Ovo je sedma priča u nizu od deset priča o Pokretu pomirenja krvnih osveta 1990-ih godina. Pripovedači su Raif Musa i Valjdete Bajrami Musa, muž i žena, stručnjaci informacionih tehnologija iz Uroševca, koji su bili aktivisti Pokreta.
Skup u Plešini, 1990. Foto kredit: Ljalja Meredit – Vulja
Zahvaljujući ljudima iz sela, i članovima rukovodstva DSK tog vremena, interesanto smo organizovali jednu akciju u Plešini. Radili smo, tri dana smo… pripremali smo gde i kako će se skup održati, i kako ga organizovati na onaj način na koji niko ne bi mogao da nas prekine, i kako ne bi policija razumela da se održava skup. I mi smo održali skup na jednom mestu tamo gore, možda si videla video {obraća se sagovornici}, gore je, i dosta je daleko od sela. Profesori i ljudi koji su dolazili iz Prištine su parkirali sve automobile u dvorištima kuća u selu, i policija je došla u selo, došla je do škole, i oni su gledali, jer su oni bili obavešteni, kada su došli, videli su da je bilo mirno, nije bilo ničega. Onda su se vratili. Bilo nas je 10.000, ali smo imali i sigurnost i sve ostalo, to je bilo organizovano, iako ne sa, sa telefonima kao sada.
Fotografija je od kučnog arhiva Raifa i Valjdetea Bajrami.
Imali smo put kroz koji bi morali da odvedemo profesore od skupa da bi ih policija ne bi odvela, nismo bili zabrinuti za sebe, ali smo u isto vreme, ovde postupali na isti način. Profesor Ismailj Hasani, Šefki Hasani i Seljatin Šećiri su tri osobe koje su nam stalno pomogli, mi… to ni nije bilo lako za njih, da preuzmu rizik da ostanu bez posla i ostave porodicu u opasnosti, i zato smo uvek imali za cilj da ih zaštitimo. U suprotnom, na skupovima tu i tamo smo uvek planirali da se osporimo, da postanemo njihov oklop, da preuzmemo situaciju u svoje ruke: „Ovo je od mene, to sam ja uradio.“ Na taj način, možda zato što smo bili mlađi, malo mlađi i nismo imali [straha] u tom smislu, nismo znali da se bojimo. [Profesor] ima porodicu, ima položaj, to je malo drugačije. Mi nismo bili faktor u tom smislu, mi nismo uopšte bili angažovani u politici u odnosu na njih, za njih je drugačije.
Kao što je opisano u odseku koji sledi, Anton Četa je na konju, na putu do Krojet e Pajtimit. Foto kredit: Ljalja Meredit – Vulja
Znači, shvatili smo da je policija došla, neko je došao i rekao nam je da je takav [zajednički] stav, i profesora [Antona Četu] smo zamolili da na konju prelazi put jer je litica bila vrlo strma i bilo je teško za profesora da korači put do Krojet e Pajtimit [Proleće Pomirenja], to mesto se i dalje zove Krojet e Pajtimit, tako je nazvano, posle ovog događaja tada. Nalazi se negde iznad sela Pleshinë e Eperme [Gornja Plešina], postoje jedanaest izvora u tom mestu, to je vrlo lepo mesto. […]
Mi bi obično završili [pomirenja] krvnih osveta ranije, mislim nama bi oprostili krv i mi bi uzeli beleške i rekli: „Kada organizujemo skup, hoćete li prisustvovati?“ Uzeli bi njihovu potvrdu i rekli: „Mi ćemo vas obavestiti.“ I naravno, za one koji nisu hteli da prisustvuju, držali bi smo samo beleške. Isto je bilo i ovde u selu Plešina, mislim, ta [pomirenja] krvnih osveta su bila završena, oproštena. Ali smo hteli da ih poštujemo uz prisustvo profesora, uz prisustvo profesora plus gomile ljudi, kako bi oproštaj krvi bio više zanimljivi, kako bi njen odjek uticao na druge, zato smo uvek težili da ih razglasimo i slično, kako bi se stvorio odjek za druge.
Skup u selu Plešina se dobro odvijao, profesor Anton Četa je govorio, dr. Drita Statovci je govorila, član Akademije Mark Krasnići je govorio, Don Luš Đerđi je govorio, hodža [Idriz] Kokruki, supruga Hodže Kokruki, Fatime Kokruki , Maja Fiš je govorila, ona je novinar BBC-a koju je Ljalja Vulja dovela, i ona je govorila u svom jeziku, ona je mogla da govori jedino dve-tri reči na albanskom. A onda, pomenuo sam Luš Đerđija koji je govorio, Mula Dževat Krueziu je govorio, oni nisu učestvovali u porodici… U svakom slučaju, profesor Ismailji je govorio u ime Saveta [za ljudska prava], a ja sam pozvao one koji su trebali da se pomire.
Fotografija je od kučnog arhiva Raifa i Valjdetea Bajrami.
I posle skupa smo otišli u porodici Bajraktari, onome ko je oprostio veoma težak slučaj krvi, on je služio večeru za uspomenu, znate. Dok su profesori još uvek bili živi uvek su pominjali tu porodicu, njihovo slavno gostoprimstvo, i ostali su tamo do negde oko jedanaest sati uveče, tako smo se dogovorili kako da izbegnemo policijsku kontrolu. A onda, oni su otišli automobilom, znači, sa pratnjom, dva automobila su pratili jedan automobil profesora. Oni su bili organizovani kao vojska, možda nismo znali mnogo o strategiji, možda ne bi ni danas znao šta sam tada znao, ali sam bio mlađi. Bilo je dobro, znaš, to je dobro proteklo, i bilo je tri-četiri kamere koje su snimale, bilo je mnogo fotografija.