Šesti deo
Adem Grabovci: Stalno smo učestvovali, stalno smo mobilizovali, ljudi su se javljali dobrovoljno da bagerima poravnaju i prilagode teren. Skoro svi mi iz uže grupe smo bili bivši osuđenici. I, koja slučajnost, sve nas je osudio sudija Uk Muća, koji je bio iz tog sela. I, došao je neko, nisam siguran je li bio Salih ili neko drugi, i kaže: “Uk Muća traži da se sretne sa vama, ukoliko vi dozvolite.” Mi mu rekosmo: “Mi, privatno nemamo ništa protiv Uk Muće. I tada smo mu jasno rekli , to mu kažemo i sada: naše angažovanje je u korist oslobođenja zemlje. Znači, ako je shvatio svoje greške i želi da pređe na našu stranu, na stranu naroda, slobodno neka dođe i neka da svoj doprinos.” I, on dođe, osećao se kao krivac, što je bilo normalno. Mi smo se sreli s’njime, malo popričali, pa smo nastavili sa poslom.
Svakodnevno smo se sastajali, pričali i delili uloge i odgovornosti. Najdekvatniji čovek za nas za vođenje skupa je bio Jašar Salihi. I, Jašar Salihi, zajedno sa Havom su vodili stvar. Mi ostali smo se bavili organizacionim poslovima, što je bila velika stvar, jer je bilo puno policajaca, koji su se maksimalno trudili da ometaju učešće, što je bilo i prirodno. Ali bilo je nemoguće sprečiti miting, jer ljudi su navali sa svih strana; dolazili su i sporednim putevima. I, tu su stigli. Kulminacija je dostignuta kada je pružena ruka pomirenja, kada su se ljudi direkno iz mase dobrovoljno javljali, jer mi nismo bili još stigli da ih posetimo, a oni su došli, izašli bi iz mase i dobrovoljno su pružili ruku pomirenja. To je dalo tu dodatnu snagu tom skupu, to je ojačalo naš Pokret za oprost krvi.
Nakon tog skupa, bilo je pokušaja da se ljudi uhapse. Ja i Mirvete Drešaj smo morali ići u Makedoniju, jer se tamo održavao jedan skup. Kada su nas pozvali tamošnji saveti, tamo su bili već održani skupovi u Tetovu, Kičevu, Gostivaru. Ali, i mi smo hteli malo da se sklonimo sa teritorije Kosova, da budemo manje primetni. Otišli smo u Čegrane, opština Gostivar, tamo se održavao jedan veličantsven skup na kome je došlo do višestrukog pomirenja. U poslednjem trenutku smo izbegli hapšenje jer su domaćini na vreme primetili šta se sprema, pa su nas povukli i zakamuflirali odećom. Tako smo izbegli hapšenje. Saveti za oprost su bili osnovani i u zapadnim zemljama, sve do Amerike, i njihov je doprinos bio ogroman.
Tokom organizacije skupova, jedno vreme su nam stizale pretnje u smislu hapšenja, da nas spreče u radu. Ali ono što je važno istaći za nastavak našeg rada je, uprkos tome što su se neki povukli, profesor Anton i profesor Cana nisu se nijednom odvojili od nas. Sećam se da smo zajedno sa profesor Canom kod Verat e Lukes, pošto je došla policija, blindirana kola i veliki broj policajaca su pošli prema masi želeći da uđu, ja, profesor Cana i nekoliko mladića, među njima i Džemajl Fetahu, smo stali pred blindiranim kolima. Znači, profesor Cana se nalazio među nama, nikad se nije odvajao. Prednji do tenka, blindiranih kola, se zaustavio tik ispred nas. Mi smo bili odlučili da se ne povučemo – mogli su proći samo preko naših tela. Tu je profesor Zekirja reagovao direkno i veoma oštro. Zatim, mi smo pozvali masu da se smiri i tako izbegli katastrofu koja se mogla desiti, moglo je biti mnogo ubijenih.
Profesor Anton i profesor Zekirja imaju velike zasluge za masovnost Pokreta za oprost krvi. Bili su jednostavni ljudi, to mogu slobodno reći, bili su sjedinjeni sa nama. Bili su spremni na svaku žrtvu zajedno sa nama. Mnogo puta profesor Anton nam se obraćao rečima podrške. Kad bi čuo kako se mi obraćamo medijima i kako ne ističemo sebe, on bi pitao zašto to ne kažete. Mi smo mu objašnjavali da postoji jedno pravilo, da niko od nas nema prava da kaže: “Mi smo to uradili!” tako da bismo nastavili : “Profesore, ovo je studenstki pokret, pokret mladih. Mi ne zelimo da podstičemo strasti, da se neko oseća manje zaslužnim od drugog. Svi smo zaslužni. Naš cilj je da uspemo, tako da ukoliko mi sada počnemo da se busimo u prsa, da smo mi ti koji smo prvi ovo započeli, onda bismo mogli da izazovemo nezadovoljstvo i teško bismo mogli održati ovu atmosferu.”
Profesor Anton nam je pričao o ulozi pojedinca. Mi smo mu rekli: “Mi imamo vas.” On reče: “Ja sam star. Ova zamlja ima potrebe za novim licima, za nove ličnosti.” Mi: “Ima vremena za njih, profesore.” Profesor Anton je stalno ponavljao: “Ja se osećam mnogo srećnim među mladima. Ovo je inicijativa studentske omladine iz Peći i političkih zatvorenika” – to je navodio veoma jasno- “i svi mi njih podržavamo.” To je imalo uticaja, tako da su se duhovi smirili, ali to nam je i dalo snage, ne samo nama, već i čitavoj studenstkoj omladini i građanima Kosova.
Tim rečima i takvom iskrenošću profesora Antona uspeli smo da naš Pokret pretvorimo u svenarodni pokret. Ima dosta tih događaja koji dokazuju kako se tada radilo: održavao se jedan veliki skup u Rugovu, u Peći, kada je trebalo da dođe do pomirenja velikog broja porodica; kada smo bili obavešteni da nam je policija preprečila sve puteve, profesor Zekirja Cana nas je uveo u svoja kola i sam vozio pravo do mesta gde je trebao da se skup održi. On se nije uopšte obazirao na policiju, nije se obazirao na nju, niti je zazirao od opasnosti, tako da smo zajedno stigli na dogovoreno mesto gde se održavao skup.
Imamo i mnoge uspomene na profesor Antona. Obično, on je folklor poznavao veoma dobro. Njegovo poznavanje uzrečica i izreka je bilo nesvakidašnje. Ali mi smo bili malo rezervisani, mi grupa iz Peći. Bio je veoma slobodan u odnosima sa Savetom iz Đakovice. I, jednom, drugovi iz Đakovice su rekli… Bili smo organizovali neku sedeljku, nakon skupa u Smoljicama, negde u okolini Đakovice, koji je bio, takođe, masovan skup. Mnogi aktivisti kao što su Šefćet Vokši, Miradija Murići, Suljejman Ljoka, Iljir Bitići i mnogi drugi su nas pozvali: “Dođite noćas da vidite kako dobro mi prolazimo sa profesor Antonom, jer vi poznajete samo jednu stranu profesora Antona.” Mi smo stigli tamo, ali profesor Anton nas nije primetio, tako da kad su počele šale i priče, mi smo tu videli jednu drugu atmosferu, jednog drugačijeg Antona:“O bo, bo, pa vi ste ovde?” reče on, kad nas je primetio. Stvarno se stvorila jedna atmosfera u kojoj se profesor Anton predstavio kao veoma neposredna ličnost.
Često puta smo išli sa profesorom po selima ili po pojedinim kućama; tako da je bilo slučajeva kada smo po nekoliko puta išli jednoj te istoj porodici, tako da smo kod jedne porodice išli čak 72 puta dok nam nisu pružili ruku pomirenja, dok nisu oprostili krv. Zatim bismo uzimali hranu i kolima krenuli dalje. Kad se nakon vremena profesor navikao na naša pravila, reče: “Ja sam sa velikim zadovoljstvom prihvatio vaša pravila i ja se osećam kao deo vas.” Osim što je bio profesor, veoma dobar vaspitač, on je bio i drug, čovek koji se znao prilagoditi svim uzrastima.
Zatim, na čitav ovaj proces su znatno uticali profesori Anton i Zekirja Cana, ali i neki drugi, kao i predstavnici međunarodnih medija kojih je bilo mnogo i koji su pratili naše aktivnosti, jer je naš Pokret postao veoma interesantan i masovan. Sve je interesovalo šta se zapravo događa. Ali, sa nama je već tada bio i veliki naučnik, profesor Anton. Sa sobom smo imali i istoričara Zekirja Canu; bili su tu još Muhamet Piraku, Muj Rugova i Agim Vinca, i mnogi drugi profesori koji su nam stvarno pomogli plasirajući informacije u celom celom svetu. I ovo dokazuje koliko je Pokret za oprost krvi uticao na mnoge segmente.
Takođe, što je bilo veoma važno: kako je vreme prolazilo i Pokret postao sve masovniji, a ljudi s kojima smo tu radili su bili ljudi od poverenja, kao što su bili Džemajlj, Skender Čeku i mnogi drugi, počeli smo da razmišljamo i o nekom novom vidu organizovanja. Jer, tokom angažovanja u Pokretu, preko dana smo imali problema, ali smo se u noćnim časovima slobodno kretali. Iako je jedno vreme bio proglašen policijski čas, mi smo se ipak kretali i nigde nismo nailazili na policiju. Mi smo znali da kažemo da je noć naša, a da je dan za policiju, tako da smo se radije kretali noću nego danju. Ali, osećala se potreba da se sve to podigne na jedan viši stepen. I to smo istakli tokom razgovora u Narodnom pokretu, jer na kraju krajeva, iza nas je stajao Narodni pokret, i mi smo svi bili deo Narodnog pokreta.
Ermira Krasnići: Kojih godina se to odvijalo?
Adem Grabovci: Da, bila je to godina pomirenja; mi smo proglasili, mi smo doneli odluku da godina 1990 bude godina pomirenja. Na kraju ’90-te, mi smo se našli pred drugim aktivnostima. Mi smo znali da treba masu zadržati u tom mobilnom stanju uz jedno novo organizovanje, da bi zadržali narod jedinstvenim, da uspostavimo nove mostove prijateljstva, saradnje i zbližavanja. Pronašli smo novi vid solidarnosti, jer smo bili svesni da su te, ’90-te, zatvorene sve naše institucije. I, mi samo sprovodili metodu, jednu novu akaciju koja se zvala: “Porodica pomaže porodicu”. Cilj je bio uspostavljanje novih mostova saradnje, stvaranje novih prijateljstava koja će nam kasnije mnogo poslužiti. Jedna porodica iz Peći je imala obavezu da pomogne jednu porodicu iz Šalje u Bajgori, recimo, u okolini Mitrovice, ili oni iz Mitrovice u Peći. I, na taj način sva mesta smo međusobno povezali. Tako su stvoreni mostovi saradnje dok smo uspeli da održimo pažnju naroda i da ga mobilišemo, da očuvamo to jedinstvo.
Zatim, druga aktivnost koja je vrlo pažljivo smišlena: indentifikovanje pojedinaca koji bi bili spremni za dalje delovanje, za krajnju akciju. Jer, videlo se da oružani rat nema alternativu. I, mi smo organizovali stražu po selima. Mislili smo da treba da imamo nekakav mehanizam za regrutaciju, da ga tako uslovno nazovem, što bi posle omogućilo stvaranje oružanih jedinica ili oružanih grupa. Jedan od mladića koji je direkno za to bio odgovoran je bio narodni heroj Džemalj Fetahi, koji je imao podršku Skender Čekua.
Bio je tu Isa Baljaj i nekoliko mladića iz opštine Peć. Oni su imali pravo da izvrše regrutaciju i da formiraju grupe,kao i da koordinišu njihov rad. Imali smo nekoliko sastanaka u… obično smo koristili jedno selo u kome smo se osećali najsigurnije, u Radavcu kod Peći. Obično smo koristili mejtep[1], mesto koje je koristilo svima; znači hodža nam je to omogućio, ali i u odama porodice Bajraktari, Đuraj, Eljezaj i u nekim drugim porodicama, koje su nas ugostile kada smo imali sastanke, kada smo vodili osetljive razgovore sa posebnim grupama, i kada smo razgovarali o načinu organizovanja straža čiji je prevashodni cilj bio da se zna ko se kreće po selu.
Ali, vremenom je to postalo opasno jer je Srbija postala svesna toga. Trebali smo raditi u najvećoj tajnosti. Mnogi od tih momaka su bili izloženi opasnostima, kao što je Džemajlj Fetahi, jer je počeo lov na njih. Džemajlj je morao da pređe u ilegalu. Zatim je i Hava morala da pobegne. Bio je to kraj ’90-te i početak ’91-ve godine, kada je znatan deo nas morao da ide u izganstvo. I jam sam morao da pobegnem u inostranstvo. Cilj je bio da i tamo… održali smo tamo nekoliko sastanaka sa profesor Antonom, Zekirjajem, Murat Bejtom i Muj Rugovom u Nemačkoj, Austriji i Francuskoj. Nekolicini nas je onemogućen povratak na Kosovo, tako da smo bili primorani da tražim azil. Ja i drugi smo tražili azil u Švajcarskoj.
Ermira Krasnići: Koliko ste vremena boravili u Švajcarskoj?
Adem Grabovci: U Švajcarskoj sam boravio sedam ili osam godina, ako računamo kalendarsku godinu. Moj boravak u Švajcarskoj je bio povremen jer sam stalno bio na relaciji Švajcarska-Kosovo. Ali, za razliku od redovnog dolaska, ja sam dolazio pod drugim imenom, sa tuđim dokumentima. Dolazio sam ilegalno. Izvršavao sam zadatke koja mi je dala organizacija, Narodni pokret u Švajcarskoj. Zatim bih se opet vraćao na Zapad, pa tamo radio na organizovanju Pokreta i na ono što nas je čekalo.
U okviru Pokreta su postojali i posebni sektori. Pokret je stalno mislio da će jednog dana neizostavno doći… da će zadnje sredstvo biti oružani rat, zbog toga se stalno razmišljalo u tom pravcu. Stalno je unošeno oružje na Kosovo. Jedan od ljudi koji je svoj zadatak izvršio sa velikom požrtvovažnošću je bio Skender Čeku.
Pokret za oprost krvi je nastao u vanrednim okolnostima: tokom protesta. Da bi sačuvao u životu mobilizacijski duh, mi smo našli način, najpravedniji, najhumaniji i najpatriotskiji način. Kad gledamo sa humane strane, nema ničeg humanijeg, ničeg ljudskijeg od očuvanja ljudskog života: znači, da pomirimo zakrvljene, da prekinemo bratoubistvo; patriotsko, nema ničeg patriostkije nego sačuvati ljudske živote, da ih mobilišeš, da ih pripremiš za ono što će se desiti – za oružani rat. Naš moto je bio: pružanje ruke izmirenja nije glavni cilj, već glavni cilj je priprema za oružani rat.
Drugo, takođe naš moto, od početka naše akcije,negde krajem ’89-te, mi smo odlučili da godina 1990. bude godina oprosta krvi. Savet neće raditi nakon isteka ovog mandata. Počeo je, tako je sudbina htela, u mojoj sobi u Peći, na periferiji. Ostali učesnici, odnosno inicijatori su bili Ibrahim Drešaj, Hava Šalja, Ljuljzim Etemaj, Mirvete Drešaj. Kod mene kao gosti su bili Fljamur Gaši i Serbeze Vokši. Bio je i Bajram Kurti koji nam je pružio izuzetnu pomoć: koristili smo njegova vozila, kola – sve nam je stavio na raspolaganje, i od braće. I njegov brat, koji je bio policajac, nam je pomogao u svakom aspektu. Zatim je bila učesnica i moja unuka Ljulja, jedna vredna aktivistkinja koja je radila uglavnom sa Ljuljzimom, Mirvetom, Ibrahimom i ostalima.
Ali, bio je i moj brat, sada pokojni, koji nas je snažno podržavao i moralno jer je imamo iskustva i relativno dobro je poznavao običaje u odama. U jednom trenutku nam se obratio: “Idite hrabro, jer cilj kome težite će se uspešno ostvariti.” Jednom drugom prilikom je rekao: “Vama su potrebna i sredstva, pare. Ja trenutno nemam više, ali raspolažem sa rezervnim porodičnim fondom.” U to vreme nam je dao hiljadu i petsto maraka. Bila su to skoro jedina sredstva koje smo dobili, osim onih koje su iz Švedske poslali naši zemljaci preko Nasim Haradinaja. Uglavnom, ostale troškove smo pokrivali na dobrovoljnoj bazi. I to je bila ta godina pomirenja. Kraj 1990. je bio završetak naše akcije. Naša odluka je bila: “Mi nećemo tražiti ruku pomirenja tamo gde ima novih ubistava, jer ako nastavimo sa ovim mehanizmom, mi ćemo se pretvoriti u podstrekivače bratoubistava. Znači, mi smo završili. Jer, ljudi mogu pomisliti: sada postoji mehanizam, Savet za oprost krvi, mi možemo i dalje da se međusobno ubijamo, pa će nas izmiriti. Ne!”
Mi smo iznalazili druge forme, kao što sam već pomenuo : “Porodica pomaže porodicu”. Bio je tada Rešat Nurboja, koji je imao ideju koju smo podržali svi, i Jahja Luka. Solidarisanje sa onima koji žele da se vrate: bio je napravljen neki registar ljudi koji su se bili odselili odavde, pa je bilo onih koji su poklanjali zemljišta za izgradnju kuća za one koje žele da se vrate, bilo iz Turske, bilo iz drugih zemalja. I, ta je solidarnost imala veoma pozitivan odjek. Tokom ovog perioda, takođe smo razgovarali o vojnom angažovanju na najvišem nivou, kao “Seoske straže”, ali, nažalost ovu ideju su preuzeli neki drugi, van našeg jezgra, tako da je ona degradirana.
Takođe, tokom perioda oprosta krvi, imali smo i jednu veoma važnu akciju: mobilisanje za proglašenje nezavisnosti Kosova, znači 2. jul, kad smo u saradnji sa gospodinom Rugovom u to vreme, i u koordinaciji sa poslanicima Skupštine Kosova, koju smo ostvarili zajedno sa Ethem Čekuom preko poslanika Muhamed Bicija i Adem Mikulovcija i još nekih poslanika. Tražili su od nas jedan broj potpisa, neku vrstu referenduma. Mi smo iskoristili postojeće mehanizme koje smo imali u svakom naselju i u svakom selu i u rekordnom roku smo prikupili više od osamsto hiljada potpisa, i to smo dostavilii poslanicima skupštine. Bio je to referndum, koji je trebao da posluži poslanicima da se pozovu na volju naroda, jer su svi bili za proglašenje nezavisnosti. I to se dogodilo.
Objasnili smo našu ideju predsedniku Rugovi, sada pokojnom; to se desilo u njegovoj kući. Na početku akcije oprosta krvi mi smo se sa Ibrahim Rugovom sastajali dva ili tri puta nedeljno. I Saveti za oprost krvi su uticali na formiranje i masovizaciju Demokratskog saveza Kosova. Svi ovi Saveti koji su bili osnovani u svakom naselju i u svakom selu su postali deo organizacione strukture Demokratksog Saveza Kosova. I svi su, bez izuzetaka, dali svoj doprinos njegovom jačanju, jer je Demokratski savez u to vreme bio zajdenički front. To smo, verujem, iskoristili na izuzetan način. To je bio razlog zašto smo se mi stalno sastajali sa Ibrahim Rugovom.
Zatim, tu su bili aktivisti koji su dobijali konkretna zaduženja. Izabrani su predsednici na nivou Dukađinija, ali i na nivou zemlje, kao što je bio Šaban Manaj, jedan istaknuti aktivista tokom oprosta krvi i koji je bio u ilegali. Bio je i Ram Beriša koji je deloavo u Istoku, istaknuti aktivista, i veoma hrabar, sa kojim sam tokom ilegalnnog delovanja imao direkne kontakte, ali koji je i tokom oprosta krvi nesebično pomagao. Bili su tu i Nezir Gaši, doktor Mustafa Ademi, Riza Krasnići i mnogi, mnogi drugi koji su dali veliki doprinos. Naše sastanke sa tadašnjim predsednikom Demokrstkog saveza Kosova smo na početku održavali u sedištu Demokratskog saveza, ali vremenom su nas uputili da se sastanemo i na drugim mestima, tako da smo se nekoliko puta sreli u krugu njegove porodice, u njegovom stanu u Ljakrištu[2].
Najvažiji sastanak za mene je bio kada smo se s’njim sastali da mu izložimo ideju o proglašenju nezavisnosti. Orazložili su je Hava Šalja, Ethem Čeku, bio je Ibrahim, bila je, ako se ne varam, i Mirveta, nas petoro smo elaborilali našu ideju. Mi smo mislili da tadašji poslanici, kao, uslovno rečeno, predstavnici naroda, da se pozovu na potpise, jedna forma referenduma, i da proglase nezavisnost. Mi smo bili svesni da će policija preduzeti mere, znali smo da vlast neće sedeti skrštenih ruku. Policija će intervenisati, ali mi smo bili spremni. Znači, Narodni pokret, koji je u to vreme bila ilegalna organizacija, je bila spremna da pritekne u pomoć zajedno sa narodom, pogotovo studentima, da bi zaštitila poslanike. Mi smo bili predvideli da će u pomoć policiji priskočiti i vojska. U jendom trenutku nas je gospodin Rugova prekinuo rečima: “Šta će se onda dogoditi?” “Pa, normalno da će biti ubijenih, da će biti hapšenja. Neko će imati tu sudbinu, ali to je cena za slobodu.” U tom trenutku je zastao i zamislio se.
Ali, ipak, mi znamo kako su se odvijali događali. Ovim hoću da kažem da Pokret za oprost krvi nije bio samo Pokret za izmirenje, već ja bio Pokret čiji je cilj bila opšta mobilizacija koja se odrazila na različite načine, na čitavo stanje i u čitavom društvu. Nakon završetka akcije izmirenja, mi smo bili primorani da odemo vani. Kada sma odlazio, moj stav je bio da ja ne ostanem na Zapad, jer i kada sam bio zatvorenik, imao sam ponudu od policije da pobegnem, ali sam smatrao da je neophodno da ostanem na Kosovu. Nakon odlaska ja sam sanjao, kao i ostali, da se vratim na Kosovo.
Nisam mislio da ću se angažovati u inistranstvu, ali u tom trenutku, posebno u Švajcarskoj, Pokret je bio veoma rascepkan. Bio je to početak pluralizma, osnivanje Demokratskog Saveza i drugih partija koje su Pokret smatrale ekstremnom snagom, ideološkom, itd. I, što je bilo pravo čudo, oni koji su taj Pokret nekada optuživali za nacionalizam, irendentizam i antikomunizam, sada su ga optuživali za marksizam-lenjinizam i tako dalje.
Ipak, to je bila jedina organizacija koje je bila pravilno orijentisana, jaka, i koja je predviđala korišćenje svih sredstava da bi se postigao cilj. U programu Pokreta, osim političkog faktora, koji nije bio uopšte diskutabilan, bio je i jedan poseban vojni sektor. I, stalno smo navodili, da bez kombinovanja ova dva sektora ne možemo ostvariti slobodu, što je i vreme dakazalo.
Nakon nekog vremena provedenog u Švajcarskoj, jedan od drugova sa kojim sam bio u zatvoru, Bardulj Mahmuti, je došao u ime Pokreta, i zahtevao od mene da se priključim pokretu. Razloga je bilo dovoljno, još više nakon njegovog razgovora sa Afrim Žitijom, Fadilj Vatom i sa nekim drugima. I, ja sam pristao da se angažujem. Narednih dana ja sam izabran za predsednika ogranka Narodnog pokreta u Švajcarskoj i član predsedništva pokreta za dijasporu. Započeo sam svoju aktivnost uz pomoć saradnika, Ali Ahmetija, koji je u to vreme bio potpredsednik, sekretara Aguš Buje, zatim, tu je bio i Bardulj Mahmuti, tu je bio i Jašar Saljihi i mnogi drugi, sa kojima samo oživeli Pokret u Švajcarskoj što je imalo odjeka i u čitavoj dijaspori.
Znatno je uticala i činjenica da smo ja i Jašari bili imena koja su doprinela Pokretu za oprost krvi, uživali smo poštovanje i poverenje kod masa. Počeli smo masovizaciju Pokreta. Nakon nekog vremena sam zadužen da stvorimo fond za pomoć porodicama političkih zatvorenika, što je bila maska za osnovanje fonda za rat. Bio sam zadužen da održavam veze dva sektora koji su bili unutar Pokreta, političkog i vojnog, unutar zemlje i sa Kosovom. Sama priroda sektora gde sam se nalazio, za održavanje veze, je bila takva da sam ja bio primoran da često puta dođem na Kosovo ilegalno.
I, za to vreme ja sam održavao razne sastanke, sreo sam se i sa bivšim predsednikom Rugovom i sa drugim ličnostima sa kojima sam se upoznao tokom oprosta krvi. Obaveze koje sam preuzeo od organizacije sam prihvatio bez ustezanja, bez obzira na sve opasnosti, jer sam ilegalni ulazak na Kosovo, gde je bila srpska vlast, je bio velika odgovornost i bio je veoma opasan. Ali to sam preuzeo na sebe, i to sam uspesno završio. Znači, ja sam otišao u Švajcarsku, krajem 1990, ili ’91-ve. Prvo sam ja otišao, a nakon nekoliko meseci je došla i žena. Ja sam se vratio na Kosovo ilegalno prvi put sa dokumentima koje mi je doneo Skender Čeku. On je održavao autobusku liniju za Švajcarsku, Cirih-Priština, zajedno sa bratom od strica Džaferom. Oni su prevozili literaturu ali i oružje iz Ciriha. Desilo se da su zatvarani nekoliko puta, Džafer, pa Gzim Avdimetaj i pri tome su bili izloženi neljudskim torturama. Ali, i pored toga, oni su nasatvili svoj posao.
Prvi put sam ilegalno putovao sa Skender Čekuom, bez ikakvog problema. Stigao sam, izvršio sam zadatke kojima sam bio zadužen. Ja sam kontaktirao ljude sa kjojima sam radio u Pokretu, ali i neke druge koji su bili spremni da doprinesu Narodnom pokretu Kosova. Razgovarali smo o budućim koracima i, normalno, ja sam se vratio. Drugi put sam došao preko Albanije, mislim da je to bilo krajem ’91-ve… U Albaniji sam se sreo sa Sami Kurtešijem, posle obduspersonom, drugom iz zatvora koji mi je dao pasoš njegovog brata. Sa tim pasošem sam ušao iz Makedonije. Interesantno je da smo tada išli preko graničnog prelaza Debar, Samija je poznavao taj kraj a sa nama je bio i Kastriot Redža, iz Debra, bivši politički zatvorenik.
Kad smo stigli na granicu, prelaz se proširivao i tu smo zatekli dva radnika. Samija reče: “Idemo u carinu, pravo kod policije sa pasošima.” Rekoh: “Dobro, Samija, ja ću ići ovuda, ponašaću se kao da sam inženjer,” jer je tu bilo radnika. I tu sam ja počeo da izigravam radnika, tobože kontrolišem radove, i išao polako prateći kretanje policije – video sam da nisu ništa prmetili. Samija je ušao kod njih, brinući o tome šta će se desiti sa mnom. Njega su zadržali na ispitivanju dosta dugo. Čim se pojavio povoljan trenutak, ja sam slobodno prešao granicu. Kad samo prešli granicu, ja sam zadirkivao Samiju , ali i on mene: “S kim ja putujem? Je si li ti njihov, a?” (smeje se) “Da”, rekoh, “država je naša.”
Nastavili smo sa Samijom do porodice Kastriot Hadži Redže. Odatle smo otišli do Kumanova, pa zatim preko Preševa i Bujanovca. Zatim, autobusom za Prištinu. Kad smo ušli u autobus, ja sam seo pored jednog policajca, dok je Samia seo na drugo mesto, i, tobože, čitao novine. Ja sam potražio novine od policajca i započeo razgovor sa njim. Kad je u autobus ušla policija, ja sam bio jedini koga nisu kontrolisali, zbog toga što sam bio sa policajcem.
Treći put kad sam ušao, bio sam sa Ramadan Avdijom, uzeo me je sa sobom. Iz Švajcarske sam došao sa Šaban Avdijom, njegovim kolima, preko Tetova. U Tetovu nas je dočekao Ramadan, bio je sredio dokumenta i sa tim tuđim dokumentima smo prešli granicu. Kada smo naišli na jedan post blok policije, ja sam dao pasoš, već sam se pomirio sa sudbinom. Ali, Radamadana su izveli iz kola, kontrolisali su ga, proverili, dok sam ja prošao bez problema, tako smo stigli na Kosovo. Zatim smo nastavili za Peć i u mesta gde smo trebali ići.
Posle smo nastavili život i aktivnosti u Švajcarskoj. Nakon inspekcije stanja na terenu, zajedno sa Ramadanon i drugima, zaključili smo da je neophodno da se održi jedan zajednički sastanak Pokreta na Kosovu i Pokreta iz inostranstva. Odredili smo mesto okupljanja u Kičevu, u selu Kolare, gde je održan sastanak Pokreta u kući jednog našeg druga iz Kičeva, kome sam zaboravio ime. Tu su se sastali predstavnici, ili delagati, ako mogu da ih tako nazovem, Pokreta iz Kosova, iz drugih mesta tadašnje Jugoslavije, iz zapadnih zemalja. Tu smo izabrali zajedničke organe, raspravljali na široko i nadugačko. To je bio, tako reći, prvi zajednicki sastanak na kome je odlučeno o Pokretu na opštem nivou: i na Kosovu i u dijaspori.
Ermira Krasnići: Koje godine?
Adem Grabovci: ’92-93-će, ukoliko se dobro sećam, ukoliko ne grešim. Mogu se proveriti ovi datumi. Tu je i doneta odluka da se pređe na vojno organizovanje. Ovde mogu slobodno reći da je tu bio početak osnivanja Oslobodilačke vojske Kosova, što je bila i jedna organizaciona forma. I, nakon toga smo održali jedan sastanak u Švajcarskoj, kada su i počeli prve oružane akcije. Tada je i objavljena prva izjava da je doneta odluka da se sve oružane grupe objedinjuju u Oslobodilačku vojsku Kosova.
Ermira Krasnići: Zašto kažete sve oružane grupe?
Adem Grabovci: Bilo je jedinica koje su delovale protiv Pokreta, ali je bilo neophodno da vojni sektor koji je delovao unutar Pokreta bude objedinjen. Mi smo kao politički sektor imali zadatak da organizujemo, da održavamo kontakte i veze sa političkim delom, dok je poseban sektor bio vojni sektor, na čelu sa Azem Suljom, Džavit Halitijem i Ali Ahmetijem. U političkom sektoru smo bili ja, Emruš Džemajlji i Gafur Elšani, nas trojica. Naš je zadatak bio da sve one mladiće sa kojima smo bili u kontaktu a koji su tražili da da se angažuju u ovom polju i koji su imali predsipozicije za to, da ih orijentišemo u vojni sektor. Političke aktivste su upućivali na naš sektor. Znači, mi smo bili jedno zajedničko telo koje je delovao unutar Narodnog Pokreta Kosova.
Zatim smo osnovali fond; bila je neizostavna potreba da se osnuje fond, znači vojska bez finansija, bez oružja, ne može da… videli smo da je neophodno da se osnuje fond u Vinterturu, u Švajcarkoj. Osnivači ovog Fonda su bili, pored mene, Jašar Saljihi i Aguš Buja. Zatim smo radili na njegovom omasovljenju širom dijaspore. Tako je počelo i prikupljanje sredstava i drugih stvari, za jedinice koje su delovale unutar zemlje.
Do momenta kada je počela da deluje Oslobodilačka vojska, do tada sam ja delovao u ilegali. Godine ’97-98-me, vratio sam se na Kosovo i ostao malo duže. Nakon bitke u Prekazu, ja sam se definitivno vratio i pridružio se Oslobodilačkoj vojsci Kosova. Bio sam član Glavnog štaba. Bio sam izabran za glavnog šefa G1-prve uprave, bila je jedna og glavnih uprava koja se brinula o organizaciji, strukturi Oslobodilačke vojske Kosova, do Sporazuma u Rambujeu.
U Rambujeu je odlučeno, tu je potpisan sporazum. Posle je usledila intervencija NATO-a, onda – kraj, odnosno, oslobođenje zemlje. Jedna od odluka je bila i formiranje Vlade Kosova, koja je poznata pod nazivom Privremena vlada. Ja sam bio izabran za ministra finansija u Vladi Kosova, tako da sam posle nastavio da radim u Vladi. Nakon rasformiranja Privremene vlade…
Ermira Krasnići: Koje godine?
Adem Grabovci: UNMIK je došao 2000-te, znači, tu ’89-2000-te, u tom periodu, da, ’99-te, posle ‘99-te. Nakon dolaska UNMIK-a osnovane su zajedničke strukture, od domaćih i međunarodnih predstavnika. Demokratska partija me je imenovala za koopredsednika Departmenta za trgovinu i indistriju, nešto kao ministar za Trgovinu i Industriju, ali u vreme UNMIK-a oni su bili organizovani kao departmenti.
Nakon zavrsetka mandata, formirali smo Demokratku partiju, znači, ’99-te. Ja sam bio jedan od osnivača , kao što ste primetili, ja sam doprineo osnivanju Oslobodilačke Vojske Kosova, konstituisanju i organizovanju fonda, zatim i jedan od… doprineo sam i osnivanju Demokratske partije Kosova, gde sam prvo bio biran za sekretara za finansije kao deo dobro organizovane strukture, sa svim sektorima koji su trebali biti. Zahvaljujući mojim saradnicima koje sam imao i koji su me pratili čitavo vreme, ja mislim da sam donekle bio uspešan. I sada kao poslanik, kao šef parlamentarne grupe u dva mandata, mislim da ćemo završiti sa uspehom.
[1] Islamska verska škola
[2] Ljakrište- Kupusište, gradsko naselje Prištine
