, nego da njih vodimo da se pregledaju u Mitrovici. Međutim, mi uprkos pritiscima koje smo imali od naših direktora i od… nismo stali, nastavili smo posao sa rudarima.
Sedam dana, čuo sam o mojoj ćerci, Niti, čuo sam jer mi je supruga rekla… živeli smo u Starom Trgu, kaže mi: “Nita nam je mnogo bolesna”. Mene su zvali u rudniku i pustio sam stetoskop i otišao direktno dole. Dakle, nisam ni mogao da obiđem moju ćerku jer su me dole zvali: “Dođi hitno”. To je bio period koji danas dosta doživljavam na poseban način. [To je bilo] vreme, vreme, teško vreme.
Danas je lako izađi na demosntraciju da bi se suprostavio našem sistemu, ali da se suprostaviš srpskom sistemu to je bilo… jer smo imali automate [oružje], Kosovo opkoljeno. Danas je lako da izađeš na protest i da gađaš premijera, vrlo lako. Tako. Bila je jako alarmantna situacija, jer su pacijenti, rudari nisu hteli da jedu da piju, [bili su] revoltirani. Ali na kraju se politička klasa Kosova prevarila od strane Jugoslavije, prevarili su rudare da bi izašli. Ovaj se sklanja iz funkcije, ne ovaj se sklanja s funkcije.
Rudari su uhapšeni, štrajk se završio. Rudari po zatvorima, rudari po sudskim procesima, bez posla, u siromaštvu. To je bio period ‘89. i štrajka. Ako sam više-manje elaborirao, to je to.
Anita Susuri: Da, ali me zanimaju još neki detalji, jer na primer, svaki, svaki, mogu reći d aje svaki rudar pomenuo da kad su izašli sa zakrpama…
Nedžmi Zećiri: Tako je, na očima da. Dole je mračno sa veoma slabim svetlima. Oni ljudi kad su izašli odmah su im trebale zakrpe. Odmah u saradnji sa ministrom zdravlja i još nekoliko Hrvata, odlučili su: “Bolje je da se zaštite od svetla jer mogu oštetiti oči”. Svi su izašli sa zaštitnim zavojima, jer se desilo da osam dana i osam noći on nije video. U rudniku je mračno, ima onih neonskih svetla, one su slabe. Nakon toga je usledio period kada su većinu postepeno uzimali, hapsili i maltretirali po bolnicama i… naše mračno i zlo doba. Istina je to što govoriš. Trebali su da izađu napolje sa zavojima da bi zaštitili oči.
Anita Susuri: Da li se sećate koliko im je dugo trebalo da izađu? Jer je bilo 1300 rudara.
Nedžmi Zećiri: Pa, Bogami pravo da ti kažem jedno sedam, osam, deset sati je trajalo, trajalo je. Ali bili smo dobro organizovani. Srećom nijedan nam nije preminuo u rudniku. Bilo je rudara kome je neko od porodice preminuo, i nisu otišli na sahranu, nije hteo da napusti drugove. Bila je jedna reč, jedna besa tu, razumeš? Danas to ne postoji. Rudari da budu organizovani više od naše političke klase. Danas je to mnogo čudno, veliko čudo! Jer tu nije niko imao lični interes, tu je bio narodni interes. I to je razlika tog perioda i današnjeg.
Anita Susuri: Zanima me i vi kao doktor, kakva je bila promena stanja kod rudara iz dana u dan? I psihičko stanje ali i fizičko.
Nedžmi Zećiri: Psihičko i fizičko stanje se danima pogoršavalo, dakle mi u to vreme, pričaću samo o jednom pitanju govori koji su rudari održavali u rudniku kad su u poseti rudarima bili jugoslovenski lideri, to danas ne može da održa nijedan naš političar. Nijedna beleška, samo njihove reči.
Dok je jednog momenta, jedan od, jedan Murselj Haziri mislim da je negde u inostranstvu i pita ga jedan Radiša Gačić je bio, bio je u funkciji Hrvat, kaže mu: “I moj otac je bio rudar”, kaže mu: “da li si i ti rudar jer jako lepo pričaš”, njemu. “Da. da” kaže, “i moj je otac bio rudar, ali ja znam da čitam i pišem”, kaže: “Ne verujem ti da si rudar”. Kaže: “Ne veruj mi da sam rudar”. Oni nisu mogli da se ubede da ima rudara koji su pametni i sposobni. Mislili su da su svi nepismeni.
Anita Susuri: Da li ste bili tu kada je dolazila neka delegacija?
Nedžmi Zećiri: Da, da. Ispraćali smo ih, na primer, liftom. Ušli su zajedno sa Radišom Gačić i Stipe Šuvarom, Hrvatom. U to vreme Stipe Šuvari, jedan funskioner. I ušli smo u liftu zajedno. I jedan mu kaže: “Bogami, rudari neće da nas puste da izađemo”, kaže: “Stvarno?” Uplašio se onaj Stipe Šuvar i Radiša Gačić i neki drugi koji su bili.
Otišli smo u rudnik držali su govor dva-tri rudara. Oni su toliko bili emotivni, za dobro, ili za loše, to su ti rudari. Održali su govore u takvom nivou, da je u jednom momentu jednom rudaru pozlilo i pao je, onesvestio se. Tu smo mu dali pomoć, ja sam ih tu sam reanimirao. Isa Ćosja je imao fotografije tokom reanimiranja, možda su mu to oduzeli vremenom, Isa Čosja je bio režiser. Bio je tu prisutan jer se to snimalo, taj momenat da bi se kasnije dokazalo da su došli lideri Jugoslavije da posete rudare.
Međutim oni su rekli: “Nećemo izaći”. Onaj Stipe Šuvari kaže: “Oni će stvarno održati reč, jer je moj otac”, rekao je: “bio je rudar i rudari su prva ruka ljudi koji vide stvari”. To je bio taj period. Mi smo posle nastavili sa radom još malo. Dali su nam otkaz, negde…
Anita Susuri: Šta ste vi mislili da će se desiti? Videli ste posledice štrajka, videli ste…
Nedžmi Zećiri: Rudare i neke od lidera su uzeli u zatvor i osudili su ih na nekoliko meseci zatvora. Nas, sa nekoliko kolega nas je uzela policija i rekli su nam: “Ko vam je rekao da formirate ambulantu tu? Zašto ste im diwali tu pomoć a niste ih odveli [u bolnici u Mitrovici]?” Mi smo im objasnili da je to bilo spontano, nije bilo isplanirano.
Trebalo je vremena, nekoliko dana smo išli u policijsku stanicu sa dva-tri prijatelja na ispitivanje, “Kako se sve desilo?” Ali, srećom, možda nas je spasilo prisustvo tadašnjeg ministra Jugoslavije, dolazio je i on tamo da ih obiđe, i naš ministar Skender Bošnjaku, i mi smo tamo bili zaposleni kao lekari. Naša obaveza je bila da damo pomoć. Tako da, što se tiče toga zato nas nisu ni osudili, mislim sa zatvorom ili tako nešto. Ali kada je došlo vreme da odu sa posla, mi smo bili otpušteni, bili smo otpušteni i ostali smo bez posla.
Anita Susuri: Da li ste vi bili tu kada se desio drugi štrajk? Bio je još jedan štrajk?
Nedžmi Zećiri: Da, da. Bio sam, tu sam bio…
Anita Susuri: Kad su ih silom izvukli.
Nedžmi Zećiri: Silom su ih izvukli, ušli su sa policijom i sklonili su ljude sa rudnika uzeli ih.
Anita Susuri: Oni nisu imali ni pomoći, nit ništa…
Nedžmi Zećiri: Ne, ne, ne, ne. Sami su ih uzeli i odveli u policiju. Sistem je bio drugačiji, jer ih je bilo manje drugi put.
Anita Susuri: Bio je i nasilni direktor tada?
Nedžmi Zećiri: Da, da znam. Šalja ako ne grešim. Šalja ali zaboravio sam mu ime. Ti znaš jer si istraživala proces paske njohuri se e ke hulumtu procesin (smeje se). Znam da je bio nasilan direktor.
Anita Susuri: Mislim da je bio u funkciji do ‘90. godine…
Nedžmi Zećiri: Tako je.
Anita Susuri: Ali zanima me kako je išlo jer je većina rekla da nakon štrajka rad više nije tekao u normalnosti.
Nedžmi Zećiri: Ne, normalnosti više nije bilo. Ovi nasilni radnici, radnici ovako, servilni direktoru. Razbilo se ono jezgro. Nama su dali neka dokumenta: “Da li private srpsku državu?” Mi smo informisali i naš nezavisni sindikat, bio sam predsednik. U Bajgori smo formirali sindikat. Bili su neki od mene stariji lekari, prišao sam im: “Ne mi ne smemo, ne možemo”. I u Bajgori kod kuće jednog medicinskog tehničara formirali smo Nezavisni sindikat Medicine rada Trepča. Poslali smo direktoru, i direktor je bio Makedonac, rekao je: “Nemojte tako Srbija je jaka”, rekao sam: “U redu neću biti deo sindikata”.
Nažalost par Albanskih doktorka se nisu pridružile našem sindikatu. Formirali smo naš sindikat koji je funksionisao, većinu su nas udaljili s posla, neki su ostali na poslu. Bila je dužnost da li prihvatamo Srbiju kao [našu državu], bilo je u suprotnosti sa radnim mestom. Ostali smo bez posla, nastavili smo sa našim sindikalnim radom, političkim i bilo je i vrlo odanih ljudi koji se nisu klanjali. Sve su ostavili da bi nastavili svoju misiju i da napuste Srbiju, to je bio period…
Anita Susuri: Sada me interesuju ‘90te kako se nastavilo za vas? Bez posla…
Nedžmi Zećiri: Da, mnogo problematične. Organizovali smo se oko sindikata, ja sam bio i deo Nezavisnog sindikata medicine, u Predesdništvu Kosova, sa pokojnim doktorom Bajramom Redžepijem i sa nekim drugim kolegama smo formirali Nezavisni sindikat zdravstva na nivou Kosova. Trudili smo se da organizujemo i pomognemo nekim kolegama. Mi smo se posle organizovali i otvorili jednu ambulantu koja se zvala humanitarna ambulanta. Bio je doktor Bajram Redžepi, bivši premijer…
Anita Susuri: U Mitrovici jel da?
Nedžmi Zećiri: U Mitrovici, u Mitrovici smo živeli. Ljude su udaljivali sa bolnica i drugih centara i formirali smo jednu bolnicu koja se zvala Humanitarno-narodna [Bolnica]. Formirali smo tamo negde u Tavniku, u naselju Mitrovice. Tu smo radili 24 sata. Formirali smo i davali smo pomoć. Laboratorija je radila, svi su se lekari angažovali, danju i noću 24 sata. Uradili smo veliki posao u to vreme. Plus smo putem sindikata pomagali nekim lekarima sa njihovim porodicama koji nisu imali mogućnosti da…
Ja sam radio tu u ambulanti, čak sam radio i u jedan… bio sam specijalista i radio sam, prodavao sam lekove u jednoj apoteci da bi održao porodicu. To je bio jedan težak period bez posla. Kasnije se otvorila i ambulanta “Majka Tereza”. Tu sam bio aktivan i bio sam direktor tri ambulante: jedna u Košutovo, jedna u Mitrovici i jedna u, dve u Mitrovici u Bairu. Tri ambulante koje su putem udruženja sa bazom u Prištini, ogranak u Mitrovici i davali smo zdravstvene usluge. To se desilo ‘93-’94-’95. godina.
Radili smo aktivno u ambulanti “Majke Tereze”. Ja i moja supruga se aktivirala. Ona je lekarka i druge kolege. Svi smo radili u ambulante “Majke Tereze” i u narodnoj ambulanti u Mitrovici besplatno. Samo što smo dobijali pomoć makarone, pasulj i tako neke druge namirnice koje nam je davalo udruženje “Majka Tereza”. Ali plate nismo imali.
Anita Susuri: Tako ste mogli da živite na taj način?
Nedžmi Zećiri: Pa, u to vreme sa velikim poteškoćama. Život je svakakav, ali preživeli smo sa namirnicama koje smo uzimali od “Majke Tereze”. Rekoh, da sam radio i u jednoj apoteci, imao sam platu 300 maraka ako se ne varam. Kod nekih koji su otvorili apoteku sa ovim i sa tom pomoću smo živeli, radili smo. Imao sma malu decu, živeli smo na severu Mitrovice.
Čak smo ja i moja supruga radili u srednjoj medicinskoj školi Mitrovice, po kućama smo održavali nastavu. Takođe sam aktivan deo obrazovanja. Radili smo mnogo i na tome. Dakle, u narodnoj ambulanti u Mitrovici, u ambulanti “Majka Tereza” i u obrazovanju. To su bile tri stvari na kojima smo radili za to vreme.
Anita Susuri: Kako je bilo raditi u školama-kućama?
Nedžmi Zećiri: Mnogo teško. Loši uslovi. Velika volja, ali je policija stajala na prozoru. Vadili su nas: “Šta radite ovde?” Eto tako sa takvim problemima smo se suočavali. Nevolja koliko hoćeš.
Anita Susuri: Da li je mogao da se vodi normalan proces učenja?
Nedžmi Zećiri: Do nekle da. Do nekle da. Ne mogu reći da smo radili ko zna šta, ali proces nismo nikada zaustavili. Po kućama smo održavali nastavu, na školama. Pričam o medicinskoj školi u Mitrovici, tu sam radio. To je bilo to.
Anita Susuri: Kakve su bile godine, ‘98. već, kako d akažem, od ubistva Jašarijevih već je počeo rat…
Nedžmi Zećiri: Tako je.
Anita Susuri: Došlo je do većeg intenziteta rata. Kako je bilo za vas?
Nedžmi Zećiri: Teške godine, vrlo teške. Osećao se miris rata. ‘98. godine je počeo taj proces, možda i ‘97. ne sećam se toliko. Počele su ove gerilske jedinice predvođene od strane Zahira Pajazita i njegovih drugova, preko raznih policijskih stanica na Kosovu, više da oni Srbi koji su bili stroži policajci da odu i da ih napadnu. Dakle, Zahir Pajaziti sa drugovima. I situacija je počela da se pogoršava, život i posao je počeo da bude u opasnosti.
Međutim, mi smo nastavili sa našim životima. Nismo izašli van države iako smo mogli, ponudili su nam, ali nismo se osećali duhovno dobro da ostavimo Kosovo u to vreme iako je bilo teško vreme. Ja i supruga smo oboje mogli da izađemo vani zajedno sa dvoje dece. Komotno su nam ponudili priliku da odemo kao lekari koji su izgubili posao, ali ne, ostali smo na Kosovu.Počeli su procesi oružanog suprotstavljanja našeg naroda i mi smo bili aktivni deo tog procesa, zajedno sa suprugom.
Tokom rata, problemi su odmah počeli ‘98 – ‘99, rat. Za to vreme smo još živeli u Mitrovici sa dvoje dece, iznajmljivali smo stan jer nam više nisu davali stanove, ostali smo bez stanova. Živeli smo pod kirijom, u severu, da na severnom delu. Tu smo imali aktivnosti svakog dana sa drugovima, imali smo sastanke, imali smo… i počeo je veliki rat. U Drenici je počelo ranije nego igde, i u Mitrovici se čuo taj miris.
Mi smo se angažovali sa doktorom Bajramom i sa drugim kolegama da budemo aktivni i počeli smo da idemo u Šalji, išli smo redom, išli smo redom. Više su išli hirurzi i ortopedi, ali i mi kao specijalizanti smo išli u Šalji, po regionu sa dežurstvom. Tokom rata…
Anita Susuri: Otišli sta da vojnicima date…
Nedžmi Zećiri: Da, da, pomoć, da. Ali i tokom rata kad su počela bombardovanja NATO-a, počelo je negde 24. marta. U to vreme smo bili na severu [Mitrovice] i u opasnosti koliko hoćeš. Živeli smo blizu bolnice, na severnom delu su mi bili i roditelji. Te noći su ubili Ljatifa Berišu, poznatog pisca i aktivistu DSK, Agima Hajrizija sa sinom, koji je bio drug iz razreda mog sina. Ubili su i neke druge 24. marta te noći kad su počela bombardovanja, ubijanje Albanaca.
Te noći smo ostali na severu. Poveo sam i svoje roditelje koji su bili u stanu i odseli sa nama u stanu koji sam iznajmljivao. Sutradan smo sišli, ostavili ono što imamo sa svim malim koferima i krenuli u južni deo. Tamo smo otišli u Tavnik, odnosno naselje gde smo imali rodbinu. Onda smo otišli u Žegrovo da posetimo rodbinu, jer otac od supruge tamo ima rođake i prijatelje. Ostavili su nas i tamo na nekoliko nedelja.
Za to vreme tamo je bila ambulanta koju je doktor Bajrami organizovao sa još nekim kolegama. Supruga i ja, supruga je bila kod dece, asistirao sam doktoru Bajramu u ambulanti pet-šest dana. Ovo se desilo u poslednjoj nedelji sa rizicima, premeštanjem sa jednog stana u drugi. To je bilo u ovom periodu. I odlučili smo, bili smo ugroženi, šta da radimo? Nismo imali gde više. Jednostavno bio sam sa dvoje dece, sa roditeljima, sa bratom.
Počeli smo da se krećemo i kaže doktor Bajram: “Do dva sata 2:00 noću [ujutru] i više nismo u ovoj ambulanti, ti si zajedno sa decom, roditeljima, ženom vidi nađi neko rešenje gde možeš, kako možeš. Moja supruga nije ovde, ćerka mi nije ovde na Kosovu. Imam pištolj, imam dve bombe, imam eksploziv na rukama neću im pasti na ruke. Za mene je lakše”, [rekao je] doktor Bajram. Bio je veliki čovek, veliki patriots kakvog nema, malo ima takvih.
Mi smo se razišli, pozdravili smo se. Uzeo sam Agnesu otišli smo do stanice da vidimo da li ima kretanja za negde, bilo je autobusa za Makedoniju. Doneo sam odluku zajedno sa porodicom da odemo i bežimo za Makedoniju. Supruga je otišla, majka joj je i dalje bila na severu. Molila je: “Ajde bre, ajde!” Ona je preminula posle rata ovde u Prištini. “Ne”, rekla je: “imam i neku decu u Prištini, ne mogu njih da ostavim”. Razdvojeni.
Prešli smo u Makedoniju jednu noć, dve i nastavili za Nemačku. Bili smo zabrinuti sa porodicom… posle dve-tri nedelje dobio sam pasoš da se vratim i vidim šta se dešava. Ostala je moja žena, deca i ostali članovi porodice. Nisam se više vraćao u Nemačku. Odmah sam našao nešto, Francuzi su bili u severnoj Mitrovici, a Albanci su počeli da rade u ovim institucijama, mi kao lekari. I ja sam ušao u jedan stan Srba, na severu nismo imali gde da uđemo. Pričam o južnom delu, blizu mesta gde je danas dom zdravlja u Mitrovici. I rekao sam supruzi: “Uzmi decu, ukrcaj se u avion i dođi”, i ona je došla nakon tri nedelje.
Počeli smo zajedno da radimo u bolnici u Mitrovici. Išli smo autobusima jer drugačije nisi mogao. Uz pomoć ovih iz UNMIK-a koji su nas vodili, veoma delikatna situacija. Bog nas je spasio da nas Srbi ne ubiju u to vreme, jer i dalje nismo znali mislili smo da smo osvojili celo Kosovo. I nastavili smo da radimo, došlo je vreme demonstracija problemima sa Srbima, bolnica Mitrovice se zatvorila. I nakon četiri-pet dana sam odlučio da dođem u Prištini i nastavim posao i život.
Dve godine sam putovao od Mitrovice do Prištine, a onda sam se preselio ovde sa porodicom, gde nastavljam da živim i radim u Univerzitetskom kliničkom centru Kosova zajedno sa suprugom koja je profesor i doktor fizioterapije. [Živimo] Zajedno sa naše dvoje dece.
Anita Susuri: Interesuje me još nešto u vezi rata…
Nedžmi Zećiri: Izvoli.
Anita Susuri: Bile su neke kolone u Mitrovici kada su terali ljude sa svojih domova…
Nedžmi Zećiri: Da.
Anita Susuri: Vama se to nije desilo?
Nedžmi Zećiri: Ja sam izašao rano od mesta gde sam bio, jer sam stalno bio okružen Srbima tu. U koloni ne, ja sam odmah izašao iz kuće, dakle 25, marta, 26. Otišao sma na južnom delu [Mitrovice] i pridružio sam se doktoru Bajramu i lečenju obolelih.
Anita Susuri: A kakvo je bilo putovanje do Makedonije? Kakav je bio put?
Nedžmi Zećiri: Da Bože da niko ne doživi takav put. Pričam zbog straha, jer nam se ništa nije desilo. Međutim, policija nas je zaustavljala i paramilitarci i plašio sam se za mlađu ćerku i za druge ljude, jer je autobus bio krcat. I jedna neprijatna situacija. Imao sam sa sobom i brata sa suprugom i decom, ali ćerka mi je bila razvijena, plašio sam se jer su te uzimali van autobusa i više nisi video svoju porodicu. Do Skoplja, muslim do Elez Hana sa sto peripetija, sto peripetija. Srećom spasili smo se od najgoreg, srećom.
Anita Susuri: A kad ste se vratili iz Nemačke, kako ste pronašli mesto? U kakvom stanju?
Nedžmi Zećiri: Jedno stanje, da kažem, osećao se miris pepela da kažem na onom narodnom žargonu, miris gorenja, miris prašine, mnogo rušenih stvari. Mislim da sam ovde u Prištini došao 5. jula [1999.] i svratio sam u Mitrovici da posetim sestru na južnom delu. Jednu noć sam prespavao kod tetke u Prištini, sutradan kod sestre i onda sam posetio i taštu na severu. Ona je pokojna ostala tu veoma stoički, nije nikad htela da napusti kuću. Tu je ostala tokom celog rata, na severu među Srbima. Ali srećom se spasila, srećom se spasila.
Anita Susuri: Rekli ste da danas živite u Prištini i ovde ste nastavili sa radom…
Nedžmi Zećiri: Da.
Anita Susuri: Imate i vašu decu…
Nedžmi Zećiri: Tako je.
Anita Susuri: Kako vam sad teče život?
Nedžmi Zećiri: Donekle zadovoljavajući život jer politička klasa na Kosovu ne radi kako bi trebalo. Oni traže svoje lične interese i interese svojih stranaka. Nismo ih zamišljali u ovakvom stanju. Vratio sam se iz Nemačke sa puno volje, na [Volksvagen] Golfu 2. Došao sam iz Nemačke preko Italije i bio sam veoma srećan. Bio je dugačak red ljudi. Trebalo mi je 10-15, 20 sati da stignem u Prištinu iz Drača, a ovu situaciju nisam zamišljao, nisam zamišljao, kao ni većina ljudi. Čak je i rečnik ljudi u parlamentu ograničen.
Jedan rudar može dati lekcije ovim ljudima. Kažem ti najiskrenije. To je sramota, žalosno da se bave sa sami sobom u Parlamentu Kosova, i u inat jedni drugih da ne idu dalje sa zakonima i da se ne odobravaju zakoni Kosova. To je to. Političke stranke kao da su se formirale da za sebe srede stvari, svoje stvari. Vidite egzodus mladih ljudi danas, to je za plakati što svakodnevno putuju za Evropu, kroz razne mogućnosti, samo da bi mogli da napuste Kosovo. Nema reda, nema pravila, nema zakona, nema pristojnog zaposlenja, samo preko veza i klanova. To je problem koji će nas jednog dana mnogo koštati, ali takav je život.
Anita Susuri: Gospodine Nedžmi, ako hoćete još nešto da dodate na kraju.
Nedžmi Zećiri: Ja nemam šta da dodam samo se nadam da će politička klasa da dođe sebi i da radi za državu a ne za svoju vlast. Osvajanje sopstvenog naroda vrlo je lako za svaku moć. Ali država mora da poveća nivo i kvalitet i da ispuni amanet onih koji su dali život, moraju raditi malo drugačije. Nadam se da će politička klasa doći sebi i svi oni koji će se u budućnosti baviti politikom.
Anita Susuri: Hvala vam puno za vreme.
Nedžmi Zećiri: Hvala vam što ste me vratili u veoma zanimljivo vreme, srdačno vam se zahvaljujem.
