Ovo je peta priča u nizu od deset priča o Pokretu pomirenja krvnih osveta 1990-ih godina. Pripovedači su Raif Musa i Valjdete Bajrami Musa, muž i žena, stručnjaci informacionih tehnologija iz Uroševca, koji su bili aktivisti Pokreta.
Lutfi Bajraktari drži konj na kojemu sedi Anton Çetta. Plešina, 1990. Fotografija: Lala Meredith-Vula.
Bio je jedan veoma interesantan slučaj u selu Zlatar, starac je bio veoma problematičan, i on bi terao njihove sinove, starac je bio problematičan, a kada je starac problematičan, njegovi sinovi su još gori, i zvali su nas… Održana su dva-tri skupa u selu Dardanija, oni bi nas zvali i mi kao Savet za pomirenje, oni bi nas pozvali da predstavimo skup, ne zato što smo završili te slučajeve, ti slučajevi su završeni od strane Saveta Vitine, ali smo bili pozvani da bi predstavili i istovremeno bi pozvali sve savete kada bi održali [skupove]. I mi smo išli tamo automobilom, i sad videli smo onog starca, koji je problematičan, moj prijatelj je sedeo s druge strane, ja sam vozio, a sa druge strane ulice je bio starac, istovremeno je dolazio veliki kamion, cisterna, i on nas je i video, i on… jer neki ljudi kad su pred masom vole da se ponašaju kao: “ja imam kontakte i znam ljude…” I on je hteo da nas pozdravi dok je kamion dolazio ovako, on nije ni gledao u kamion koji ga je mogao zgaziti, rekli smo mu: „Pazi, kamion, nemoj da izađeš na ulicu!“ Jedan ga drži za ruku ovako, rekao sam: „Neka ga ubije, šta će nam on?“ Znači, bilo je nekih smešnih scena ponekad, opuštajućih šala. Dosta smo se borili sa tim čovekom, on je bio veoma okrutan kao osoba i učinio je mnogo zla u svom selu, kao i van svog sela. Onda sam takođe čuo da je sarađivao sa srbima tokom rata i učinio je štetu. Mislim, čovek, ja verujem onom principu da postoje samo dve vrste ljudi na svetu: dobri i loši, ne postoje drugi, nema između, samo dobrih i loših, i on je bio među lošim.
[…] Onaj slučaj sa Minirom, onaj u selu Grebno, jedna naša drugarica je bila obučena u belo, imala je kovrdžavu kosu do ovde, u suknji i beloj bluzi, jedan rođak im je spalio štale za krave, on je bio pravi divljak, malo lud, nije bio psihološki dobro, i oni su sada njega oprostili, ali su rekli: „On će to ponovo učiniti“, oni su ga se bojali jer je bio takav tip osobe. Otišli smo da ga smirimo i on je rekao: „Ne“, rekao je on: „Ja ću im ponovo spaliti, odmah nakon što ga grade.“ […] Mi smo mu rekli: „Ovamo, tamo“, sada je profesor našao način i rekao našoj drugarici, našoj koleginici: „Doktorko“, kad je on rekao doktorko, on je stao i pogledao ju je. Ona je bila kovrdžave kose, stajala je ozbiljno, čak malo ljutito, obučena u belo, tamo vamo: “Da li ćeš mi dati inekciju?“ A on je bio odrastao čovek, oženjen: “Da li ćeš mi dati inekciju?“ On se plašio injekcija, i rekla je ona: „Da, onima koji prave probleme.“ I sad on je prestao, promenio se, postao je skroz druga osoba kad je saznao. A ona, ma kakvi, nije bila ni doktorka ni ništa, i ovde se sve promenilo i nikada više nije pravio probleme. Jer su njegovi rođaci, kome je spalio govorili: „Zvaćemo ti onu doktorku“, znači bilo je takvih slučajeva kada je i ovo imalo efekta, funkcionisalo je. Morao se naći trenutak.