Pravili smo druženja usred dana, na primer. U 12:00 povukli bismo zavese, a onda… posle toga odlazili smo kući da ručamo sa roditeljima. To je bila stvarnost. Uvek smo imali osećaj da moramo da živimo neku vrstu normalnog života, da stvorimo osećaj normalnosti, i u toj normalnosti, jedan oblik otpora. U isto vreme, naša stvarnost je bila krajnje ponižavajuća i represivna u svakom aspektu našeg života. Veoma je zanimljivo kako se čovek prilagođava nejednakostima tog nivoa. Na primer, sve je bilo segregisano. Morao si da budeš veoma pažljiv gde ideš da kupuješ, u koju radnju ulaziš, šta radiš… sve je moralo da bude proračunato. Za nekoga ko ima 14-15 godina, sve je bilo proračunato i te odluke koje si donosio bile su veoma važne za tvoju dobrobit.

Učionica prvog razreda je sedela na podu, učili su azbuku i pisali svoja prva slova na podu. U Fushë Kosovu, na primer, situacija je bila katastrofalna. Te prostorije bi se brzo zagrevale i brzo hladile. Dešavalo se da bi, da bi se stiglo do učionice, morali da prođu kroz kuhinju ili hodnik. Ideju za škole u kućama dao je Halim Hyseni. Sećam se da mu je jednom novinar rekao: ‘Šta ćete da radite tamo? U toj sobi kuvaju pasulj,’ pojednostavljujem sada, ‘Tamo se kuva ručak, a učenici uče?’ Halim mu je odgovorio: ‘Onda mi recite, gde bi deca trebalo da idu da uče? Pokažite mi mesto gde se ne kuva i poslaćemo ih tamo.’