Prvi deo
[Osoba koja vodi intervju traži od govornika da se predstavi i priča o okrugu gde je odrastao. Pitanje je isečeno iz video intervjua.]
Ibiš Neziri: Ja sam Ibiš Neziri. Zvanično se prezivam Neziraj ali nikada u životu nisam sebe drugačije zvao nego Neziri. Rođen sam u julu 1957. godine u selo zvano Bardanić, selo koje je se nalazi, tu negde plus-minus, selo koje se nalazi otprilike u istoj daljini od Đakovice, Kline i Dečanima. To je planinsko područje, koje se nalazi u sredini šuma tamo. Kroz istoriju poznato je kao slobodoljubivo mesto, kao mesto koje je doprinulo slobodi bilo da je to izdržanjem, čuvanjem, skrivanjem vojnika iz Kaçak pokreta do vojnika poslednjeg rata, vojnika OVK, i tokom rata to je bila oblast gde se nalazila OVK.
Rođen sam u tom selu, u relativno velikoj porodici. Porodica je imala oko devedeset članova, kada sam se ja rodio i tokom mog detinjstva, mi smo se odvojili od te velike porodične zajednice i ja sam živeo sa ocem, braćom i sestrama. Tata je živeo punih 103. godina, majka je živela 86. godina i ja sam tu završio osnovnu školu, a potom srednju školu sam završio u Peći i studirao sam Jezik i književnost od 1980. Godine 1980. sam bio uhapšen zbog mojih delovanja, mojih aktivnosti u ilegalnoj organizaciji, koja se u to vreme zvala Crveni narodni front. Sedište je bilo u Bochumu, u Nemačkoj. Povodom hapšenja mi je zaplenjeno nekoliko knjiga, zaplenjeno su mi bili nekoliko postera, koje smo spremili da distribuiramo na dan zastave.
Eremire Krasnići: Gde ste delovali ovim aktivnostima?
Ibiš Neziri: Da, mi smo pokušali da aktivnosti… pokušali smo da delujemo po celom Kosovu, da distribuiramo postere širom Kosova. Dok je grupa, grupa, ogranak… ogranak grupe ili telo… ogranak grupe ili ogranak organizacije Crvenog narodnog fronta bio u Peći. Organizacija je imala i druge ogranke sa kojim mi zapravo nismo imali kontakte zbog nezakonitosti, zbog poverljivosti, ali mi smo pokušali da akciju održimo u Peći, ali i u Prištini, ali su nas sprečili jer 19. novembra ja sam bio uhapšen i…
Eremire Krasnići: Kako ste bili uključeni u početku, kako ste bili uključeni u ovoj političkoj aktivnosti?
Ibiš Neziri: Rekao sam vam da sam rođen na jedno selo, koje je oduvek bilo miroljubivo selo, utočište, selo koje je bilo utočište za borce koji su se borili za slobodu, oni su dugo boravili u kući moga oca. Odrastao sam kroz te priče, odrastao sam kroz te istorije koje sam čuo od svog oca i njegovih prijatelja koji su ga često posećivali, ali s druge strane i priče od moje majke, koja mi je stalno pričala o tome kako je pripremljala hranu, kako su došli, kako su ušli, kako su izašli. Puno priča koje su imale, i u ovom slučaju ne mogu da vam ne ispričam jedan događaj koji često pokazuje i onu čak smešnu stranu, dakle postoji i ta smešna strana…
Stric… Govoriću o tome konkretnije. Mehmet Age Rraškoci je stric oca aktuelne predsednice. On je bio jedan od njih, onda je bio Deme Alji Požari, Rame Binaku od strane Dašinoca, bilo je i drugih Kaçaka, ali reći ću vam onako kako su o tome govorili i starci, koji su proveli dosta dugog vremena u našoj kući. I u toj jednoj prilici oni su bili u našu kuću. Bilo je to krajem rata. Brigada Boka [srpski: Bokeljska brigada], okružili su selo, oni su okupili sve ljude ispred kuće mog oca, zato što je utočište bilo u našoj kući, i kaçak, ovo se desilo negde tokom ’45. godine, mora da je to bilo početkom ’45-e godine, “Haljilj, gde su kaçakët? Gde su kaçakët?“ Oni su priseljivali celo selo kako bi kazali gde se nalaze kaçakët, i starac kaže… starac je rekao: „More, ali… druže Vučk uzalud ste odkupili selo, džabe ste okupili selo… Ovi nemaju ni za sebe da jedu a kamoli za kaçak. Kaçak ne jedu svašta, oni žele da jedu meso i pite, a ovde…“, kaže on: „jedino dve osobe mogu da ih izdržavaju kaçak.“ „Ko su jataci?“ „Kaçake držim ja i isto to može i ovaj starac.“ Jedan umorni starac, koji je bio naslonjen sa jednim štapom u ruci. Kada je on rekao: „Držim ih ja i ovaj starac,“ Onaj starac je podigao štap da ga udari i kaže: „Ne pričaj! Zašto govoriš o tome Haljilje?“ I hoće da ga udari štapom, i zatim počinju svi da se smeju, i oni kažu: „Idemo, jer ovde nema ništa“.
Sledeći put su otišli i ušli u odaji, „Haljilje, da li znaš gde su kaçkët?“ On kaže: „Da.“ „Gde su oni?“ „Nikada nisu bili bliže.“ Kaže: „Nemoj da se zajebavaš“ „Iskreno ti kažem“. Istina je bila da su oni bili na drugoj strani zida, to znači samo ih je zid odvajao… kaçake od jugoslovenskih vojnika. Tako da sam ja odrastao kroz te priče. To je bio jedan od faktora, ovo je bio jedan od faktora koji su uticali na ono kako sam se ja razvio. Zatim, tu su te knjige Renesanse, Naim sa: „O planine Albanije“, otkud ja znam koliko sve knjiga, sve one knjige koje su napisane, i druge knjige koje su stigle iz Tirane, koje mi danas negiramo nepravedno, jer istina je da smo mi porasli uz njihove knjige i obrazovani smo, tako da je i to uticalo na moj razvoj.
Zatim, tu je i jedna druga priča koja uključuje učitelja iz Albanije, koji je bio angažovan u našem području i kada… kako mi je otac govorio o njemu… ocu, kada su nastavnici počeli da napuštaju mesto posle pogoršnja odnosa između Jugoslavije i Albanije, on je zamolio mog oca da se zakle, kaže mu: „Pomozi obrazovanje kako god ti je to u mogućnosti! Pomozi obrazovanje, jer ako obrazovanje ne postigne do vrha, Kosovo nikada neće uspeti da“, kako je govorio moj otac: „da se otarasi od škaut.“ Rekao je: „Kada se pojavi obrazovanje, kada obrazovanje postigne svoj vrhunac,“ reče on: „tada kada otac radi u policiju, dete je u školi i uveče kada se sastanu kod kuće, dete ne govori ocu šta je naučio u školi“, kaže on: „tada ćete postići vrhunac.“ I moj otac je izuzetno podržavao obrazovanje. Kada kažem da je podržao obrazovanje, ja govorim o ovom aspektu: Učitelji bi dolazili iz Đakovice, dolazili bi iz okruga Peći, dakle dolazili su iz daleka i on bi mi često rekao: „Idi na brdu sela, pogledaj da li ima ili nema svetlosti u školu?“ I ako je bilo svetlosti u školu to je značilo da su učitelji još uvek bili unutar škole i nisu imali mogućnosti da se vrate, jer nisu imali neke druge veze osim, pešačenja, a pešačenje bi trajalo oko tri ili četiri sati. On bi poslao jednog od mojih brata koji bi poveo učitelje, nije ih ostavio da ostanu u školu. Dakle, tokom zime oni su proveli više vremena u našu kuću nego što su oni ostajali po svojim kućama i sve je to doprinelo mom formiranju, razvoju, sve je to probudilo moje interesovanje za dalja istraživanja da naučim više i tako se i dogodio, znači, taj put mog formiranja.
Eremire Krasnići: Šta se desilo sa… hapšenjem, kako je došlo do toga?
Ibiš Neziri: Onoliko koliko sam ja bio obavešćen, još uvek ne znam konkretno. Kao što su me obavestili, jedan naš prijatelj, koji je dolazio iz Nemačke sa porukama kod nas, bio je uhapšen, držali su ga dva ili tri dana, pušten je i izgleda da su informacije od njega procurile. Mnogo kasnije sam saznao o tome preko jednog od njegovog intervjua da je on bio uhapšen u to vreme, tokom 80-ih…. I… izgleda, izgleda da su njega pratili… izgleda da su ga pratili i kada se sastao sa mnom, pa se nakon toga pratnja proširila i počelo je i moje posmatranje od njihove strane, počela je i državna bezbednost da me prati, koja se tada tačno zvala, originalno UDB-a… i mene su uhapsili u novembru tokom ’80-e dok smo mi pripremali akciju. U to vreme bilo osuđeno dvoje ljudi. Mi smo osuđeni na neprijateljske propagande poznatim članom 133. onaj članak godine hiljadu sto… pardon! Ja sam osuđen na neprijateljske propagande članom 133. i Krivičnom zakonu SFRJ koji je bio jedan, jedan,… jedan zakon, ili zloglasni član pod krivičnom zakonu, jer je čovek bio kažnjen i u vezi mišljenja, što znači nisi se usudio da deliš svoje mišljenje jer bi tim članom mogao biti osuđen. Ja sam osuđen na dve godine zatvora, dok je jedan prijatelj koji je došao iz Nemačke bio osuđen na pola godine zatvora. Takođe su bile osuđene i dve osobe iz okruga Đakovice i ovako smo ostali u zatvoru.
Eremire Krasnići: Da li bi mogli da nam kažete…
Ibiš Neziri: …ukupno četiri osobe, ali nismo bili povezani, dakle, nisu bili u mogućnosti da uspostave vezu između nas kako bi nas kazili pod istoj optužnici, i njihov pokušaj da povežu ovu grupu od četvoro nas je propao i osuđeni smo na dve strane, dva-dva, gonjeni smo na osnovu člana 133.
Eremire Krasnići: Svakako je bilo važno da vas osude kao grupu kako bi izgradili mnogo veći slučaj?
Ibiš Neziri: Za kazne da. Za kazne koje su bile…
Eremire Krasnići: Da, da li možete izgraditi priču ove političke inicijative? Mislim, kako je to počelo? Ko, kako ste vi počeli da tu učestvujete? Ko je ovo organizovao? Kakve je ideale imala?
Ibiš Neziri: Da, to je bilo deo Crvenog narodnog fronta. U to vreme nije bilo puno potrebe da neko angažuje ili ukljči neku drugu osobu da učestvuje. U početku, znači bilo je dovoljno imati kontakt sa literaturom, kontakt sa programom, sa statutom organizacije i prijatelji bi pronašli prijatelja. Znači ako niste imali neku vezu, nešto što približava i dovodi prijatelje zajedno, bilo je teško da se pridruže prijatelji, stoga znači, to je ovako bilo: „E imam jednu dobru knjigu,“ ili „Našao sam jedan program, bio je zanimljiv, uzmi i pročitaj. Da li je dobar, da li da uradimo nešto u vezi toga?“ To je bio taj način stvaranja različitih grupa i organizacija. Bar u ovom slučaju govorim o mojoj grupi.
Eremire Krasnići: Ko je bio… da, ako možete da nam kažete ko je bio deo grupe?
Ibiš Neziri: Ko je bio deo grupe jel da? Da, prvi put smo ja, Maljuš i Adam bili uhapšeni, dakle Maljuš Adam i ja. Maluš je bio u Nemačku a ja sam bio ovde. Mi smo bili prvi zatvorenici. Ispitivanje je sprovedeno tokom 80-e… ispitivali su još dvojicu ili trojicu drugih, koji su dakle, imali kontakt sa nama i taj njihov kontakt sa nama im je zapao za oko. To je ono što se tiče te prve kazne. Upravo tada se uspostavio jedan trakt i ja i dan danas napamet znam sadržaj tog trakta i sada ću to da podelim sa vama: „Naš vekovni neprijatelj, jugoslovenski titizam koji puni zatvore sa albanskim patriotima, ali nek imaju do znanja da se mi ne plašimo i neće nas odvratiti od svetog rata za nacionalno i socijalno oslobođenje i ujedinjenje sa otadžbinom socijalističkom Albanijom. Živeo albanski narod! Živela Laburistička partija… Živela Albanija! Živela albanska partija rada na čelu sa drugom Enverom Hodžom!“
To je bio sadržaj trakta zbog kojeg razloga smo dakle bili uhapšeni. To je bio komad kartice dimenzije 10×10 centimetara, crveni papir, natps je bio crne boje i bilo je tipa nalepnice, dakle samolepljivi paprir koji se odlepljuje od onog papira odpozadi i zalepljuje bilo gde. To je bio ta, taj… da kažem nalepnica, trakt.
Eremire Krasnići: Koliko godina ste imali kada ste bili uhapšeni?
Ibiš Neziri: Da izračunam sada. Ja sam bio uhapšen… rođen sam 24. jula ’57, uhapšen sam bio 19. novembra ’80. godine, znači 23. godina. Imao sam 23. godina kada sam bio uhapšen. Zatim u proleće ’81… dogodile su se neke druge stvari. Jugoslaviji je konačno počeo da se ruši temelj, upravo ovde u Prištini, gde mi razvijamo ovaj intervju. Demonstracije su počele 11. marta…
Eremire Krasnići: Da li ste bili deo njih?
Ibiš Neziri: Dakle, ja ne mogu da kažem da sam bio jer sam u to vreme bio u zatvoru, bar nisam direktno bio deo demonstracija, mogu reći da i… nije bilo, dakle i uticaj nije da nije bio prisutan, i moj uticaj i uticaj organizacije sa kojom smo delovali, dakle i oni su uticali, takođe je i situacija koja je stvorena na Kosovu imala svoj uticaj, same okolnosti koje su bile stvorene na Kosovu. Na Kosovu nakon 100. godišnjice Lige Prizrena jedna razlika je primećena. Narod je bio uzbuđen, što znači… i… i počeo je da stvari vidi drugačije, i počeo je da drugačije shvati slobodu, i počeo je da vidi da… sama sloboda je shvatanje neophodnosti i potrebe da se Kosovo oslobodi od Srbije. I dakle to je bilo. Ti događaji su doveli potpuno nove okolnosti, doveli su dalje hapšenje i… bio je neko ko nije mogao da ide do kraja. Neko ko nije mogao da ostane do kraja i moje je ime ponovo bilo iskrivljeno.
Eremire Krasnići: Dakle, protesti ’81-e su uticali vašem stanju boravka u zatvoru? Da li vas je to dovelo do…
Ibiš Neziri: Da li mi je to smetalo?
Eremire Krasnići: Mislim na to da li je imalo bilo kakvog efekta… da li se još uvek sumljalo u vas? Da li… su pokušali da vas povežu sa drugim grupama?
Ibiš Neziri: Da, na samom početku, ne na početku. Ja sam ponovo…. ponovo je počelo… Mene su ponovo ispitivali nakon hapšenja jedne grupe iz Đakovice. Mene su ispitivali, jednom su me ispitivali u vezi… dakle neko tamo je spomenuo moje ime… i nije govorio sasvim uzalud i sasvim slučajno. Zatim, bilo je i drugih koji su bili uhapšeni i neko je spomenuo moje ime. Moje ime je opet bilo iskrivljeno, „Od koga?“ „Od Ibiša.“ „Od strane koga?“ „Od Ibiša“. Ja sam ranije bio dva… dva leta pre nego što sam bio uhapšen, poslednja dva leta pre nego što sam bio uhapšen sam bio sam, otišao sam tragovima, ili u svrhu uspostavljanja veze sa ilegalnim organizacijama koje rade u zapadnoj Evropi. Godine 1978. preselio sam se u Švajcarsku, ali sam se vratio bez ikakve veze i 1979. godine sam otišao u Nemačku i odatle sam doneo obilnu literature. Doveo sam knjige, novine, nekoliko časopisa koji su se zatim prenosili iz ruke u ruku, koji su se se čitali…
Eremire Krasnići: Koji je bio njihov sadržaj?
Ibiš Neziri: Da… sadržaj? Naravno, sadržaj se podrazumeva, ali, na primer, „Kosovski patriotski pokret i Hasan Priština“, „Kosovo, kolevka albanizma,“ Govor Ramiza Alije u vezi albanske Lige Prizena, u čast stogodišnjice albanske lige u Prizrenu, zatim list „Shqipëria e Re“ [srpski: Nova Albanija], nekolicina brojeva „Glas naroda“, i zatim „Lahuta e Malcis“ [srpski: Gorska gusla] knjiga napisana od Đerđa Fište. Bila je i knjiga „Izdaja“ napisana od strane Kaplana Resulja koja je zapravo ukradena knjiga, autorstvo je ukradeno, jer Kaplan nije autor knjige. Potvrđena je sa svih strana, to je knjiga koja je prošla iz ruke u ruku i koja je imala ogroman uticaj na omladinu u to vreme. Bilo je i knjiga Envera Hodže, bilo je knjiga Envera Hodže i, posebno knjiga „Sedmi rad“, koja je neizmerno vezana za Kosovo, ti odnosi gde Enver Hodža ili Centralni komitet Albanske laburističke partije i Vlada Albanije šalju svojim diplomatskim predstavnicima, koje je poslala u Ujedinjenim nacijama, naročito Mehmetu Šehu i drugima, znač pokauju im koji je naš stav i šta bi trebali da govorimo tamo, šta treba da se kaže o Kosovu, pa čak se dobro sećam jednog izraza, koji ide ovako: „Pripazi da dobro prilagodiš šamar revizionisti u Beogradu!“ Radilo se o Titi, uveri se da mu dobro središ šamar na sednici Saveta bezbednosti Ujedinjenih Nacija, koja se održava svake godine sve do danas. I to su bile te knjige, knjige koje su zapravo govorile o Kosovu, koje su govorile o hapšenjima, jer je na Kosovu oduvek bilo hapšenja, iako su one na veoma miran način sprovodile.
Adem Demaći je bio uhapšen zbog… 1975. godine je osuđen po treći put zajedno sa ko zna koliko mladih intelektualaca. Takođe Metuš Krasnići, Kadri Osmani, Džafer Šatri, i… dakle bilo je mnogo drugih zatvorenika i oni su uvek aktuelizovali ovim pitanjima po knjigama i putem različitih stvari, različitim časopisima, ili čak posebnim izdanjima. Stoga, da kažem, bilo je ovih koje su prošle iz ruke u ruku, knjige koje identifikuju potrebu za stvaranje Republike Kosovo, sedme Republike Jugoslavije, uspostavljanje Republike Kosovo, što znači ja ni dan danas ne mislim da bi trebalo da bude, jer projekat Albanaca nije bio ni tada u vreme „Iljegalje“ [srpski: Nezakonitosti], kada sam sam ja doprinuo i kada su mnogi moji prijatelji doprineli, nije bio projekat Republika Kosovo, samostalna država Kosovo, ali je to bio projekat neophodnog udruženja i pripajanja… dakle, pravo udruženje albanskih teritorija u određenoj zemlji, jer nema mnogo godina… gde… istorije barem, gde su naše zemlje podeljene i okupirane… i ovo su bile te…
Eremire Krasnići: Kako…?
Ibiš Neziri: …to su bili oni razlozi koji su nas obavezivali, da se organizujemo, iako se uvek našao neko opravdanje, recimo 28. novembar, ajde da na dan 28. novembra, da na ovaj način označimo ovaj datum ili ćemo da protestujemo, ili ćemo početi štrajk glađu, kao što se desilo 11. marta, ali u pozadini nije bilo vezano za hranu, nego se radilo o…
Eremire Krasnići: Protest u menzi…
Ibiš Neziri: Molim?
Eremire Krasnići: …Kako se ishrana u menzi iskoristila kao izgovor, možete li nam to objasniti?
Ibiš Neziri: …da, ona je iskorišćena kao izgovorom, da je hrana navodno bila loša, navodno hrana je bila loša i siromašna i da se dugo čeka u menzi, i šta ja znam. Ja sam u to vreme bio u zatvoru, dakle, ali pretpostavljam, dakle na osnovu razgovora sa drugim prijateljima, to je u pozadini [bio]… početak, cilj… početak cilja ranim demonstracijama protiv okupacije Kosova, protiv držanja Kosova pod okupacijom.
Eremire Krasnići: Kako je bio vaš boravak u zatvoru tokom celog tog vremena?
Ibiš Neziri: Moj stav u zatvoru tokom tog vremena? Ako govorimo o periodu istrage, to je bilo strašan period. Tokom istrage se praktikuju mučenja koja čovek… zdravi ljudski um ne može biti u stanju da prihvati, koje rakođe mogu da nadmaše i Hitlerovom Gestapu, koji može da nadmaši čak i onim istraživačima Staljina u Sovjetskom Savezu. Mučenja su naneta na mlade ljude na Kosovu i pitanja su bila: „Ko? Sa kim? Gde?“ I slične stvari. Znači, oduvek, uvek su bili zanteresovani, da stvaraju, da stvore veze i da prošire krug ljudi koji se hapse. Oni su imali tu jednu posebnu metodu. Oni bi ti govorili, rekli bi ti: „Uradio si ovo, ovo, ovo, ovo,“ što znači da su oni izmislili dela koja si ti navodno učinio… i ti si rekao: „Ne, ja to nisam uradio.“ Ti si to negirao, onda bi oni vršili torture i ti bi bio izložen užasnom mučenju koje ne bi ni mogao da zamisliš. I opet bi ponovili istu stvar: „Ti si uradio ovo, ovo, ovo, ovo,“ i ponovo je počelo mučenje, nakon negiranja i doveli bi ljude u takvom stanju da bi onda oni kako bi izbegavali mučenje: „Šta si uradio, hoćeš da pričaš, ili ćemo ponovo početi?“ I onda bi ono, ono, ono, što je čuo od istražitelja ili istražitelja je ponovio, je ponovio dakle, morao si da kažeš: „…da, uradio sam ovo, ovo, ovo, ovo“, i to se desilo da bi se izbeglo mučenje, da bi se izbeglo premlaćivanju i kada bi izašli na suđenje oni bi negirali te stvari, ali sud, praktično jugoslovenski sudovi ništa nisu uzeli u obzir. Za jugoslovenski sud dovoljno su bile podignute optužbe od strane UDB-e… Jugoslavije.
Ovom prilikom ne mogu da ne spomenem konkretan primer koji je vrlo dobro studiran. Da bi ovo proverili možete pročitati knjigu: „Ja sam ovde da se borim sa neprijateljima nacije monogarfija mučenika Džemailja Fetahaj“. On je bio uhapšen kao sedamnaestogodišnjak, kao sedam.. znači pre nego što je napunio sedamnaest godina je završio svoje aktivnosti, i završio je upravo deset dana pre nego što je rat završen, jer zbog blizine, boreći se iz blizine u srpskim logorima, on je ušao u logorima srpske vojske i tamo je ubijen. Taj čovek… dakle, ja sam imao u svoju ruku prepisak koji se nalazi u knjizi, koji j uključen u tu knjigu, između državne bezbednosti, istražnog sudiju i tužioca. Znači prepisak u trouglu, koji su jedni drugima dalvali instrukcije o tome kako da se ponašaju u slučaju Džemailja Fetahaj. Dakle, dokumentacija je obavljena. Čak i faksimil je objavljen u knjizi. Dakle ovo je bila ta njihova metoda.
Ja u to vreme, znači posle istrage, uhapšen sam u novembru, na dan 22. marta i 23. marta, 22. marta su me doveli pred sudom, na dan 22. marta, 1981. godine, dakle deset dana nakon početka demonstracija u Prištini, ja sam bio osuđen na dve godine zatv… dve godine zatvora, dok su u avgustu ponovo počele druge istrage, ponovo…. Ovog puta ne sa dvema osobama, ovoga puta smišljena je grupa od trinaestoro ljudi, uključujući i mene. I opet ista procedura istrage, isti postupak istrage koja je trajala od avgusta do februara 1982. godine, a drugi put sam osuđen na kaznu od, jedinstvena osuda, dakle, prva kazna plus druga kazna je bila kazna od šest godina, kao vođa grupe Crvenog narodnog fronta okruga Peći.
Eremire Krasnići: Znači sada su uspostavili neku tu vezu između novih zatvorenika i vas?
Ibiš Neziri: Da, i mene…?
Eremire Krasnići: Tako…
Ibiš Neziri: Uspostavila se ta neka veza preko novih zatvorenika i mene i pojavila se, znači, grupa Crvenog narodnog fronta za region Peći, zbog čega sam kao lider bio kažnjen sa šest godina i… ja i u ovom slučaju… jer vas sigurno zanimaju detalji, i ja spominjam ovaj slučaj, ja sam osuđen na… u februaru sam osuđen. Suđenje je trajalo tri dana. U martu, na dan 17. marta moj otac je umro u 103. godini života. Ja sam bio obavešten o tome na vanrednoj poseti, jer su uobičajene posete bile prvog i 15-og u toku meseca, poseta koja je trajala pet minuta, nije trajala više od 15. minuta i to je bilo kroz zatvorskih rešetka, znači, u sredini su bile zatvorske rešetke, jedna metalna mreža preko kojih otvora mreže nije mogao ni prst da stane, da bi recimo dodirnuo prst majke ili sestre kada bi došle u posetu, i izuzetna poseta od tri minuta, dakle, dok je brat uspeo da mi komunicira vest o smrti oca, toliko je potrajala ta poseta i meni su prekinuli posetu, i ne tog dana već sutradan kako bi mi slomili dušu, mene su stavili u tamnicu. Dakle, tamnica je bila jedna mala soba, tu si bio sam ti sam bez ikoga, bez… znači da… možda u takvom slučaju kada je čoveku potrebno da možda razmeni dve ili tri reči sa nekim, znači, potpuno sam bio sam i držiili su me tu kako bi mi slomili dušu. To je učinjeno po nalogu rukovodstva, a ta naredba od strane rukovodstva je bila od strane državne bezbednosti.
Istrage u vezi mene su bile sprovodene… dakle, istrage o meni je sprovodio Slavković Milim… Milivoje, zamenik načelnika bezbednosti za Kosovo i Aslan Slamniku, jedan kriminalac, jer za Slavkovića nisam bio iznenađen jer je on bio takav kriminalac, ali zločinac, jedna osoba koja govori albanski kao što je to bio Aslan Slamniku, jedan kriminalac koji je tokom istrage dolazio i rekao… je… sa nekim dlakavim rukama kao, kao, kao gorila, bi došao i rekao bi mi: „Ti ni salata za ručak mi ne možeš biti. Znaš ti koliko osobama je izašla trava na telu, koliko ljudima je izašla trava na groblju od ovih ruku“, i pokazao bi mi te njegove ruke {objašnjava gestovima kako je on držao ruke}, pokazao mi je ruke ovako: „Ti ni salata za ručak mi ne možešiti, nisi ni salata za ručak“. Povezao bi me dobro, dobro bi me pričvrstio, skinuo bi mi naočare i onda bi me razbio… Dakle… kada su oni došli po prvi put u avgustu… oboje jer su i prvi i drugi put oni sproveli istragu, ali kada su došli do druge istrage, u avgustu ’92, ’91. izvinite u avgustu 91-e godine [trebalo bi da bude ’81-e, ovaj deo je dodat na zahtev intervjuisanog], Slavković Milivoje mi je rekao [srpski]: „Gde si mi Ibiš Neziri? U Novembar si me prevario ali dajem ti reč da ne možeš više.“ i znači, odavde ponovo počinje drugi niz istraga i sledi kazna od šest godina zatvora.
Moj boravak samoći u Peći je bio boravak od nedelju dana. Ako govorimo o stražarima zatvora u Peći, osim dvoje ili troje njih, ja i dan danas imam puno poštovanja, izvanred…. vrlo puno poštovanja za njih, jer zaista su zaslužili poštovanje. Tretirali su nas onoliko koliko su oni to smeli, onoliko koliko su oni imali prostora, tretirali su nas izuzet… izuzetno dobro… Dvoje ili troje njih su se identifikovali od glave do pete da su bili deo UDB. I u to vreme u zatvoru u Peći je bilo jedno nasilno rukovodstvo, bilo je to jedno nasilno rukovodstvo i jedan stražar koji ne živi danas, jedan stražar koji je imao kontakt sa mnom i mojim prijateljima, koji se zvao Biljal Perđeđaj, on je otišao i upozoraio direktora zatvora, kaže: „Imamo čoveka koji nije jeo ništa nedelju dana“, i sad dolazi direktor u devet uveče kod melne i zahteva odgovornost, pita zašto nisam jeo i ja sam morao da mu odgovorim: „Ajde, mani mi se, ostavi me na miru, mani se, gubi mi se s očiju! Nisam ti proglasio štrajk jer ako bi proglasio štrajk glađu ja bi te o tome obavestio, ali nisam proglasio štrajk glađu tako da gubi mi se s očiju!“ I on ode proklinjajući me onako: „Da bog da nikad jeo!“
I nakon dva dana mene su zajedno sa dvadeset šest drugih zatvorenika iz zatvora u Peći… gde su doveli dvoje ili troje iz Prizrena, dvoje ili troje iz Mitrovice, pošli smo svi autobusom za Zagreb. Za nas je to bio nepoznat pravac. Mi nismo znali gde smo. Sasvim slučajno na jedno mesto gde… na zahtev nekoliko zatvorenika se autobus zaustavio, dakle iz razloga, zbog fizioloških potreba autobus se zaustavio. Video sam plakat gde je pisalo: „Nova Gradiška“. Tada sam pretpostavio da se nalazim u… da smo u Hrvatsku i da nas vode u zatvor u Zagrebu, na Petrinjska sedam. Jedan zatvor… strašan kao iznutra, tako i van, ali nas tu nisu dugo zadržali, zadržali su nas tri ili četiri sata i odatle sa kombijem, vezani lancima, vezani lancima i katancima, koji su se vrlo brzo urezivali duboko u naše telo, jer su nam ruke bile nadute, ubacili su nas na jednom, jednom, jednom autohladnjaču, ubacili su nas i krenuli smo ponovo u nepoznatom pravcu, za nas je to bio nepoznat pravac, i tek posle nedelju dana smo saznali gde se nalazimo.
Kada su nas doveli u dvorištu zatvora, u četiri ugla zgrade, i naslonili su nas na zid, jedan od mojih prijatelja sa kojim sam bio osuđen i koji se nalazio blizu mene, bio je mlađi od mene, reče: „Žele da nas streljaju“, jer je video da su svi bili naoružani, sa psima i oružjem, u stanju spremnosti. Čovek je bio zaprepašćen. Ja mu kažem: „Ne, ne, nemoj da se brineš“, a kada su se vrata otvorila pre nego što smo mi morali da izađemo odatle, direktor zatvora Mile Spolarić takođe jedan kriminalac… strašan kriminalac… je rekao: [srpski] „Jeli, jel su ovi patrioti Envera Hodže, jeli?“ znači, na ovaj način su nas naslonili na zid. I tu, među tim zatvorenicima ja sam ostao najduže. Pred nama su poslali još jednu drugu grupu i počeo je njihov prenos… onih iz prve grupe, ljude iz prve grupe po drugim hrvatskim zatvorima.
I kada smo mi otišli tamo, počevši od prvog dana, od prvog momenta mi smo bili izloženi strašnim… mučenjima… Pretukli su svakog zatvorenika. Bilo je… bili su mladi ljudi 17, 18. godina, 20. godina, 22, 23. godina, bilo je i starijih, ali manje. Ukupno po tom zatvoru su bili više od sedamdeset pet albanskih političkih zatvorenika, i tu su dolazili sa mesečnim uslugama ljudi od zatvorenika smislena… izvinite, dolazili su sa mesečnim uslugama čuvari iz svih krajeva Hrvatske, od svih zatvora Hrvatske sa motom: „Ko hoće da bije albance?“ i tu dan i noć, nije prestala tortura. Dan i noć smo bili mučeni.
Bio je hodnik šezdeset metara dužine ili više, i ljudi su bili primorani da sa četkicom za zube čiste hodnik na naj ponižavajući način. Uzeli su ćebe i stavili u hodnik, jedan dušek na… na ćebe, jednog zatvorenika na dušeku i druga dva su morali da privuku dušek navodno da bi čistili i dobro ipolirali hodnik. Znači ovo je bio taj tretman s njihove strane. Satima smo bili primorani da stojimo. Tu je bio jedan stražar, koji je bio albanac, kojeg niko nije poznavao i koji se zvao Pero, kako se ne bi shvatio ko je on, ali međutim svet je mali i ljudi brzo prepoznaju druge i on bi došao do vrata, stavio bi uho na ključaonicu vrata kako bi slušao o čemo mi govorimo i kako bi nas dalje špijunirao. On je bio Agim Sejdiju iz okruga Istoka, iz… ako se ne varam iz Studenice i njega su slučajno otkrili od one navike gde albanac kada pali cigaretu…
Mi bi pušili cigarete, mi smo bili pušači i cigarete nam nisu dozvoljavali… cigarete su nam dopustili ali ne ne i upaljače. Oni nam nisu dozvolili da držimo upaljače i kada se njima dalo oni bi došli da na upale cigarete, i jedne noći kada… kada su se otvorila vrata da se upale cigarete, on zapali cigaretu, to je bio taj Pero, ili Agim Sejdiju, [srpski] zvani Pero i kada on pali cigaretu instinktivno stavlja ruku prema srcu, i to je navika među albancima, i na ovaj način, na ovaj način Is… is… is…. iscuri Agim Sejdiu, iscuri da to nije Pero nego je Agim Sejdiu i onda se ta vest proširila iz sobe u sobu, „Pera nije… Pera nije… Pera je albanac, Pera je albanac“, dakle kako bi se svi zatvorenici obavestili, kako bi bili oprezni. Nakon dvesta trideset pet dana u tom zatvoru, na kraju sam ostao potpuno sam, izašao sam sa četrdeset šest kilograma telesne težine i to dok sam nosio zatvorsku zimsku odeću, koja je bila teška zajedno sa dubokim cipelama, cipele… cipele koje se koriste u… u gradilištima. Dakle, takav je bio zatvor u Hrvatskoj [mora da je Gospić, dodato zahtevom intervjuisanog]. U decembru 1982. godine ja sam bio odveden onako povezan i to vozom su me odveli do zatvora u Zagrebu a zatim od zagrebačkog zatvora u zatvoru Stara Gradiška. Tu su neki od njih bili oni koji su imali… sa kojima smo bili zajedno u Gospiću. Tu smo našli simbol našeg otpora, naš simbol slobode, Adema Demačija, i u tom zatvoru ja sam ostao četiri godine, deset dana manje od četiri godine sam ostao u tom zatvoru. Jednom sam bio u sobi sa Demačijem.
I u tom zatvoru rad je bio obavezan za sve zatvorenike. Uslovi života su bili veoma loši, veoma loši kreveti, dušeci su zastareli, ćebad je zastarela, strašna nečistoća i dakle u takvim uslovima i okolnostima mladi albanci su izdržavali kaznu. To je bio nenormalan zatvor, to je bio zatvor za recediviste, i na tom zatvoru je bilo i osoba koji su bili osuđeni po još 32. puta, čovek koji je osuđen 32. puta, znači od dva do 32. puta osuđenih na kaznu zatvora, i u sobi niste bili sa jednim, dvoje, troje ili četvoricu, nego ih je bilo 36, 38. ljudi u sobi. Bilo je od svih kategorija koje čovek ni ne može da pretpostavi ili zamisli da postoje. I stvarno je to bilo ljudsko poniženje, drastično kršenje prava čak i zatvorenika.
Eremire Krasnići: Kakvi su to dani bili kada ste bili u sobi sa Demačijem, mislim da li ste imali kontakt sa drugim albancima, da li ste imali neki neki politički stav dok ste bili unutra, kako… kako…
Ibiš Neziri: Stav…
Eremire Krasnići: … Kako ste izdržali svemu tome?
Ibiš Neziri: Politički stav je bio isti, nepromenjen (kašlja). Zahvaljujući svima, namima samima, našim osudama, nije bilo turbulencija između političkih zatvorenika, nije bilo lomova, nije bilo… znači svi su stoički podnosili. Zatvor u Staroj Gradiški nije bio običan zatvor, nije to bio zatvor za albance, uprkos uslovima i onih stvari koje sam ranije opisao. Zatvor Stara Gradiške je bio univerzitet za albance, univerzitet transformišen od strane Adema Demačija i samih zatvorenika, jer smo mi izlazili, morali smo da se šetamo, osim zimi. Tokom zime nije bilo šetnje u radnom odeljenju, odeljenju, a tokom proleća, leta i jeseni bilo je popodnevnih šetnja. Dva puta dnevno, subotom, nedeljom je bilo šetnje. I tokom ovih dana mi smo izlazili na šetnje i nikada nismo ostavili Adema Demačija da se sam šeta. Adem Demači se šetao sa nama, dakle dva ili tri sa njim i ta šetanja su bila škola, jer Adem Demači je dao različita objašnjenja i dao je različita pojašnjenja. Adem Demači je predavao. To su bile teme. Istorija… Albanije, domovinska geografija, ljudska prava, razne priče, dakle razne teme iz politike, iz istorije, iz sociologije, filozofije, znači međunarodni odnosi.
Sve vrste teme su se diskutovale u zatvoru Stare Gradiška. Dnevna štampa je bila unapred plaćena od zatvora po jedan uzorak, na svim jezicima po jedan uzorak. Čak je i „Riljindja“ stigla. Ali „Riljindja“ je bila portparol Socijalističkog savez radnog naroda Kosova, koji se danas visoko uzdiže, što zapravo nije ništa više bilo od portparola jugoslovenskih vlasti. Mi smo dobili i štampu, mi smo unapred platili… svako od nas je imao po makar jedan časopis unapred plaćen. I ako sam ja pročitao „Duge“, „Intervju“, „NIN“ ili „Ilustrovana politika“, ja sam naglašao stvari koje svako od nas mora pročitati, članaka u kojima je čovek imao šta da čita. Istu stvar su takođe i drugi radili, i sa tim neuhvatljiv je bio Adem Demači. Znači on je istakao sve stavke sa motom da nemojte da propustite da ovo ne pročitate, sa porukom da nemojte da ovo propustite i ne pročitate, i štampa se prenela iz ruke u ruku. Mi smo čitali. To je bilo unapred plaćeno, zvanično. To takođe znači da je legalno stiglo do nas i onda smo mi preneli tokom šetnje, razmenili smo sa drugim pavijonima novine. Ali iznenađujuće, zatvorenici znaju da rade u druge stvari i uspeli smo da imamo i radio u zatvoru.
Radio je bio potpuno montiran u zatvoru. Bila je to obična kartonska kutija. Poklopci, oni zvučnici za glas i oni za stanice imali su poklopce od poklopca od paste za zube i to smo slušali noći sa glavom pokrivenom ćebetom, pokrivene glave slušali bi noću sa slušalicama u ušima i sledećeg dana bi prijatelje obavestili o vestima. Ja sam imao priliku da imam taj radio duže vreme, i na početku kada smo obavestili Demačija o vestima, on je pažljivo slušao vesti, ali posle dva ili tri puta: „Gde uzimate ove vesti?“ Pita: „Odakle ti ove vesti?“… i ne bi lagali čiku. Čiku ste morali da ispravo da informišete. „Čiko imamo radio ovako, ovako, ovako“… i on… nakon… njegov odgovor je bio malo grub, ne zbog nekog razloga nego zato što ga je bilo žao nas, jer kako je rekao: „Ako saznaju za radio onda ćete biti u nevolji u ćeliji, bićeš kažnjen.“ Međutim, kada je video da mi ne nameravamo da se predajemo u tom pravcu, onda je rekao: „Zadržite ga! Uzmite redom i onaj koji pamti najviše nek on zadrži…“ Pošto sam ga ja imao oko mesec dana ranije, ja sam ga duže imao, ja sam bio u toku događaja, kada sam ih informisao o vestima govorio sam mnogo više, možda, možda sam čak i izmislio neku, neku reč više (smeši se), on mi reče: „Drži ti radio!“
Eremire Krasnići: Šta ste izveštavali na radiu?
Ibiš Neziri: Ja sam slušao, slušao Tiran… Tiranu sam slušao, slušao sam Tiranu, slušao sam BBC, slušao sam Glas Amerike, i znači, slušao sam ta strane radio stanice kako bi znao šta kažu o Jugoslaviji. I… znači prvu vest koju smo primili, prvu vest kada je uhapšena Beogradske grupa, grupa Đilasa, 28-og, to je bila ona Francuska sedam, poznata. Uhapšen je zbog jedne platforme, otkud ja znam, Akademija nauka i umetnosti Srbije i sa njima znači ovu vest sam interpretirao Demačiju ujutru. Oni su uhašeni u subotu, u subotu uveče je to bilo na vestima, i ja sam sledećeg jutra, u nedelju sam rekao Demačiju: „Čiko, ovo ovo i ovo se desilo“ i bukvalno znači, mi je rekao: „Slušaj čiko, on je mene zvao drugim imenom, on me je samo jednom zvao Ibiš, i nikad više. On me je zvao… čak i dan danas me zove, kaže: „Kerlezhe“ [Krleže]. Krleža je hrvatski enciklopedista, i on i dan danas me zove Krleže i nikada me nije drugačije zvao…. i reče: „Slušaj Krleže, Beograd danas pokušava da zapali vatru na Kosovu, ali zapamti, ta vatra ima da im eksplodira u sred Beograda“, i ja ovde nemem šta da prekomentarišem jer svi znamo šta se kasnije dogodilo, šta se desilo 24 ili 26. marta ’99. godine, dakle, u sred Beograda zaista je izbila vatra… i znači… ovako… zatvor Stare Gradiške za albance je bila škola, bio je to univerzitet na čelu koga je bio Demači.
Eremire Krasnići: Da li je on nastavio da boravi tamo u vreme kada ste vi bili tamo?
Ibiš Neziri: Adem Demači, Adem Demači, Adem Demači je tu boravio, ja sam ga tu ostavio, u istoj sobi, sobi broj 28. u četvrtom paviljonu u zatvoru Stara Gradiške na dan kada sam pušten iz zatvora. Adem Demači je izašao u aprilu, 12. ili 13. aprila 1990. godine, četiri godina kasnije.
Eremire Krasnići: Šta se desilo sa tobom posle zatvora?
Ibiš Neziri: Nakon zatvora ponovo sam se pridružio organizaciji, ali ne više Crvenom narodnom frontu jer je Crveni narodni front spojen sa drugim organizacijama, sa Narodnom oslobodilačkim pokretom albanaca u Jugoslaviji, Marksističkom-leninističkom organizacijom (OMLK) od strane Kadri Zeka. Ova prva je bila Jusufijeva Gervale, bila je rastvorena i formiralli su Narodni pokret… Narodni pokret za Republiku albanaca u Jugoslaviji, tada sam bio deo te organizacije. Nastavio sam moju aktivnost u okviru organizacije, ali je ubrzo posle vojnog roka, samo četiri meseci, ali ubrzo nakon izlaska iz zatvora sam bio prisiljen da odem u vojnu službu, i ja, mislim da nije bilo starijeg vojnika od mene u Jugoslaviji, jer sam imao 30. godina i sekretarijat za narodnu odbranu, Sekretarijat opštine odbrane naroda je bio primoran od strane UDB, od strane državne bezbednosti da me odvede u vojnu službu.
Vojnu službu sam služio u Ljubljani, i to je bilo posebno poglavlje u mom životu, jedno poglavlje gde je svakog dana bilo provokacije, najrazličitijih, bilo je pokušaja da izvedu bilo koji uzrok ili razlog kako bi me ponovno uhapsili. Ali sam imao veliko iskustvo iza sebe, bio sam marljiv, i ne da sam se samo za sebe brinuo, nego sam se brinuo i za mlade albance koji su bili u vojnoj službi, jer tokom tih godina bilo je mnogo albanaca koji su bili uhapšeni, takođe sam bio oprezan da ne postanem objekat suda, ni ja, ni ostali zatvorenici, niti drugi vojnici, pardon, albanci koji su služili u toj kasarni. I oni su proveli mnogo godina, bilo je to godina 1987-88. znači od marta do marta, pa čak i do današnjeg dana ljudi sa kojima sam završio vojnu službu, na jedan ili drugi načn kontaktiraju sa mnom. Mi smo uvek u vezi od tog vremena, jer nas povezuje jedan izuzetno težak period vremena.
Po izlasku iz vojske, videvši da verovatno nemam mogućnosti da nađem posao, ja sam računao kao profesiju, profesiju pravnika jer sam na kraju krajeva rekao da bi otvorio neku advokaturu i počeo sam da studiram pravni fakultet sa korespodencijom. Nisam završio pravni fakultet i radio sam i ja tamo, nastavio sve do 1990. godine. Tokom tog vremena, prijatelj sa kojim sam bio u zatvoru, vodio je, on nije bio politički usmeren, bilo je nešto u vezi saobraćaja ako se ne varam, on je vodio neku diskoteku u Prištini i ponudio mi je: „Izaberi posao… to je to što mogu da uradim, i to ću da uradim, izaberi posao koji želeš da radiš u diskoteci, bilo da je to Disko Džoker (Dj), ili šta god hoćeš“. Ja nisam znao šta drugo da radim osim garderober i radio sam kao gardorober tokom zimske sezone u toj diskoteci sve do ’90-ih.
Uvek sam bio aktivan u organizaciji. Ja sam vodio Savet okruga narodnog pokreta Kosova, narodni pokret za Republiku Kosova, jer je stalno pokret menjao naziv, dok nismo stigli sve do „Narodni pokret Kosova“ posle dve… posle 1990. godine. Bio sam na čelu Saveta okruga Peći ove organizacije i mi smo opet nastavili sa plakatima, sa sloganima, sa različitim aktivnostima.
Eremire Krasnići: Kakvog karaktera je to sada bilo, jer smo u drugačijom političkom situacijom?
Ibiš Neziri: Karakter secesije, karakter secesije od Jugoslavije, karakter secesije od Srbije, i dakle Republika Kosovo, zatim je počeo da se na to gleda kao korak ka jedinstvu. Dakle proglašenje nezavisnosti Kosova, status Republike Kosovo je bio jedan korak bliže jedinstvu, korak bliže realizaciji prvog projekta, odnosno prvog programa Narodnog pokreta za Republiku Kosovo.
Eremire Krasnići: Da li ste vi osećali raspad Jugoslavije?
Ibiš Neziri: Da li smo osećali? Ne, mi ne… nismo osećali…
Eremire Krasnići: Da, jer ’88-e su već počele da se dese promene…
Ibiš Neziri: Ne, mi nismo to osećali, nismo to osećali, nismo to osećali, ali mismo radili na tome da se ona raspadne. Ovde je počelo rušenje i ovde se završilo razaranje Jugoslavije, i ja sam razvio delatnost u toj organizaciji do 1990. godine pa nadalje, ali sam 1990. godine počeo da radim novinar.
Eremire Krasnići: U kojim novinama?
Ibiš Neziri: U Hrvatsku je promenjen sistem, u Hrvatskoj su se promenili ljudi, došli su drugi ljudi, došli su ljudi sa kojima sam ja bio u zatvoru i jedan od zatvorenika u zatvoru Staroj Gradiški 1990. godine osnuje novine pod nazivom „Hrvatska danas“, a ne „Danas“, nego „Hrvatska danas“. To je bila prva nezavisna novina u bivšoj Jugoslaviji i u vreme posle Drugog svetskog rata i ona je bila posvećena konfederalizaciji Jugoslavije. Njegov urednik je bio Ante Taljančić i ja sam bio angažovan sam njim kako… bi pokrio informacije sa Kosova, Makedonije i Albanije. U tim novinama sam pisao pod pseudonimom Jole Mislić. Onda sam radio za druge hrvatske novine, za novine Marka Veselića, novine koje su bile partijske novine objavljene svake druge nedelje, dakle dvonedeljne i na ovim novinama ja sam objavljivao pod pseudonimom Sokolj NIka. Znači i za ove novine sam pisao, dakle o dešavanjima na Kosovu, Makedoniji, Albaniji. Imam nekoliko članaka koja su tu objavljena.
Eremire Krasnići: Da li ste izveštavali ili šta?
Ibiš Neziri: Pardon!
Eremire Krasnići: Da li ste izveštavali, da li ste bili prisutni po mestima događaja ili… gde ste radili?
Ibiš Neziri: Da. Jednom je održano na Informatnom centru Kosova (ICK) na čelu kojeg je bila LDK, održana je neka tribina, održana je, i diskutovalo se, i ne znam da li su imali za cilj da me upozore jer sam i njih mnogo kritikovao. Dakle, vrlo mnogo sam ih kritikovao u to vreme, i, da li je to bilo da me upozore, ili da se bore sa mnom, ni do današnjeg dana ne znam… ali znam, čini mi se, Ibrahim Beriša i Milaz… Miljazim Krasnići, jedan od njih dvoje je mene uzeo kao primer: „Taj kolega…“ jer sam ja u to vreme radio za nekoliko, jer nisam završio za sve za koje sam radio, i on kaže: „mi imamo informacije sa terena, jer samo onaj kolega iz Belgije, odakle je on, iz Belgije ili odakle je, vidi se da je na mestu događaja, dok vi ostali dolazite i očekujete izveštaj koji mi objavljujemo, ovde ispred ICK u tri sati“. Ja sam radio osim za ove dva lista, radio sam za Radio Kopenhaga, radio Glas Kosova iz Kopenhage, emisiji na albanskom jeziku. Radio sam za Glas Kosova, novina Narodnog pokreta Kosova koja se objavljivala u Švajcarskoj. Onda sam radio za australijsku Radio televiziju ABC. Oni su imali sedište u Zagrebu, Centar za jugoistočnu Evropu, i za njih sam izveštavao tako da, znači…
Zatim, godine 1990. pa nadalje promenila se moja situacija u vezi posla jer sam bio vrlo dobro angažovan u novinarstvu, i takođe znači bio sam vrlo iskusan. Tokom tog vremena ja sam u organizaciji bio zadužen za kontakte sa hrvatskom vladom kako bi diskutovao o pitanjima, jer organizacija u kojoj sam vojevao, je bila organizacija koja je sve oblike imala u svom programu, sve oblike oslobođenja i oružanu borbu, ako demokratski oblici ne bi dali rezultate, ja sam bio zadužen za kontakte sa hrvatskom vladom kako bi razgovarali o pitanjima naoružavanja albanaca. Od organizacije sam bio angažovan i imao sam kontakte, počeo sam sa Đuro Pericom. On je bio predsednik Republičkog odbora, hrvatski parlamentarni odbor za nadzor zakonitosti rada bezbednosti državne. Ja sam sa njim bio u istom zatvoru dugo. Počeo sam sa njim kontakt, pa su prošli kod Janka Bobetka, kod Zlatka Bobetka i tako dalje. Dakle… bio sam… uvek sam iskoristio putovanja za Zagreb… otišao bi, znači pod maskom novinara, jer nisam imao potrebe, ali: „Moram da budem predstavljen u redakciji moram da idem jednom mesečno u redakciji,“ i uvek iza toga, ja sam putovao u Zagreb…. I tako je i bilo.
U 1990. godini, tada je počelo… u februaru je započela akcija za pomirenje krvnih osveta. Ovde ću dati ili navesti nešto što sam primetio, gotovo uvek da na to pogledam kao… jednu… jednu vest, da čujem vest, da čitam jednu vest kao netačnu. Oni kažu da je pomirenje počelo u Lumbard. Pomirenje nije počelo u Lumbard jer u Lumbardu niko se nije pomirio. U Lumbardu, ako se ne varam, taj dan nisam bio u Lumbardu, ali Lumbard su postignuta sedam dana bese, a ne i pomirenja. Dakle, zato u godini… u februaru 1990. godine je počelo pomirenje. Kao uzrok su bile demonstracije koje su se dogodile tokom celog tog vremena koje su se desille ’88. godine, protest i demonstracije ’89. i 90. godine… Ja sam učestvovao u svim demonstracijama i uloga Narodnog pokreta Kosova, ne samo u Peć, nego svuda na Kosovu je bio izvanredan kod onih… na organizovanju tih protesti direktno ili indirektno. Zatim, mi svi znamo da 2. novembra 1989. godine u Sunčanom bregu, ovde u Prištini su ubijeni dvoje od najvećih militanta, dvoje od lidera Narodnog pokreta Kosova, Afrim Žitia i Fahri Fazljiu i uloga ovih ljudi je bila fenomenalna u organizovanju ovih demonstracija, ali u isto vreme i u akciju za pomirenje krvnih osveta. Znači… da ne kažem uvek, velika većina su bili članovi Narodnog pokreta Kosova, koji su učestvovali u pomirenju krvnih osveta.
Eremire Krasnići: Kako je po vama pomirenje počelo, mislim na pokret pomirenja? Koji je bio prvi kontakt?
Ibiš Neziri: Ja ne mogu da govorim, ja ne mogu da govorim o prvom kontaktu, jer ja nisam deo prvog kontakta i onih prve petice, ja nisam. Prema tome, ja ne mogu da govorim… Ne znam…
Eremire Krasnići: Kako ste vi došli u kontakt sa pokretom?
Ibiš Neziri: Mi smo došli u kontakt, jer su bili ljudi ti koji su… mi smo se međusobno poznavali, mi smo poznavali jedni druge, i na taj način znači bez ikakve posebne procedure smo se pridružili bez nekog postupka, tu nije bilo nikakve procedure. Bila je to organizacija dobre volje, postojala je grupa koja je zapravo transformisana u jednan pokret i opet radi preciznosti, radi tačnosti moram reći to nisu učnili intelektualci Kosova. Kosovski intelektualci su bili izvedeni iz svojih kabineta. Poštovanje za Antona Četu! To je prvi čovek, čovek, čovek koji zaslužuje sve, svaki epitet od najboljih zaslužuje Anton Četa i Anton Četa je čovek koji je uvek govorio, znači možda je i jednini koji je takođe to rekao na najbolji način, na pravi način, na najpošteniji način: „Ovo čine mladi, ne ja.“ Znači da su ljudi izvedeni iz kabineta, intelektualci… I Anton Četa koji čak nije dvaput mislio, nego je odmah izašao i predvodio je ovu akciju. Mladi su njega izabrali da on bude na čelu ove akcije i na sjajan način je on služio i vodio je ovom akcijom AntonČeta.
Dakle izvedeni su intelektualci, izvedeni su intelektualci iz kancelarija. Takođe Zekerija Cana, i Mark Krasnići, i Ramiz Keljmendi i Mehmet Haljimi su se pridružili mladima, i budući da su mladi onako kako jesu, iskreni mladi, oni su uzeli ovaj korak, oni su završili posao, i oni su postavili… profesore su izveli ispred, i bilo je trenutaka kada su oni ustali kako bi pružili ruku pomirenja i mi bismo im rekli: „Hvala vam mnogo, ali vi zaslužujete drugu čast jer vi činite veliko delo, jedno veliko delo, i vi kao porodica… ova porodica, ova kuća zaslužuje da bude počastvovana od strane Antona Čete. Zbog toga, mi ćemo doći sa Antonom Četom ovde, ili ćemo doći sa drugim profesorima.“ Tako je bilo sa… u odnosu sa… jer vrlo često, sigurno ste i vi čuli, intelektualci, mladi su to uradili, i intelektualce su pozvali i postavili ih na čelo. Međutim, ako govorimo o strukturi četi pomirenja, aktivistima pomirenja, većina njih su bili politički zatvorenici, koji su bili pušteni iz zatvora, ljudi koji su patili, ljudi koji su svedočili u različim situacijama i okolnostima. Dakle, to je jedan od razloga zašto je akcija pomirenja bila uspešna. Drugi razlog je: Albanci tradicionalno su se dogovorili pre rata. Poznato je, u vreme pred Prizrenske Lige kada je počelo pomirenje krvnih osveta sa Binak Aljijom i sa drugim gorštakom koji je poznat kao Islihat i pomirila se krv, znači pre tog perioda i onih koji nisu uspeli da se pomire, Suljejman Vokši je dao besu i rekao je: „Od danas…“ on kaže: „sve krvne osvete su u mojoj besi i ko god ubije drugoga radi osvete ima posla sa Suljejmanom Vokšijem“. I Suljejman Vokši je bio Ministar rata. Mi nismo imali takvu silu, nismo imali takvu sposobnost.