Drugi deo
Avdulj Andrić: Je li bilo i Srba prisutnih na tvom venčanju?
Mehdi Skenderi: Da, svakako.
Avdulj Andrić: Koji Srbi su došli?
Mehdi Skenderi: Bilo je ljudi kao Toza, Gojko… Bilo ih je još mnogo, ali sada ne mogu da se setim svih imena.
Avdulj Andrić: Jesu li neki od tvojih kolega sa posla došli?
Mehdi Skenderi: Ne, nisu.
Avdulj Andrić: Ali si ih pozvao, zar ne?
Mehdi Skenderi: Ne, nisam. Zato što sam menjao poslove nekoliko puta, nisam mogao da ih pozovem. Ali moj komšija Novica Spasić je bio tu.
Avdulj Andrić: Misliš li da se život promenio za Rome i ne-Rome od rata? Je li život isti ili drugačiji?
Mehdi Skenderi: Pre rata Romi nisu radili sa sekundarnim sirovinama kao sada. Ovih dana mnogi Romi sakupljaju otpad, i većina zavisi od državne socijalne pomoći. Kada treba da plate struju ili vodu, a ako se dete razboli, ta mesečna pomoć od €100–€150 nije dovoljna. Dakle, ne, život nije dobar posle rata.
Avdulj Andrić: Je li bilo isto pre rata?
Mehdi Skenderi: Ne, pre rata je bilo bolje. Bila je dečja pomoć, socijalna pomoć, a najvažnije – poslovi. Romima nije trebalo da sakupljaju sekundarne sirovine ili prosjače. Veoma mali broj Roma je prosio pre. Sada mnogi prose samo da prežive.
Avdulj Andrić: Zašto misliš da Romi danas nemaju poslove?
Mehdi Skenderi: Nisu samo Romi, ni Srbi nemaju posla. Zašto Romi ne dobijaju poslove? Ne znam. Je li zato što neće da rade, ili zato što niko neće da ih zaposli? Čak i ako hoće da rade, poslodavci radije zapošljavaju svoje ljude. To je istina.
Avdulj Andrić: Koja je bila najveća razlika u romskom životu pre i posle rata?
Mehdi Skenderi: Pre rata Romi su bili zdraviji, srećniji, imali su mogućnosti. Nije im trebala državna pomoć. Ako si hteo da radiš, bilo je posla. Sada? Nema sigurnosti, nema stabilnih poslova. Rade u poljoprivredi, beru paprike ili paradajz, ali to je sezonski i nije dovoljno. Najbolji bi bili državni poslovi, sa zdravstvenim osiguranjem. Sada, ako se razboliš, moraš da platiš. Čak i recept košta €20–30. Pre toga nije bilo tako, sve je bilo pokriveno.
Avdulj Andrić: Ranije smo pričali o tradicijama kao što su praznici. Kako su oni izgledali?
Mehdi Skenderi: Pre rata nijedna romska kuća nije preskakala Ederlezi. Svi su kupovali tri ili četiri ovce za praznik. Jednom sam kupio šezdeset ovaca iz Mališeva. Neke sam zadržao, neke poklonio, neke prodao, a onima koji nisu platili sam oprostio. Ali sada su mnogi Romi prestali da slave. Neki kažu da to više nije „naš“ praznik.
Po mom mišljenju, Ederlezi je važan. Označava početak proleća. U stara vremena ljudi nisu imali grejanje, sakupljali su drva iz šume da lože vatru za decu. Sada ljudi imaju sve, ali neki ipak biraju da ne slave. Možda više ne vole meso (slegne ramenima).
Avdulj Andrić: Misliš li da je to jedini razlog što ljudi ne slave? Ili postoji još nešto?
Mehdi Skenderi: Možda zato što mnogi sada praktikuju islam. Meni je to u redu. Ali niko ne treba da osuđuje druge što ne slave Ederlezi. Što se mene tiče, ja ga i dalje slavim.
Avdulj Andrić: Jesu li Romi manje religiozni ako slave Ederlezi? Ili možeš biti musliman i slaviti?
Mehdi Skenderi: Da, naravno da možeš biti musliman i slaviti. Samo slaviš proleće, cveće, život. To je njihov izbor.
Avdulj Andrić: Spomenuo si da si građevinac. Čime su se bavili tvoj otac i deda?
Mehdi Skenderi: Moj deda je bio brica. Šišao je ljude besplatno. Albanci, Srbi, Romi, svi su bili dobrodošli. Imao je ručnu mašinicu i britvu. Drugi u porodici su bili kovači, radili sa sekirama i plugovima. Ali vremenom se prezime promenilo. Jedan čovek po imenu Zeka je jednom pitao, „Ko ovde živi?“ Neko je rekao „Kurta.“ Pa su celu porodicu upisali pod Kurta, iako se jedan čovek zvao Kurta Vesa, tako je počela zabuna.
Avdulj Andrić: Da li neko u porodici još radi kao kovač?
Mehdi Skenderi: Ne. Neke porodice iz Prilužja su radile, i porodica Osman u Plemetini. Možda su Đepi i njegov otac radili kao kovači, ali sada niko.
Avdulj Andrić: Koja je najveća lekcija koju bi preneo svojoj deci?
Mehdi Skenderi: Svet se promenio. U našoj generaciji nismo imali ni telefone. Sada bebe plaču ako nemaju pametni telefon u ruci. Moj savet? Ostavi telefon, idi u školu, obrazuj se, završi studije. Ne zbog mene, već zbog sebe.
Avdulj Andrić: Misliš li da su telefoni loši za decu?
Mehdi Skenderi: Da, veoma loši. Emituju zračenje i odvlače pažnju deci. Ali ako im ne daš telefon, plaču.
Avdulj Andrić: Šta ste koristili umesto telefona tada?
Mehdi Skenderi: Naš „telefon“ je bio kanap i dve limenke (smeh). Pričali smo između kuća i sve se čulo, baš kao pravi telefon!
Avdulj Andrić: Koje igre ste igrali kao dete?
Mehdi Skenderi: Kockali smo se novčićima, igrali klikere, i igru koja se zove Pliska. Igrali smo fudbal, takođe. Za Božić su se sva deca, Albanci, Srbi, Romi, okupljali u domu kulture da se igraju orasima. Bio je jedan momak Bajram, on je obično osvajao sve: i orahe i novac.
Avdulj Andrić: Voleo si igre na sreću kao tombola. Jesi li ikada imao veliki dobitak?
Mehdi Skenderi: Da budem iskren, svaki put kada sam imao popodnevnu smenu, žena mi je davala 200 nemačkih maraka da idem da se kockam, ali posle posla. Bila su tri mesta u Prištini za igru. Gubio sam više nego što sam dobijao, dovoljno da sagradim dve velike kuće. Ali više sam voleo kocku nego piće. Bar nisam dolazio kući pijan ili se tukao sa porodicom. Drugi su pili, napijali se i pravili probleme. Ja sam samo kockao, ponekad dobijao, uglavnom gubio, a vlasnik je uvek najviše dobijao.
To je Uka, neka mu je laka zemlja {pokazuje na TV}.
Avdulj Andrić: Jesu li svi ti stariji ljudi na videu?
Mehdi Skenderi: Da. To je na primer Medžet.
Avdulj Andrić: Zašto su pod šatorom samo muškarci?
Mehdi Skenderi: Ima i žena, samo na drugoj strani.
Avdulj Andrić: Da li muškarci i žene danas još slave zajedno?
Mehdi Skenderi: U romskoj zajednici da, mešamo se. Ali u aškalijskoj zajednici muškarci i žene su odvojeni. Sada u novo doba slavimo zajedno, demokratsko je društvo {okreće se ponovo ka videu}.
Avdulj Andrić: Medo, kako si ugovorio venčanje? Ko je prvi povukao potez?
Mehdi Skenderi: Nevesta je bila iz Crkvene Vodice. Moj brat, koji je voleo da pije, otišao je prvi tamo i pitao oca za nevestu za svog sina. Posle dogovora, svi smo otišli da zvanično zaprosimo. Što se troškova tiče, potrošio sam preko €14.000 samo za venčanje. Bio je takođe i babahaki [miraz/poklon], ali ne sećam se tačnog iznosa.
Avdulj Andrić: To nije bilo tvoje jedino venčanje, zar ne?
Mehdi Skenderi: Ne, kasnije sam organizovao još jedno.
Avdulj Andrić: Koje su bile razlike?
Mehdi Skenderi: Prvo 1995. je bilo mnogo veće. Moji stričevi, prijatelji, svi su bili tu. Sada većina njih više nije, ili su preminuli ili otišli sa Kosova. Samo u Plemetini još ima ljudi. Preoce, Prilužje, Obilić, Lipljan, Priština… niko nije ostao. Svi su pobegli radi bezbednosti, ne zato što su nešto uradili loše, već da zaštite porodice.
Avdulj Andrić: Šta te je najviše usrećilo na Saidovom venčanju?
Mehdi Skenderi: Said nije hteo proslavu. Rekao mi je, „Više nije vreme za to, samo ću uzeti nevestu.“ Ali ja sam insistirao, odrastao je bez majke a zatim izgubio oca. Nisam mogao da dozvolim da ode bez venčanja. Ipak, nije bilo kao ono ‘95. Jednoj komšinici je majka preminula, pa sam otkazao dva muzička benda. Njeni sinovi su mi rekli da nastavim, završili su žalost. Pa sam nastavio… ali sam se loše osećao. Neki su tugovali, drugi slavili. Možda sam pogrešio.
Avdulj Andrić: Ali uradio si to sa dobrom namerom.
Mehdi Skenderi: Da, ali i dalje se loše osećam. Nadam se da će on imati još više šansi nego ja, da pomaže drugima više nego što sam ja. Pre rata su ljudi, Albanci i Srbi, dolazili kod mene po pomoć. I ja sam im svima pomagao. Pozajmio sam 300 maraka jednom Albancu da kupi zimnicu, i vratio mi je. Pozajmio sam 500 maraka Srbinu, i on mi je vratio. Pa se nadam da će Said biti dobar čovek koji pomaže drugima, ne samo sebi.
Avdulj Andrić: Zašto je važno pomagati drugima?
Mehdi Skenderi: Zato što će možda jednog dana oni pomoći njemu. A čak i ako ne, Bog će vratiti dobro koje si učinio. Bog mi je pomogao, jer sam ja pomagao drugima. Pa kažem: Pozdravljam vas sve, hvala vam.
