Mimoza Pačuku: Možete li nam nešto reći o svom detinjstvu, čega se sećate?
Safete Rogova: Mi, koji smo sada već u određenim godinama, sa radošću se sećamo detinjstva. Rođena sam u Đakovici, lepom gradu na Kosovu, u velikoj porodici sa puno dece. Moji roditelji su bili zanatlije, tako da nismo sastavljali kraj s krajem, iako nas je bilo mno-go dece koje je trebalo obući, nahraniti, obrazovati. Srećom, i u komšiluku je bilo mnogo dece, pa su moja sećanja na detinjstvo brojna i ugodna U mojem susedstvu bila je škola, džamija, a takođe i teqe.[1] Kao što znate, Đakovica ima mnogo teqe, i kako je moja škola bila blizu, ako bi se poslepodne održavala ceremonija, mi, deca iz naše zajednice bismo išli zajedno, a kako u to vreme u Đakovici nije bilo do-voljno prihoda, ovako bismo iskusili izvestan performans, pevači bi nosili one interesantne i duge prsluke i služili ceremoniju u teqe. To je bilo vrlo privlačno nama, deci, iako nismo znali šta je to pozorište, shvatili smo da je ovo pozorište, da se odvija predstava. Često sam se kasnije sećala toga, kako u mojoj mladosti tako i tokom mojih prvih koraka u po-zorištu, da je prvobitna privlačnost koju sam osetila prema pozorištu došla iz teqe iz mog susedstva, koju smo mogli često da posećujemo i budemo srećni zbog svih ceremonija koje su se tamo odvijale.
Međutim, ovo se dešavalo u postratnom periodu posle Drugog svetskog rata, i Đakovica je osetila velika razaranja. Porodice su imale tek dovoljno hrane, i nismo imali posebno lepu odeću, nije bilo lepe odeće, nije bilo konfekcijske odeće. Moja majka, obzirom da je imala mnogo ćerki, često je morala cepati svoje dimije,[2] jer to je onda tada nosila, i od njih krojila haljine za nas devojke. Mi smo joj pomagale da ih seče makazama, da bi izgledale što smo mogle lepše. Naša kuća je imala jedan sprat, sa velikom baštom koja je imala veliko drvo jabuke. Ponekad, kada smo bile neposlušne, jer smo bili deca i upadali u nevolje, sakrili bismo se ispod drveta jabuke punog lišća {pokazuje kako su se krili}, i naša majka nas nikada ne bi pronašla, dugo vremena nije znala gde smo se krili, znate, imamo mnogo, mnogo divnih sećanja na to vreme.
Imali smo dve jednospratne kuće pod jednim krovom, a tavan smo delili sa komšijama {rukama pravi oblik krova kuće}. Devojačka okupljanja, iako smo bile jako mlade, imale smo osam ili devet godina, uvek su se odvijala tamo, na tavanu. Sećam se da su to bila teška vremena. Deca su bila bez igračaka, pa smo ih sami pravili. Našli bi smo štapove, i nacrtali na njima lica, oblačili ih. Od tih štapove stvorili smo neku vrstu igre lutaka. Sad, kad sam baka, i imam mnogo unuka koji imaju mnogo igračaka, i često ih bacaju, i ne žele igrat se s njima, jer imaju sve na gotovo. Ponekad se pitam da li bi trebalo da pusti-mo decu da sami stvaraju svoje igračke, i dožive zabavu stvaranja svoje igračke umesto imati lepu lutku, skupu, igrati se igrati, a zatim je baciti. Lepota tog vremena vremena, mog detinjstva, je u tome što sam sve stvarala sama. Imali smo kravu u bašti, i kako tada nismo imali lopte, odrezali bismo dlake sa krave, umočili ih u vodu, i napravili neku vrstu lopte (smeje se). To je bila naša lopta, jer tada nismo imali plastične, ili neke druge, sami smo pravili svakakve igre, i u tome je bila lepota toga, to je stvaralo fantazije, podsticalo maštu, jer smo radili šta smo hteli sa tim igračkama, a sada nažalost ali opet na sreću, deca imaju mnogo gotovih igračaka. Mislim da treba da dopustimo deci da slobodno stvaraju, i zamišljaju svoj život.
Škola je počela, bila je to lepa škola u blizini. Ja sam se isticala sa svojim sestrama, sva-ka je imala neki poseban talenat, izgledalo je da je moj gluma. U prvoj i drugoj školskoj godini odmah sam počela da odlično recitujem, i počeli su da prepoznaju moj talenat i kako bih mogla da postanem glumica. Nismo imali kostime za školeske predstave, pa bi nam ih naša učiteljica napravila od papira. Mi smo pomagali, i takođe pravili papirne tijare. Imam mnogo fotografija iz vremena kad smo pravili papirne tijare {pravi tijaru rukama}, naše haljine od papira. Imali smo školske predstave u kojima se pevalo i recitovalo, i na taj način škola je uticala na razvoj dečije mašte.
Sve do četvrtog razreda, bilo je mnogo učenika u školi i imala sam puno prijatelja u razre-du koji smo svi ista generacija i kada posećujem Đakovicu, uvek tražim svoje društvo od pre 60 godina. Završila sam četvrti razred. Zbog toga što nas je bilo mnogo dece, morali smo da se preselimo u Prištinu. Moj otac je hteo da svoju decu školuje u Prištini, jer Priština je bila veliki centar sa srednjim školama, gimnazijom[3] i Shkolla Normale,[4] jer u to vreme nije postojao univerzitet u Prištini. Kada sam stigla u Prištinu, osećala sam se uzru- jano jer sam ostavila svoje voljeno susedstvo, moje prijatelje, moje učitelje, kojih sam se uvek sećala sa čežnjom, iako neki od njih više nisu živi. Međutim, brzo smo se prilagodili. Mesto gde smo živeli nalazilo se blizu gimnazije “Sami Frasheri“. Kao što sam rekla, moja porodica se brzo prilagodila, mi deca smo na sreću bili blizu škole, moja majka i otac nas-tavili su svoj posao. Oni su pravili jorgane, i radili su jako puno da bi mogli da nas obrazu-ju i izvedu na pravi put.
Imam lepe uspomene na Đakovicu, tokom zime zna da bude jako hladno i da padne mnogo snega, sneg bi toliko napadao da bi putevi ponekad bili neprohodni jer nije bilo načina da se očiste. Kada bismo želeli posetiti očeve tetke, moj otac, blagosloven bio, nosio bi jedno dete ovde, drugo ovde, zajedno sa mnom {stavlja dlanove na ramena}. Ne znam kako je uspe-vao da nas tako nosi jer je bilo mnogo snega, toliko da nisi video druge ljude. Da bi nas usrećio hodao bi kroz taj sneg, ali ovde u Prištini klima je bila drugačija, bila je nežnija, nisam iskusila oštro vreme kao u Đakovici, sneg mog detinjstva.
Uselili smo se u veliku kuću koja je srećom imala veliko dvorište. Deca su sad već po-rasla, imali smo deset, dvanaest i četrnaest godina i došlo je vreme da počnemo da po-mažemo majci u pravljenju jorgana. Kao dete, pa čak i sada, mogu sašiti divan jorgan, ali danas nema potrebe jer se svi jorgani prave mašinski. Mi smo kao porodica bili profesion-alni šivači jorgana. Mi sestre, nas šest, i tri brata, uvek smo pravili divne jorgane, tako da smo uz naše akademsko školovanje naučili i zanat, veštinu koja nam je mnogo pomogla finansijski. Mi smo radili i prodavali šta smo sašili kako bi se školovali i obukli.
Na sreću, imala sam vrlo dobru grupu prijatelja, međutim, mi smo samo deca zanatlije, u mom razredu bile su kćerke javnih službenika, čija imena sad ne želim spominjati. Kada sam otišla tamo, te devojke su bile tako lepo obučene, u njihovim suknjama, da sam otišla kući skoro plačući. Kad me je majka videla rekla je “he”, ja joj kažem “Imam kćerku od tog i tog čoveka, i kćerka od ovoga i onoga [je u mom razredu], one su sve tako lepo obučene i odlaze u razne gradove po bivšoj Jugoslaviji da kupe odeću”, a moja majka kaže, “Ne brini se ti, ja ću ti sašiti haljinu”, i moja brižna majka pocepa još jedne svoje dimije, i napravi haljinu i traku za kosu. Ona je pokušavala da ispuni sve naše želje, da se ne bismo osećali kao da nemamo ništa da obučemo, ali nikada nisam bila ravnopravna sa bogatom decom, koja su imala mnogo. Uprkos tome, nismo se kao stranci, iako su naše finansije bile tanke, naši roditelji su davali sve od sebe za nas decu.
Tada sam pronašla svoju strast, pevanje i glumu. Pevala sam prelepo, i plesala balet, iako tada nije ni postojala baletska škola. Pravili smo uloge, izmišljali pesme, neke smo znali napamet, a mi devojke smo plesale balet od osnovne škole. Zbilja je to bilo lepo i ugodno vreme. Na primer, imali smo školska takmičenja iz baleta ili pevanja ili glume.
Srećom, u to vreme postajala je škola pod imenom Vuk Karadžić, kasnije Elena Gjika, koja je pobeđivala na svakom takmičenju. Primetili smo da je iz te škole proizašlo mnogo glumaca, pevača i poznatih doktora – čak i sada njih dvoje ili troje su u Americi – i poznati inženjeri, mislim, ta škola je stvarala talente, decu koja će kasnije mnogo toga postići.
Devojke iz susedstva bi se okupljale u našem dvorištu skupa s nama decom, i tu bismo stvarali scene i setove. Kako je moj otac bio šivač jorgana, njegov materijal bi dolazio iz cele Jugoslavije, u velikim sanducima, u koje je moj otac odlagao pamuk i materijal s ko-jim je radio. Kad bi sanduci bili prazni, u tom trenutku shvatila sam zelim da postanem glumica jednoga dana, napravila bih scenu u dvorištu, koristeci dva ili sanduka {rukama pokazuje veličinu sanduka}. U dvorištu smo imali biljke i drveće, napravili bismo zavese od posteljine, i igrali se pozorišta, bila sam svesna da nešto stvaram, da imam talenat za pozorište, i da ću jednog dana postati glumica. Ovi su bili prvi koraci koji će obeležiti moju sudbinu kao glumice.
Moja majka je ovde rodila još dvoje dece. Bilo nas je šestoro u Đakovici, i sa ovo dvoje, devet. Moja majka je bila trudna, ali mi to nismo znali jer je nosila dimije. Nismo razumeli da je trudna, sve do kasno, dok nije bilo vreme da se porodi. Tretirali smo je normalno, u njezinim dimijama, slobodno, sve do trenutka kad je rekla “Mama će se uskoro poroditi“, “Kakav porođaj, gde ti je stomak!?“ Mi ga nismo mogli videti. Tada se rodila mala sestra Igballe – Igo. “Igballe“ znači dobra sreća (smeje se) koju nam je donela moja majka. Zan-imljivo je da se obično u albanskim porodicama uvek puca iy pištolja kad se rodi dečak, ali u našoj porodici pištolj se nikada nije koristio, iako je za sve nas taj dan bio ispunjen srećom kada se moja sestra rodila, i, tako nadalje smo se mi sestre borile za ženska pra-va, jer nas je tako naša porodica naučila. To je zato jer moj otac nije pravio razliku između devojčica i dečaka, i kad se moja sestra rodila, činjenica da su je nazvali “dobra sreća“ pokazuje njihovu sreću, i bili smo srećni, imali smo još više sestra tada, da nismo imale potrebe za prijateljima jer je nas bilo toliko puno, pomagale smo jednoj drugoj, u školskim zadacima, i kućnim poslovima.
Tih dana, nismo imali istih sredstva kao danas, naša soba je bila jako velika, i vrlo čista, ali nije imala sofu [smeje se], pa smo mi sestre sedele isto ovako kao ove devojke sada {pokazuje prstom na osobe koje je intervjuišu}. Nismo imale sofu, pa smo mi sestre sedele ovako ili kad bi smo jele, imale smo veliku sofru,[5] ali smo uvek sedele ovako. Iako je to bilo malo primitivno, hvala Bogu da su došli dani u kojima imamo nameštaj u svojim kućama – sve to, međutim, čak i kad je primitivno, zna biti jako lepo, i može nas zbližiti. Znate, kad god smo bile zajedno, kad smo jele zajedno, mi smo zbilja videle jednoj dru-goj lice – bile smo srećne. Ponekad poredim ono doba s ovim. Moje kćerke su obe umet-nice, one su same postigle sve i napravile ime za sebe (uzdasi), ali uprkos tome, kod njih vidim bes i umor u moje vreme nismo imali ovakve frustracije. Ne znam, možda jer nismo imale televizor, novine,politiku, bile smo manje informisani. Mi nismo znali ko je lider, ko je bio zastupnik, ko je umešan u korupciju, pa je zato lepota našeg života, porodice, bila oko sofre, i uživali smo jedni u drugima, u uspesima koje smo imale u školi, a ako smo videle da naš otac ima mnogo posla, pomagale bismo mu, i tako bi zaradile više za svoju egzis-tenciju.
Na izvestan način, nismo se umarali drugim stvarima, bili smo okupirani odrastanjem, školovanjem, učenjem, našim ritualima oko hrane, načinna koji smo jeli oko sofreje imao svoju lepotu, često smo tamo pričali priče, delili događanja, smejali se jedna drugoj, to je imalo svoju lepotu. Tokom srednje škole imale smo istu sreću u Prištini kao i u Đakovici, u smislu da je škola bila vrlo blizu. Imale smo našu srednju školu a iza nje je bila gimnazija. Išla sam tamo sa sestrama, moja braća su pohađala drugu školu. Sećam se, kada bi se školska godina završavala, majka bi nas upitala, “Jeste li prošle, ili niste?“, ona nije znala mnogo o tome šta smo učile, ako smo imale domaće zadatke ili druge obaveze, ne ne, samo bi pitala “Jesi li prošla?“ i kad bih joj ja rekla“Da“, ona bi odgovorila “Odlično, to je dobro za tebe.“
Danas ima dosta stresa, tada nismo imali tolika opterećenja. Mislim da nam je to posebno pomoglo da živimo zdravije živote, da budemo manje opterećeni politikom. Ja sam, na primer – možda nije običaj da se to kaže – imala mnogo prijatelja, katolike, muslimane, nama nije bilo bitno koje si religije, kao što je to danas slučaj, ova religija ili ona religija, to može da bude problem. Ne znam, tada nismo bili opterećeni religijom, nacionalnostima, igrali smo se svi kao sva deca, nismo bili opterećeni problemima, kao što je to danas slučaj. Saosećam sa današnjim mladima i decom koja su opterećena problemima u vezi sa religijom, nacionalnostošću, to me uznemirava. Oni moraju imati svoju samostalnost i slobodu za sebe.
Možda sam u tim ranim godinama počela sazrevati, odrastati,postala sam više samosvesna, prilagodila sam se u gimnaziji, i na sreću, bili smo sjajna generacija devoja-ka i dečaka, u smislu da je to bila odlična škole. Uvek kada govorim o tome to malo povezujem sa mojom profesijom, zato jer je bilo puno predmeta koje sam volela – matem-atika, umetnost, fizika, filozofija – ali ipak, još u gimnaziji moja je želja je bila da recitujem i plešem.
Dakle, to su bile godine 1960-1961-1962, novo dečije pozorište je otvoreno, i iako je tada postojao nacionalni teatar, mi ga nismo pratili. Išli smo kasnije, ali tek kad sam maturirala u srednjoj školi, tada sam tamo gledala prvu predstavu (uzdasi), jer smo mi imali svoje predstave u školi, i tamo sam sebe počela da pronalazim, jer iskreno, tamo sam videla svoje želje, svoje snove, i svoju budućnost Česti devojački snovi. Mi smo imale lepe snove, možda lepše od dečaka. Kada smo bile tinejdžerke, sanjale smo da postanemo balerine, pevačice, glumice, znate, volele smo da plivamo u svojim snovima.
Mimoza Pačuku: Možete li nam navesti neki specifičan događaj koji je obeležio vaše det-injstvo?
Safeta Rogova: Kao što sam rekla, imam predivne uspomene i puno primera, mnogo lepih sećanja, ali jednog se jako dobro sećam. Nismo imali perilicu za veš, ali u blizini gde smo živeli je bila jedna reka, reka Erenik[6]. Moja majka bi skupila veliku košaru veša, i povela nas iza nje, isto kao u filmovima, pa bismo išli da peremo veš na velikoj dasci za pranje na reci Erenik. Mi sestre smo bile mlade, a moja mama bi prala veš, trljala ga sa-punom, a mi u to vreme nismo znale da reka ima puno vode. Zanimljivo, reka je presuši-la zbog globalnog zagrevanja, ali u to vreme, reka je bila jako duboka. Tako se jednom desilo kad smo mi sestre prale skupa s majkom, da je naš mali brat od tri godine, u sekundi, pao u vodu koja ga je odnela, bile smo prestravljene, nijedna od nas nije znala da pliva, ni majka, ni mi sestre, koje smo bile tek nešto starije od njega, i sećam se jednog dečka iz sela koji je skočio u vodu s velike visine {pokazuje rukama},i na sreću spasio mog malog brata od smrti. On je sada u Americi sa svojom porodicom, a kada je majka sledećeg puta htela tamo da pere veš, mi smo rekle “Ne, ne želimo ići na to mesto, promeni ćemo mesto“ (kikoće se) , jer smo bile uplašene zbog onoga što nam se tamo dogodilo.
Sećam se isto tako jednom smo pekli hled kod kuće, u drvenoj peći, jer tada nije bilo elek-tričnih, i ako smo htele da spremimo neku drugu vrstu obroka, moja majka bi ih stavila u glinene posude da bi ih mogla skuvati u drvenoj peći. Jednom, kada sam išla da iyvadim glinenu posudu iz peći, ona se omakla i jako me opekla. Znate, sva deca su imala neko teško iskustvo koje smo svi hvala Bogu preživeli, i iako sam se mogla opeći i biti u ožiljci-ma, ipak sam to preživela. Svako dete ima sličnu uspomentu ovoj iz vremena naše mla-dosti u Đakovici.
Godine 1955. i 1956, mamin brat sa porodicom se preselio u Prištinu. Mi smo imali samo jednog ujaka, jednog dedu i jednu baku, jer su moji deda i baka s tatine strane jako rano umrli i moj otac ih nikada nije upoznao, tako da ih ni mi nismo imali priliku upoznati. Jedina radost koju smo imali je bila posetiti ujaka u Đakovici, videti baku i dedu, jako smo patili zbog njihovog odsustva, tako da smo molile našeg oca da odemo u Prištinu, jer nismo mogli da živimo bez bake i dede. Možda je i to uticalo na odluku mog oca da se prese-limo u Prištinu. Možda je to bila naša sreća, biti obrazovane, ali i taj put do Prištine je isto bio zanimljiv, jer u to vreme nije bilo autobusa, ni automobila, trebalo je otići u Peć ujutro, čekati voz od tri do četiri sati na stanici, ući unutra i voziti se ceo dan” rranga, rranga” / “choo, choo” / {imitira zvuk voza} dok ne stigneš do Prištine. Napustili smo Đakovicu ujutru, a do vremena za večeru već smo bili u Prištini. Putovanje je jako bilo posebno, kasnije sam putovala u Njemačku, Francusku, Tursku, Ameriku, i nijedan izlet nije bio tako zanimljiv, kao to putovanje u vlaku (kikoti se). Voz bi stajao u selima, da pokupi putnike, nastavio, zaustavljao se, puštao ih napolje. Osoba je mogla lagano hodati brzinom vlaka, toliko je bio spor, ne znam zašto. Možda zato što motor nije bio toliko jak, ne znam zašto. Ali, jako se sporo kretao. Naše najveće veselje je bilo što smo znali da nas ujak čeka na stanici u Prištini, s konjem i kočijom. Tada nije bilo taksi vozila, i kočija nas je odvezla od železničke stanice do kuće {pokazuje daljinu s rukama}. Putovali smo otprilike dva sata, transport je tada bio jako spor, ali se brzo razvio, putevi su se izgradili i popločili su put od Đakovice do Peći, i od Đakovice do Prištine. Sve u svemu, lepota tog putovanja ostala je u mojoj mladosti (smeši se).
Rekla sam da je preseljenje u Prištinu budilo u nama veliko veselje, ne samo zato što smo blizu dede, bake i ujka, nego jer smo na sreću bili primljeni u dobre škole, i mi sestre, i naša braća, svi smo maturirali u ovim školama. Svih devetoro nas braće i sestara je za-vršilo školu, i onda smo se svi razišli, devojke su se udale u različitim gradovima, pa se porodica počela smanjivati, samo nas nekoliko je ostalo. Uvek se volim sećati tih trenuta-ka u mojoj karijeri, zašto sam se toliko isticala u odnosu na druge? Drugi su studirali kn-jiževnost, filozofiju, moj stariji brat je postao zanatlija, svako je bio sa drugačijom profesi-jom, ali zašto ja? Moj talenat i želja je bila gluma, ponekad se pitam “Zašto baš gluma? Šta me je nateralo da je toliko zavolim?” Kao što sam spomenula, u školi su me hvalili i na drugim predmetima jer sam dobro recitovala, pripremila bih jedan dobar monolog, čak i kod kuće bih pripremala pozorišnu predstavu, dok jedemo, smejemo se ili kad se družimo.. Na sreću, sve su moje sestre lepo pevale, a moj stariji brat je svirao violinu. Naša kuća je imala svoj vlastiti orkestar, dve moje sestre nisu znale da sviraju gitaru nego tamburinu i naša bi se tamburina čula kroz celo susedstvo (smeši se).
Pretpostavljam da sam na neki način bila inicijatorka, organizatorka, jer sam stalno nešto stvarala, male predstave i kod kuće i u školi. Tu i tamo se zapitam, zašto sam ja uopšte išla u školu? Mislim na to s vremena na vreme, zašto sam baš izabrala glumu, zašto nisam medicinu na primer? Volela sam medicinu, i druge predmete u gimnaziji, to su bili dobri dani, dani mladosti. U to vreme nije bilo kafića ili barova u Prištini, jedina aktivna rekreacija je bila fontana na korzu, dug i širok put koji i danas postoji, gde smo šetali. Mi, mlade žene iz gimnazije, obukle bismo se najlepše da bi išle na korzo gde bi gledale dečake, neki od njih su nam se sviđali, neki su nam bili simpatije. Međutim, bili smo pod strogom kontrolom porodice, moji prijatelji i ja, i moj otac bi rekao da smemo biti napolju do 18:30, ili 19:00, ili 20:00, i onda smo se morali vratiti kući, jer bi vrata bila zaključana. Nekad se dešavalo da je 5 minuta do 20:00, pa bi smo izuli cipele i trčali da stignemo što pre kući, jer tačno u osam vrata bi bila zaključana. Pravila su bila stroga, i ponekad bi se upitala, zašto …? Možda to nije tako trebalo da bude, možda je takva disciplina bila neophodna u velikim porodicama, u porodicama sa sedam, osam, devetoro dece, svako od njih je imao slobodu izaći, ali ako misliš biti napolju do kasno, roditelji ne bi mogli to pratiti, kontrolisati sopstvenu decu. Disciplina je bila potrebna da bi se održao red i da bi se deca održala pod kontrolom svojih roditelja…
U četvrtom razredu, Kris Berisha, glumac i reditelj, došao je u školu i rekao “Treba mi de-vojka za ulogu Nite“, i sve oči su bile okrenute prema meni. Svi su rekli “ovo je Nita. Međutim, da budem iskrena, moji roditelji nisu hteli da glumim u predstavi, iako sam bila već odrasla, mlada žena, ali moji roditelji su uvek insistirali da “nama treba doktor u kući, ti si pametna, trebalo bi da studiraš medicinu, tako da imamo doktorku u kući“. Ja sam obećala da ću studirati medicinu i da ću se vratiti kao doktorka. Kada sam maturirala ,odigrala sam “Nitu“ i bila je fantastična predstava. Bila sam uplašena da javim roditeljima da sam igrala u predstavi, obećala sam im da ću studirati medicinu.
U to vreme Priština nije imala Univerzitet, pa smo morali ići u Beograd da studiramo med-icinu, i otišla sam u Beograd bez razočarenja, aplicirala sam s jednim od svojih prijatelja na medicinskom fakultetu. Na putu prema tamo, rekla sam svom prijatelju “Ja dolazim, ali moj um nije za medicinu, idem natrag, idem samo da bih usrećila svoje roditelje“. Te iste godine, 1966-67 u Prištini je otvorena prva dramska škola, nije bila akademija, ali je bila napredna škola glume. Spremala sam se da odem tamo, i vratila se da polažem prijemni ispit. Moja prijateljica, koje je sada uspešna doktorka u Americi, Zana Dobroshi, rekla mi je “Volela bih da sa tobom provedem studije ovde, ali ako želiš da se vratiš, prespavaj noć ovde i vrati se u Prištinu“. Bile smo umorne. Ali ipak, stigle smo u Beograd vozom, moja prijateljica Zana i ja, obe smo volele muziku. U Beogradu je bila opera, a ona je mogla da nam nabavi karte preko svojih veza, rekla je“možemo da rezervišemo karte i idemo na predstavu“, ali ja sam rekla “Mi nismo adekvatno obučene da bismo išle u operu“, ona je odgovorila “Ma daj, hajde, idemo, uskoro krećemo sa studijama, hajde da idemo“ i u trenutku kad smo sele, zaspale smo (smeši se) jer smo bile umorne od puta. Negde smo bile ostavile prtljag i tek smo se kod poslednjeg aplauza probudile i rekle “Šta se dešava?“ (smeje se). Mislim, to su one mladalačke avanture koje iskusiš ali koje te znaju i prevariti.
Vratila sam se u Prištinu, kada su me roditelji pitali “Kako je bilo na prijemnom ispitu? “. Rekla sam im da je ispit bio jako težak, i stvarno je bio, jer se polagao na srpsko-hrvatskom jeziku koji sam morala da naučim, a uz to na tom se jeziku i studiralo kasnije. Rekla sam im “Nisam se dobro pripremila,“ oni su rekli “Pa šta onda želiš da studiraš?“.Nisam im mogla reći na početku, nisam mogla, kasnije sam aplicirala [za glumačku školu], otišla na audiciju, i bila sam primljena, godina je bila 1966. i samo dve ili tri cure su se prijavile u glumačku školu. U to vreme devojkama nije bilo dozvoljeno da odlaze u pozorište, a ja sam bila primljena ali me je bilo strah da to kažem roditeljima i da ne želim da studiram medicinu ili biologiju, da želim da postanem glumica…
Nakon nekog vremena, mislim nakon što sam bila primljena, i na sreću obezbedili su stipendije za nas jer nas je bilo samo nekoliko studenta, bilo nas je desetoro, i uzela sam formulare da ih popunim, i pažljivo sam rekla mami, idem u školu glume, ona me je blagoslovila, nije da nije htela da idem tamo, ali je bila uplašena od oca.Otac je donosio mnoge odluke u mojoj kući, o našim profesijama, našoj odeći, našem obrazovanju, bilo je teško mojoj majci komunicirati s njim o tome, “Naša kćer“, ja sam bila treća, “želi da bude glumica“. Možda je bilo teško i zbog predrasuda tog vremena, godina je bila 1966, 1967, i postojalo je negativno mišljenje o teatru, o glumcima, oni su bili shvaćeni kao druga ruka, pogotovu žene. I prirodno je da nisu htjeli da imam to iskustvo ali sve je bilo do maminih veština u ovom slučaju da uveri oca , “Jer mi ne možemo ignorisati njenu želju da ide u pozorište i postane glumica“.
Neko vreme sam imala hladan odnos sa svojim ocem zbog toga, nisam znala kako da se ponašam, možda je trebalod a budem bliža sa njim, da mu kažem više stvari, možda zato što je bio zanatlija i nije znao ili razumeo što ova profesija znači, i stvorila se distanca koja je trajala nekoliko mjeseci, mislim, završila sam naprednu školu ali da bi zadovoljila svoje roditelje završila sam i studije filologije, jezik i književnost, da im pokažem da mogu i drugi fakultet da završim. Srećom, završila sam oba, iako je bilo jako malo devojaka u pozoriš-tu, odmah sam bila prihvaćena.
Bila je samo još jedna devojka, osoblje pozorišta i dva studenta. Dugo vremena mi je bilo lako, od početka sam imala dobre uloge, ali nije bilo lako u mom krugu prijatelja, zbog predrasuda.Zapravo, u to vreme osetila sam hladnoću i od svojih prijateljica iz gimnazije, koje su otišle na pravo, ekonomiju ili medicinu i bilo je kao da su shvatile moju profesiju uzaludnom, mislim, čak i obrazovani ljudi imaju svoje predrasude.
Dugo vremena živela sam sama sa sobom, sa mojim ulogama i partnerima i sa kolek – tivom čiji sam deo bila. Nije nimalo bilo lako za mene, bila je to borba čak i sa mojom porodicom, jer su članovi moje porodice, članovi mog društvenog okruženja, rekli – Zašto je ova devojka odabrala glumu? Ali to nije trajalo dugo. Vremenom, stvari su se promenile. Kada su me videli u predstavi, I videli da sam jako dobra, onda su počeli da to prihvataju kao pravilo, moj posao glumice.
Međutim, ja sam potorište smatrala drugom kućom, drugom porodicom, tamo su rođeni moji snovi da postanem neko, da napravim ime, postignem nešto,da igram u velikim predstavama. Srećom imali smo dobre reditelje koji su bili iz Slovenije, u bivšoj Jugoslavi-ji, Hrvatska i Novi Sad, ali nismo imali albanske reditelje, bio je samo Muharrem Qena[7], i činjenica je da smo učili puno od njega, mi smo učili novu školu od tih reditelja ali smo igrali i velike predstave. Ponekad kada pričam s mladima koji su sada u pozorištu, koji igraju u predstavama, i ja im kažem “Ne možemo da promenimo predstave na kojima smo radili, one su bile toliko velike i dobre.” Proputovali smo celu Jugoslaviju sa tim pred-stavama, prisustvovali različitim festivalima, i uvek smo se vraćali s nagradom, uvek smo se vraćali s priznanjem posebno jer smo voleli svoju profesiju i žrtvovali se za nju. Za mene je to bila žrtva, ostaviti medicinu i uzeti glumu. Naša žrtva je bila veća od onih u drugim zanimanjima, kao što su recimo ekonomija ili pravo, zato jer je sva naša energija i ljubav bila u glumi.
Nakon nekog vremena, postala sam majka, rodila sam Ilirijanu koju sam podigla u po-zorištu. U to vreme na primer nismo imali porodiljsko bolovanje, i kad sam bila trudna igrala sam u predstavi “Krvavi svatovi”. Igrala sam baš ulogu trudne žene, čak i posle porođaja, naša deca su bila blizu, takod a moje ćerke to imaju u svojim venama, njihov otac je scenski dizajner i kostimograf, a njihova mama je glumica, one nose umetnost u krvi. Ilirijana je postala scenska dizajnerka i poznata slikarka, kostimografkinja i takođe radi za Top channel[8], a Alba, koja voli dramu, sada ima drugu profesiju, tako da mislim da su se moji dečji snovi da stvorim teatar ostvarili. Odigrala sam hiljadu uloga, u teatru i na televiziji, i imam mnogo, mnogo lepih uspomena.
A sada ću sve pomešati. Napravi ću neku vrstu svoje biografije u pozorištu. Imam toliko toga da kažem o pozorištu, jer je to magična profesija, ne postoji nijedna profesija s toliko magije kao ova. Možeš postati advokat, ali magija koja dolazi s glumom je jedinstvena. Moraš je ceniti i poštovati, jer su se vremena promenila, mislim, sad ima mnogo studenta koji se prijavljuju na dramske akademije, ali i predrasude koje su važile u moje vreme pre 50-55 godina, jesu slomljene. Lepota svega ovoga je što sam uspešna u svom poslu, nije slučajnost što sam bila nagrađena s tri medalje u tri meseca, poslednja je predsednikova nagrada, ove nagrade su od velikog značaja za mene. One nemaju materijalnu vrednost, ali imaju onu duhovnu jer si dao doprinos nečemu, dao si nešto ovoj umetnosti. Tako da si na ovaj način cenjen i vrednovan.
“Uloge prostitutke, seljanke, majke i mnoge druge” rekla sam, “ mogu ih igrati, ali prosti-tutku teško jer to nije u mojoj prirodi“. Glumice bi trebalo sve da glume, ali nije bilo u mojoj prirodi da igram prostitutku i mislila sam da to neću moći izvesti. Milqini[9] je rekao “Ti ćeš to uspeti” a ja sam rekla “Pa, pokušaću, ali to će biti teško za mene”. Bila je to jedna od najboljih predstava ikada odigrana narodnom pozorištu “Brdo duboke žalosti”, sjajan sce-nario, drama autora Tekif Dervisha.[10] Ove prve uloge, uloge majke i seljanke, odigrala sam sjajnoKada je došla finalna uloga prostitutke rekla sam svom partneru Faruku Begol-liju “O Bože, kako ću ovo odigrati”. Trebalo je da pijemo u scenama bodela, da pijemo pravo vinoJa ne pijem vino, ne pijem ni raki,[11] tek toliko da se opustim, ali da bih bolje odglumila rekla sam sebi “Hajde izvoli, uzmi čašu” iako nisam znala kakva će reakcija biti, i na kraju sam popila tu veliku čašu vina. Ne samo da sam igrala prostitutku, nego sam se i napila {glumi da je pijana}. Faruk, koji je bio veliki glumac, rastopio se, rekao je “Nikada u životu te nisam video da bolje glumiš!“(smeši se). Istina je da sam odigrala do-bro ulogu, zaboravila sam ko sam, zaboravila sam sve, osećala sam kao da ću pasti, po-malo mi se vrtelo, ali glumila sam, i kostimi su bili odlični, kostimi su bili dronjavi ali sve-jedno su bili lepi, napravila ih je Violeta Xhafer, poznata kostimografkinja. Imala sam dugu kosu, je l, kad sam bila mlađa izgledala sam bolje nego sad [smeši se], i sećam se dobro te scene, i kako se Faruk rastopio i rekao “ O bre,[12] zašto ne igraš sve svoje uloge pijana!“. Predstava je dobro prošla, bila je jako velika i lepa.
Počeli smo da radimo “Macbeth“ s Istrefom Begolli,[13] i osećala sam se loše, u svakoj generaciji bila je po jedna legenda teatra koja je umrla pre vremena. Istref je počeo da radi “Macbeth“, i u jednom trenutku mi rekao ,“Ti, dođi ispred mene“ i u trenutku sam zab-oravila da istupim napred, a on se okrenuo i pitao za mene. Eto, to su ti gafovi koje pravi-mo i na pozornici i u životu.
Možda je među svim tim ulogama koja sam volela, a volela sam mnogo njih, bila naj-draža moja prva predstava “Dobar heroj sa mnogo prijatelja“, bila je o legendarnom heroju Skenderbegu, ja sam igrala ulogu Mirushe. U jednom naročitom trenutku u pred-stavi, gde ona ne želi da padne u ruke Otomana, ona izvrši samoubistvo. Toliko jako sam osetila tu smrt da sam se skoro onesvestila kad sam pala, nisam znala da li ću moći da ustanem. Posetili smo mnogo gradova s tom predstavom, i svuda su nas primili jako do-bro, u Hrvatskoj, Crnoj Gori, u Dibru, {pokazuje na osobu koja je intervjuiše} ti nisi bila ni rođena kada smo to igrali.
Kasnije su došle uloge majke, a još kasnije i sada uloge baka. Sećam se jednog razdobl-ja, kada sam igrala ulogu majke, moje kćerke Ilirijana i Alba su bile još malene. Igrali smo japanski tekst “Fumnikos” gde lopov ulazi i napada ženu zatim dolazi njen spasilac.Iliri – jana je bila mala i kada je lopov skočio sa prozora na pozornicu, ona je uzvikivala “Pazi se mama,evo lopova!“ , tome se cela publika smejala. Imali smo ovakve divne momente i sjajne uloge (smeši se).
Volim tragične uloge, i po prirodi sam jako dramatična, i živim kroz sve uloge koje su mi ponuđene. Nedavno sam igrala u “Kukavičjinom grobu” u Peći, i “Elverovoj noći” u Prišti-ni, obe vrlo dramatične uloge, vrlo snažne. Mnogo ljudi je plakalo kada su napustili dvo-ranu, a ja sam im rekla kad sam ih videla, i ja sam plakala, kao što ste i vi plakali. Tako da sam i ja osetila likove koje sam igrala, a možda smoi posle rata postali osetljiviji, ne samo mi glumci nego svi, možda smo postali više osetljivi jer smo osetili teška vremena i prošli kroz njih. Nakon smrti majke Tereze, svake godine bih citirala njenu poeziju i učenje, i u mnogim mestima su zbilja mislilii da sam stvarno majka Tereza. Kada sam izašla napolje u njenoj haljini, ljudi su govorili “Majka Terezija je stigla”. To mi se dogodilo i u Nemačkoj, bili smo u gradu blizu Minhena, bila je godišnjica njene smrti, i tamo je bilo mnogo Albanaca i blagoslovila sam i molila se kao majka Tereza. Kada se to završilo, puno mladih devojka je prišlo, stiskalesu moju ruku, a ja sam im rekla “Ja nisam Majka Tereza, ja sam glumica”. Ponekad se dogodi da toliko verno odigrate neki lik da ljudi pomisle da ste vi stvarno ta osoba.
Ljudi vam veruju i žele da vam veruju. Oni odlaze u pozorište da vide ne što, da iskuse nešto što im je potrebno, i ako ih predstava zadovolji, oni odlaze srećni, jer su prisustvo-vali nečemu lepom, i to je čarolija naše profesije, iskreno mislim da je ovo jedan od na-jlepših načina izraza u umetnosti.
Mimoza Pačuku: Ranije ste spomenuli da je vaš partner scenograf, možete li mi reći kako ste se upoznali?
Safete Rogova: Zanimljivo je to sa nama curama iz pozorišta. Poče ću sa Melihate Ajeti, na svojoj prvoj predstavi je upoznala Muharrema Qenu, i venčali su se godinu kasnije (smeši se). Kada je Leze Qena došla iz Prizrena, ona je upoznala Xhevata, i ona se odmah udala, a njih dvoje su bili skupa neko vrjeme. I Nexhi Deva, njen verenik je bio glumac, kasnije je bio prisiljen da napusti Kosovo, pa su se tako razdvojili. Htela sam da spomenem nekoliko parova koji su se upoznali u pozorištu, živeli zajedno i venčali se.
I ja sam došla u pozorište, ali s druge strane, momci koji su mi se sviđali su bili i sa uni-verziteta, jer nisam mislila da ću naći životnog partnera u pozorištu. I u jednoj predstavi gde je on kreirao kostime , “ Čuvaj moju tajnu“, bila je to sjajna predstava , on je napravio moj kostim vrlo lepo, i zahvalila sam mu se za to hiljadu puta (smeje se). Zahvalila sam mu se na odeći i na scenografiji koju je takođe napravio, ali mislim da su moje pohvale bile toliko velike da je on pomislio“Sa ovom curom nešto nije u redu “ (smeje se) No, … bilo je to obostrano divljenje.
Znači upoznali smo se u pozorištu, i u svakoj predstavi u kojoj sam igrala, Nuredin je radio kostime i scenografiju Naša profesija nas je spojila i zahvaljujući dobroj sreći, Ilirijana se ubrzo potom rodila. Rodila sam je ’72., u vreme kad smo radili na predstavi „General mrtve Vojske“Odmah posle toga došla je predstava “Krvavi svatovi“, a ja sam već imala stomak {pokazuje koliki joj je bio stomak}, ali i devojka koju sam tumačila je bila u drugom stanju. To je bilo jako zanimljivo, bilo je nas tri glumice koje smo bile trudne, Shirine Mori-na, i Zana Tafashiku, i imati tri glumice trudne u predstavi je bilo predivno. Zana je rodila sina, Shirine kćer, i ja isto kćer. Deca vam čine život lepšim (smeši se) , zato kažem mladim glumicama “Nemojte se udavati, rađajte decu“ i mislim da me slušaju, dve ili tri su sada trudne. Jako je teško glumiti kad si u drugom stanju. Mi smo znali imati velike ture, sada više to ne rade, tada bi se išlo nedelju dana po celoj bivšoj Jugoslaviji , po celom Kosovu. Morala sam pustiti malu Ilirijanu da ostaje sama, ali sam imala jaku majku i ses-tru , i onda je i Alba stigla. Imam dve kćerke koje su predivne, i mislim da su mi one ulepšale život. Na primer, ako imaš problem u životu, čak se i u predstavi ne osećaš do – bro, nerviraš se sa grupom i sličnim situacijama kada stvari idu pogrešnim putem, ali stignem kući i vidim svoje ćerke, to je lepota života.
Mislim da sam vrlo srećna, sada sam postala i baka, i imam takođe nećake i nećakinje, ali mislim da lepota života u deci, nećacima i nećakinjama. Na Nerudinovu nesreću, bili smo deo organizacije Motrat Qiriazi[14] u Prizrenu ’92.. Bio je “Dan učitelja[15]“, i mi smo otišli odati počast 100-godišnjici škole albanskog jezika, kada je on doživio veliki moždani udar koji ga je usmrtio na pozornici. Vrlo tužan događaj, ne samo jer smo bili partneri i aktivisti, jer smo radili zajedno u Motrat Qiriazi, nego i zbog te brzine kojom se sve dogodilo, nije potrajalo ni sat vremena, a on je bio mrtav.
Posle su mi mnogi rekli, “kakva lepa smrt“, ali ja sam bila u dubokoj žalosti. Posle nekoliko godina od njegove smrti, pomislila sam , istina je, bila je lepa smrt, lepo je za umetnika da umre na pozornici. Negde sam pročitala da je Moliere, još jedan veliki umetnik, takođe umro na pozornici. Pa mislim se u sebi, “Ako Bog da, i ja ću umreti na pozornici , lepo je, neka bude onako kako je zapisano“ Ali bilo je to teško vreme za mene , otišli smo na do-gađaj, a on je tamo umro. Ostavio je traga u pozorištu, takođe i sa svojim aktivizmom, jer je bio jako aktivan u kam-panji opraštanja krvnih osveta, i u organizaciji Motrat Qiriazi. Tamo je bio samo dve go-dine, ali mi smo to kasnije nastavile sa mojom sestrom Igballom, dok je on zaista ostavio traga u umetnosti.
[1] Teqe na albanskom – tekke na turskom – je loža sufijskog reda – u ovom slučaju Bektašija. U kojo-jžive Cheikh ili Baba i derviši.
[2] Bele satenske pantalone, koje su uske do gležnjeva, turskog stila. Napravljene su od 12 metra tka-nine.
[3] Evropski tip srednje škole, gde se podstiče akademsko učenje. Drugačija od drugih strukovnih škola, jer priprema učenike za fakultet.
[4] Shkolla Normale otvorena je u Đakovici 1948. da osposobi učitelje, potrebne za novootvorene škole. Sa izuzetkom kratkog prekida tokom italijanske fašističke okupacije Kosova tokom Drugog svetskog rata, ovo je prva škola na albanskom jeziku koje Kosovo ikada imalo. Godine 1953, Shkolla Normale preselila se u Prištinu
[5] Niski okrugli sto za ljude, da se okupe na večeri, sedeći na podu.
[6] Pritoka Bijelog Drina, teče prema Đakovici
[7]Kasnije dobro poznati dramski pisac, reditelj i pevač sa sedištem u Prištini
[8] Televizijska stanica iz Tirane, Albanija
[9]Vladimir Milčin, pozorišni reditelj iz Makedonije
[10] Tefik Dervish,dramski pisac, bivši direktor nacionalnog pozorišta
[11] Raki je vrlo popularno alkoholno piće, izrađeno destilacijom fermentiranog voća.
[12] Bre, žargon, iskazuje snažnu emociju
[13] Istref Begolli bio je popularan kosovski glumac, dolazi iz umetničke porodice, koja uključuje i Faruka Begollia. On je preminuo 2003. godine.
[14] Nevladina organizacija osnovana od strane Igballe i Safete Rugove,1990. Za podsticanje obrazo-vanja žena i devojaka. Dobila je ime po sestrama Qiriazi, koje su osnovale prvu školu za devojčice u Korči (Albanija) 1892.
[15] Kosovski praznik 8. marta
