I, posle smo počele ponovo u Dragašu, i, po prvi put žene počeše da reaguju:“Hej more!” Mi nismo znali šta će drugi deo da odluči, mislim na onaj deo koji je išao u Zlatibor na skupove, oni su se nešto dogovarali, organizovali, ali mi smo imali druge brige. Počesmo mi da se međusobno dogovaramo kako da nastavimo posao. Nismo imali nijednog zaposlenog lekara, nemamo ga ni danas. Bilo je manjka kadrova u mnogim profesijama: nije bilo psihologa, bez advokata, bez… ali mi postavismo sebi zadatak da preduzmemo nešto. Znale smo da je obrazovanje i zaposlenost žena nikakva i da je svest kod građana i kod žena na nezadovoljavajućem nivou. Reći ću vam nešto: Opština Dragaš ima žena {broji na brste} veoma intelegentnih, veomaradnih, veoma vaspitanih,veoma ljubaznih, one su vrlo dobre majke ivrlodobre sestre, ali, to za mene nije dovoljno jer deo koji odlučuje nema pojmao broju žena, ne u smislu postotka, veću smislu da ne zna tačan broj žena koje bi trebale da budu aktivne. Možda su žene unutar porodica dobro organizovane, ali one van porodica uvek izlaze uz pratnju, uvek treba dodatnih troškova…uvek treba nekoga moliti, uvek treba biti veoma…
Dok se ovde osećao manjak kadrova, u mojoj Opštini odakle sam došla to nije bio slučaj. Mi, koleginice smo uvek razgovarale o tome da nešto treba učiniti, da je vreme da izađemo na površinu, a ne da nastavimo da radimo u tišini kao do sada, ne za slavu već treba početi da menjamo nešto. Ne možese više tako, mi smo obavezne, mi smo danas slobodne, danas se moramo potruditi još više.
Ja sam imala sreću da moja koleginica i glavna sestra, znači moj šef, bude gospođa Nedžipa Beriša, žena palog borca, Ruždi Beriše. I, sa njome bih uvek pomno razmatrala stvari, jer je ona bila te sreće da se udala iz grada u jedno selo, gde je na svoj način dala svoj doprinos po seoskim kućama. I ja sam s druge strane to radila u Centru za porodičnu medicinu ali i u mestu gde sam stanovala. I, jednog dana kada se održavo sastanak u opštini, Nedžipa mi reče: “Ići ćemo na sastanak jer imamo poziv. I, neće biti problema, ići ćemo na sastanak.” Tu sam ja prosto eksplodirala; na tom sastanku sam govorila o položaju žena jer, iskreno govoreći, uloga žene u toj opštini se upošte nije primećivala. Možda sam bila mnogo napeta na tom sastanku koji je organizovao OEBS, u saradnji sa službenicom za rodnu ravnopravnost. Reč je o 2008. god., kada sam javno i glasno rekla svoje mišljenje, a službenica za rodnu ravnopravnost je bila gospođa Ljindita Kozmaći Piraj, koja i dan danas se obavlja tu funkciju. Neke prisutne na tom sastanku sam poznavala više kao figure, ali tu sam ja bila oštrija nego druge. Navela sam da našoj ženi nedostaje ovo,ovo i ovo {broji prstima}, znači, ja javno pričam o realnom polozaju žene u opštini Dragaš, gde postoje dve zajednice, albanska i goranska u Gori i Opoji. Ali, za mene su žene iz ovih zajednica jednake, jer su mi bile bliske i jedne i druge, a i ja kao babica sam bila dobro upoznata sa njihovim situacijama i sa njihovim potrebama. Znam da ti zahtevi možda nisu bili najbolje predstavljeni ali ja sam znala koje su njihove potrebe. Na kraju sastanka je doneta odluka da se izabere grupa žena koje će biti nosioci aktivnosti, koje će se baviti avokacijom i drugim aktivnostima. Ja nisam imala ideju o tome da li ću biti član radne grupe, ali mi sesvidela ideja i ja sam to pozdravila kao nešto sasvim u redu. Nakon nekoliko predloga i ja sam izabrana u taj bord, iako sam imala mnogo posla, ipak sam mislila da mogu dobro obaviti taj posao. I ja rekoh: “U redu, prihvatiću, zajedno ćemo raditi, prihvatatm.” I, tako je osnovan Bord, koga je inicirao OEBS jer je to bila njihova ideja, a ja sam izabrana na čelo tog Borda. I ja sam pristala, bilo me je sramota ne prihvatiti jer sam to osećala kao obavezu. Da li vi možete zamislitu situaciju, kad prosto eksplodirate i javno se zauzmete za nešto, i nakon toga osećate neko olakšanje u duši jer barem sam rekla što sam nosila u srcu, ali da ja neželim da dalje budem deo toga. I, ja javno preuzmem obavezu: “Nema problema, ako budemo radile zajedno,mislim da možemo nešto da učinimo.” I, poznajući svoju humanu dušu, znala sam da mogu da se žrtvujem i da dam doprinos bez ikakvog ustezanja. Poznavala sa ja Džejranu, i bila sam sigurna da iakonešto ne mogu postići, ja ću ipak uspeti da promenim nečije mišljenje, čime sam za početak, bila zadovoljna.
I, počesmo da redovno održavamo sastanake, da se svakim danom organizujemo sve bolje, konsolidovale smo rad Borda, izađosmo mi gospođe sa prvim našim zahtevima pred predsednika Opštine. Počeše dobroti naši sastanci, pojaviše sei prvi rezultati, poče i suprotna strana da bude svesna našeg prisustva. Ali, mi smo bile beznačajne, bez fakulteta, bez jakih ljudi sa nama, samo sa našim glasom, našim snagama. U međuvremenu, službenica zarodna pitanja je ostala u drugom stanju i bližilo se vreme porođaja. Kao inicijativni bord mi smo uspele da se nametnemo u nekim pitanjima, imale smo i poštovanje predsednika Opštine, napravile smo nekakav strateški plan, dobili smo podršku, ali rezultati su bili mršavi jer je sve to bilo na početku, a i naše potrebe su bilevelike.
Kada je službenica za rodna pitanja otišla na trudničko bolovanje, mi smo trebale da imamo neku osobu koja bi održavala kontakte sa predsednikom opštine Dragaš i zbog drugih administrativnih procedura. Imi se okupismo da odlučimo šta ćemo, sve na dobrovoljnoj bazi, ne postavlja se pitanje o tome, razume se, iako sam ja plaćala autobusku kartu iz Prizrena u Dragaš svojim parama. I tokom rasprave o tome šta da radimo, pao je predlog da bi bilo dobro da Džejrana obavi tu funkciju, da popunin taj vakum, dok službenica bude otsutna.
I, ja, po prirodi stvari, kada nešto zavisi lično od Džejrane, ne kažem da je to lako, hoću da kažem da mi nije lako da kažem ne. Nema problema, kažem, ne da bi stvorila ime, ne zbog pohvala, samo želim da promenimo nešto. I ja sam obavljala taj posao sve dok je službenica bila otsutna. Ponekad bi ona ostavljala bebu i dolazila na važne sastanke. Ali ja sam tu mnogo ojačala, radila sam bez materjilne naknade, bez ičega, sve na volonterskoj bazi, znači, ja sam snosila sve telefonske troškove, troškove prevoza, sve. Zatim smo počele da izlazimo na teren.
Kada smo napravile prvi plan kako da izađemo na teren, kažem: “Vrlo dobro, ja imam jednu ideju.“Pošto sam se ja lečila od kancera dojke, ja sam prošla sve teprocedure, u bolnici su me pitale: „Džejrane, hoće li da ideš ti?“ Kad sam prvi put uzela reč ja sam se zahvalila doktoru Elvis Ahmetiju, tadašnjem šefu torokalne klinike i doktoru Šćipar Demačiju kao i ostalom osoblju kojima sam mnogo, mnogo zahvalna što su činili sve, čak i nemoguće da ja sačuvam hladnokrvost u suočavanju sa mojom bolešću i što sam uspela da poštedim moju porodicu od mnogo toga. Bila je to nimalo laka situacija tada. Ja sam odlučila da odmah nakon bolnice odem u Dragaš, da se porodica ne uzmemiri zbog moje bolesti jer sam jedno vreme krila od njih. I, to je sam po sebi jedan primer, taj osećaj kada porodica nema pojma o tome šta se dešava stobom. Javno kažem da sam ih lagala, potpuno sam ih lagala, sve sam nekako smuvala, nisam želela da se uznemire, nisam htela da imaju troškova zbog mene. I ja im kažem da idem odmah za Dragaš. Doktor kaže: “Zašto odmah?” “Jer”, kažem, “tamo je jedno mesto, doktore, koje ne prihvata tako lako ovu vrstu bolesti, čak ni unutar porodice. Ja želim da poslužim ženama tamo kao motiv, da shvate da se i sa kancerom živi koliko se živi.” I,verujte mi, ja sam se ponovo vratila na posao, vrlo malo sam bila na odmoru. Hoću da vam kažem, da ja nemam posebnih zahteva u životu i da želim drugima da dam a ne da uzimam.
I, kažem ovim članovima Borda da ćemo naš izlazak na teren realizovati u okviru kampanje za podizanje svesti o kanceru dojke jer retke su žene koje nešto o tome znaju. Drugo, ovo je mesto sa 36 sela, a ja poznajem svaku ženu, svakog građana Dragaša a i oni poznaju mene; ja svoju bolest nisam krila. Ja sam i rekla da bih ja bila dobar primer da se bolest kancera dojke ne treba kriti, već treba da seotkrije što ranije i da se leči. Naš prvi izlazak na teren je imao odsta uspeha. Ja sam 2007. imala poslednju hirušku intevenciju, četvrtu po redu, a već sam sledeće godine, 2008. izašla na teren. Kada smo te godine izašle na teren, ja sam shvatila da sam trebala ranije izaći jer žene bi dolazile i rekle: “Uh, koliko je dobro što smo sesrele, dobro je što si došla.” “Ja sam došla samo da vidim tebe.” Svi ti sastanci su bili vrlo prijateljski. Kada smo se vraćali sa terena, jedna drugoj bi rekle: “Vidiš bre, kako je dobro što smo bile. Mi moramo češće izaći na teren, šta mi radimo u kancelarijama?” Ali, za men je najveći problem bio taj što sam živela u Prizerenu a bila sam aktivna u Dragašu. Moj porodični budžet sam opterećivala troškovima za transport, zatim tu je i slobodno vreme. Ali ja sam im uvek govorila da ne brinu uopšte za mene jer ja ću uvek bitu tu gde je potrebno, da ću biti sa njima, da ću biti deo njih. Nema tu, treba prvo ovo, pa ovo, i ovo…
I, počesmo tada da izlazimo na teren, dok je prevoz iz Dragasa u sela obezbeđivala opština Dragaš. OEBS nas je podržavao organizacijom nekog koktela, bili su ponekad s nama; i, tu smo mi počele da se bavimo i drugim pitanjima: Počele smo sa kancerom dojke, nastavile smo sa obrazovanjem devojaka u osnovnim školama, organizovale smo sastanke sa devojkama u osnovnim školama, sa devojkama sedmih, osmih i devetih razreda, zatim smo nastavile sa zdravtsvenim vaspitanjem. Počele smo i sastanke sa roditeljima, počeli su sastanci drugačije prirode; i, mi smo onda izradile jednu vrlo, vrlo dobru strategiju.
Tokom ove kampanje o kanceru dojke, mi smo se upoznale i sa drugim problemima žena jer smo se sretale, pričale, izjadale se jedna drugoj i tako su polako nestale one zvanične barijere, bile smo potpuno ravnopravne. Mogu da slobodno kažem da je bilo pravo zadovoljstvo i za mene da sretnem žene koje su rodile troje, četvoro dece a ja sam asistirala. Pričale su mi kako su njihova deca na studijama, da su se devojke udale, ali su retke bile one koje bi rekle da su školovale kćerke (smeje se). Znači, mi smo istovremeno vršile istraživanja na terenu. I, odmah nakon prve kampanje o kanceru dojke, mi smo vršili naše istražavanje o tome koliko devojaka pohađa školu, u svim osnovnim školama.
Uvek su nam službenica za rodnu ravnopravnost, OEBS i Opština obezbeđivali transport od Dragaša do sela. Primetile smo da nisu sve devojke rade da idu u školu opravdajući se različitim razlozima, u smislu: “Volela bih da idem u školu ali da su roditelji problem, ili su problemi materijalne prirode,” znači, videle smo da nisu sve devojke iz Opoje kadre da sede kod kuće. Počele smo razgovor sa njima, podeli smo ih u grupe, ubeđivale smo ih da će imati našu podršku, i, mogu slobodno da kažem da što setiče školovanja opojanki, stvar ne stoji tako loše, ali mora još dosta toga da se uradi. Važno je da ne moramo opet iz početka raditi.
Što se tiče Gore, tu mislim da je problem bio i to što službenica kao i deo osoblja nisu znali njihov jezik što je otežalo komunikaciju. Ali meni jezik nije bio problem, možda i zbog činjenice da sam njih poznavala, možda mi je pomogla i moja profesija, ili, jednostvano moji su stavovi i moje ponašanje bili takvi da ja nisam imala nikakv problem sa tom zajednicom. Posle nekog vremena, mi smo svojim aktivnostima pokrili krajeve Gore i Opoje, pa smo nastavile sa drugim aktivnostima. Bavile smo se obrazovanjem, zatim zdravstvenim problemima, bio je to intenzivan rad, pa sam ja počela da osećam umor, ali ja sam nastavljala rad jer sam osećala obavezu za to, ali postalo je teško jer nismo mogli bez donacija, bez nekog donatora teško je nastaviti rad u ovim oblastima. Svi su to primetili, ja sam možda primetila prva. Ali, ja zbog svoje skromnosti, nisam nikad rekla ne. Ja sam plaćala transport, ja ću pokriti i deo troškova samo da posao ide. I, jednog dana, na sastanku kome su prisustvolale i političke strukture, kojima zahvaljujem na podršci, rečeno je: “Gledajte, nemoguće je više raditi bez donacija, bez njih ne možemo imati uspeha.”
Dafina Bećiri: Znači, za ovaj period, o kome ste vi govorile, vi ste radile bez donacija, samo na volonterski način?
Džejrane Ljokaj: Da, da, kao volonterka, kao volonterka. Jednina podrška koju smo imale je bio transport od Dragaša do sela i, ponekad, troškove koktela koje je pokrivao OEBS. Sve drugo je bilo na volonterskoj bazi. I, na kraju došli smo do tog zaključka, koji nije bio moj predlog, ali koga sam podržala – da se registriujemo kao udruženje; ja se nisam bila uopšte umorila, ja sam bila zadovoljna mojim radom na terenu. Ja sam trošila sve moje slobodno vreme na terenu, ja sama plaćam troškove transporta ali nikome ne tražim para. Ja sam trošila moj mobilni telefon da bi održavala kontakt sa ženama, ali ja nisam tražila da mi nadoknade troskove, samo da se ide napred jer su zahtevi bili ogromni. Nije to bilo zbog toga što sam ja bolja od drugih, ili što samja htela da ispadnem bolja, već zbog toga što su potrebe bile velike, a udaljenost između sela je takođe bila velika. I plus to što su neke organizacije dolazile iz Prištine, neću da prejudiciram, možda su svoj posao obavile korekno, ali sve je to bilo totalno nepovezano. Možda su žene trenutno i nešto dobile, ali ja ništa od toga nisam videla ni primetila: ni na polju podizanja svesti, ni na izgradnji kapaciteta, ni na polju organizovanja žena. Bez namere da išta potcenjujem, ali situacija na ternu je bila takva da je trebalo više uraditi, bez obzira na opravdanja da Opština nema para, da budžetom nije predviđeno, da ne postoji budžetska linija za rodne aktivnosti i slično. Moramo se registrovati kao udruženje da bi mogle da dobijamo donacije. I, kad dođe vreme da osnujemo to udruženje, opet dođe predlog da Džejrana treba da vodi to udruženje. Izabraćemo bord, pronaći ćemo osoblje, napisaćemo statut, sve procedure ćemo završiti, ali Džejrana mora voditi to udruženje.
Da budem sasvim iskrena, ja sam rođena 1955., bližila sam se 60-oj; i, kada sam se ja razvijala, kada sam se profesionalno razvijala, ja nisam imala mnogo mogućnosti, ja nisam imala kompjuter blizu sebe. Moja mesečna plata je jedva pokrivala moje obaveze prema porodici i troškove lekarskih kontrola tako da je bilo vrlo teško izaći na kraj.
Pored toga, rat je ostavio tragove u čitavoj našoj porodici jer nije ostao ni kamen od našeg dvorišta a da nije izgoreo, ne pričam samo o mojim sestrama. Jedina moja imovina koja je ostala čitava je moj jednosoban stan, jedna garsonjera u Prizerenu, dok su svi moji boravili pod šatorima, premešteni i uništeni. Moja plata nije pokrivala troškove, hoću reći da ja nisam imala tu komociju da sebi nabavim kompjuter i da naučim da radim na njemu. Kad sam ja počela ovu aktivnost, ja sam to smatrala obavezom prema ljudima ali i prema osoblju, zbog toga sam pristala. Kažem, počele smo, a da nismo znale šta nas čeka. Malo po malo, osposobile smo se, često puta smo uvidele da još nismo u toj meri koliko bi trebalo, ali smo nastavile da radimo, iako sve organizacije koje su bile aktivne na takva udaljena mesta stalno kukaju kako nemaju kapacitete, nemaju kapacitete. Ja mislim da mi treba da podržimo jedni druge jer ja poznajem mnogo ljudi, znam njihove potrebe, ja sam deo te zajednice. Ja nemam tu komociju da ih lažem, ni da ih kradem, ni da im predstavim nerealizovne planove jer ja ih poznajem kako dišu, znam njihove potrebe i naše kapacitete. Ja uvek kažem kako jeste, i ja bih bez ustručavanja, jednostavno, priznala da ne možemo nešto realizovati jer nemamo kapaciteta ili nemamo adekvatno osoblje.
Priština ima puno devojaka koje imaju fakulet i kojesu spremne da rade kao volonterke. Sada je druga situacija, sada tamo dolazi prva generacija devojaka koja je završila fakulet, kažem da je to srećna okolnost jer do sada naši kadrovi su išli u Prištinu i Prizeren. Tamo su našli perspektivu, tamo su se udale, tako da za nas nije bilo nimalo lako. Ne mogu da kažem da smo uradile nešto veliko, ali ne mogu da poreknem da sam ja samo vraćala dug koji sam osećala prema ženi; zauvek ostajem dužna Dragašu, zauvek ostajem dužna Hatemi Ljokaj Kastrati imojoj porodici. Bez obira kako išla ova procedura, ja ne mogu odvojiti moje obaveze prema Dragašu od obaveza koje osećam prema mojoj porodici. Mi smo ipak tamo postigle nešto, imamo grupe žena po selima, dotakle smo neke tabu teme kao što je pitanje nasledstva, pitanje zakona; da ti u tim planinskim selima potežes pitanje prava na nasleđe, to je vrlo teško ali mi smo pokrenule tu temu na našim sastancima. Nasilje u porodici je bila isključivo unutrašnja tema porodice – i nju smo stavili na institucionalni sto, bez obzira dali se ono tretira kao nešto što ekskluzivno pripada porodici ili je u pitanju kriminalni akt, ili bilo što drugo. Stvorile smo neke mehanizme, neke od aktivnosti ja još vodim. Ne kažem ovo kao da je u pitanju neka privilegija, već je to obaveza da osposobimo ostale žene sve dok budemo nailazile na podršku i dok nam drugi budu poklanjali svoju pažnju i vreme.
Inače, ja sam sigurna da ćemo vrlo brzo rešiti pitanje promena u rukovođenju; recimo izabraćemo čelnicu Neformalne grupe žena, predsednicu za monitoring i implemetaciju strateškog plana – mi učestvujemo u izradi strateškog plana za rodna pitanja u Skupštini opštine. Ja sam deo mehanizma protiv nasilja u porodici, kao i član predsedništva udruženja babica, iako ono ne funkcioniše kao treba, ali da predstavljaš Dragaš na ovim nivoima nije mala stvar. U jednom mandatu sam bila i potpredsenica sindikalne federacije babica u Domu zdravlja u Dragašu.
Ja sam imalu tu sreću da uvek budem na počektu stvari i dogadaja što je vrlo teško, ali ja sam osećala da je to moja dužnost, a možda sam i htela da dokažem i drugim ženama da im je ovde mesto i da tu treba rade, to činim i dan danas. Vidite, bilo je teško sesti za sto zajedno sa muškarcima i da kada bi oni lupili šakom o sto i ti to uradiš, kada bi oni rekli „Ne!“ ti bi rekla „Da!“ e, to su bili pravi lomovi. Vama je lakše, ali ja sam ponosna što sam bila deo tih lomova, što sam bila deo te izgradnje. Srećna sam zbog činjenice da i dan danas mogu slobodno pokucati na bilo koja vrata, da uđem u bilo koje dvorište, da uđem u bilo koju porodicu i da pričamo o njihovim problemima i da do izražaja dođe moj volonterski kapacitet.
I sada, iako smo mi udruženje, mi veliki broj aktivnosti obavljamo na volonterskoj osnovi, ne uvek uz pomoć donatora, ne uvek donatori podržavaju naše ideje i ne uvek donatori hoće da svoja sredstva plasiraju u region Dragaša. Osim, možda, ako im ostanu nepotrošena sredstva na kraju godine, ili žele, jednostavno da ukrase svoje izveštaje, onda i stigne neka pomoć od njih; i, to ne kažem da ih kritikujem, već pričam o realnosti. Kad bismo mi čekale samo pomoć od donatora, udruženje bi se možda ugasilo, ali Mreža žena Kosova je mesto gde sam ja našla sebe, tu uvek će te neko salušati a i ti imaš šta da čuješ. Koliko puta mi se desilo da se sastanemo sa nekim donatorom i da mu tri sata objašnjavamo sve u detalje, pa da ga posle nikad ne vidimo. Onda stanem i kažem: “Možda nisam znala da im objasnim kako treba, da li su oni očekivali nešto više?” U stvari, ja im ukazujem na potrebe zajednice gde živim i gde radim. Ali, to ne znači, da ako donator ne pomogne da onda ja kao Džejrana treba da čekam. Ja ne čekam! Hvala Opštini što nam obezbeđuje prevoz, neću ni dnevnice, neću ni da mi plaćaju troškove telefona, ni prevoz. Ali ja hoću da pomognem tu zajednicu, da im približimo no što je najbolje za njih i da se što je moguće pre integrišu u novu kosovsku realnost i da one budu žene koje mogu postići ono što ja nisam jer ja samostala samo sa srednjom školom. Često puta, kada idem po školama i kada se zalažem za školovanje devojaka, kažem: “Eh, kad bi mogla da upišem i moju majku na fakultet.” Znači, srednja škola nije dovoljna jer nije više vreme da se ti zadovoljiš srednjom školom.
Srednja škola je bila dovoljna za mene tada, godine 1976-1977., kada nisi imao mogućnosti, ali danas želim da vidim ženu koja je radna, poštena, iskrena, želim jednu orginalnu ženu koja zna šta da traži od života i koja zna kako da to postigne. Želim ženu koja neće koristiti grabulju da bi uzela sve za sebe, već ženu koja će jednom rukom uzeti a drugom dati. Želim ženu koja će biti primer albanske žene kakva je pre bila. Ja pripadam generaciji kada su za ženu rekli da je burneša, to je nepotrebno, oni su muškarci, mi smo žene. Ja ne volim tu reč koja se godinama koristila u gostinskim sobama, odama. Ja sam porasla u vreme kada se za neku hrabru ženu kazali da je burneša. Ona nije muškarac, ona je žena! I, ja volim ženu koja sebe predstavlja kaoženu, koja poštuje sebe, koja zna svoje ciljeve, voli svoju porodicu, voli svoju zemlju jer život je lep samo ako se provede u ljubavi.
Nije samo ljubav jedina svar koja povezuje oba pola jer mi se nismo rodile velike, gotove da se odmah udajemo, da odmah zavolimo mladića; mi smo kao male volele majku, sestru,oca, brata, znači ljubav postoji u svakom ljudskom srcu. Volim ženu koja zna da organizuje svoj život, koja zna da se nosi sa promenama koje nosi život, ali, pravo govoreći, u zdanje vreme se to dosta iskomplikovalo jer broj razvoda se povećava, bilo sa razlogom bilo bez, ali se mora imati na umu da tu najviše trpe deca. Hoću ženu koja je svesna svojih odluka i zna kako da te odluke sprovede, kako da organizuje život i kako da se brine o svojoj deci. Hoću ženu koja zna šta je trgovina ljudima – ako ja ovako stara nisam u opasnoti, moja kćerka i moja unuka jesu. Hoću ženu koja svet gleda otvorenih očiju, koja shvata šta se oko nje dogada, koja se neće lako korumpirati čak i kada je na to primoravaju ona će obavestiti svoje kolege i svoju instituciju. I mi žene treba da damo svoj doprinos eleminisanju ovih pojava, jer Kosovo je naše, ovo je naše društvo, ovo je naš svet. Mi nismo oslobođene od ove odgovornosti sve dok mozak radi kao treba. Zna se kada čovek postaje slobodan od odgovornosti? Kada zađe u treću fazu starosti, kada zaboravlja, kada ne zna šta mu treba – tada čovek ne očekuje ništa od njega.
Inače, prema statistikama, 51% su žene; kada bi se aktivirale 30%, 40%, ili 50% – zašto ne, mi bismo uspele da izgradimo jedno zdravo društvo, jedno uređeno društvo, život prema zakonima. Pravila su postojala i pre, ja sam ranije pomenula ta nepisana pravila koja su postojala u našim porodicama, ali seona vremenom menjaju jer promene su neminovne. Danas postoje kompjuteri, avioni, mi smo nekad govorili “Baloni, baloni” ka bi proleteo neki avion, izašli bismo i gledali u vis, gledali kako leti i zamišljali tamonekog koji vozi tu mašinu. Znači, mi treba da idemo u korak sa vremenom, ali kao žene imamo dosta obaveza; možda tražim mnogo, ali kao Džejrana mislim da treba i da se daje, ne samo da se uzima.
Dafina Bećiri: Devedestih godina ti si bila deo političkih snaga kaje su bile u Prištini, bilo je mnogo žena koje su bile aktivne u Demokratskom savezu Kosova. Da li ste vi bili uključeni?
Džejrane Ljokaj: Ja nisam bila deo političkih partija. Možda, u vreme kada sam bila učenica i ili kadasam počela da radim, tada je bio Savez komunista, tada si morala da budeš član, htela ne htela, tada se moglo to desiti i bez tvoje volje. Kasnije, radeći kao babica, ja sam shvatila da pripadam ženama i da je dovoljno da ja dam doprinos u okviru svoje profesije. Ja nikad nisam htela da prva ponesem zastavu, iako sam bila u prvim redovima tog mehanizma, ali sam objasnila da je to samo da bi sepokrenule stvari. Nisam bila član ni jedne političke partije, nisam ni danas, možda iz samo jednog razloga, zbog malog broja žena tamo gde ja radim. Možda unutar neke političke partije ne postoji ta mogućnost da dam svoj doprinos koliko mi tu mogućnost pruža civilno društvo i moj posao babice. Znači, moždaje to moja greška, nisam savršena.