Valjdete Idrizi (1973), aktivistkinja civilnog društva, Mitrovica
Valjdete Idrizi: Znaš kako, toga dana, na primer ako neko može da doživi naše postojeće osećaje na dan Nezavisnosti, sve, sve je moguće. Počevši od velike radosti kao prvo da je Kosovo postala država. Počevši od one strasti da je postala država bez Severa i izgubljeno je taj deo. Znajući da taj deo Severa neće biti tako lako da se raščepi i tako mirno, niko ne pristaje i još uvek ima Albanaca tamo koji su nastradalo, ili ima da…i još jednom da ih istera. Znate počevši od toga, ja sam se osećala kriva. Počevši znate od toga da ja nisam m mogla da doživim punu radost. Ne mogu da opišem koja su ta teška osećanja da ne možeš da se raduješ Nezavisnosti?
Istovremeno ovo je bilo san svakog Albanca da se proglasi nezavisnost Kosova, sa druge strane nije bilo puna radost i ne možeš tačno da se raduješ. Na primer, onoga dana celo vreme ja sam se šetala i muvala kolima ja i moja drugarica, koleginica, ceo dan u onaj skup ljudi, gledamo zastave, kako viču i raduju se i tako. Mešani osećaj, hem se raduješ, hem se plašiš, i tako… i celo vreme preko telefona sa onima na Severu. Znači, ne samo sa srpskim kolegama, nego i sa Albancima koji su bili tu, jer nisu mogli da se raduješ potpuno. Ovamo kod nas svi su rekli jeli ovo normalno da se ne radujemo mi kao oni drugi gradovi.
Stigle smo u Prištini. Tamo znate sasvim druga atmosfera. A ovde ni do mosta nismo smeli da se približavamo. I nismo znali kako da se radujemo. Kao na svakom danu oslobođenja. Mi nemamo dan oslobođenja ovde u ovom gradu, znači da slavimo. I tamo kada smo došli osećali smo neku ljubomoru nekako. Ovamo se radujemo jer ljudi treba da se raduju a sa druge strane ne možeš, bar da je radost za svakog. I plakala sam kao dete. I za to kažem, ja sam plakala kao dete i ne mogu da je opišem drugačije taj dan kakav je nama bio.
I ne znam. Vraćaš se kući u stvari….Da li se nešto menjalo kod nas ? Ne, ništa. Ponovo i sutra dan posle proglašavanja Nezavisnosti, ponovo nam se ne dozvoljava da se vraćamo našim kućama. Ponovo bilo je incidenata. I ponovo nada je postojala. Znači, ako se ponovo vratimo, znači sve što smo radili, radili smo za ljude i sa ljudima. Međutim naš život nije se popravio i Nezavisnost nama nije nešto donela, nije popravila ni kvalitet života, ni…. Tako da u nas nastavila je živeti neka euforija i sve tako, čekanja i sve ali sva ona radost koju smo videli u ljude, kod nas nije bilo nikakve izmene. Ama baš ni molo. Znači, ni malo….
Eh ovo je ona naša strast i plašeći celog dana šta smo doživeli tog straha toga dana proglašavanja i sve to, da… kako može da se slavi i bez našeg dela. I danas, na primer mada su se popravili odnosi do negde, manje ima incidenata, mnogo više ima kretanja ljudi koji idu sa one strane, znači i Srba koji dolaze ovamo na Jugu, ali ipak stoji druga realnost. Nije kao što je na drugim stranama u Kosovo. Međutim stoji ona strah kada ideš sa one strane, možda može i da ti se nešto dešava. Ne znam, još uvek stoji ono, prosto, da je nemoguće da se vratiš tvoje kuće. Tamo gde si uvek volela da se vratiš. Nemam reći. Ali, isto vremenu mi nemamo taj luks da se predajemo i da budemo pesimisti.
Tako da, odbijajući, svaku mogućnost da ne možemo mi da budemo, posle opet vidiš neku drugu mogućnost. Kako ustaješ, vidiš druge mogućnosti, osetiš neko svetlo negde, ili više svetla da jednoga dana ima da bude bolje. I ne znam možda ljudi su se umorili, stvarno mnogo su se umorili. Znači, ja čujem i danas kada kažu: “Oh znate kako? Ni Nezavisnost, ni Srbija, ni Kosovo, ni ništa.” Znači svake ove velike reči koje se govore u po Brukselu ili tamo, ne mogu da ti popravljaju dan života. Imali smo one Srbe koji su bili možda najvećem interesovanjem za dodelu i druge koji su bili za, prosto za normalizovanje i oni su menjali pristup jer stvarno više umorni su od politike. I njih je mnogo umorila.
I možda ovo je i nada, i ona mogućnost koju mi negde vidimo. Od ovoga umora sa obe strane, i ovog instrumentalizovanja ljudi, možda ovo može biti jedna mogućnost da ima da nam se stvara…. Da se vratimo, kako da se vratimo, kada više nema povratka, znači, mi smo se ubedili više. Da, bude nešto normalno i da se ne plašimo više možda tu mene leži nada da možemo da se vratimo.