Ja sam preživeo dva rata. U poslednjem ratu, tokom celog rata, bio sam član Saveta za odbranu ljudskih prava i tamo sam imao poziciju direktora informacionog servisa. U ratu sa Srbijom, u poslednjem ratu, koji ja računam od 1990, od jula 1990, kada je Srbija svojevoljno ukinula autonomiju Kosova. U to vreme bio sam u Savetu za ljudska prava, bio sam član od početka, i u isto vreme bio sam direktor informacionog servisa, i ova kancelarija za informacione usluge, od aprila 1990. do jula 2005, je snimila sva kršenja ljudskih prava kosovskih građana, prirodno Albanaca, koji su bili ti pod okupacijom, oni su bili pratktično pod srpskom okupacijom i okupacijom srpske vojske i paramilitarnih grupa.
U to vreme obavljao sam svoju dužnost, u početku sam radio pomalo i u Demokratskom savezu Kosova, ali imao sa za cilj da budem član Saveta. Naročito mi, koji smo bili članovi odbora i koji smo vodili glavne aktivnosti Saveta, nismo bili članovi političkih stranaka. Tako da, tokom svog ovog vremena, do kraja, i takođe nakon NATO bombardovanja, ja sam nastavio sa ovim radom, pravio sam beleške, uređivao bilten, bilten Saveta za ljudska prava o kom sam govorio ranije, koji je do 1. jula 2005. godine objavio 29 brojeva, i svaki od ovih brojeva je imao oko 200 strana. Bio je objavljivan na albanskom, srpskom i na engleskom, neko drugi ga je prevodio na engleski, ja sam prevodio na srpski, tako da je moj posao bio usmeren na ovo, i tokom ovog vremena ja sam ostao u Prištini, i kada je bombardovanje počelo.
Sad, tokom bombardovanja, srpska policija je ponekad dolazila, ali moja žena je sakrila sve diskete na način na na koji sam vam ispričao, i one su se nalazile u bašti, imali smo malu baštu ovde iza vas, ona je stavila sve diskete ispod cveća, tako da su one bile sačuvane i čini mi se da smo uradili odličan posao. Kasnije, ispričaću vam, nakon sakupljanja beleški, objavili smo knjigu na 1000 i više strana, gde smo sve zabeležili, ali tu smo takođe objavili i imena ubijenih ljudi, upucanih, mučenih, i takođe sve masovne zločine u svakom mestu gde su se dešavali, u Izbici, u Likošanima, u Prekazu, itd, itd. Takođe, i izjave zatvorenika su zabeležene, onih koje su Srbi poveli sa sobom kada su se povlačili odavde, malo pre povlačenja, imamo sva ta imena.
Tako da ja smatram da je naš Savet – i bilten koji sam ja uređivao kao glavni urednik, koji je u junu i julu 1999. godine, objavljen sa spiskom svih ubijenih ljudi, svih streljanih, svih zatvorenika, i naravno nestalih osoba, i sve ostalo što smo zabeležili i snimili do tada, kasnije smo snimili takođe i istragu ili istraživanje kako bi upotpunili ove liste, ali ovo smo imali u junu 1999. – to su bila prva autentična dokumenta koja su govorila o tome šta se događalo u tom periodu.
Moj posao tokom rata je bio znači fokusiran na ovo, ali u međuvremenu organizovali smo različita okupljanja, putem kojih smo obaveštavali kosovsko javno mnjenje, ali isto tako i strano [javno mnjenje]. Na primer, imali smo još jedan sastanak takođe u Zagrebu, gde su svi predstavnici Saveta za odbranu ljudskih prava od svih republika, pokrajina bivše Jugoslavije takođe prisustvovali. Tamo smo držali predavanja koja su pružala informacije o događanjima na Kosovu, to je takođe bio deo mog posla.
Ovde su neke poznate hrvatske ličnosti tog vremena učestvovale takođe, Hrvatska je bila ta koja je imala moć, bili su deo Tuđmanove stranke koja je imala moć, on je bio prijateljski nastrojen i radio na tome da nas podrži tokom rata, to je bio posao za nekoga drugog, ne naš, nismo mi otvorili front protiv Srbije pre nego što se pojavila Oslobodilačka Vojska Kosova. Sa dolaskom Oslobodilačke Vojske Kosova, mi [Savet] smo bili povezani sa ovom vojskom, na primer naš podpredsenik je bio takođe jedan vojni general, ali radio je legalno, Šaban Šala, on više nije živ, ovo je bilo tokom rata.
Jedna naša aktivnost koja je bila veoma važna tokom rata bio je sastanak u Sarajevu sa Savetom za odbranu ljudskih prava svih republika i pokrajina u to vreme, gde smo mi predstavili dokumentaciju, ja sam imao svu dokumentaciju, ali imali smo takođe i tim advokata koji je vodio Bajram Kelmendi,[1] kojeg je Milošević likvidirao prve noći bombardovanja, zajedno sa njegovom ženom, pokojnom Nekibe Kelmendi, koja je nakon rata bila takođe Ministarka Pravde, to je bila veoma aktivna, patriotska porodica, koja je pomogla mnogo tokom rata. Prirodno, kao jedan oficir Saveta, i ja sam bio uključen sve vreme tokom ove aktivnosti.
Pričao sam vam i o našim međunarodnim aktivnostima, gde smo iz Saveta vođeni Mazovjeckim koji je bio Specijalni izvestilac za ljudska prava, oni su bili obavešteni o svemu što se dešavalo na Kosovu. Ova informacije je važna jer je senzibilisala evropsko i svetsko javno mnjenje, i naročito mišljenje Sjedinjenih Američkih Država i oni su pratili situaciju jer su uvideli da se ne radi o nekim podrivačkim grupama, nego na jednoj strani je bila redovna vojska, a na drugoj strani su bili intelektualci, vođe političkih stranaka, ali i aktivisti za zaštitu ljudskih prava. Kažem vam ovo jer je u to vreme Savet imao glavnu ulogu u obaveštavanju sveta o tome šta se dešavalo ovde, moja lična aktivnost je bila fokusirana na ovu oblast.
Objavljivali smo flajere, objavljivali smo ih na engleskom prirodno, engleski nas je zbližio sa celim svetom i objavljivali smo ih sa našim imenom i prezimenom i mogli su da nas uhvate zbog toga, jer su flajeri govorili protiv njih, nisu mogli da nas pošalju direktno na Sud jer je naš Savet bio član Međunarodne federacije za odbranu ljudskih prava sa sedištem u Parizu, to je bila jedna međunarodna organizacija, nismo bili deo Helsinškog odbora, jer u to vreme Evropska unija je tražila od nas da postanemo član Helsinškog odbora za ljudska pravau Srbiji, ali mi to nismo prihvatili, ali našli smo podršku u Francuskoj, takođe, reći ću vam istinu, mi smo bili ti koji su uticali na to da budemo [Albanci] bliže Zapadu, takođe i Velikoj Britaniji i Americi, i takođe i Francuskoj koja je neprekidno podržavala Srbiju. To je bio prvi put u toj poslednjoj godini rata da smo postali saveznici sa Sjedinjenim Američkim Državama, Francuskom i Nemačkom.
Pored toga, pokušali smo takođe tokom rata, 1998. godine – ja smatram da je rat bio i 1998, ne samo tokom bombardovanja – da se sastanemo sa predstavnicima Vlade Srbije kako bismo obavestili Srbiju o odlukama koje je donela Vlada Kosova u ime zaštite prava Kosova kao federalnog entiteta kao što je Srbija, kao što je Crna Gora, kao što je Hrvatska, Slovenija, pokušavali smo sve vreme, ali nismo mogli da postignemo bilo kakav sporazum na ovom sastanku. Na ovom sastanku sa predstavnicima vlasti iz Srbije, u ime Kosova bila je: naša delegacija, delegacija Saveta; delegacija Demokratskog saveza; i delegacija UDJ,[2] što je bila stranka Vetona Suroi. Vođa srpske delegacije bio je Tomislav Nikolić.[3]
Veoma je zanimljivo da je u to vreme Tomislav Nikolić bio u Šešeljevoj stranci,[4] dok je vođa naše delegacije bio pokojni Bajram Kelmendi koji je ubijen nakon rata, i Pajazit Nuši, bio je tu i pokojni Fehmi Agani,[5] Fehmi Agani je govorio. Takođe i potpredsednik Skupštine Srbije je govorio, on je bio profesor prava na Univerzitetu u Beogradu, stručnjak za ustavno pravo, ne mogu da se setim njegovog imena. Imajte u vidu da smo bili suočeni sa pravom Srbije da donese odluku o oduzimanju autonomnog statusa, i Bajram Kelmendi je odgovarao na taj govor, jer je bio dobar pravnik, ali isto tako i veoma dobar javni govornik.
Učestvovao sam u svim ovim razgovorima kao glavni urednik biltena, ali i kao prevodilac sa albanskog na srpski jezik i sa srpskog na albanski, jer neki među nama, na primer Fehmi Agani, koji je studirao u Beogradu, on je poznavao srpski jezik, ali u razgovoru sa Tomislavom Nikolićem je pričao na albanskom kako bi pokazao da je albanski takođe zvanični jezik, i hteo je da govori na svom jeziku. Tako da, na neki način mi smo pokušali da utvrdimo naš albanski identitet, i tako da pokažemo da smo i mi članovi društva koji su jednaki sa svim drugim društvima.
Ovo je bilo vreme pre rata, to je bilo 1998, negde u maju 1998, nakon događaja u Prekazu,[6] koji je zahuktao celu situaciju, kada je otprilike 200 hiljada Albanaca iz različitih delova Kosova izbačeno iz njihovih porodica, iz svojih domova, skrivali su se po planinama Drenica, u planini Dukađini, živeli su u veoma lošim uslovima, kada je Kosovu pretila humanitarna katastrofa, humanitarna katastrofa podrazumeva smrt prouzrokovanu mržnjom, smrt prouzrokovanom hladnim, ubilačkim oružjem, ubijanje, sve to.
Oni su nas pratili i našli smo se u situaciji kada je predsednik Komiteta za ljudska prava došao, došao i posetio mesta gde su se naše porodice sakrivale. Nakon toga, došlo je do opšte mobilizacije, aktivisti Saveta došli su u moju kuću i preneli mi informacije koje su prikupili sa terena, ja sam radio i sredio sve materijale, preveo ih na Srpski, pratio dalje razvoj situacije, svi su dolazili preko ovog prozora koji vidite ovde, na primer, Linka je došla, ova koja je danas ambasadorka, Mimoza Ahmeti, došla je ona, ali i drugi, prirodno dolazile su žene jer su bile manje primetne.
U martu 1999, malo pre bombardovanja, jedan CIA oficir koji je znao da smo mi došli, mi smo ga poznavali, i pitao me je da se sastanem sa Adem Demaći kao predstavnikom Oslobodilačke Vojske Kosova i sa Fehmi Agani kao predstavnicom Demokratskog saveza Kosova, ne sa Ibrahimom Rugova, jer je Ibrahim Rugova bio u kući i nije hteo da izađe napolje, jer je naravno bio pod prismotrom, oni su znali Fehim Agani, ali to je bilo malo drugačije. I oni su se sastali sa njom u ovoj sobi jedanput, drugi put, i nakon razgovora sa Adem Demaći rekli su nam, sada brinite o sebi, otidite odavde obzirom da će izbiti rat, bombardovanje će početi takođe za dva –tri dana, ne mogu da kažem sad da li je bilo zaista samo nakon dva-tri dana, ali znali smo da će doći do intervencije.
Možda je lakše vama, jer ste bile mlađe, ali mi smo znali šta se događa, da nam je rekao da odemo, ali mi ipak nismo otišli. Dečko koji je bio u kući [moj sin] nije hteo da ide negde i da nas ostavi, mi smo ga molili da ode jer smo bili pod velikim rizikom jer smo bili poznati. Policija me je uhapsila nakon što se ovo desilo, ali zanimljivo je to, ne znam da li sam vam rekao da je policija došla i odvela me zbog posedovanja oružja, iako ja nisam imao ikakvo oružje, pokazao sam samo moju olovku, “Ovo je moje oružje, ja pišem sa ovim, molim vas uđite, imam toliko materijala.”
Nisam mogao da sakrijem material, jer su oni znali da su vesti i informacije dolazile od mene, nisam mogao da ih sakrijem, ovo vam kažem, u vreme rata, sakrivali smo se u strahu da ćemo nestati, jer ljudi su odlazili, mi se nismo sakrivali, policija je došla, priveli su mene, i držali su me u stanici dva sata, ovo je istina, nisu podigli ruke na mene, jedino su me primorali da predam oružje koje svakako nisam imao, nisam imao ikakvo oružje, svi su im to rekli, rekli su im da mi nismo imali ikakvog oružja, ali nakon što su doneli, mislim, doneli su oružje, kada smo bili maltretirani, ovo je moglo da se desi i vama takođe.
Mene nisu snašle neke stvari jer sam bio poznat kao deo Saveta i tako dalje. I iza Saveta sa druge strane, Šaban Šala je bio zatvoren i bio je zadržan u zatvoru i tukli su ga, i ništa nije rekao, oni su ga pitali šta smo mi radili, ali on im nije rekao šta smo radili, rekao je imate dokumenta. Priveli su i Džavit Haziri[7] i on nije bio poznat, on je nestao, i on je bio jedan od zaposlenih u Savetu, ali nisu ga oteli zbog posla u Savetu, oteli su ga zbog njegov ličnog posla, bio je aktivista ovih političkih organizacija unutar i van Jugoslavije. Kada su ga pustili iz zatvora on je došao kod nas kao i što su svi drugi dolazili, bio je sa nama u Savetu, i mislim da je Jakup Krasnići koji je takođe poznat danas, on je takođe bio član Saveta.
Bilo je još mnogo drugih kojih se mi ne sećamo, ali među članovima Saveta oni koji su bili likvidirani su svi bili saradnici, saradnici koji su pružali informacije sa terena, na primer uzeli su i pritvorili jednog iz Feziraj i tukli su ga, i bacilli su ga sa drugog ili trećeg sprata policijske stanice, bacilli su ga na zemlju, i rekli su kako se sam ubio, da je izvršio samoubistvo, ali nije bilo samoubistva i oni su lagali. Bio je taj Topali, sada, on je bio kandidat za gradonačelnika Ferizaj, on je preživeo, ovaj Topali. Ne mogu da se setim, i drugi su bili ubijeni takođe, sada, ubijeni su više kao saradnici na terenu nego kao članovi Saveta, jer članovi Saveta su imali neku međunarodnu zaštitu, kasnije su možda i oni [ubijani], ali nisu mogli u to vreme, ubili su Bajram Kelmendi, ali Bajram Kelmendi su ubili nakon što je bombardovanje počelo, tokom ratnog stanja, a mi smo preživeli.
U mojoj ulici, 30 kuća je spaljeno, u ovom kraju, naša kuće je pošteđena, bila je pošteđena jer smo ostali unutra, jer bi je u suprotnom uništili, ovde u blizini kuća jednog čoveka, poprilično jednostavna, je bila spaljena, on je bio zubar, njegovu kuću su spalili jer je bio međunarodni aktivista koji je živeo tamo, iznajmljivao je tu kuću, nakon ovoga ratni period smo proveli na taj način, i to je istina.
Nastavio sam da radim, nastavio sam sa ovim poslom do kraja 2005, nismo objavljivali više od osam ovih biltena, jer 2004, kada su se desili događaji u Mitrovici,[8] znate šta se desilo tad, imali smo informacije, naše informacije su se razlikovale od onih koje je imao OEBS, a u to vreme nam je OEBS pomagao mnogo, ali protivrečili smo se sa onima koji su kršili ljudska prava, ko god da su oni bili, razrešili smo Savet i danas on postoji, jer čak i danas postoje kršenja ljudskih prava. Mi smo bili Savet za odbranu ljudskih prava ne samo Albanaca i Srba, nego svih, ko god je bio ugrožen, i pružali smo pomoć onima koji su nam se obratili, jer mi smo pomagali i rad međunarodnih organizacija od 1997. i nakon toga, sve vam ovo govorim, tražili su od nas da platimo, mi smo svi dobli bili otkaze sa naših radnih mesta.
Tako da, sada Savet se održava sa nekoliko projekata, ali ti projekti nisu redovni, dok kada su počeli da nam pružaju pomoć, imali smo mesečne plate, i malo po malo, na taj način smo mogli da radimo, ali to se završilo, završilo se, bila je to velika greška, ali čini mi se da za tu grešku najveću krivicu ima međunarodna zajednica, jer da smo u to vreme pisali izveštaje koje bi vlast u tom momentu htela, mi ne bismo više bili Savet. Nismo se mi branili, nego smo branili one koji su bili ugroženi, i oni koji su imali moć i snagu su uglavnom bili oni koji su kršili ljudska prava.
Anita Prapaštica: Kažite nam kako su se vaši snovi razvijali.
Vehap Šita: Da, kao i svaka mlada osoba, ali omladina u mojoj generaciji je živela u vremenu siromaštva i strane okupacije, svi smo sanjali o tome da budemo slobodni i kada smo se igrali sa pola [urednici nisu mogli da utvrde koja je igra/igračka u pitanju] bili smo sigurni da nas niko neće dirati. I sanjali smo o slobodi takođe kada smo kuvali porodično, jer je porodica bila pod teretom opresije, i siromaštva koje je ta opresija stvorila, i uprkos činjenici da smo bili zdravi, na primer, moj otac je morao da emigrira i sve to. Kako god, vreme neuspeha je došlo, vreme kada mora da se ide, kao što je tata uradio nakon nekog vremena, kada sam ja još bio dete, on je bio jedan ekonomski imigrant, kao što danas imamo mnogo Albanaca imigranata širom sveta. Moj san je bio da posetim mog oca u Albaniji, ali i da vidim Albaniju.
Kada sam posetio Albaniju, što sam želeo tako mnogo, jer sam sanjao o tome stalno, i nije bilo tako cvetno, vladalo je siromaštvo tada, bila je pod drugom okupacijom, Albanci su bili ubijani od strane Albanaca u to vreme, ali albanska država je postojala. Ova albanska država je bila privlačna za nas i sanjali smo o tome da se ujedinimo sa njom. Jedan od naših snova je bilo ujedinjenje sa Albanijom, i uklanjanje granica.
Prvi put u mom životu sam otišao u Albaniju kada sam bio u trećem razredu gimnazije, to je sedmi razred. I imali smo uniforme, kada sam išao obučen u uniformu, to je bila normalna uniforma, ali imala je kapu koja je izgledala pomalo kao kapa jugoslovenskih vojnika, samo ne u istoj boji. Kada sam stigao, kada sam prešao granicu oni su me zaustavili, i stavili su mi beli plis[9] [na moju glavu] i imam tu fotografiju, verovatno je imam negde. Bilo je zabavno, jer izgledalo je dobro, jer bio sam mlad (smeje se) i dobro mi je stajala, dobro je kada se noci civilna odeća. Nosio sam civilnu odeću, nisam nosio tirq,[10] tako da mi je ovo bilo prvo iskustvo sa Albanijom, ovo je bilo u blizini Žur, to je današnja Vermice, gde je bila granica.
Sećam se da smo takođe prešli granica i 1971. godine, ovoga puta sa mojom ženom i ćerkom, moja ćerka je tada bila studentkinja. Moja ćerka je izašla iz kola, imali smo jedna kola, jer mi je albanski ambasador dao vizu. Otišao sam, sada vam pričam o 1971. godini, ovoga puta sam išao kao član zvanične delegacije, i tada su dali takođe vizu i mojoj ženi i mojoj ćerki koja je bila studentkinja. Ona je izašla iz kola i kleknula je i počela da ljubi albansku zemlju, znači nije bila u pitanju samo moja generacija, nego i vaša generacija, moja ćerka je u to vreme imala 20 godina, bila je studentkinja na Univerzitetu u Beogradu, na Medicinskom fakultetu, to je bilo nešto drugo. Video sam tada žene sa svom tom odećom, sa svim tim stvarima, radnike koji su radili na poljima, radnike u fabrikama, odlazili su na posao, ne kao mi, koji smo morali da odlazimo negde drugo da tražimo posao, jer ovde nije bilo mesta (smeje se).
Nisam imao snove koje danas mladi ljudi imaju, na primer, da imam lepu ženu sa kojom idem u šetnju, i sa kojom gradim život, nisam o tome razmišljao u to vreme, jer nisam imao vremena da mislim o tome. Prvo, nisam imao internet kada smo mi svi bili deca, nije bilo ni devojaka. Kada dođe veče, kada smo bili zajedno, imali smo muzičku grupu koji su osnovali studenti iz osmog razreda, bilo je i starijih ljudi tu. I ta muzička grupa je svirala tango, foksfort, i drugu takvu muziku, i mi smo plesali muškarac sa muškarcem, nije bilo devojaka.
Neki od odraslih su imali priliku da imaju devojku, jer su bili veoma lepi momci. Na primer, bio je Hajdar Džema, stariji, prelep, sve devojke u domu su gledale u njega, kako god one sve su bile pomoć u kući, nije bilo žene koja je vlasnica, one su bile radnice. Kako god, iako nisu imale ništa kao žene, prvo, većina ovih žena, koja je radila kao pomoć u kući, je bila obrazovana. Postojala je škola koja se zvala, “Škola za devojke koje su pružale pomoć u kući,” tako da postojao je slučaj da se sanja o devojkama koje su bile moje godište, ali ja to nisam radio, jer sam išao u Prištinu u sedmom razredu, a to je bilo drugačije okruženje.
Kako god, uvek je postojala nostalgija za domovinom. Pričao sam o tom vremenu i ranije, imao sam dobrog druga, imao sam veoma dobrog druga, on je želeo da mu se pridružim i da idem sa njim zajedno u antifašističku omladinsku grupu, nije hteo sa ostalima, jer su ti drugi bili Srbi. I u tom vreme moj otac je bio krojač, on je recitovao Prolećno cveće od Naim Frašeri, ja nisam tada ni znao ko je Naim Frašeri. Jer ja sam pohađao časove u školi na srpskom jeziku, imao sam vezu sa albanskim jedino preko mojih roditelja, i takođe preko hodže. Na koji način preko hodže? Učio sam o svim religijama od hodže, učio sam na primer o Eldamdulilah,[11] kako god. Hodža je obajsnio da treba da se pormeni jezik u školama sa srpskog na albanski. Onda sam ja počeo da učim albanski od mog oca, moje majke, i od hodže.
I dalje sam bio student ’41. Kada su jedan deo Kosova i moje mesto, Đakovica, bili ujedinjen [sa Albanijom] i profesori su tada stizali iz Albanije. Sada, nostalgija za Albanijom se povećavala jer smo slušali predavanja takođe o Fišta[12] i Fan Noli, i Naim Frašeri, i sve je to otvorilo naše poglede znanja i nostalgiju, posebno nostalgija je bila podsticana tim nekim elementima.
Ta deca koja su stigla iz Albanije, oni koji su bili u Albaniji i koji su bili na Kosovu pod Srbijom, bili su obučavani da se vrate na Kosovo, da se vrate i da rade blizu svojih porodica. Kako god, oni su obrazovani takođe uz komunističke ideje, kako ih danas zovu, ali oni nisu bili samo komunisti, bili su i oslobodioci i oni su počeli oslobodlilački rat i rat za nezavisnost, i takođe za socijalna prava. Zašto socijalna prava? Jer je Albanija bila feudalno mesto, ali malo feudalno mesto, nije bilo velikih poseda u Albaniji, samo mala, ali postojali su feudalni odnosi, seljaci su bili protiv Aga, Bej i svih onih koji su bili bogati. Ovi radnici, kao i svugde u svetu, postali su albanski komunisti, počeli su da propagiraju komunističke ideje među nama.
Mi nismo odmah počeli da širimo ove ideje, mi smo studirali u vreme stare Jugoslavije, i mi nismo smatrali to prioritetom. Prioritet za nas je bio da se oslobodimo od Srba i da se ujedinimo sa Albanijom, to je bio jedan deo mojih snova koje sam prirodno imao kao dete. Sledeća faza je bila ta kada smo počeli da učestvujemo u ratu, išli smo u gimnaziju, ovde u albansku gimnaziju, i imali smo i devojke u albanskim gimnazijama (smeje se). Takođe, imajte u vidu da sam ja upoznao moju ženu u gimnaziji, ali živeli smo zajedno kao bračni par od 1946, pre 70 godina. Dodatno bile su dve godine gde smo se samo poznavali, plus jedna godina dok smo ze zabavljali, jer ja nisam hteo da se ženim u to vreme.
Sanjao sam o tome da idem u školu i igrom slučaja kada se Drugi svetski rat završio, ovaj Fadil Xodža koji je bio generalni komandant, i ja sam u to vreme bio pušten iz fašističkog kampa, ne naci kampa, kažem vam, zvali su me da dođem u državu, ja sam odlazio na posao, i zvali su me da dođem u Albaniju, i ja sam se približio Albaniji, i tada sam želeo da živim u Albaniji sve vreme, i onda došlo je vreme da sam otišao na fakultet i šta se desilo, desilo se; kasnije, nisam ni imao vremena za snove.
I kasnije kada sam se zaljubio u snove koje sam ostvario tako brzo, oženio sam se takođe iako nisam još završio fakultet, dobio sam ženu, u to vreme devojčicu, ona je imala 16, 17 godina, udala se sa 17, postala je majka sa 18 godina (smeje se). Tako da ja nisam imao snove kao što ih vi imate, ali oni su ostavili utisak na mene.
Anita Prapaštica: Šta smatrate vašim najvećim snom?
Vehap Šita: Ja smatram da je porodica osnova društva. U mojoj porodici ja sam postigao šta sam želeo, oženio sam se kada je bilo vreme, dobio sam sina kada je bilo vreme za to, dobio sam ćerku kada je došlo vreme za to, još jednog sina kada je bilo vreme, i ćerku koja je izabrala veoma težak pravac u obrazovanju, ne ekonomiju, zato što sam ja radio, i stvorio sam uslove za normalan život. Ona je studirala u Beogradu, u to vreme kada je ona bila studentkinja bio sam u velikom problemu ovde, političkom problem koji me je doveo u sukob sa režimom koji je bio u moći tada i taj konflikt se desio i pre nego što se moja ćerka rodila.
Tako da, moja žena je bila trudna, bila je trudna žena, iako nije imala još ni osamnaest godina. I vidite, u to vreme, doveo sam sebe u veoma tešku situaciju, nakon koje sam skoro pa završio u zatvoru, ali uspeo sam da pošaljem svoju ćerku u školu, da postane doktorka, da postane profesorka. Drugi sin je završio školu kao elektro inženjer, drugi je postao umetnik, oženio se i izgradio porodicu. Moj porodični život je bio u potpunosti dobar, nemam ništa oko čega bi trebalo da brinem. I moja unučad su dobro, jedna unuka je tužilac u Klivlendu, u državi Ohajo. Druga unuka je advokat u Njujorku, još jedna je psihološkinja [i živi] u blizini Njujorka. Jedan dečak je inženjer u Teksasu, drugi unuk studira u Teksasu, jedna unuka je završila ovde u Prištini, završila je i u Prištini i ovde na AUK, Američkom Univerzitetu u Prištini, i sve je u redu.
Postigao sam najviše sa svojom porodicom. Pored porodice uspeo sam da napravim ime, ovo je istina, politički angažman je naškodio mom intelektualnom razvoju. Zašto? Jer suprotstavljanje državnoj vlasti mi je oduzelo mnogo mog vremena. Ali rekao sam vam i ranije da sam bio u zatvoru i u vreme Italije, i u vreme Nemačke, i u vreme partizana, i ja sam bio samo student, i sve to što se desilo nije moralo da se desi jednom studentu, ali sve to vreme ja sam ipak uspevao da radim i da izgradim poštovano ime za sebe.
Na primer, jednog dana bio sam u Plav,[13] i držao sam neki govor tamo. Nakon toga, ljudi su me znali, ljudi su znali ko sam ja bio. Tako da, nema ništa bolje nego da vas neko pamti, mene neko poštuje, i poštuje me na dobar način, da ne kažem da je ovaj čovek preživeo tri režima, tri rata i postigao je sve šta je postigao. Sa druge strane, uspeo sam da napišem svoju knjigu na albanskom, ali nisam ograničio sebe samo na književnost. Na primer, objavio sam knjigu Hasan Mekulija, koji nije imao hrabrosti da objavi svoju knjigu, on je bio predsednik Udruženja pisaca i nije imao još svoju knjigu izdatu. Rekao sam mu jednom prilikom, “Hej Hasan, ja imam tri knjige o tvom radu, a ti nemaš nijednu.” “Da, jer ne mogu.” Nakon što je Hasan umro, ja sam uredio tu knjigu, Albanske novele od Hasan Mekulija. Uzeo sam sve što je on pisao o novelama, jer je on bio kritičar kao i ja, on je bio književni kritičar, i ja sam bio književni kritičar, ali takođe i pozorišni kritičar, pozorišni i filmski kritičar. On se fokusirao na knjižezvnost, ali svetsku književnost, on je to pratio i studirao je svetsku literaturu.
Ja sam studirao albanski jezik i književnost, on je svetsku književnost, i bio je pod uticajem slovenske književnosti i pratio je mnogo i rusku književnost. Ruska književnost je veoma bogata, bogata je, i zahteva mnogo rada na njoj, zahteva srudiranje, morate da radite mnogo na tome. I ja sam čitao rusku književnost, Tolstoja. Preveo sam Lendina e Lavrume, koju sam ja studirao, i sećam se da je bila zanimljiva, preveo sam Lendina e Lavrume ručno, pisao sam prevod rukom, nisam znao kako da koristim mašinu za kucanje, a u to vreme nije bilo komjutera.
Anita Prapaštica: Šta vi smatrate generalno vašim najvećim uspehom u životu?
Vehap Šita: Ovaj posao u borbi za ljudska prava i aktivnosti za nacionalni slučaj su naškodile mom profesionalnom životu, jer ja sam počeo da pišem kada sam bio student, i ja sam se bavio time iz ugla kritičara, sve što smo pisali na času, tokom naših časova jezika, ja sam uglavnom radio kao neki vid kriticizma. Ostvario sam neke rezultate u tom poslu, jer sma uvek bio posvećen tome da postignem nešto više nego što sam već bio postigao. Tako da, iskoristio sam deo svoje psihičke i intelektualne snage, ali ne mogu reći da sam ostvario sve što sam mogao.
Možda je najveći posao koji sam uradio taj što sam uspeo da napravim osnovu za praćenje umetničkog performansa, pozorišta na prvom mestu, kasnije takođe i filma i književnosti. Postigao sam više u oblasti književnosti, jer sam objavio ukupno dve knjige, ukupno na 400 strana, ali mogao sam i tu da uradim više. Zašto sam mogao da postignem više? Mogao sam da postignem više jer sam studirao književnost, studirao sam književnost tako da su mogli da kažu nešto, mogli su da me poštuju kao pisca, ali ja sam takođe studirao i našu bogatu književnost. U oblasti književnosti, objavio sam Gjurmëve të letërsisë [Tragovi književnosti], verovatno sam uradio jednu, dve [edicije] objavio sam Gjurmëve të letërsisë davput, rasprodala se, više nije u štampi, i danas je ne možete naći. Ja imam jedino dva, tri primerka ovde.
Tako da, u oblasti pozorišta, uradio sam takođe dve knjige o filmu, u oblasti književnosti uradio sam mnogo prevoda svetske književnosti na albanski. Ovo je istina, preveo sam sve novele iz srpske i jugoslovenske literature. Pisao sam priče, pisao sam eseje, uglavnom pravio sam neku vrstu izbora radova koji bi mogli da budu zanimljivi albanskoj publici, naročito ako je bila vezana za naš narod i za nas kao naciju. Da li znate ko je bio Krleža?[14] Miroslav Krleža je bio savremeni pisac, naravno, on je mrtav sada, u 80 i nekoj godini umro je, pre nekoliko godina. On je pisao dobre stvari o Albancima, na primer, pisao je o ubijanju 200 Albanaca 1944. godine, on je bio vojnik jugoslovenske monarhije i napisao je, “Kako je moguće da jugoslovenska vlada, jugoslovenska država, ubija svoje sopstvene vojnike?” Oni su bili Albanci, ali oni su bili jugoslovenski vojnici, mora da su bili ubijeni u svojim barakama, on je pisao o mnogim stvarima.
Sa druge strane, on je bio svetski poznat pisac, bio je prevođen na mnogo jezika, ja sam prevodio njegove novele, prevodio sam takođe Ciklin e glebajve [Ciklus Glembajevi], koji govori o porodici koja je uništena zbog uslova koje joj je nametnula mala buržoazija, kada je mala buržoazija želela da postane buržoazija, ali nije bilo novca, nije bilo podršle iz bilo kog nasleđa, čini mi se, nije bilo ekonomske podrške, ili intelektualne podrške. Predstavljala je veoma zanimljiv način života u tranziciji koji je bio zanimljiv za nas. Sa druge strane, to je njegovo najbolje delo, izabrao sam glavna dela hrvatske književnosti koja se u to vreme nazivala jugoslovenskom književnošću.
Od srpske književnosti prevodio sam roman Prijatelji koji je napisao [Slobodan] Selenić, u kojoj jedan Albanac ide da radi kao portir u Beogradu, i čisti kuće bogataša tamo, utovara ugalj, seče drveće i na kraju postane inženjer u Beogradu. On je želeo da predstavi biološku i intelektualnu snagu Albanaca, koji je došao kao obični radnik, i završio kao inženjer, i to ne bilo kakav inženjer, nego građanski inženjer. Ali imajte ovo u vidu, govorio je o tom Albancu koji je došao kao obični radnik, i koji stavlja ugalj u dimnjak, koji poseduje mali srpski buržuj, u romanu. On uspeva da ostvari tako mnogo, dok je Srbin predstavljen kao lenj muškarac, koji čita stalno novine, u to vreme nije bilo televizije, i on je jedan neotesan čovek, i u romanu ga poredi sa Albancem, koji uspeva mnogo toga bez ikakvih sredstava, njegova sudbina me je mnogo zanimala, i [knjiga] se zove Prijatelji jer su njih dvojica na kraju postali prijatelji.
Kako su postali prijatelji, dešava se to da taj Srbin razvija ljubav prema ovom radniku, homoseksualnu ljubav. Ništa se više ozbiljno ne dešava, ali je prikazano, on je pokazao da je on ljubav njegovog života, i da on ne voli njega samo fizički, nego vidi ovog mladog momka koji je uspeo da ostvari sve to, i on je time hteo da ukaže na snagu koja postoji u ljudima. Vidite, ovo ima malo dublje korene, jer jedino Albanci koji su potomci Ilira nisu nestali, ali takođe i drugi ljudi su živeli ovde. I Nemci su takođe došli, Italijani i Goti, takođe i Sloveni. Sloveni su postojali kao moć, Albanci kao autohtoni ljudi, i vi ovo možete da vidite u romanu Prijatelji, ove koji su postali prijatelji sa lokalnim ljudima i koji su živeli jedni do drugih. Neko se razvio od običnog radnika koji je postao vremenom inženjer, a drugi je bio obrazovan i imao je sve, ali je ležao u krevetu.
Tako da, to je jedan deo mog posla, ali ja sam prevodio i svetsku književnost kao što je Istorija kineske filozofije i Istorija indijske filozofije. Preveo sam Platona, prevodio sam Đordano Bruna. Preveo sam Brehta, Nemačko pozorište, preveo sam Rusku dolinu smrti, preveo sam Turgenjeva, preveo sam Dostojevskog. Vidite tada, uradio sam mnogo radova u pogledu prevođenja, bez obzira na interpretacije inostranih radova, ali to je bila umetnost, jer morate da idete dublje u sve te radove, da biste bili u stanju da ih interpretirate, i to je bila umetnost i na našem jeziku. To je period koji ja mogu da nazovem vrhuncem mog rada u toj oblasti.
U oblasti književnosti, uspeo sam u predtavljanju naših pisaca na srpskom jeziku, na hrvatskom jeziku, na bošnjačkom jeziku, na slovenačkom jeziku, i takođe i na drugim jezicima. Pratio sam najveće radove u našoj kulturi, u našoj književnosti, da počnem samo sa Ismail Kadare i Anton Pašku, Ali Podrimja, Azem Škreli i mnogi drugi. Ali u okviru ovoga, na primer, objavio sam zbirku pesama koje je napisao Ali Podrimja, koja se zvala Ne Zot e hetuan gjarprin [Pronašli su zmiju u Bogu], to sam objavio na srpskom, nije bilo objavljeno na Albanskom, bilo je objavljen negde drugo.
Ali ovo delo Pronašli su zmiju u Bogu ima mnogo dublje značenje, Bog je taj koji vlada, to je bio Tito. Takođe, Pronašli su zmiju u Bogu, jer on je bio kao zmija za nas, jer su svi ostali delovi Jugoslavije bili nezavisni, a oni su uzeli našu nezavisnost, i čija je to krivica? To je bila odgovornost Boga, ali ova reč “Bog” nije u ovom slučaju reč za božanstvo, nego Bog kao osoba koja vlada. Tako da, pisao sam o Ali Podrimja, piscu koji je umro, objavio sam i Leksikon jugoslovenskih pisaca.
Naslov Pesme pobuna i otpora, koji je preveden na albanski, se odnosi na Pesme pobune i otpora. Vidite, ovo je bilo objavljeno od strane urednika koji je bio član Akademije nauka i umetnosti u Srbiji. Vi znate da je Akademija nauka i umetnosti bila kolevka srpskog nacionalizma i šovinizma i oni su je objavili, ali ja sam dobio odobrenje da je objavim i na albanskom jer im nisam rekao da se odnosi na albanski otpor, i na albansku pobunu. Ali ja sam razgovarao sa njima o otporu kao svetskom fenomenu koji postoji takođe sada, mi smo imali pobunjenike, ali pozitivne pobunjenike, ne destruktivne pobunjenike, da, pobunjenike koji su želeli da se oslobode okupacije, od opresije. Zbog mojih napora, koliko god da su skromni bili, uspeo sam da predstavim jugoslovenskoj publici 15 radova na srpsko-hrvatskom, i pored toga takođe i na drugim jezicima. I ovde ja nisam bio sam, ovo je bilo još teže. Zašto? Obavljao sam ovaj posao i sa Esad Mekuli, sada, doveli smo i neke mlade [saradnike] kao što je Ismail Smaka, koji je prevodio na srpski.
Govorim samo o mojim uspesima, kao da niko nije došao nakon mene, kao da se završilo sa mnom, to nije u redu. To je bilo u oblasti pozorišta, ali imajte u vidu pozorište, jer ja sam pisao o pozorištu jedanput, takođe su mi i tražili da pišem, ali ja nisam mogao jer nisam imao vremena. Radio sam druge poslove, dobro je da sam radio neke stvari ovde, neke stvari tamo, ali neke stvari se nisu završavale. Sa druge strane, sada, postoje mladi ljudi koji rade, postoje neka mlada imena koja nisam pomenuo i to bi nekoga moglo da uznemiri, postoje neki posebno mlađi ljudi, iako kada sam pisao, ja sam rekao, “Ah! Ovo je napisano.” Sada ovi mladi ljudi mogu da koriste moj rad više nego od ovih koji još rade.
U mom životu uspeo sam da zabeležim sve, svako nasilje koje je urađeno našoj naciji, od 1990. do 2005, šta god da je urađeno, šta god da je urađeno od strane Nemaca, Italijana, Srba, Hrvata ili Albanaca, mislim na mnogo toga. Mislim da će se svetom vladati kada se ukinu granice, a ne ljudska prava. Ali ovo je utopija, koju ja nisam uspeo da ostvarim, i ja verujem da ni vi nećete uspeti da je ostvarite (smeje se), zbog interesa koji postoje.
Anita Prapaštica: Da li svoj politički pristup ili političku aktivnost smatrate kao jedno ostvarenje?
Vehap Šita: Pričao sam o politici i ranije, ali mogu vam reći sada, jedan od naših pisaca kojeg verovatno znate, Faik Konica, je rekao, “O Bože! Spasi Albaniju od Albanaca, jer mi možemo da se odbranimo od neprijatelja.” Kosovo je kao ono što zovete dobrom devojkom {obraća se prisutnima}. To nije Kosovo o kom smo sanjali, ali jeste slobodno Kosovo, istina je da je Kosovo na kraju uspelo i njegova nezavisnost je priznata od strane današnjih velikih sila koje vladaju svetom, ne samo od nas. Tako da, to je veoma velika pobeda, ali Kosova kao država nije ono o čemu sam ja sanjao, ili oni koji su došli ranije su sanjali. Zašto? Ja pratim i istoriju malo, i ja sam prevodio istorijska dela, ali ja vidim da je situacija ista kao što je Faik Konica govorio, kada je rekao “Spašeni smo od neprijatelja, sada moramo da sačuvamo sebe same jedni od drugih,” nažalost, kao što se mnogo Albanaca bori među sobom, isto tako mnogo njih je zbunjeno, jer ne zna šta želi.
Na Kosovu imamo neke političke stranke koje kažu da su sve ultra desličarske, oni kažu mi smo svi ultra levičari, svi oni kažu mi smo svi centar. Sada, ja ne znam kako neko može biti desnica, centar ili levica, kada su oni svi isto i desnica, i levica i centar, ali svi žele da se domognu vlasti, to preuzmu moć, da dobiju poverenje i ekonomske pogodnosti, materijalne pogodnosti. I mi, koji smo se borili nekad, pre mnogo vremena, nismo se borili za ovo, čak iako smo imali takve slučaje u to vreme, bilo je promena i ima promena, na prvom mestu ekonomske promene, među ljudima. Ispričaću vam jednu anegdotu, vodoinstalater je došao da propravi pumpu, na slavini, i kada sam pitao koliko treba da platim, on je rekao, “Pet evra.” “Šta?” Rekao sam, “Pet evra? On je uzeo 20.” On mi je rekao, “Vrednost posla je 20, ali vi ste neko ko predaje i ovih 15 ja dajem kao doprinos obrazovanju, jer vi imate malu platu.”
Imajte u vidu ovo, da ovi koji obrazuju moju decu uzimaju nesrazmernu platu u poređenju sa mojom, ja mnogo više zarađujem sa istim poslom, a oni prave mnogo manje. I mi nismo sačuvali nešto takođe, ne znam kada ćemo uštedeti, ali ovo neslaganje dovodi nas u situaciju gde ljudi moraju da se bore za parče hleba. Šta bi trebalo da se desi, šta se desilo grupi emigranata koji su bili zaključani u Mađarskoj, to će se desiti i nama dok ne dođemo do naših čula.
I kažem vam, jer, ja znam da sam ovo već rekao ranije, grupa japanskih stručnjaka je došla na Kosovo pre dvadeset godina, analizirali su privredne i prirodne resurse koje Kosovo ima, rekli su mi da na Kosovo ima prostora za pet miliona ljudi. I Kosovo je imalo dva miliona, i nema više od dva ipo miliona. I on je rekao da ovo mesto ima mogućnosti da se hrani, da se razvija na osnovu svojih izvora i zašto da ne? Imamo plodnu zemlju, imamo vodu, Kosovu ne nedostaje voda, mi imamo problem sa manjkom vode, ali to je zato što nismo popravili vodovodni sistem. Kosovo ima četiri godišnja doba, godišnja doba, imamo proleće i leto, ima sve izvore neophodne za život, Kosovo ima veoma plodnu zemlju. Slobodni smo 12-13 godina i mi i dalje nemamo fabriku gde možemo da zaposlimo dve tri hiljade ljudi, jer mi smo se okrenuli ka izgradnji kuća, izgradnji zgrada, mnogo zgrada je prazno danas, jer su ljudi iznajmljivali stanove u vreme kada je bilo mnogo stranaca i nekoliko lokalaca, a sada ima mnogo prostora, jer smo mnogo izgradili, i stranci su otišli i [zgrade] su ostale prazne.
Sa druge strane, mi smo u situaciji u kojoj nismo ništa izgradili, ali ja vam ovo govorim i iz razloga što ni u Albaniji nije bolja situacija takođe, Albanija o kojoj smo sanjali, i Albanija je danas pod nadgledanjem. Do kad ćemo imati nekoga? Kada su partizani došli, mi smo došli i ušli, bilo nas je nekoliko Albanaca partizana koji su učestvovali, komandovanje je bilo u rukama Srba. Nisam mogao da odlučim šta sam želeo, morao sam da čekam, i čak i danas mi imamo istu situaciju. Danas isto tako i Albanija je pod stranim nadgledanjem, mi nemamo samo EULEX i UMNIK, i oni imaju OEBS, i zašto je to tako? Jer mi ne znamo kako da sklapamo dogovore. Gledajući ovu situaciju, mi, na Kosovu, nismo se oslobodili srpskog uticaja. Možda sam vam rekao malo ranije da smo mi praktično još u Srbiji? Mi smo u Srbiji jer [Rezolucija UN] 1244 nas je ostavila pod Srbijom, mi se takođe još nismo odvojili od konferencije u Londonu 1913. godine, danas smo u situaciji u kojoj smo bili i nakon konferencije u Londonu 1913. godine.
Moramo da radimo, da odlučujemo za sebe na Kosovu, i da se ujedinimo sa Albanijom ako nam se to sviđa. Možemo da postojimo kao i druge države sa dve ili tri nacije, na primer Nemci imaju Austriju, ali imaju i Nemačku, imaju i Švajcarsku. Jedan deo Švajcarske je i nemački, jedan deo je francuski, jedan deo je italijanski, i oni mogu da žive zajedno. Imamo dve Koreje, imamo dve Makedonije, jedna Makedonija je ova koja je ovde, a jedna je u Grčkoj, Grčka ne priznaje Makedoniju, jer je Makedonija severna Grčka po njima. Tako da, oni mogu da opstanu, ali samo na osnovu poštovanja ljudskih prava. Ukoliko ti odgovaraju ljudska prava u tvojoj državi, kao pojedincu ili kao naciji, ili kao većinskoj zajednici, ili kao zajednici jedne oblasti, ili kao zajednici okruga, zajednici pokrajine, zajednici države i kao međunarodnom subjektu, nije važno ko ima šta, nego da većina ima isto što i manjina ima. Na primer, zvanični jezik Francuske je francuski, ali tamo žive i Arapi, Alžirci, Nemci. U Nemačkoj, Nemački je zvanični jezik, ali tamo takođe žive i Francuzi i Poljaci, mi takođe možemo da postojimo, ali zvanični jezik mora biti i lokalni jezik. I onda kada ostvarimo ovo, ja kažem da je ovo dobro, ali da bi bili ovakvi moramo da postavimo dobre osnove. Osnova je ono što smo stvorili 12. juna 1999. godine.
Od 12. juna 1999. godine bili smo slobodni da stvorimo bolje Kosovo, mi to nismo mogli, i odgovornost je naša, da vam kažem istinu. Ali nažalost, mi nismo jedini koji delimo ovu dogovornost, tu je i Albanija, jer i Albanija nije dobro uradila svoj deo posla. Tako da, o Bože, sačuvaj Albaniju od Albanaca, jer se od neprijatelja možemo sačuvati sami, jer kada treba da se potegne pištolj, mi znamo kako da potegnemo pištolj (smeje se).
Jedna od prvih knjiga koju sam objavio na albanskom se zvala Skena Škipe [Albanska scena], ona sadrži pregled poznatog regionalnog pozorišta kako smo ga zvali u to vreme. Knjiga je objavljena 1964, ali sadrži samo izvedbe Albanskih autora. Druga knjiga o pozorištu bila je Kur ndizen dritat [Kada se svetla upale], sadržala je komade albanske drame i poznatog regionalog pozorišta Kosova ili Narodnog pozorišta, kako se zove danas; sadrži pozorišne kritike ali takođe i druge pisce, ne samo albanske pisce, nego i druge svetske pisce, bilo jugoslovenske, bilo iz drugih delova sveta. Ova knjiga je bila prevedena na srpski, objavljena je 1977, tako da ceć sad pre mnogo vremena. I ja navodim kao još jednu važnu knjigu Shkendijat e para [Prve varnice], koju sam pripremio zajedno sa Zekero Redžon i Mehmet Đivori, koja sadrži radove Kosovskih pisaca, i objavljena je 1956. godine.
Kasnije sam objavio moju knjigu Gjuha dhe letersia [Jezik i književnost], koja je ponovo objavljena sa istim sadržajem i sa istim nazivom, ali je ponovo objavljena malo kasnije i to je originalna verzija. Pripremio sam takođe još jednu knjigu, treću knjigu Gjuha dhe letersia, ali nisam je objavio jer se to desilo tokom rata. Uistinu pre rata ‘90ih, kada sam počeo da se bavim i drugim poslovima, a ne samo poslom u oblasti književnosti, u međuvremenu ja sam nastavio da prevodim, prevodio sam dosta toga, ali tokom 1980-90ih pripremao sam i knjigu Hrestomatija,[15] koju sam preveo na današnji jezik i sve objavio. Pominjem sve jer je ova knjiga objavljena u Albaniji, ali neki delovi su bili isključeni, jer je albanski režim u to vreme cenzurisao sve što je izgledalo kao isuviše relogiozno, ali Albanci su bili religiozni, ne samo Hrišćani.
I 1980ih ja sam prepevao i prepisao Psalmi Davida, od Đata e Vjeter preveden od strane Kristoforidi,[16] i ja sa na jednoj strani predstavio originalnog Kristoforidi i na drugoj strani sam prepisao sve i preveo sa Kristoforidi, i na kraju sam prepevao Psalmi Davida, jer su Psalmi Davida bile napisane u originalu, to je poezija i Kristoforidi je to pretvorio u prozu, možemo da stvrstamo Psalmi među prvom originalnom umetničkom književnom prozom na albanskom jeziku. Ovo je deo originalnog dela, rekao sam takođe i ranije da sam uradio mnogo više prevoda i da imam mnogo radova prevedenih iz srpske, jugoslovenske i svetske književnosti.
Sada nabrajam smo naslove dela iz svetske književnosti i kulture, na primer, imate Istoriju kineske filozofije, objavljenu na albanskom jeziku od strane Rilinđa, ja sam je preveo, imate Istoriju indijske filozofije, imate veoma zanimljivu knjigu Imanuela Kanta, Mbit e bukuren e te madherishmen [O lepom i uzvišenom], imate i Đordano Bruno, Optimizmi i mendimit te lire [Optimizam slobodne misli], imate Filozofine e marksizmit [Filozofiju marksizma] koju je napisao Gajo Petrović, Gajo Petrović je Hrvat, iako ima srpsko ime. Što se tiče književnosti Albanaca koji su pisali na hrvatskom preveo sam Uria ne lendine [Glad u dolinama], roman Avgustina Stipcevici. Imam skup radova jugoslovenske književnosti, prevodio sam i romane Miroslava Krleže.
Što se tiče jugoslovenske književnosti imam takođe i roman Slobodana Selenića, koji je veoma zanimljiv jer se radi o jednom albanskom radniku, koji odlazi kao običan radnik, koji seče šumu i istovara ugalj u podrumu i završava na kraju kao građanski inženjer i prijatelj porodice u kojoj je radio kao posluga. Ovaj roman me je veoma zainteresovao jer je bio veoma dobro napisan od strane Slobodana Selenića, koji je dobar srpski pisac, dobar pisac, koji me kao ličnost nije zanimao mnogo, ali je u romanu prikazao psihičku i intelektualnu snagu jednog Albanca, koji je od običnog radnika uspeo da se skući, da osnuje porodicu, i da izgradi karakter.
Imam i roman Mirka Kovača, to je Srbin koji je odrastao i radio u Hrvatskoj, veliki prijatelj Albanaca koji je u vreme najvećih tenzija između Albanaca i Srba zauzeo našu stranu. Imam i Kriniken e traunikut [Travnička hronika] koju je napisao Ivo Andrić, rekao sam takođe i ranije da sam preveo Kroniken e traunikut jer je to prelepa književnost, i za tu knjigu Ivo Andrić je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Veoma je dobro napisana, nažalost bilo je objavljeno da je Ivo Andrić, kao jedan od oficira u Ministarstvu spoljnih poslova Jugoslavije, imao program, projekat da podele Albaniju između Srbije, ili Jugoslavije u to vreme, i Grčke i Italije, i tu je on pao kao čovek, ali kao književnik on je uspeo da dobije Nobelovu nagradu za književnost. Rekao sam vam već dosta o Miroslavu Krleži ranije. Imam veoma lepe eseje od Miroslava Krleže, gde on piše o brutalnom cilju terorista, državnom terorizmu protiv Albanaca, o ubijanju 300 albanskih vojnika pripadnika jugoslovenske vojske, kada je Jugoslavija ubila sopstvene vojnike jer su oni bili, oni su bili jugoslovenski građani, ali albanskog porekla. Kasnije, oni su ubijeni samo zato što su bili Albanci, to je bila rasistička politika, srpske snage su ih ubile kako bi ostvarile pravo da okupiraju kosovsku teritoriju i da izbace Albance sa Kosova, i to je jedan veoma dobar dokument koji potvrđuje šta je Dimitrije Tucović rekao, sa poznatim delom Srbija i Albanija, gde je pisao o srpskoj golgoti nad Albancima. Ali ja sam nastavio da radim na prevodima albanskih [pisaca] na srpski jezik, kao što sam rekao u mojoj biografiji, na dodatnih 40 knjiga prevedenih na albanski jezik, ja sam oko 15 preveo na srpski jezik, među njima izabrao sam one za koje sam ja mislio da su bolje, i pogotovu one koje su mogle dobro da predstave zajedničku albansku književnost napisanu na Kosovu, ali takođe i u Albaniji. Sa albanskog sam preveo Keshtjella [Dvorac] od Ismail Kadare, Kronike ne gur [Hronika stene] od Ismail Kadare i Dimrin e madh [Velika zima] od Ismael Kadare.
Od albanske književnosti, zajedno sa Redžepom Ćosja, uredio sam knjigu Gjurmet [Tragovi], antologija proze sa Kosova, gde smo predstavili albanske pisce Kosova sa veoma dobrim uvodom Redžepa Ćosja i sa mojim prevodom, prevodom na srpski, srpsko-hrvatski, i bošnjačku varijantu, jer kao što znate srpski ima nekoliko varijacija. Ovde su priče Hivzi Syleiman, Ramiz Kelmendi, Anton Pashku, Azem Shkreli, Rexha Surroi, Mensur Raifi, Teki Dervishim and Jusuf Gurxhovi. Ovo su neke od priča koje smo mi, kao urednici antologije, izabrali. Od Antona Pašku… objavili smo i priče koje sam ja nazivao veoma dobrim za to vreme, fantastične priče, Nën qarr po rrinte vasha [Devojka koja sedi ispod šume], Ura [Most], Floçka [Vodena nimfa] itd, itd. Zanimljivo je da sam preveo roman Oh od Antona Pašku koji nije objavljen na srpkom, ali ja sam ga preveo i ostavio ne objavljenim.
Tokom ‘80ih, druga polovina ‘80ih, uradio sam dosta monografskog posla, želeći da pokažem identitet nekih ličnosti nacionalno oslobodilačkog pokreta i nacionalističkog pokreta, ali svi koji su učestvovali u ovom pokretu su bili iz Srbije ili tada Jugoslavije. I u ovom kontekstu, objavio sam monografsku knjigu Zekerije Redža, patriote, humaniste, jednog intelektualca i uverljivog čoveka. Objavio sam knjigu o Eminu Duraku, Qendresa per clirim e bashkim kombeter vision lufte e flijimi, shenime memoriale [Otpor za nacionalno oslobođenje i jedinstvo, viziju, rat i žrtvu, memorijal]. Pripremio sam knjigu za objavljivanje, Fadil Hodža nje jete ne sherbim te atdheut [Fadil Dodža, Život u službi države].
Objavio sam knjigu zajedno sa Halit Šabani, jer je Šabani Beci svetla ličnost Albanskog nacionalizma, on je bio stari borac pre Drugog svetskog rata koji je bio kacak [prognan] u planine, on se borio protiv Turskog carstva, bio je kacak i borio se protiv Prve Srbije, protiv Druge Srbije, i pao je boreći se protiv Treće Srbije, to je znači bilo krajem Drugog svetskog rata. Pisao sam o Kel Šabani, radio sam na tom radu sa njegovim unukom, jer ja nisam znao ko je bio Kel Šabani dok nisam napustio nacistički kamp i spavao jednu noć u njegovoj kući, i on je bio nacionalista, član Druge prizrenske lige, borac na Crnogorskom frontu za odbranu etničkih granica tadašnje Albanije, Albanije između ’41-44.
Za Udruženje veterana završio sam knjigu, Krah i luftes, Vetevendosje e shtetesi Kosoves [Jedna strana rata, Samoopredeljenje i državnost Kosova]. Zašto? Jer u periodu od 1990-2012. bivši borci LRQ su se sukobili međusobno, jedni se zauzeli stranu pokreta za oslobođenje Kosova, dok su drugi zauzeli stranu mirovnog pokreta koji je predvodio Demokratski savez Kosova sa Ibrahimom Rugova kao predsednikom, dok je Oslobodilačka Vojska Kosova vođena od strane Adem Jašari, to su bili protesti koje su nacionalni oslobodioci, antifašisti Kosova sprovodili i podržavali pokret za oslobođenje Kosova uz Bezbednosni Savet Ujedinjeninh Nacija, Evropske unije, i celog Evropskog javnog mnjenja i Sjedinjenih Američkih Država. Oni su podržali [pokret za oslobođenje Kosova] u dokumentima koja su izdata tokom rata, jedan od ovih dokumenata se zove Bujanska rezolucija.[17] Partizani na konferenciji [Bujanskoj] bili su iz svih nacija i u prisustvu jedne Engleske vojne misije usvojili su rezoluciju u kojoj je pravo na samoopredeljenje do raspada ili otcepljenje od Jugoslavije, otcepljenje od Srbije i ujedinjenje sa Albanijom, je prepoznato za sve Albance na Kosovu.
Tokom ovog vremena o kom vam govorim, imao sam čast da radim sa prijateljima i kolegama koji su obavljali posao ili za Akademiju nauka ili za Rilinđu, ili za Filozofski fakultet, ili druge političke institucije. Spomenuo sam na primer knjigu Mark Krasnići Kutjime e perjetime [Sećanja i iskustva], ovu knjigu sam uradio i kao čitač i kao urednik, pomogao sam mu koliko god sam znao, i koliko god sam mogao, jer je on bio veoma poznat, i ja sam radio na knjizi koja je poprilično velika, ima oko 600-700 stranica. Takođe sam pomogao Pajazit Nuši u radu na njegovoj knjizi Psikologija e pergjithshme [Opšta psihologija], ali ne samo tu, pomogao sam mu takođe i za knjigu Kujtesa [Sećanja] i za njegov rad takođe na Fjordovoj misli, jer on je bio priholog i povezan sa bibliotekom psihologije koja je pripremala knjiga na albanskom i ja sam mogao da mu pomognem.
Ovo je zbirka izabranih pesama od Divani i Šapsita Brezit [Kauč Šapsita Brezija], preveden od strane babe Ćazim Bakali iz Đakovice, on je Bektašijev baba. Moj otac je takođe bio Bektaši, i zbog mog oca ova knjiga je dospela u moje ruke, ali prevod je uradio Ćazim Bakalli, koji je preveo i dijalekt iz Đakovice, ja sam preveo na bukvalni albanski, bilo kako bilo to je veoma lepa knjiga sa orijentalnom poezijom koja je prevedena sa persijskog jezika. Ovaj Ćazim Bakali je bio učitelj i jedanput i baba, ali govorio je tečno persijski, arapski i turski. Tako da [mi smo primili] jednu antičku kulturu od jednostavnog čoveka, jednostavnog učitelja koji je ostavio predavanje iza sebe i nije imao ikakve potrebe da se time bavi, jer je posato Bektaši, i umro je kao Bektaši, ali je želeo da se ova knjiga objavi tek nakon njegove smrti. Ja sam stupio u kontakt sam Udruženjem Bektaši u Tirani i oni su je objavili prilikom 800te godišnjice rođenja ovog autora, on je bio persijski autor, poznat u svetskoj književnosti, i UNESCO je slavio godišnjicu njegove smrti.
Sa ovom pričom ja bih završio intervju, hvala vam što ste došli.
Anita Prapaštica: Hvala vam na vremenu koje ste izdvojili za nas.
Vehap Šita: Bilo je zadovoljstvo.
[1] Bajram Kelmendi (1947-1999) bio je albanski advokat i aktivista za ljudska prava, bio je ubijen od strane srpske policije prvog dana NATO bombardovanja zajedno sa njegova dva sina, Kastriot i Kuštrim.
[2] Jugoslovenska demokratska inicijativa, politička stranka osnovana 1990, i vođena od strane pisca i novinara Veton Suroi.
[3] Nakon dugogodišnjeg članstva u Srpskoj radikalnoj stranci, Nikolić je 2008. osnovao Srpsku naprednu stranku, zauzimajući odlučan proevropski pravac. On je predsednik Republike Srbije od 2012. godine.
[4] Vojislav Šešelj je osnivač nacionalističke Srpske radikalne stranke, 2003. godine je izručen Međunarodnom krivičnom sudu za Bivšu Jugoslaviju, gde je bio optužen za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti.
[5] Agani (1932-1999) je bio filizof, sociolog i političar, jedan od osnivača Demokratskog saveza Kosova. Ubijen je od strane srpskih snaga kada je pokušao da napusti Prištinu obučen kao žena, kako bi izbegao da ga otkriju.
[6] U martu 1998. srpske snage su opkolile kuću Jašari porodice, čiji muškarci su bili među osnivačima Oslobodilačke Vojske Kosova, i srpske snage su ubile sve članove porodice, uključujući i žene i decu. Ovaj događaj je osnažio albanski otpor i označio početak rata.
[7] Haziri je bio otet i nestao je tokom rata.
[8] U martu 2004, došlo je do nereda na Kosovu prouzrokovanih glasinama da je dvoje albanske dece bačeno od strane Srba u reku Ibar, gde su se udavili. Dok je jedini dokaz koji je ukazivao na ovaj napad bilo svedočenje dečka koji je preživeo, strah i ogorčenost su se brzo širili, okupljajući hiljade ljudi protiv srpskih pojedinaca i srpskog vlasništva. Naknadna istraga UN, koju je vodio norveški doplomata Kai Eide, se ponovo vratila na te događaje.
[9] Tradicionalna albanska bela filc kapa.
[10] Uske vezene bele flanel pantalone sa ukrasnim pletenicama na dnu nogu i na džepovima, to je tradicionalna albanska nošnja.
[11] Na arapskom, Aldamdulillah: Sve molitve i zavhalnice Bogu, zajedničke arapske muke, ali naročito među Muslimanima.
[12] Đerđ Fišta (1871-1940) bio je albansko-francuski brat, pesnik, edukator, političar, i nacionalni heroj.
[13] Mesto u Crnoj Gori sa velikom albanskom populacijom.
[14] Jedan od najpoznatijih Hrvatskih pisaca (1892-1981).
[15] Kristomaci, ručna knjiga poezije i pesama koje je napisao Đerasim Oiriazi, protestantski predavač iz kasnog devetnaestog veka, koji je osnovao prvu albansku školu sa njegovim sestrama.
[16] Rođen kao Kostandin Nelko (1826-1895), albanski naučnik i prevodilac koji je preveo Novi Testament prvo na Gheg jeziku, i na Tosk kasnije. Učio je poznatog nemačkog albanologa Johan von Hana albanski jezik i sarađivao je sa njim na pisanju prvog nemačko-albanskog rečnika.
[17] Bujanska konferencija (31. decembra 1943. – 1-2. januara 1944.) predstavljala je sastanak jugoslovenskih partizana u kojima je rezolucija usvojena i obećano je da će omogućiti građanima Kosova da odluče demokratskim putem da li žele da budu deo Albanije ili Jugoslavije nakon rata.
