Sami [suprug] mi kaže, ‘Neka ide Vljora, neka ostane jedno nedelju dana na Kosovu’. I sad Vljora se sprema. A Mimoza, ide pored nje gleda, žudi. Rekla sam: ‘Kuku’, onda rekoh: “Mimoza ima čežnju”, rekao mi je: ‘Da možda ne žudiš ti?’ Kažem: ‘Bogami da’, rekoh: “Sadia mi je rekla idi vidi majku ja ću ti dati moj pasoš, sestra od zaove, Muhamerove žene. Rekoh: “I Ljudja mi je rekla da može da mi da pasoš ako hoćeš da odeš na Kosovo”, i otišao je, 150 kilometara je daleko Ženeva od Bila. Otišao je uzeo je pasoš od Muhamerove svastike i planirali smo da dođemo na nedelju dana ovde.
Kad smo ušli u autobus rekao je: ‘Ne’, rekao je: ‘vrati se ovim autobusom’, za dva dana. Rekoh: ‘Važi’. I pođemo sa stranim pasošima. A ovde majka uopšte nije znala. Otišla sam. Kad smo ušli u selo bilo je 11:00 uveče, muslim da je bio petak, 11:00 uveče. Stavila sam ćebe preko glave da me ne prepoznaju (smeje se). Da me ne prepoznaju ljudi i otišla sam kući. […]
Ostala sam te noći i još jednu noć i u ponedeljak sam se vratila. Ostala sam subotom, nedeljom i mislim da sam se vratila u ponedeljak, da. I tako. Gurbet [Emigracija] je mnogo težak. […] Mislila sam kako, dan mi se činio veoma dugačkim, vreme dugačko jedan vek.
Hidajete Šabani Dermaku je rođena 1953. godine u Prilepnici, opština Gnjilane. Diplomirala je 1981. godine na Univerzitetu u Prištini, odsek za albanski jezik i književnost. Nakon diplomiranja, radila je kao nastavnica u školi “Seljami Halaći” u Gnjilanu. 1986. godine emigrirala je u Ženevu, gde i danas živi sa porodicom.