Remzije Dauti

Priština | Date: 13. juni, 2013 | Duration: 66 min.

Za mene je to bilo nešto neponovljivo, jer  sam morala da oblačim najbolju robu. Zatim, naša kuća se nalazila preko ibarskog mosta, jedan malo duži put. Put do škole je bio poprilično dug. Veruj mi, usta bi mi se osušila koliko sam morala da pozdravljam ljude. Ne mogu opisati rečima kako su nas, učiteljice, cenili ljudi. Bilo je to po prvi put da se škola otvara a da ima intelektualke za učiteljice. tolika je bila to želja, da nije bilo čoveka koji se ne bi zaustavio putem i da mi kaže, ‘Dobro jutro’, ‘Dobro jutro.’ Kada sam išla putem, rekla bi mojoj drugarici, ‘Osušišese mi se usta pozdravljajući ljude usput!’ toliko su nas cenili ljudi u to vreme.

Dafina beqiri (vodila intervju), Donjeta Berisha (Kamera)

Remzije Dauti je rođena u Mitrovici. Njena porodica potiče iz Ulcinja i Đakovice. U Mitrovici je završila Učiteljsku Školu i tu je srela i svog muža Rasima. Bila je jedna od prvih žena učiteljica. Svoj doprinos kao aktivistkinja i učiteljica dala je u Starom Trgu gde je organizovala žene da ih nauči da kuvaju, šivenju itd. Zajedno sa kćerkom Ditom je poklonila kompjutere novoj školi u Starom Trgu. Ima tri kćerke i sa mužem živi između SAD-a i Kosova.

Remzije Dauti

Dafina Bećiri: Gđo Remzije, možete li nam reći nešto o vašem detinjstvu?

Remzije Dauti: Da, naravno, rođena sam u Mitrovici, i porodica mojih roditelja je bila veoma velika. Moj deda je bio iz Ulcinja, njega su preselili iz Ulcinja u Đakovicu kada je još bio samac, i on se oženio sa mojom babom, iz porodice Mala. Moj stric i moj otac su rođeni tamo. I onda su se preselili u Mitrovicu.

Otvorili su svoje prodavnice, bili su trgovci. Trojica drugih stričeva su se onda rodili, a moj otac je imao mesaru u kojoj je prodavao meso. Moj stric, koji se rodio nakon mog oca, bio je trgovac kožom, ali ubijen je u Kolašinu jer su hteli da mu uzmu novac. Treći stric je bio obućar. A četvrti stric je pomagao mom ocu u mesari. Peti je bio prognan od strane okupatorske Nemačke i interniran kao član SS.

Tako da, moja porodica je bila jednostavna, radna, moji roditelji… Moj otac i moja majka su bili nepismeni, jednom rečju, ali su veoma napredno razmišljali. Porodica moje majke je došla iz Đakovice u Mitrovicu, kao i očeva porodica. Porodica moje majke, Dajči porodica, je bila veoma velika, kada su došli u Mitrovicu bili su velika, poznata, poslovna porodica, i intelektualci, ali su se takođe bavili i trgovinom.

Nakon rata sa Srbijom, kada se rat sa Srbijom završio, muškarci Dajči porodice, zajedno sa ženama i decom su na silu proterani u Albaniju. Ćerke, šest ćerki se udalo. Moja majka i tetka, sa još četiri devojčice mog strica, odrasle su u jednoj porodici. Ostale su tamo jer su bile udate, sve one su imale petoro ili šestoro dece, i nisu mogle da napuste decu i da odu u Albaniju sa njihovim roditeljima, nego su ostale i živele na Kosovu, mislim u Mitrovici. Dobro, mi deca smo odrasli, živeli smo u pristojnim uslovima, ali naši roditelji, pogotovu naša majka i tetka, i ovi rođaci, su bili veoma, veoma napredni. Bili su nepismeni, osim ćerke moje tetke i još jednog rođaka, oni su završili školu na srpskom jeziku, oni su se razlikovali i mogao si da kažeš da oni znaju da čitaju. Njihovi razgovori su bili nama prikladni. Tako da su oni učili na srpskom jeziku.

Tako da, na taj način, žene u Mitrovici su bile veoma slobodne, razlikovale su se od drugih na Kosovu, jer su imale veoma dobre uslove života. Trepča[1] je radila, trgovina je cvetala, i kada postoje dobri ekonomski uslovi onda su ljudi prijatniji, ne razlikuju se, ko si, odakle si. Mi smo odrasli u Mitrovici, i nismo diskriminisali. U jednoj ulici su živeli Turci, Bošnjaci, Srbi, svi smo se igrali zajedno. Ja sam odrasla u Bošnjačkom kraju. Bošnjački kraj je bio veoma, veoma dobar. Naša ulica je bila među najboljim ulicama. Kada pređete most, sa desne strane bila je džamija, preko puta džamije bile su dve kuće Ise Boletini,[2] mislim roditelja Isa Boletini, onda, kada se ide još malo dole, tu je bila naša kuća. Sa desne strane, bila je reka, reka Ibar ispunjena sa mnogo mnogo vode, bilo je toliko vode da smo mi deca mogli da se igramo, da plivamo, odrasli smo na reci.

Zato su sve žene iz Mitrovice znale da plivaju, zato što su bile slobodne, jer u to vreme roditelji nisu dozvoljavali ikome da pliva, pogotovu ženama. Reka Ibar je bila veoma veoma zanimljiva nama, ne samo zbog toga što smo plivale u njoj, nego i zato što je na Ibarskom mostu, sa strani severnog dela Mitrovice, postojala Deva fabrika, Xhafer Deva fabrika.[3] Tamo su skupljali drvo iz Kolašina, sekli su velike zalihe drva kako bi pravili daske, to se skupljalo i odvajalo u fabrici. I stabla prečnika i do tri metra, zavisno od toga kako su sekli drvo, jedan metar, dva metra, tri metra, su išla ispod tankog drvenog mosta, a reka je bila veoma velika, sva stabla su odlazila u reku. I tamo dole, kod železničke stanice, postojalo je razvođe i stabla su se skupljala ponovo tamo, i dole je bila srpska fabrika za drvene daske, ime vlasnika bio je Žarković. Plivali smo stalno. Ova drvene daske koje sam spomenula ranije, kada bi ove daske pale dole, onda smo mi išli da plivamo, kretali smo se po tim daskama kao veverice. Ja sama sam spasila dvoje, troje male dece, jer su potonula ispod stabala, ja sam ih pokupila i brzo ih izvukla na površinu vode, trčali smo kroz… Kada bi danas to neko video, ne bi nam verovali, kako smo brzi bili. Kada sam pričala mojim unucima, kada su gledali tamo, kada smo odlazili na more, na putovanja, i kada bi im pričala ove događaje, moja unuci su bili oduševljeni.

Bili smo veoma slobodni, u to vreme, čula sam, možda su žene bile ovakve jedino u Prizrenu, one su mogle da idu u šetnje. U Mitrovici su sve žene bile slobodne, ujutru bi izlazile napolje i sastajale se radi zabave, imali smo običaj da kažemo, sastajale su se ujutru kao i sada, kao što se i mi sastajemo ujutru da pijemo kafu. Onda, one su se sastajale u svojim kućama, ali su više koristile prirodu, jer smo imali veoma lepo mesto posle mosta, sada je tamo pozorište, i tamo dole mi smo zvali to litica dudovog drveta [na ušću sa] rekom Sitnica. Postojao je mlin tamo, bilo je to veoma, veoma lepo mesto. Na tom polju postojao je jedan engleski teren za tenis, tu su igrali tenis, i imali smo prelepa proleća, ne znam sada, ali mi deca smo išli tamo i pili vodu, jer je voda bila veoma zdrava, i uživali smo da gledamo engleske žene kako igraju tenis u to vreme.

Imali smo neku vrstu kulture, to je bilo nešto jedinstveno za žene iz Mitrovice, jer je i to imalo uticaja, da je voz dolazio iz Grčke, voz koji je išao preko Balkana, trans-Balkan, kako su ga zvali, nastavljao je da ide u Beograd, pa do Beča [preko Mitrovice], to je imalo uticaja. Kada smo želeli da kupimo nešto, jer nakon rata nismo imali mnogo toga, nije bilo lepe odeće, i hrana nije bila tako dobra takođe. Tako da na ovaj način, nekoliko nas prijatelja bismo se okupili, bez ikakvog straha, uskočili u voz i otišli u Beograd. Kupili bismo odeću, kupili bismo obuću, čak bismo kupili i neke časopise koji su nas zanimali, ili kako da pravimo predmete ručnim radom, kako da pletemo džempere. Tamo bismo ih pronašli, jer u Prištini, i mislim na Kosovu, ih nije bilo, bilo ih je samo na srpskom jeziku, jer na albanskom, nakon oslobođenja…

Mislim, kada su Nemci ušli [na Kosovo], albanske škole su se otvorile, i inicijator je bio čovek koji se zvao Bedri Gjina, on je bio dobar patriota, on je bio… Za nas, nije postojao drugi svetac do on. Ja sam u to vreme bila veoma mlada, nisam išla u školu tada, ali sećam se malo, kada su se prvi praznici organizovali, videla sam po prvi put zastavu 28. novembra.

Moje detinjstvo je bilo veoma veoma srećno, bili smo slobodni, i nakon što sam počela da idem u školu, nakon četiri ili pet godina, tokom nemačkog perioda, onda tokom partizana, pošto smo bili oslobođeni… Nastavila sam svoj prvi razred u osnovnoj školi, znate… To je bila veoma mala škola, to je i dalje muzička škola, i zovu je “kod pijace”, veoma, veoma mala škola, ali mi učenici nismo bili [podeljeni] po generacijama, sva deca su bila okupljena, i tako išla u školu. 14-ogodišnjaci, oni od sedam godina, pet godina, svi su se okupljali zajedno, jer nije bilo tada dovoljno dece, i poenta je bila da se oni dovedu u školu, i da se ne dozvoli da ostanu nepismeni.

Učitelji su bili veoma dobri. Bili smo tako srećni, da kada smo išli u školu, bez ikakvih sredstava, uslovi su bili veoma oskudni, ali samo zato što smo išli u školu, mi smo se osećali kao da letimo. Učitelji su se bavili nama. Dobro, škola je imala samo sedam razreda, nakon što bismo završili sedmi razred, onda smo odlučivali gde da idemo dalje. Neki prijatelji su išli u gimnaziju,[4] ja i neki od mojih prijatelja, su išli u Škola Normale[5] Odbor je ovde odlučivao o tome, i ti si morao da radiš.

Moja sreća je bila ta što sam radila u Mitrovici u Meto Bajraktari školi. Tamo je bio veoma dobar direktor Esher Kadiu, veoma vredan čovek kakvih više nema. On je bio iz Albanije, ali bio je dobar radnik. Veoma smo ga poštovali, da ja ne mogu da verujem da danas neko može da poštuje [direktora] na način na koji smo mi poštovali našeg direktora. U školi u kojoj sam ja radila tada, Meto Bejraktari, naši učitelji su bili svi fakultetski obrazovani.

Tako da, postojala je peć i mi smo se okupljali oko te peći tokom pauze, tokom pauze su neki učitelji pevali, uz gitaru, i kada bi zvono zazvonilo, imali smo minut da odemo do učionica. Jedanput, desilo se da kada bi neko pričao priču, i mi bismo visili na vratima kako bismo čuli, direktor bi došao, otvorio vrata, pogledao nas samo jedanput, i rekao bi sam jedanput, “Šta to radite?” Mi bismo se zaledili, od tad, nikada se nije ponovo desilo da kasnimo, kada bi zvono zazvonilo mi bi smo već bili u učionicama, i sve je bilo u redu.

Tako smo… Radili smo mnogo, nikada nam nije bilo naređeno da bi trebalo da budemo tamo po ceo dan, mislim da nam nikada nije bilo određeno radno vreme, kao što je dva sata, ili četiri sata, kao što postoji inače utvrđeno radno vreme, mi bismo odlazili ujutru i ostajali smo u školi od osam ujutru do večeri, i volontirali smo tokom praznika. Šili smo haljine od mekanog papira u rolni, pravili smo krune, jako smo lepo oblačili decu, ukrašavali ih sa cvećem. Za vreme karnevala, i mi nismo ni imali sredstava za karneval, ali smo smeštali učenike u neka kolica – kočije za konje, i mi smo, zajedno sam njima išli ulicama, bio je to veoma, veoma lepo. Ono što ja hoću da kažem je da smo radili veoma mnogo, i nikada se nismo umorili, i nikada se nismo žalili.

Ponekad se desilo da škola nije imala novca, ali mi nismo protestvovali, kada bi novac stigao, mi bismo ga uzeli, kada ga nije bilo… I takođe i u drugoj školi, Meta Bajraktari, bilo je hrane, mislim tokom rata, nije bilo dobre hrane, ali nam je iz Amerike stizalo mleko u prahu i jaja. Imali smo kuhinju u školi, išli smo da radimo, bilo je dvoje ljudi koji su palili vatru, grejali mleko, i mi smo, nadgledajući razred za razredom, slali smo naše učenike dole. Imam negde fotografiju, ujutru su deca morala da jedu, deca su jela u redu ovako, bili su siti. To je bilo normalno, sve se to nastavilo.

Ja, lično, sam radila četiri godine u toj školi, i onda, nakon rada u toj školi, udala sam se. Preselila sam se iz grada u Stari Trg,[6] jer je moj muž Rasim bio takođe učitelj i radio je u Trepči. Dali su nam stan i otišli smo tamo, i venčali smo se. Lepo smo živeli, imali smo dve ćerke, vremenom su naše ćerke završile školu, i bile su veoma dobre učenice. Kada su završile osmi razred, morale su da idu iz Starog Trga u Mitrovicu, i onda iz Mitrovice za Zvečan, kako bi završile srednju školu, dva autobusa su koristile. Nije bilo lako, ali moralo je da bude tako, mi smo ohrabrivali decu da završe srednju školu, izgradili smo kuću u Mitrovici, onda smo prodali tu kuću, kako bismo došli u ovaj stan.

Došli smo u ovaj stan jer nam je ćerka bila na fakultetu. Obe su završile fakultete, Albanski jezik i književnost, i bile su dobre studentkinje, i onda su se zaposlile. Aferdita [Dita] je radila sa našin zetom, dok je Rasim radila u elektrani. Nakon nekog perioda, Aferdita je imala sreće, njen muž je došao iz Amerike da radi ovde kao volonter u radu sa malom decom, da im daje vakcine, on je doktor. Upoznali su se i venčali, i otišli su za Ameriku. Bila je to naša sreća što su oni otišli u Ameriku, jer je ovde situacija bila veoma teška za nas dvoje penzionera.

Onda nas je Drita dovela u Ameriku, i Ilire od Fatos Šita, ona je živela u Prištini. Tokom zime smo odlazili tamo, jer u Teksasu nije bilo zime, ima samo malo [zime], može da traje tri-četiri dana, jednu nedelju možda, bilo je minus dva, minus tri, ali ne niže. Tako da smo odlazili tamo tokom zime, šest meseci tokom leta ovde, šest meseci Ilire je bila ovde sa svoje dvoje dece, tako da smo mi pomagali Ilire, a tokom zime smo odlazlili kod Dite. I na taj način, imali smo ta velika putovanja na relaciji Amerika-Priština, i na ovaj način vreme u starijim godinama nam je prolazilo veoma lako (smeje se).

Dafina Bećiri: Možete li nam reći koliko je tačno dece bilo u vašoj porodici?

Remzije Dauti: U našoj porodici bilo je sedam devojčica i jedan brat, brat je bio peto dete, posle njega bilo je još dve devojčice, tako da nas je ukupno bilo sedam sestara i brat (smeši se).

Dafina Bećiri: Kakav je bio odnos među bratom i sestrama?

Remzije Dauti: Jako smo se lepo slagali, ne mogu da se setim da smo ikada jedni drugima rekli jednu uvredljivu reč, kamoli nešto drugo. Čak su i naša deca, svako od nas je imao po troje dece, čak su i oni bili zajedno stalno. Zajedno smo provodili svaki godišnji odmor, pa su i naša deca odrastala kao i mi, u zajednici. Nikada nismo imali niti jedan problem sa decom, kao što su tuče ili vređanja, ništa, zaista ništa.

Bili smo prava porodica, ne znam kako drugačije da kažem, današnji intelektualci pružaju dobru negu svojoj deci, tako je i naša majka bila veoma dobar roditelj, bila je veoma, veoma brižna. Znala je kako da šije, ona nam je sama krojila haljine, pravila je ručno pravljene dekonrativne ukrase, pravila je ukrasne vezove i dodatke, veoma je bila dobra u tome, popravljala je zavese, ukrašavala ih vezovima, jako je dobro radila taj posao.

Takođe, ne znam kako to da kažem drugačije, među nama nije bilo nesuglasica kao ni među našom decom, svo četvoro naše dece su obrazovani ljudi. Čak su i deca naše dece završila fakultete, nismo stagnirali, naša deca su napredovala. Bili smo nastavnici, naša deca na fakultetu, a naši unuci idu i dalje u odnosu na naše ćerke.

Dafina Bećiri: Možete li nam reći nešto o odeći vas i vaših sestara, da li ste imale priliku da same birate odeću?

Remzije Dauti: Što se odeće tiče, ovo je takođe veoma interesantno, onda nije bilo moguće kupiti materijal na metar. Međutim, Crveni krst bi donosio pomoć iz Amerike, i oni koji bi se snašli, otišli bi do Crvenog krsta ili do radnje po robu koju smo uvek delili međusobno. Uzeli bismo haljine, i znali smo kako da ih prekrojimo, rastavili bismo haljine, i napravili nove u skladu sa veličinama i oblikom naših tela. Te haljine su nam prelepo pristajale, ljudi bi bili oduševljeni, pa bi nas pitali odakle nam te haljine, ne samo naša majku, već generalno sve Dajći sestre koje su bile tamo znale su kako se šije. To su bile veoma inteligentne žene, imale su stila i snalazile su se u kuhinji, znale su jako dobro da kuvaju. Moja baka je bila savršena u kuhinji, dok smo i moja majka i moje sestre i ja, bar tako mislim, veoma dobro kuvale.

Dafina Bećiri: Da li se ikad dešavalo da ste, obzirom da vas je bilo toliko mnogo sestara, ponekad pomešale garderobu među sobom?

Remzije Dauti: Ne, ne, ali to je zato jer nismo nosile iste veličine, niko od mojih sestara na primer ne bi mogao da stane u moju haljinu. Veličina obuće nam se vrlo malo razlikovala, pa je svaka sestra mogla nositi obuću bilo koje druge, ali uvek smo se dogovarale šta će ko nositi… Tako da je to bilo normalno za nas. Jas am bila najviša, (smeđi se) tako da niko nije mogao nositi moju odeću, tako da je meni sve to lakše palo nego mojim sestrama (smeje se.)

Dafina Bećiri: Možete li da sa nama podelite neki detalj iz istorije vašeg detinjstva, recimo neki nestašluk koji ste napravili sa sestrama i bratom?

Remzije Dauti: Bila sam najživlja od sve dece, nisam imala ni deset godina, bila sam… Ja sam bila treće dete, kada sam se rodila svi su se prema meni ponašali kao prema dečaku. Stvarno, bila sam veoma živahna, i uvek sam htela da pomažem ocu u radnji, uvek. A moj otac je bio veoma, veoma mekan i dobrodušan čovek, kada je došao u radnju jednom doneli su meso za prodaju, među mesom je bilo i iznutrica, koje su drugi takođe prodavali, ali moj otac to nikada nije prodavao, uvek ih je poklanjao siromašnima koji bi čekali u redu, davali bismo im pluća, nogice, iznutrice, sve. Prvo bismo to dali ljudima koji nemaju ništa, a ostatak mesa bismo prodavali za novac.

Pomagala sam ocu jer sam bila  najzainteresovanije, najživahnije dete, veoma sposobno, uspevala sam da bude svuda i radim sve, uvek sam težila da pomognem drugima, komšijama… Recimo, kad sam iznosila smeće umesto komšija, oni bi ostavili to smeće ispred vrata, nikada nisam dozvoljavala da komšije iznose to smeće, onog trenutka kad bih videla te kese, mi bismo ih odneli na (reku) Ibar. Postojalo je specijalno mesto za odlaganje smeća, nismo ga bacali u vodu, već je bilo posebno mesto za to. Tada je bilo više čistoće nego danas.

Nikada nismo imali đubre na ulicama, nosili smo smeće na kolicima ili bismo napunili plastične kese i tako ga odlagali. Mislim da je ovo bio prioritet, naša ulica je bila kaldrmisana nizbrdo, pa kad je padala kiša, cela ulica je bila oprana kišom. Naša ulica je bila prelepa, čak i kad nije padala kiša, izlazili smo napolje i čistili kamenje kako bi voda mogla da prođe.

Kao deca smo stvarno mnogo radili, bili smo drugačiji u odnosu na drugu decu, jer je naša ulica bila višenacionalna is vi smo mešusobno sarađivali. Nikada se nismo svađali jer je jedan od nas recimo govorio turski… na ulici smo govorili turski, srpski, a unutar našeg doma sa porodicom albanski, jer su naši roditelji bili Đakovčani i nismo koristili nijedan drugi jezik osim albanskog. Naučili smo druge jezike na ulici, turski i srpski, kao što danas učimo engleski.

Srpski jezik je bio kao maternji jezik da budem iskrena, jer smo dosta čitali na srpskom jer onda nije bilo mnogo drugih knjiga. Kada bi neko kupio knjigu u Albaniji, razmenjivali bismo ih međusobno i čitali, a ako bi nas uhvatili da to radimo, mogli smo otići u zatvor. Tada se niko nije usuđivao da čita knjige na albanskom, i u to vreme je Adem Demaći[7] na primer, bio u zatvoru zbog zastave, knjiga, niko se nije usuđivao da čita albanski.

[1] Trepča na srpskom jeziku, veliki industrijski i rudnički kompleks u Mitrovici, jedan od najvećih u bivšoj Jugoslaviji. Bila je prisvojena Britanskoj kompaniji 1930ih i nacionalizovana od strane socijalističke Jugoslavije nakon rata.

[2] Isa Boletini (1864-1916) bio je nacionalistička figura i vojni vođa koji se borio i protov Otomana i protiv Srba i Crnogoraca. Njegovi ostaci, koji su prevezeni od Podgorice, gde je ubijen 1916. godine, za Mitrovicu i Prištinu, su svečano ponovo sahranjeni u selu Boletin u junu 2015. godine.

[3] Xhafer Deva (1904-1916) bio je vodeći albanski saradnik Nemaca tokom Drugog svetskog rata, nakon što su Nemci preuzeli kontrolu nad regionom. Uz njihovu podršku, on i Bedri Pejani su osnovali Drugu liga Prizrena, nacionalistički pokret koji je nasilno proterao srpske i crnogorske koloniste koji su bili na Kosovu nakon Prvog svetskog rata.

[4] Evropski tip srednje škole koji je akcenat stavljao na akademsko učenje, razlikovala se od stručnih škola, jer je pripremala učenike za fakultet.

[5] Škola Normale je otvorena u Đakovici 1948. godine kako bi obučavala učitelje koji su bili potrebni za nove otvorene škole. Uz izuzetak kratkog prekida tokom fašističke okupacije na Kosovu tokom Drugog svetskog rata, to su bile prve škole na albanskom jeziku koje je Kosovo ikada imalo. 1953. godine, Škola Normale se preselila u Prištinu.

[6] Rudarsko mesto u severnom delu regiona Mitrovice, deo industrijskog kompleksa Trepča.

[7] Adem Demaći, rođen 1936. godine, albanski pisac i političar, dugogodišnji politički zatvorenik koji je proveo ukupno 27 godina u zatvoru zbog svojih nacionalističkih uverenja i aktivnosti. 1998. godine postao je predsednik političkog krila Oslobodilačke vojske Kosova, a ostavku na to mesto dao je 1999. godine.

Onda je počela reforma u Albaniji, i knjige su počele da stižu u škole. Počeli smo da kačimo slike autora unutra… I počeli smo da primećujemo razliku. Bolji život je počeo za nas tada, mislim na intelektualni život, ali nešto drugo se takođe dogodilo… Tada smo radili zajedno sa Srbima u istoj školi. Srbi su imali mnogo privilegija, na primer, jedan srpski učitelj radio je samo sa tri učenika, dok sam ja morala da radim sa 35 đaka. Obično, kad god sam radila u školi, radila sam sa prvacima i sa drugim razredom, samo sa ova dva razreda.

Radila sam sa prvacima veoma mnogo, bila sam specijalizovana za to, drugim rečima, sva deca koja sui mala specijalne potrebe, ili su bila hiperaktivna, direktor bi ih sve doveo kod mene, jer sam ja bila jedina zaposlena koja je mogla da smiri decu, i jako sam volela te mališane iz prvog razreda, mnogo sam ih sve volela.

Imala sam mnogo strpljenja, morali smo da imamo mnogo strpljenja, pa kad su deca došla u Stari Trg iz sela, oskudno obučena, nisu imali nikakvu opremu, nisu imali sveske, nisu imali olovke. Moj muž i ja bismo im obično kupili Pionieri[1], taj magazine koji je izlazio i nikada nismo uzimali novac od dece, nego smo im davali to besplatno, da bi imali priliku da čitaju. Kada bismo to mogli da priuštimo, ja bih im kupila olovke i ostalo jer to je za njih bilo jako teško.

Mesec dana bi prošlo i mi bismo jedva nekako naučili tu decu da nacrtaju dve linije, jer nisu znali ni kako da drže olovku… Nije bilo nikoga da ih nečemu nauči, videli su olovke i sveske po prvi put u životu kad su došli u školu. Strašna nazadnost, posebno u selima. I tako, nekad bi prošao čitav mesec dana učeći ih kako da drže olovke. Da ne pričamo o slovima. Slova… Polugodište bi se završilo kada bismo ih tek naučili da razumeju šta je slovo, kako se izgovara, i kako se čita.

Posle prvog polugodišta učenici bi počeli da pomalo čitaju. Morali smo da ponavljamo prošle lekcije i u drugom razredu, jer bi oni tokom letnjeg raspusta sve zaboravili. I tako, trudili smo se da radimo najbolje u tim uslovima. Imali smo volju, voleli smo da predajemo, ne kažem… I oni su radili puno, ali smo mi, u tim okolnostima, radili mnogo više.

Dafina Bećiri: Da li su i vaše sestre obrazovane, ili kako je odlučeno da ćete vi ići u školu u Đakovici?

Remzije Dauti: Moja najstarija sestra je takođe bila obrazovana. Druga po redu nije, jer je želela da postane krojačica, bila je talentovana za to, umrla je kao krojačica, bila je veoma dobra u tome. Sve ostale sestre su završile školu. Kada je Komitet odlučio da ja treba da idem u Đakovicu, rekla sam to i ranije, da dobijem stipendiju, i kad smo krenuli u Đakovicu, dali sun am sertifikat kako bismo mogli da pređemo granicu između Peći i Đakovice. Bez ovog dokumenta niste mogli da pređete granicu od Peći ka Đakovici. I tako, tada kada tada otišli u Đakovicu, škola Normale je trajala dve godine, završili smo je, i kad smo završile školu postojala je potreba, mislim da je pismenost našeg naroda tada bila na nezavisnom nivou. Skoro niko nije znao kako da čita albanski jezik, a ja sam imala samo 16 godina kada sam uzela dnevnik u ruke i ušla u učionocu da držim časove deci, bila sam dete koje je učilo decu. Vreme je obavilo svoje, da, vreme je obavilo svoje… (smeje se).

Dafina Bećiri: Imalte li nekih priča iz vremena kada ste bili u Đakovici, po čemu se to razlikovalo od Mitrovice?

Remzije Dauti: Postojala je velika razlika u Đakovici. Kada sam otišla u Đakovicu… Moj otac je bio mali kada je otišao odande i doselio u Mitrovicu, imao je rođake tamo, tako da kad smo tamo stigli, otišli smo kod tih njegovih rođaka. Kod njih sam ostala mesec dana, a onda se otvorio studentski dom, Rizvanolli. Živele smo u domu, u tim ranim uslovima to je bio lep dom, samo za devojke.

To je bila Shkolla Normale, institucija za visoko obrazovanje, upravnik je bio Bećir Kastrati, čovek… Kosovo u to vreme nije imalo sposobnijeg čoveka od njega, on je imao toliko autoriteta da bih ga mogla uporediti sa svecem, nešto poput toga, znate, čovek sa toliko autoriteta, niste mogli da ga dovoljno poštujete, i mi smo ga svi voleli. Profesori su bili iz Albanije i oni su bili veoma stručni, pa je Đakovica u to vreme bila kulturni epicentar.

Kada smo krenuli iz Đakovice u Normale,  jer je srpski Komitet zatvorio Normale u Đakovici, jer je Đakovica postala kulturni centar, hteli su da je unište, pa su nas poslali za Prištinu. Ovo je bila partijska škola za one koji su je završili. Doveli sun as u Prištinu, tug de je danas Američki univerzitet na Kosovu, koji danas pohađa moja unuka. Tako da sam ja završia jednu godinu u Đakovici, i jednu godinu ovde, i nastavnici su bili veoma dobri, jako smo se lepo proveli.

Škola onda nije ista kao što je sada, bila je to jednostavna škola, ali priroda oko nje je bila toliko lepa, blizu parka Tokbahqe, tu nije bilo nijedne kuće. Pa kad smo htele da dođemo u Prištinu, okupile bismo se mi devojke, dve, tri, pet ponekad, i isle iz škole u grad. Plašile smo se da pređemo, jer tu je svuda bila šuma, bilo je veoma interesantno. Bilo je drveća sa voćem, šljivama, kruškama, jabukama, i stalno smo učile u prirodi, pa smo koristile priordu i učile, eto tako, koristile smo prirodu i učile, i bile smo jako dobro društvo. Ranije, deca nisu bila toliko ambiciozna kao danas, gde god ste otišli to je bilo normalno, puna kuća sestara koje su kao drugarice. Ako smo imale kesu nečega, to bismo podelile, nikada nismo bile sebične i zadržavale bilo šta samo za sebe, pa čak i kad smo radile domaće zadatke, radile smo zajedno, ako nešto neka od nas ne bi znala, međusobno smo se pomagale. Počela sam tako sa svojim prijateljima iz Đakovice, ja sam sad stara, al i dalje imam te prijatelje iz Đakovice. Tako sam odrasla, u takvom okruženju… (smeje se).

[1] Pionirski, socijalistički studentski magazine za đake u osnovnim školama.

Dafina Bećiri: Kako ste upoznali gospodina Rasima?

Remzije Dauti: Rasim je išao u istu školu sa nama, Normale, on je diplomirao posle četiri godine, a ja sam posle dve godine. Rasim je takođe prebačen u Mitrovicu od strane Komiteta, pa je u Mitrovici bio… ne, tada je krenuo u vojsku. Verili smo se dok smo išli u školu, mislim da je direktor škole bio glavni razlog koji nas je spojio, upoznali smo se i verili. Otišao je na godinu dana u vojsku, ja sam radila u školi i čekala ga, kada se on vratio iz vojske, dali su nam veoma lep stan u Starom Trgu.

Popravili smo stan, jer je moj dever bio oficir u Beogradu, on je bio jedan od prvih albanskih TV voditelja u Beogradu, Ymer Haxhi Dauti. Tada je još radio u vojsci, pa je za mene bilo veoma normalno, kada sam htela nešto da kupim da obučem, ili kada je trebalo nešto popraviti u kući, a ovde to nisam mogla da nađem jer ovde tada nije bilo ničega, otišli bismo za Beograd u prodavnicu ili radnju za kuću ili za bilo šta drugo, moj dever nam je mnogo pomagao kad je bio u Beogradu.

Život je bio veoma interesantan kad bismo otišli tamo, jer ljudi u Starom Trgu su veoma jednostavni, tu su živeli samo ljudi koji rade u rudniku. Oni su živeli tako jednostavne živote, nisu bili samo Albanci, bilo je imigranata iz Beograda, Dalmacije, bilo ih je sa različitih mesta, jer sui h Srbi dovodili. I tako, ja sam živela svoj život u takvom okruženju, kada bi ljudi došli, iznenadili bi se, pitali kako možete da živite ovde, jer smo bili dosta drugačiji od drugih.

Ono što je imalo veliki uticaj na moj život, ne bih to mogla zaboraviti ni onda ni sada, to je kada su naši učenici krenuli u školu, rekla sam vam to već, oni nisu bili imućni. Radila sam kao volonterka aktivistkinja, bila sam ženska predsednica u Starom Trgu. Kada je ženska delegacija došla, i ja sam morala da idem, a uz to sam radila u školi, imala sam svoju decu, porodicu, sve je to bio veliki posao. Našla sam vremena da organizujem proslavu 8. marta, tada je bio 8. mart, ili kasnije, ili je bio 7. mart, uglavnom tada smo slavili dan obrazovanja. I tako sam organizovala žene, posebno one iz sela i povezala ih, da bi i one mogle da se emancipuju.

I još nešto, toliko sam htela da naučim te žene iz sela da urade nešto, imala sam jednu… Ranije, koristili smo ovako neke duboke tegle iz kojih smo pili sok, uzela sam ih i ponela sa sobom u sela. Njihova bi deca skupljala bobice i ostalo bobičavo voće, pa bih ja išla i učila ih kako da spremaju sok, i onda bih sav taj sok ponela sa sobom. Onda bih uzela žicu i učila bi ih…. Tamo je bilo mnogo jaja u selima, mogli ste ih naučiti kako da razbiju jaja i spreme kolač, veoma jednostavne kolače. Na svoj neki način sam se trudila da pomažem ljudima koliko god sam mogla.

Šta još, da, kada je delegacija došla da se spusti u rudničku jamu, retko ko je imao hrabrosti da ide dole sa njima, niko od nastavnika u školi nikada nije bio dole, pa sam ja odlučila da krenem. Kada sam se spustila, na šesti nivo, 610 metara u dubinu, na nivo gde su se iskopavali metali, i kad sam otišla dole, videla sam da je put veoma uzan, i kako se metali lome, kako voda prolazi, kako nema dovoljno vazduha, moj mozak je krenuo da blokira, jako sam se loše osećala, jako sam se loše osećala zbog radnika koji su tu radili.

Kada sam se popela gore, rekla sam nastavnicima, morate znati da je vaš pozao luksuzan. Deca tih roditelja su pila njihovu krv. Ljudi koji su radili u rudniku su imali svoje problem. U početku davali bi im obrok, znate kad radite prekovremeno, davali bi im povišicu u odnosu na platu. Ponekad bi im dali mleko, jer ispijanje mleka čisti pluća. Kasnije je Srbija prestala sa tom praksom, mislim kasnije, kada je Srbija preuzela Trepču. I ljudi su počeli da se razboljevaju, plučne bolesti. Oh, kakvo je to mučenje, kakav bol… samo one porodice koje s utu bolest imale u kući znaju njihovu patnju, i mi bismo bili veoma pogođeni kada bi se desilo da dok kopaju metale, neko ostane zarobljen dole. Kada su zarobljeni u rudniku, sirene bi se oglasile i kada bi neko umro od kopanja metala u rudniku, ili kada bi neko od radnika ostao zarobljen dole. Alarm bi se oglasio prilikom nečije smrti, koga bi ostavili dole. Sva deca i žene bi otišle tamo da saznaju ko je umro. To je bilo veoma uznemiravajuće za ljude koji su živeli ovde, nismo se dobro osećali, ali mi koji smo imali sreću da živimo ovde, živeli smo dobro dok nismo stigli ovde (smeši se).

Dafina Bećiri: Možete li nam reći nešto o tome kada ste krenuli da radite, kako je izgledao taj prvi dan?

Remzije Dauti: Mislite na školu u Mitrovici? Za mene je to bilo nešto izvanredno, morali smo da nosimo našu najbolju odeću. I onda je naša kuća bila preko puta mosta na reci Ibar, na ovom dužem putu, bilo je dosta daleko od škole. Verujte mi, usta su me bolela, jer sam tokom šetnje do škole morala da se javljam ljudima, ljudi su veoma cenili nas učitelje. Jer to je bio prvi put da su se škole otvorile, mislim, da su intelektualci predavali [u školama], jer zbog te sreće, retko da je postojala osoba koja nije stala da kaže, “Dobro jutro,” “Dobro jutro”. Kada smo šetali, ja bih rekla mom prijatelju, “Javljajući se svim ovim ljudima, moja usta su se umorila!” Tako mnogo ljudi nas je poštovalo u to vreme.

Oni su nas toliko cenili u to vreme kao obične nastavnike, jer sada se završavaju i doktorati, i sada kada imaju i dokrorate ništa, ali za nas, ljudi koji su bili željni pismenosti, ljudi su nas voleli. Kada se setim kako su nas pozdravljali u školi… Škola je bila lepa, kada smo odlazili kod direktora, on je izlazio sa drugim učiteljima i lepo nas dočekivao, kada smo ulazili na hodnik oni su nam čestitali, takođe su nam davali i sveće, uvek su to radili… Oni su nas nagrađivali cvećem, znate mi smo bili mladi, mislim da smo imali jako lepo vreme, nismo osećali nikakvu mržnju, ili strah, ili bilo šta. Osećala sam se isto kod kuće kao i u školi, sa mojim kolegama, mislim, da i ne spominjem učenike, morali smo da se prilagodimo studentima kao studentima, da se spustimo na njihov nivo, ukoliko ste želeli da uspete.

Dafina Bećiri: Da li ste se uvek bavili istom profesijom, do vaše penzije, uvek ste bili učiteljica?

Remzije Dauti: Da, bila sam učiteljica sve do penzije.

Dafina Bećiri: Da li ste radili u istoj školi ili ste ih menjali?

Remzije Dauti: Ne, ne, preselila sam se iz Mitrovice u Stari Trg, pa iz Starog Trga u penziju, i onda sam došla u Prištinu.

Dafina Bećiri: Koji su bili najveći izazovi sa kojima ste se suočili tokom vašeg posla, pored toga što ste dobili otkaz?

Remzije Dauti: Suočavanje sa izazovima je bilo teško, jer tamo gde smo mi živeli u Starom Trgu, to je planinski predeo, tako da je zimi bilo puno snega, i bilo je teško da se stigne do škole. Naša kuća je bila malo udaljena, i morali smo da idemo niz brdo, devojčice su bile male, moj muž ih je često uzimao i nosio ih je na njegovim leđima {pokazuje rukama} jer smo se plašili da bi mogle da padnu. Putevi nisu bili izravnani kao što su sada, i morali ste da pronađete svoj put prema terenu da biste stigli do škole. I kada bismo stigli, škola je bila velika, lepa, na dva sprata, i imali smo centralno grejanje.

Nijedna škola u Mitrovici nije imala centralno grejanje, samo u Starom Trgu. Tada je Stari Trg bio intelektualni centar, jer smo imali i bazen koji su izgradili Englezi. Sa mojim mužem, uvek sam vodila moje ćerke i išli smo na bazen da plivamo. Onda smo imali bioskop, biblioteku, imali smo rudarski muzej, gde su ljudi dolazili da vide rudarski muzej, znate, postoji i dalje danas. Tako da kad je padao sneg… Odozgo, danas mogu da kažem da smo mi bili otprilike, moja braća su mi rekla, možda 400 ili 500 metara iznad nivoa mora, tako da kad je padao sneg ja sam uzela moje ćerke i mi smo se sankale sa brda do dole (smeši se). Bila sam spremna, mislim, za taj život, za to okruženje, ničega se nisam bojala, i bila sam veoma hrabra.

Dafina Bećiri: Možete li nam reći nešto više o tome zašto ste odlučili da se preselite u Prištinu?

Remzije Dauti: Da dođem u Prištinu? Za nas, došli smo u Prištinu zbog fakulteta naših ćerki, i moj muž je radio u Prištini, u Ramiz Sadiku.[1] Kada su moje ćerke diplomirale ,one su se zaposlile u Obiliću, tu su radile u elektrani, onda kao i svi drugi, one su se venčale, Dita u Americi, i Ilire ovde. Dobile su svoju decu. Dita ima dva sina sada, njen muž je Amerikanac, ali ona je dala svojim sinovima albanska imena, stariji sin je Kron, i drugi je Lorik. Ilire i Fatos Šita imaju decu, Arta je završila AUK ove godine, Ari studira naftni inženjering tamo, on je u Hjustonu. Tako da ovako, naša decu su napredovala veoma lepo.

Celo Kosovo zna Ditu, Dita je volontirala za izbeglice. Dita je dovela četiri porodice sa Kosova: porodicu mog brata, porodicu moje sestre, i dve ćerke moje sestre sa njihovim porodicama, Dita je sve dovela u Ameriku ukupno 27 izbeglica pre rata. Dita je takođe donosila knjige uz pomoć [američke] vojske u Bondsteel kamp, donela je tonu knjiga za biblioteke u Đakovici, Prištini i u Starom Trgu. Bila sam sa Ditom kada je škola u Starom Trgu bila građena, bila je nova sagrađena, ona je donela šest kompjutera uz pomoć fakulteta odande, ona je došla i sve ih povezala, ona je takođe pripremila i biblioteku.

Prošle nedelje sam bila tamo u Starom Trgu, u jednom od sela, Melenice, gde sam donela tu donaciju, koju je Dita slala uglavnom svake godine kada bismo se mi vraćali. Tako da sam ja pitala osobu koja je radila u školi, “Da li rade kompjuteri u biblioteci?” “Da,” rekao je, “Dobro rade.” Učenici rade na njima, i često pošalju Diti email kako bi joj rekli da rade na kompjuterima koje je ona instalirala.

Ona radi, uvek je radila, i moram da spomenem troje dece, Ditine troje dece, koji su otišli za Ameriku kako bi imali operaciju na srcu. Dita je bila odgovorna da ih odvede tamo. I operisao ih je besplatno, doktor koji je volontirao i koji je operisao decu iz celog sveta, ne samo decu sa Kosova. Tako da je troje dece došlo kod Dite u kuću, mi smo se brinuli o njima četiri ili pet nedelja, jer u bolnici ne mogu da budu duže od tri ili četiri dana, najviše nedelju dana. Nakon hospitalizacije, bila im je potrebna rehabilitacija, tako da smo mi brinuli o njima u Ditinoj kući. Sada su ta deca dobro, njihove majke su nas zvale, mi smo išli da obiđemo decu. Ove nedelje ćemo ići da vidimo treće dete koje je u selu u blizini Prizrena, pokupiće nas kako bismo mogli da odemo da vidimo njihovog sina, i da vidimo kako je napredovao. Tako su Dita i njen muž spasili troje dece, mnogo znači biti volonter, i spasiti dečje živote.

Ona je uvek radila, ne više, sada je stala, više ne radi, jer želi da posveti svoje vreme obrazovanju svoje dece, mora da radi malo više sa njima, i takođe sa nama roditeljima, nije lako da imaš oba roditelja, i majku i oca tamo, nas je šestoro u porodici. Mi imamo veoma, veoma dobre uslove života tamo, jer imamo lepu prirodu, imamo baštu gde sadimo cveće, pokazaću vam da možete da vidite, zasadili smo svih vrsta voća i povrća. Svako ko je dolazio da nas poseti se iznenadio da u Americi imamo baštu sa povrćem. Imamo i piliće, moj muž voli piliće, tako da imamo i piliće, jaja, mi ne ubijamo kokoške, samo ih koristimo za jaja, i imamo ih radi zabave. Tako da, mi zaista živimo dobar život.

Više od mog muža, ja… S obzirom na njegovo stanje vida, moj muž ne može da čita mnogo, ali ja i dalje mogu, on takođe i ne čuje dobro, tako da ja mislim, ja čitam, ja čitam više. Ponekada pratimo američke programe koji su zanimljivi, tako da zaista imamo dobre uslove. Išli smo tamo… Ne, mi nismo išli kao izbeglice, mi smo dobili američko državljanstvo, uživamo prava i pružili su nam podršku i dodatno Medicaid je besplatan, imamo sve besplatno. Mislim o svim lekovima i svemu šta može da se desi, i mi smo osigurani. Kada dođemo ovde oni nam ne daju naše penzije. Ostali smo tamo tri godine, zbog Rasimovog zdravstvenog stanja, i kada smo se vratili nismo imali ni dinara, i živeli smo kako smo mogli. Jel tako?

Ja sam državljanka, ja sam starija osoba, mi smo radili ovde i kada smo se vratili, nije bilo novca, dali su nam [penziju] za pet meseci dok smo ostali ovde, ali ne i ostale. Danas mi je bilo zadovoljstvo sa Alma Lama,[2] ona govori jako lepo, daće bog nešto će se promeniti kada dođemo sledeći put.

Dafina Bećiri: Da li možete da se vratite kroz vreme, i reći nam koju vrstu aktivnosti ste imali tokom rata?

Remzije Dauti: Mislite kada je rat bio ovde? Kada su se demonstracije desile [1981. godine], mi smo učestvovali u svim demonstracijama, moje sestre i ja, sve moje kolege, prijatelji, priključivali smo se demonstracijama stalno. Često smo dobijali šamare i udarce (smeje se), ali smo učestvovali kao i svi drugi. Tokom rata nisam ništa iskusila, jer smo bili u Americi većinu vremena. Proveli smo leto tamo, zimu tamo, i na taj način…

Kada se ta velika muka desila mi smo bili tamo, i nedelju dana pre bombardovanja mi smo izvukli Ilire, rekli smo joj da ide u Skoplje, i posle Skoplja… Ja sam gledala TV kada sam videla Fatosa sa Ari i Ilire kako ulaze u avion, iza Arta. Nikada neću zaboraviti taj trenutak, mislila sam o tome kako ona ulazi u sobu, bila sam tako srećna što su preživeli bombardovanje. Nakon nedelju dana, mislim pre bombardovanja, oni su pobegli i otišli u Skoplje i odatle došli u Ameriku. Oni rade u Americi, njihova deca su se obrazovala. U suštini, oni rade za pristojan život.

Dafina Bećiri: Po vama, koji je vaš najveći uspeh, šta smatrate vašim najvećim uspehom?

Remzije Dauti: Najveći uspeh, mogu da zahvalim našoj deci, pogotovu našoj starijoj ćerki, koja tako brine o nama, ona nas je negovala dobro psihički, tako da se nismo izgubili. Ja sam i dalje u stanju da obavljam sve administrativne poslove, sve baš, kao što sam i pre 45 godina radila, i dalje se osećam dobro. Zdrava sam, mislim nemam neke bolesti, i to mnogo znači.

Ukoliko nemate dobre životne uslove ne možete da imate sve ovo. Ovog jutra sam rekla Rasimu, “Mogu jedino da zahvalim Diti na tome što je hranila moj um, i što nam nije dozvolila da brzo ostarimo.” Za mene to je najveći uspeh, mislim na moju ćerku koja nas je podržavala, i koja nas i dalje podržava. Da nismo imali našu ćerku ovde, šta bismo radili sa našom penzijom, nikada ne bismo bili u stanju da živimo. Ja ću napuniti 78 godina 24. decembra, moj muž skoro osamdeset, znate, između nas je dve godine razlike, tako da do danas mi smo ok, šta god da dođe posle, ne znam (smeje se).

Dafina Bećiri: Ako mislite o Kosovu pre rata, da li ste ikada razmišljali o tome kakvo bi Kosovo bilo kada bi se oslobodilo od Srbije? Da li je ovo to što biste vi voleli da bude?

Remzije Dauti: Ja sam zamišljala potpuno drugačije Kosovo, ono koje je bilo, ali na trenutak možda, kada poredim život ovde sa životom u Americi, mislim da ovde se sve odvija jako sporo. Jedna je stvar da se ljudi preko noći bogate i da građanstvo postaje siromašnije, to nije dobro za ljude ovde.

Kada učine da ljudi pate, zato što nemaju novca da kupe lekove za njihovo zdravlje, onda ne znam šta da očekujem. Ne znam, ali čini se da se ova situacija odvija veoma sporo. Koliko će ova tranzicija trajati, niko ne zna…

Dafina Bećiri: Možete li nam reći vaše snove, o čemu ste sanjali?

Remzije Dauti: Zanimljivo, nikada nisam maštala, uvek sam bila zadovoljna životom koji imam. Nisam imala mnogo želja, moj san je bio da mi je porodica blizu, i da sve mi sestre budemo blizu naših roditelja, i da obrazujemo našu decu, to je bio moj san, kako bi oni postali sposobniji nego što smo bili mi. Mi smo ostali učitelji, sa sredstvima koje smo imali, mislim da nam je dobro išlo, i naš san je bio da naša deca uvek napreduju. Šta drugo mogu da tražim, koji san, za mene – bogatstvo? [širi ruke]. Nije bilo bogatstva tada. Živeli smo na platama, ko je znao kako da živi sa platom, znate, živeo je dobro, oni koji nisu znali kako da raspolažu svojim finansijama, zasnovanim na njihovim platama, oni nisu mogli da vode dobar život.

Mi smo imali dve učiteljske plate u Starom Trgu, gde smo lepo živeli, izgradili smo kuću, kupili Volkswagen, retko ko ga je imao u Mitrovici, svaki odmor smo provodili na moru. Moj muž i ja… Ilire je imala četiri godine, 1968. godine, moj muž i ja smo putovali celom Evropom. Ostajali smo nedelju dana u Parizu, posetili smo Luvr, i sve drugo, jer je sin moj strica po mami bio tamo, mi smo šetali, nismo odlazili… Uzeli bismo avion i otišli u Rusiju, putovali smo celom Evropom (smeje se), da ne spominjem Ameriku, putovali smo mnogo. Tako da sam ja razmišljala da upoznam druge kulture, a ima mnogo različitih kultura, tako da čak i kada smo išli, nismo ostajali zaključani u kućama, nego u hotelima, u muzejima, obilazili smo turistička mesta i na taj način sam ja ostarila… (smeši se).

Dafina Bećiri: Ako bismo uporedili različite mogućnosti koje ste imali tada, i mogućnosti koje imamo sada, da li vidite razliku?

Remzije Dauti: Znate šta? Za to vreme, čak i kada bih se ponovo rodila, jedino za ove kompjutere na kojima ja zavidim, vi imate brži život, i bolju komunikaciju sa ljudima širom sveta… Znate, veliki svet je postao manji [spaja svoje šake], vi imate ceo svet na dlanu preko satelita, mislim. Ali za mene, način na koji sam bila slobodna, moje odrastanje, i kada bih se ponovo rodila, vratila bih se u Mitrovicu da živim taj slobodan život, na način na koji sam odrastala.

Sada je život postao mnogo zatvoren, deca odrastaju u stanovima uz nadzor svojih roditelja, oni im ne dozvoljavaju da izađu na ulicu, jer nešto može da im se desi. Mi smo puštali našu decu slobodno, ničega se nismo plašili, danas morate da se plašite svakoga. Ne možete ostaviti decu samu.

Organizovani kriminal je isti na Kosovu kao i na Zapadu, ljudi ne mogu da otvore svoje oči, svašta može da se desi. Meni se to ne sviđa. Tako da mladi danas moraju da pronađu način, moraju da se bore kako bi se priključili Evropi. Kada se priključe Evropi, onda će ljudi imati priliku da pronađu poslove u skladu sa njihovim veštinama. Tako je u Americi, izgubite vaš posao, i odete na kraj Amerike samo da biste našli posao. Oni ne biraju, kažu, sada čekam na moju poziciju, nego se oni sele od države do države gde god mogu da pronađu posao, tamo se smeste.

Ono što ja volim u Americi je to što oni rade ceo svoj život za svoju penziju, oni misle o svom penzionisanju, i obezbeđuju svoju penziju. Oni obezbede svoju penziju, pa kada ostare oni ne zavise od njihove dece, oni imaju svoju penziju, svoje kuće osigurane, sa penzijom koju su uplaćivali mogu da plate doktora, hranu, svoju sopstvenu ili dve spavaće sobe, zavisno od novca oni čak i pronađu mesto, i dok ne umreš, ti si nezavistan.

A mi ovde? Veoma je loše, posebno za starije osobe je loše, da nisu imali svoju decu u inostranstvu, kako bi oni živeli? Sa penzijom od četrdeset evra kako čovek da živi? Ova naša Vlada mora više da misli o ljudima. O čemu oni misle? Ne mogu oni tako. Kasnije ćemo videti šta će se desiti, daće bog biće dobro (smeje se).

[1] Ramiz Sadiku je bila društveno građevinsko preduzeće .

[2] Članica Skupštine od 2010. godine, kao predstavnica Vetevendosje, a od 2013. godine se prebacila u Demokratsku Ligu Kosova (LDK).

Download PDF