Odlučili smo da idemo živi ili mrtvi. Pravo da ti kažem dva puta su pokušali, imali smo naše obezbeđenje oni su bili u prvom redu sa plakartima, bio sam tu u prvom redu, to neću nikad da zaboravim. U Šupkofcu su tentirali da nas vrate nazad, ali nisu mogli da nas vrate. Kad smo stigli u Miloševo malo nam je trebalo do tu, neću nikad da zaboravim, tu su sad izgradili zgrade, bile su košene njive, ne znam koje je vreme bilo, mislim da je tad bio jesen, tu su nam izašli. Došao je Remzi Koljgeci sa tim kaputom. Neću nikad da zaboravim bio je to beli dugačak kaput. ‘U ime Boga,’ reče: ‘vratite se i mi ćemo trpeti posledice zbog vas’. ‘Bogami,’ rekosmo: ‘živi ili mrtvi’, sa obe strane, i samo smo počeli da vičemo: ‘Auu {onomatopea} napred drugovi!’ I ušli smo njivama (plače). I onda smo otišli tamo do sale i tako. […] Nismo puno pričali, bogami ne. Neki su nam se razboleli, tako kako smo bili obučeni sad nije lepo da se priča. Ali sa tim stvarima, kacigama, koje su mirisale na rudnik, s njima smo radili po radionicama, neko sa šlemom i tako smo otišli, tako smo ušli, sa tim prljavim stvarima. Nismo pričali, nijedan nije pričao s drugim, uopšte, kao da smo svi u belaju, ali to je bilo još gore od belaja.
Isuf Peci je rođen 2. novembra 1954. godine u Boljetinu, opština Zvečan. 1973. godine završio je Višu tehničku školu u Mitrovici. 1978. godine bio je zaposlen u rudniku Crnac kao električar, dok je u “Trepči” bio zaposlen 1981. 1992. godine emigrirao je u Nemačku, a nakon povratka 2002. godine nastavio je da radi u rudniku Trepča do penzije. G. Peci je otac četvoro dece i živi sa porodicom u Prvom Tunelu.