Demonstracija 1. aprila [1981] je bila masovna, kako se već zna iz istorije, od fotografija koje ste videli. Prvo su nas jurili ovom ulicom iznad skupštine, iza pozorišta. Onda smo se opet skupili izašli iza onamo gde je sad trg Skenderbega i tu smo ostali satima. Vikali smo. Nakon nekog vremena opet su nam bacili suzavac. Raspodelili su nas. 2. aprila se nastavilo u studentskoj menzi. Pevali smo, vikali i sređivali su taj put. Bilo je velikih cevi za kanalizaciju, momci studenti… policija je bila dole kod studentske menze, a mi smo bacali cevi dole.
[…] Onda smo 11. aprila otišli kod tate u poseti [u zatvoru] u Mitrovici. Jer je tada bio u Mitrovici. 1. maja ‘81. su došli da me uhapse. Prvo nisam htela da, pošto nisam bila kući, dobila sam vest da su pretresli kuću i ostala sam kod ujke. Onda sam prešla na ilegalni život do 4. avgusta [1981]. Pokušala sam da odem vani. Moj cilj je bio da falsifikujem pasoš, ali nisam uspela. 3. avgusta sam donela odluku, rekoh, idem u zatvor nek me kazne koliko hoće završiću kaznu jer ovako u ilegalnosti se ne živi.
Hidajete Osmani Bitići je rođena 1957. godine u Makrešu, opština Novobrdo. 1975 – 1976. studirala je na Univerzitetu u Prištini, Fakultet za albanski jezik i književnost. Uhapšena je 1981. zbog političkog aktivizma i osuđena na dve godine zatvora. Godine 1995. zaposlena je kao učiteljica u školi “Fadilj Hisari” u Prizrenu. Nakon rata zaposlila se u osnovnoj školi “Hisen Redžepi” odakle je i izašla u penziju. Gospođa Osmani Bitići živi sa porodicom u Prizrenu.