NANUŠ [BAKA], PRIPOVEDAČICA
Nita Deda
Svedočila sam tek deliću bakinog života. Ostatak se nalazi u pričama koje mi je ona ispričala. Moja baka je bila najbolja pripovedačica koju sam ikada poznavala. Sela bi na svoj kauč, stoički i sa puno duše, i povela nas na put oko sveta, kroz ljudski karakter i kroz vreme. Išli bismo u šetnju kroz njen rodni grad Tiranu da upoznamo njenu braću i sestre, i u njen omiljen grad Firencu da vidimo izložbu njenog omiljenog umetnika Mikelanđela.
Kao i većina dece koja je odrasla tokom 90ih u Prištini, moja braća, moji rođaci i ja smo živeli tipičan kosovski život tog vremena: život sa drastičnim suprotnostima između svakodnevnih stvarnosti. Bili smo deca roditelja izbačenih sa posla od strane Miloševićeve Vlade. Naša dnevna rutina je bila ispunjena sesijama slušanja vesti, tokom kojih smo morali da budemo veoma tihi, a koje su bile praćene žustrim raspravama odraslih o politici.
Tek sada mogu potpuno da razumem koliko je za nas bilo dragoceno bakino pripovedanje. Kroz njene priče i bajke pronašli smo beg do začaranog mesta gde je sve bilo moguće i život je bio sve samo ne dosadan. Ona bi se pobrinula da ostavi taman dovoljno mesta za našu maštu da otkrijemo nove stvari svaki put kada nas je povela tamo. Kroz svaku priču ona je osporavala folklorne ili rodne norme koje su nas okruživale, kako bi napravila put slobodnoj volji. Njena mudrost je bila ljubav, a ljubav nikada ne poprima oblike granica. Kroz pripovedanje, naučila nas je o porodici, o posvećivanju, partiotizmu i ljubavi.
Jedna od njenih priča bila je da je odbila da se rukuje sa italijanskom kraljicom Elenom 1938. godine, izražavajući tako protest protiv fašističke italijanske okupacije Albanije. “Io sono Albanese [Ja sam Albanka],” baka je rekla, kada je odbila da se rukuje tokom kraljičine posete njenom fakultetu, na užas i zaprepašćenje nastavnika i zaposlenih. Sačuvati dostojanstvo je bila pouka ove priče, uprkos autoritetu koji se nalazi ispred tebe.
