Profesionalni Život
Mehmet Kraja: To, što se tiče biografije, dakle dok nisam počeo raditi kao novinar u Rilindji. Nakon toga sam se posvetio Rilindji. Uvek sam ima tu ideju, naravno počeo sam pisati. Prvu knjigu sam objavio 78te.
Kaltrina Krasniqi: Sigurno ste počeli pisati i ranije.
Mehmet Kraja: Da, naravno, još kao gimnazijalac. Reći ću vam jedan detalj iz gimnazije, počeo je…pisanje je jedna druga priča koju treba manje…kao posebno, ali ovo iz gledišta življenja moram reći da sada uzimajući u obzir da književnost ne…svi smo znali da književnost ovde ne stvara mogućnosti za preživljavanje, za egzistenciju, onda se moralo imati jednu profesiju. Uvek sam bio blizak s novinarstvom, i većina pisaca uglavnom radi po novinama i bavi se novinarskim poslom, ili nešto uvezi novina, ponekad u izdavačkim kućama, dakle tu su poslovi koji su pisci uglavnom radili.
I ja sam se uključio u novinarski posao u Rilindji. Radio sam tamo dok se nije zatvorila Rilindja, do dana kad je Rilindja zatvorena sam tamo radio. Imam više od dvadeset godina kao novinar, dok sveukupno rada u novinarstvu imam oko 33 godine dok nisam napustio novinarstvo. Dakle, to je profesije s kojom sam se bavio, s kojom sam se bavio u dve različite faze. Mogu reći dve ili tri različite faze. Bavio sam se za vreme socijalizma, onda tokom vremena nemira kako je to zovem, to nije bio niti socijalizam, niti komunizam, niti sloboda niti ništa – bile su to 90te godine koje je bilo teško vreme, ne znam šta je to bilo. Ne znam kako to nazvati, ne znam ni znam šta je to bila i onda je došlo posleratno vreme, nastavio sam i dalje s novinarstvom. Dakle više od 30 godina sam radio u novinarstvu, ponekad kao aktivan novinar, ponekad kao kolumnista, pa kao urednik, onda…dakle uglavnom poslovima koji je redovito obavljaju u novinarstvu. To je što se tiče profesije kojom sam se bavio, jer sam uvek zapostavljao posao zbog lične posvećenosti koju sam imao prema književnosti.
Književnošću sam se počeo baviti kao gimnazijalac, počeo sam tada objavljivati radove. Kao osnovnoškolac sam pisao, dakle tada kada nisam pojma kako se stvara književnost (nasmejao se). Ima sam svesku u koju sam pisao. Kada sam bio gimnazijalac sam objavio prve priče u svom mladom životu. Prvi priču sam poslao u redakciji „Jeta e Re“, koju sam napisao na pisaćoj mašini sa puno poteškoća. Bio je podosta duga priča, i nju sam dostavio „Jeta e Re“. Glavni urednik je bio Esad Mekuli.
Kada sam nakon nekog vremena, bilo je nekad u proljeće, preuzeo neki posao, došlo je vreme odmora a ja sam tokom odmora išao u Kraju u selu. Tamo u selu nismo ništa imali. Kada je došao jedan…komunikacija je dakle bila otežana i skoro nemoguća. Dolazi jedan od njih, bio je to Ibrahim Berijashi koji je objavljivao, objavljivao je i poznavao je ovde {pokazuje prstom prema prozoru} učenike i studente u Kosovu i sastao se…ne, poslao je telegram Esadu [Mekuliju], “Reci mi ko je ovaj Mehmet Kraja. Da li je to pseudonim, ko je to jer mu želim objaviti priču?“. On mu kaže, piše mu telegram ili pismo, ne znam tačno, i odgovara mu.
Dakle od tuda počinje priča sa objavljivanjima i upoznavanja posle sa Esadom kada sam počeo prvi posao kada sam došao u Prištinu 71ve. I on me je smestio u dom i prvu stvar koju sam napravio je da sam otišao se naći sa Esadom Mekulijem. Izvanredno me je dočekao, ne verujem da danas ima urednika koji tako dočekuju nekoga. Esad je u tome bio izvanredan. Dočekao me je izvanredno i od tada je počeka saradnja sa Jeta e Re, više godina bez prestanka.
Naravno, paralelno dok sam radio kao novinar, trebalo je odvojiti dovoljno vremena i raditi u književnosti. Nismo mogli živeti…niko u Kosovo nije živeo od književnosti. Ne može se od toga živeti. Dakle, ne verujem da je bilo nekoga koji je moga da živi od književnsoti. Nismo mogli živeti od toga što stvarali u književnosti. Uvek smo imali još jedan posao, drugi posao kojem smo se posle posvetili.
Objavljivao sam svake godine, do sada imam oko 25 knjiga. Radi se o 11 ili 12 romana, među njima su priče, drame, pisao sam i publicističke knjige – tri-četiri publicističke knjige. I naravno pisao sam tekstove, na stotine, na hiljade publicističkih tekstova u novinama.
Kaltrina Krasniqi: Jedna mala digresije, u ovoj priči…o čemu se govori?
Mehmet Kraja: O našoj sredini tamo, o razvojima…dakle bio je delimično etnografska priča, prema nekoj stari priči. Neko staro pripovedanje kojeg se više ne sećam. Ali bila je to priča o životnoj sredini, o zemlji i o tadašnjem vremenu, nešto slično tome dakle.
Naravno da to nije bilo nešto veliko, tada sam bio mlad, ne verujem da sam znao pisati bilo šta, ali eto njemu se to dojmilo i objavili su jedan za drugim…objavio sam nekoliko priča koje sam posle sabrao u posebnu knjigu.
Ovde postoji jedna stvar, koju moramo imati na umu, jer smo se mi oblikovali kao pisci, i bilo nam je teško. Svim piscima u Kosovu je bilo teško se oformiti. Našli smo se u jako konfuznim situacijama. Konfuzija koju ćete sada i vi sami videti, kao što sam vam ranije rekao, bilo je nacionalizma, bilo je…
U Jugoslaviji smo imali slobodu u iznošenju metoda pisanja, književnih metoda jer već 1957te su Tito i Krleža proklamovali pluralizam metoda i više niko nije završio u zatvoru zbog književnosti. Zbog književnosti se u Jugoslaviji nije išlo u zatvor. Bilo je načina da se kontrolira, to je bilo putem instrumenata, zato što svugde smo mi negde bili dakle, i na taj se način kontrolisalo. Ali tu nije bio problem kod nas, mi nismo bilo niti smo imali za cilj biti, možda tu i tamo zato što nismo imali…nije bilo potrebe biti ideološkim disidentima. Kako postati ideološkim disidentima kada se moglo pisati poput Ioneskua ili Becketa, Becketova drama „Čekajući Godoa“ se izvodi u Parizu 67te ili 68te, a 69te dolazi u Prištinu. Dakle 69te je izvođena na Prištinskoj sceni…nema šanse postati političkim disidentima pod tim okolnostima. I to, mora se ukloniti to…da smo imali ideološke disidente u Kosovu ili Jugoslaviji – ne! Zato što je Tito preuzeo argument iz ruke i objavio pluralizam književnih metoda i svih ostalih metoda. Naravno, favorizovali su koji su pisali…dakle one koji su primenili socijalističke metode, realizam i šta ja znam šta još, ili marksističke metode. To je što je vlast favorizovala, ali smo svi uživali u slobodi.
Ali je postojala jedna druga stvar, postepeno se počelo razvijati nacionalističko disidenstvo i to je bilo ono protiv čega se vlast borila. Prema tome se u Kosovu formirala i stvorila i razvila jedna cela književnost puna metafora, uz metaforički govor. Uz predavanje i prenošenje značaja. Razvila se književnost u kojoj se jedno govorilo a drugo značilo. Koji je značaj metafore, to je ovo, dakle jedno se govori o drugo znači.
Stvorila se cela jedna književnost u kojoj se skrivalo nacionalno disidenstvo. Uslovno kaže da se skrivalo i da…jer se nije moglo hvatati za metaforu. Iako je postojala policija metafora, da tako kažemo, koja je to istraživala i upozoravala pisce i na metafore. Te kule, te tvrđave, ono…“Znam jednu reč od kamena“ govorio bi Azem Shkreli.Taj kamen, šta je taj kamen, zašto se taj kamen koristio toliko često? Zašto su kule toliko pristupne u poeziji pisaca Kosova?
Dakle stvorena je cela jedna književnost, stvorena je književnost koja je koristila jezik metafora. Koristile se zarad skrivanja disidenstva. I u prozi, ja sam bio poeta, ja sam prozni pisac, i u prozi smo se bavili istorijskim temama, temama…ja sam prva dva-tri romana pisao o jako dalekim temama koje su uvek nastojale da…jako se dobro sećam, imao sam u stan u Sunčanom Bregu, bio je policijski čas ’82, bio je policijski čas nakon demonstracija. Trajalo je dosta dugo, policijski čas se produžio, ponavljao se više puta, ponekad prilikom godišnjice demonstracija su opet izlazile policijske snage, da, mislim da je bilo 82’ a ne 81’, kada sam napisao roman „Uputstva za prelazak mora“ koji se odnosi na Srednji vek. Ja sam projektovao, i znam da sam sa prozora u kojem sam pisao noću, gledao policiju koja je zauzela raskrsnicu i zaustavljala i proveravala. Naravno policija sa opremom specijalnih jedinica je zabranila kretanja, nije bilo kakvih kretanja u to vreme. Nije trebalo biti, svako ko bi izasao iz stana bi mogao biti ubijen. I ja sam celo vreme gledao te policajce koji su bili na raskrsnici i pisao sam „Uputstva za prelazak…“ koji je imao tematiku iz srednjeg veka.
Dakle pred očima mi je stajala policija dok sam s druge strane pisao o tome iz Srednjeg veka. Dakle, mi smo učili pisati u aluziji i govoriti u metafori. To je jedno…stvorena je književnost koja je govorila nedirektno u metafori i to je služilo kako bi se sakrila nacionalno disidenstvo. Međutim mi smo imali sada problem, to je ono što smo rekli da je naše književnost stvaralaštvo imalo puno poteškoća. Naša disidentstvo, s jedne strane smo imali književnost socijalističkog realizma kojim smo se stalno hranili iz Albanije, albanska književnost može se reći da je imala narodni preporod, književnost preporoda, imala je i književnost socijalističkog realizma koja je dolazila iz Albanije. U Kosovu je bilo, na primer u prozi je bio određeni broj priča, tri beznačajna ili značajna romana, nema veze, ali postojala je jedna mala književna tradicija, nije bilo književnosti, bilo je književnosti koja se mogla pročitati za jednu ili dve nedelje i to je cela priča. I šta posle?
To je bila književnost u koju se neko morao oformiti. I šta smo mi učinili onda? Mi smo bili pod stalnim pritiskom književnosti iz Albanije koja je bila ograničena, ali je u sebi nosila nacionalni romanticizam i naravno socijalističku dogmu – te dve stvari je nosila u sebi. Zato što je Enver Hoxha napravio simbiozu, nacionalnog romantizma i komunističke ideologije, to je učinio, dobro ih je modifikovao i lepo ih spakovao kako bi ih nam dao. Tamo Albanci nisu padali na to, unutar Albanije je bilo jako teško da se probavi tako lepo pakovanje. Mi, s ove strane granice smo lako padali na to. Dakle mi smo bili pod stalnim pritiskom tog socijalističkog realizma i te ideologije albanskog nacionalnog romantizma i bili smo pod nemogućim pritiskom koji ona nosi. Mi smo videli tu književnost, te metodu socijalističkog realizma koja nam se nije svidela i s druge strane moje imali književnost Jugoslavije, imali smo izvanrednu mogućnost komunicirati kao što sam rekao sa evropskom književnošću, svetskom književnošću.
Ja sam rekao da imam celine, dok se u to vreme u Albaniji nisu čitali niti dopuštali niti Dostojevski, niti Kafka, niti Prust, nitiDžojs, biti…dakle cela jedna književnost. Mi smo s ove strane dobivali upravo tu književnost. S druge strane…pošto je sada Jugoslavija proglasila da je otvorena prema različitim književnim i umetničkim strujama i uticajima sa zapada. Čaj je bilo u modi da se bude što blizu tih tokova. Ponekad je bilo previše epigonizma u tome svemu. Bilo je epigonizma i bilo je prostog plagijata onoga sa zapada. Bilo je puno epigonizma.
Tako se kosovska književnost našla pod dvostrukim pritiskom. Nije bilo puno jasnoća uvezi toga, koje bi bile orijentir. Deo pisaca su postali soc-realistični kao što su bili i pisci u Albaniji. Neki su postali modernisti, kao što je…modeli kao što su bili, što je znam, ranije sam napomenuo Beketa, spomenuo sam ostale…dakle, s jedne strane ultra moderni, s druge gotovo primitivni soc-realizam. Između ta dva gledišta, mi smo se jako loše snašli i imali smo problem koji smo primetili, ali se to desilo kasnije. Kome smo ostavili čitaoce? Što se desila sa čitaocima?
Zapravo nama se svidelo da budemo moderni i pisane su drame kao što je bila ona Beketova. Pisani su i romani kao što bili, otkud ja znam, neki od Džojsa ili nekog drugog…pisani su po zapadnjačkom modelu ili anti-romani. Napisani su anti-romani kao što je Natali…i tako dalje. Ali je bilo je problema u jednoj stvari, da nam je čitaoce preuzela soc-realistična književnost iz Albanije zato što je konstelacija znanja i nivo znanja ali i duhovno stanje čitaoca u Kosovu u to vreme odgovarala i lakše je komunicirala sa socrealističkom književnošću koja je u sebi nosila „socijalistički realizam“ {rukama pokazuje navodnike} nacionalni romantizam u sebi koji je dolazio iz Albanije, nego sa Ioneskomose Beketom ili anti-romanima.
Na taj način je došlo do nekakvog nesklada, pored Pozorišta u Prištini je prolazio smrdljivi potok dok je pozorištu igrao Beket. To je bio nekakav nesklad kroz koji smo mi živeli. Danas, ako se to gleda sa ove distance, to izgleda kao neka parodija ali smo to živeli kroz to. S druge strane Priština je nastojala voditi nekakav kulturni život, pokušavala je dobiti kulturni život. Taj kulturni život Priština naravno da je bila nekakva imitacija, imitirali su se ostale kulturni krugovi u Jugoslaviji, to se ne dovodi u pitanje, to je tako i bilo.
Stvorena je i neka elita prema modelima ne poput onih u Beogradu ili Zagrebu, jer je Beograd bio daleko, Zagreb je bio daleko, ali kao onaj u Sarajevu, Skoplju. Stvoreni su takvi neki modeli u kojima je stvorena neka posebna elita. Međutim ta elita je često imala velike nedostatke i u brojčanom smislu. Kada se išlo u pozorište videli biste iste ljude, kada se išlo na izložbu videli biste iste ljude, i brojčano su ljudi nedostajali. Bilo ih je malo…dakle kada se išlo u pozorište videli biste iste ljude, kada se išlo na izložbu videli biste iste ljude. Kada bi se išlo na koncert orkestra video bi opet one iste ljude, dakle broj emancipovanih ljudi u književnom i umetničkom smislu je bio ograničen.
S druge strane se nastojalo stvorili neka naša umetnost. Dajemo neki duh, prostor i stvoriti našu umetnost. Bilo je malo iluzorno, bilo je i nastojanja iznutra, bili je naravno i političkih ciljeva. Naravno, jer se u to vreme možemo otvoreno reći imalo za cilj da Albanci u Jugoslaviji stvore svoj identitet koji bi bio različitih od identiteta Albanaca u Albaniji. Dakle ideja je bila da se stvore kosovski Albanci, jedna jugoslovenska nacija. I svakako bi se stvorila ta nacija da nije napravljena jedna greška. Grešku je napravila Srbija, koja je nakon 81ve insistirala da kosovski Albanci postanu Srbi. Albance se nije moglo pretvoriti u Srbe, Srba od njih nije moglo biti. Albanci su počeli postati Jugoslovenima. Neki su počeli postati ili je bilo elemenata koji su to mogli postati; ili je bilo onih koji su počeli da se postepeno integriraju. Ako ne u jugoslovensku naciju u jednostavnom smislu reči ipak je bilo onih koji su se počeli integrisati. I stvorena je kulturna mreža, stvorena je književnost i stvoren je određeni broj…i muzika i…dakle stvoreno je u svim poljima umetnosti, i u pozorištu.
Ali, moramo biti tačni uvezi nečega, ovo je u većini slučajeva bila jugoslovenska književnost, jugoslovenska muzika, jugoslovenska likovna umetnost sa takvim predispozicijama da bude funkcionalna u Jugoslaviji. Da li smo se mi pobunili? Da li smo bili onakvi kakve su nas hteli? Ne, obično nismo jer smo imali našu nacionalnu disidenciju. To je počelo postepeno, dakle nacionalna disidencija je počela u Kosovu onda kada se pojavila slobodna, svest i sloboda. Minimalna svest daje minimalnu slobodu, ona je korištena za stvaranje nacionalnog disidenstva koje je proizvelo jedno za drugim dešavanja do ovih koja su se danas desila. Tako ja gledam na stvari.
Ići ću kronološki. 70-te godine se nekako preklapaju sa mojim godinama. Bio sam mlad, dakle bio sam u studentskoj dobi i u periodu kada su kako vam rekao izbacili iz Bota e Re. Dakle imali smo strpljenja, hrabrosti i entuzijazam. Naravno bilo je i neke nacionalne euforije. Sećam se kada sam 78-te bio novinar, pratio sam sve manifestacije koje su se održale povodom 100 godina Prizrenske lige. Obeležena je 100-ta godišnjica Prizrenske lige, obeležena je u Albaniji, ali je obeležena i ovamo, paralelno i ovamo; i ovako je obeležena dosta dobro jer ju je sama država davala značaj. Jer je postojala ideja da će Albanci s ove strane stvoriti posebnu naciju. Moram reći da je i u jeziku bilo takvih problema, dakle bilo je takvih inicijativa.
70ih godina, dakle ja sam kao i svi mladi imao neku vrstu entuzijazma. Imao sam neku ideju da se ovde moze napraviti nešto. Jer možemo biti kako ćemo biti, jer kakvi smo, ali možemo postati nekakvi. I da, mogu reći da smo imali neko samopouzdanje. 80te godine su bili godine buđenja iz iluzije za bas. Za one koji su imali iluziju da će se nešto učiniti, da se mogu integrirati u Jugoslaviju, nisu to više imali. Nije više bilo ničega jer su se rušili i brakovi, bilo je brakova, bilo je ljudi koji su bili oženjeni Srpkinjama ili obrnuto ali većine je…brakovi su se raspadali. Budimo realni u ovoj tački, sukob je otišao toliko daleko da se nije mislilo da je toliko dubok. Smatralo se da su se mišljenja uskladila dosta, ali je 81-va izvela na videlo jednu katastrofu, međunacionalne odnose i iluzije ljudi. Više nije bilo iluzija o ničemu. S druge strane što se Albanaca u Jugoslaviji tiče više niko nije imao poverenja u Albance u Jugoslaviji. I nisu više bilo samo Srbi, iako se danas govori drugačije naravno. Bili su i Hrvati, i Srbi, i Slovenci, i Bošnjaci, i Makedonci, svi su okrenuli mržnju prema Albancima…naravno da su Srbi bili glavni u tome, ali su svi bili korifeji. Korifeji su bili Srbi, ali članovi za osnovu tog hora su bili svi, bez razlike.
Bila je mržnja prema Albancima koja je podigla celu Jugoslaviju na noge, bez iznimke. Sada kažu ma ne Crnogorci su bili drugačiji…ili…svi bez iznimke su imali isti stav. Dakle, srušile su se ljudske iluzije. Posebno kod onih Albanaca koji su verovali da se mogu integrirati u Jugoslaviju. S druge strane, prekinuti su odnosi sa Albanijom – kulturne veze sa Albanijom. Prekinuta je arterija koja je imala, bila je vitalna za Albance u Kosovu i Albance u Jugoslaviji zato što je s time počelo raspadanje i uništavanje institucija odnosno njihova slavizacija. Na izvanredan način, brzo, munjevito i bez ikakve alternative. Uvođenje državne kontrole, slavizacija, upravljanje i s druge strane prekid veza sa Albanijom. Prekidanje te vitalne arterije, bile su to najteže godine, ja ih vidim kao godine…dok su 90-te bile kaotične godine koje ne znamo kako nazvati. 80-te godine su bile jako teške godine. U tom smislu dakle mi smo bili…ostali smo potpuno ugurani u ćošak, govorili su ovi političari, „mišja rupa, 300 puta se ne nalazi“[ne razumljivo] to je dakle značilo biti pod velikim pritiskom, pod pritiskom mržnje, pod političkim pritiskom, pod pritiskom hapšenja, pod ideološkim pritiskom, postojao je potpuni nedostatak perspektive. S jedne strane je to bilo dobro, srušile su se iluzije, nije više bilo iluzija da se bilo šta može učiniti s ovom zemljom i ovom državom.
Obavezno se morala tražiti nove perspektiva, za te ljude se morala tražiti nova perspektiva. Obavezno su se morali orijentirati…nije bilo više kuda, trebalo se usmeriti prema svom identitetu i nacionalnim integritetu, nije bilo druge alternative. Komunizam nije bio bitan, ideologija nije imala nikakav značaj. Sada daje značaj jer je bio komunizam, bio je komunizam, komunizam od…uzimajući u obzir perioda od liberalizacije 70-ih godina i dalje više komunizam nije ništa predstavljao. Nacionalno pitanje je bilo glavno pitanje i to nacionalno pitanja je postepeno počelo regrutovati ljude. Postojale su dve perspektive, okupljali su se ljudi i približili Albaniji koja je odbijena, s kojom se prekinute veze. Ljudi, kada je govorio Enver Hoxha, kada je održavao Kongres partije odmah nakon 81-ve ljudi su otišli u Đakovicu, pola Prištine je otišla u Đakovicu jer se tamo mogao pratiti signal albanske televizije. Nije da im je nedostajao Enver Hoxha, želeli su znati šta se događa, koji je stav Albanije na Kongresu partije, koji je stav Albanije prema Kosovu, u tome je bio problem.
80-te godine su bile takve, bile su jako teške i jako naporne ali su istovremeno bile mobilizirajuće zato što se počistile mnoge stvari, stvari su se jasno odredile. S jedne strane je bilo…ali bilo je i jedne stvari koju moram reći i usred…sve što je bilo albansko je postalo dobro, to je bila ta smešna strana ove situacije, ne samo smešna već i štetna naravno. Zato što je došlo do neodrživog jedinstva jer nije došlo do određivanja vrednosti. Homogenizacija je prevazišla novi normalnosti jedne normalne zemlje s normalnim ljudima. Ne mogu svi ljudi, svi Albanci biti dobri.
To je problem homogenizacije, svi su Albanci postali…S jedne strane je bila vlast sa svojim famoznim razlikovanjima i svojim poznatim instrumentima koji se naravno nisu provodili kod njih…mogli su iza toga stajati Srbi, ali su glavne zadatke u institucijama obavljali sami Albanci. Podelu su napravili sami Albanci, oni su preduzeli stvari koje su bile bizarne, bile su niske. Naravno to su bile stvari koje…stvari su bile čiste, ali s druge strane nisu bile čiste s neke druge strane u homogenizaciji Albanaca. U tom trenutku možda je i bilo potrebno jer su sačinjavali zajednički front, svi…sve albansko je bilo dobro. Svi su bili dobri u tom trenutku, što je naravno nerealno ali to je tako bilo. Dakle došlo je do velike homogenizacije stanovništva.
I sada, ti ljudi, postalo je vidljivo da je ta homogenizacija i oštra protivrečnost između države i velikog dela stanovnika i između nosioca vlasti u Kosova i stanovništva s druge strane, stvorila velike podele i velike drame čak unutar porodica. Bilo je porodica koje su bile podeljene, bilo je problema u porodicama, sin bi bio protiv oca, bilo je takvih slučajeva. Na neki način su se odrekli ljudi koji su bili bliski vlastima, počeli su ih mrzeti politički. Dakle, stvoren je opšti front, s jedne strane unifikacija i s druge nacionalna homogenizacija, a s druge strane jasno su se udaljili oni koji su bili s drugom stranom. I zaoštrena je situacija, postala je jako oštra, i znalo se da se takvo stanje ne može dugo nastaviti. Trajalo je do kraja 80-ih godina. Krajem 80-ih godina je počelo ono što već znamo.
Kaltrina Krasniqi: Vi ste takođe pisali tokom 80-ih. O čemu ste pisali?
Mehmet Kraja: 80-ih godina sam napisao roman koji sam spomenuo, video sam policiju i pisao roman o Srednjem veku. Nastavio sam normalno pisati, napisao sam drame, napisao sam dramu „Hana prej letre“ (Mesec od papira) koja iako je nagrađena na konkursu „Katerina Josipi“ nije izvedena jer se odnosila na demonstracije…stvorila je takvu aluziju. Dakle, rekao sam stalno sam govorio, govorili smo u metafori i bilo je takve. Dakle uglavnom je to bila književnost koja je služila tome, ali naravno paralelno s tim smo ima i publicistiku. U to vreme ne mogu reći da je postojala publicistika…ali krajem 80-ih godina je došlo do oživljavanja, oživelo je stanje i počelo se javno izražavati. Nezadovoljstvo se nije izražavalo, ali postepeno sve veći nacionalni otpor i nezadovoljstvo sa stanjem stvari. To je bio početak toga, dakle početka političkog pokreta krajem tih godina…zato što je 90-im godinama nešto prethodilo, i to je ono što sam vam rekao. To je period teških represija, 80-ih dakle dolazi i do urušavanja sistema, krajem 80-ih godine, ne početkom 90-ih, ali početkom 80-ih. Krajem 80-ih godina je počeo raspad.
