Foto: Alexandre Degrand. Na fotografiji: guverner iz Mirdite, Gjon Marku, Don Domenico, Summa moj prevodilac i braća i stražari guvernera, 1890-ih. Izvor:http://www.albanianphotography.net/
Među klasičnim studijama o običajnom pravu (kanun) među društvu severnih albanskih gega, istraživanje od strane katoličkog sveštenika je bogato posebno zbog njegovih kombinacija pravnih i političkih analiza, kao i etnografskih detalja. Pa ipak, dok je delo franjevca Štjefena Đečovija [Kanuni i Leke Dukagjin, prvo izlazio u nastavcima u časopisu Hylli i Dritës 1913, nakon toga objavljena kao posthumna knjiga 1933. godine], poznato je zahvaljujući prevodima na nekoliko jezika, vredni materijali originalno objavljeni na italijanskom ili albanskom koji nisu imali sličnu rasprostranjenost.
Pronašli smo nekoliko priča koje se bave krvnom osvetom i kanun u izveštajima o kojima su misionari iz jezuitske severne Albanije i Kosova vratili su ih svojoj pokrajinskoj vlasti na kraju devetnaestog veka. Ovi italijanski očevi nisu delili nacionalističku žestinu Đečova, koji je kodirao tradicionalni nepisani zakon koji se fokusirao na njegovu jedinstvenost, koji nisu ostali potpuno odvojeni posmatrači. Rasprostranjeni na terenu, nisu mogli ni u potpunosti ignorisati lokalne pojmove moralnosti, niti jednostavno osuditi svoje protivrečnosti religijskim principima, kako su to radili najviši organi crkve. Njihov pristup je u stvari i analitički i praktični. Oni su proučavali i shvatali tradicionalne običaje planinskih albanskih plemena, a čak i kada su bili šokirani zbog onoga što su smatrali nepravičnim ili nepodnošljivim, uspeli su da naprave pragmatičnu razliku između onoga što treba napustiti i šta bi se moglo spasiti kako bi muškarce kanuna učinili dobrim katolicima.
Za one očeve, dve najneobičnije zloupotrebe običajnijh prava su bile dve: praksa prikrivanja i krvne osvete. Oni su se bavili njima koristeći sva sredstva koja su im stojala na raspolaganju, uključujući i oblike kažnjavanja ili posredovanja koja je strano od svojih osećaja pravde: na primer, spaljavanje kuće osobe koja živi sa ženom koja nije njegova supruga, ili odlaziti onim koji su garantovali koji bi mogli kazniti prekršitelje besa ubistvom, podstičući dalju osvetu.
Na našu sreću, jezuiti su putovali kroz nadbiskupije Skoplja i Skadra, prateći stari organizacioni model koji se praktikuje u udaljenim regionima kao što su Daleki Istok i Amerika, kretanje iz parohije u parohiju u grupama od dva, takozvana missione volante [Bukvalno, leteća misija, u smislu misije za posete]. U istoj misionarskoj tradiciji koja je tokom osamnaestog veka proizvela obim posmatranja i analiza neevropskog sveta, poslali su lettere edificanti (izveštaje), Provinciji Veneta iz Compagnia di Gesù, kako bi obavestili javnost i svoje nadređene o njihovoj misiji u Albaniji. Autori lettere su otac Domenico Pasi, iz Verone, otac Francesco Genovizzi iz Bergama i otac Angelo Sereggi, Albanac iz Skadra.
Dve knjige su nas inspirisale da prevedemo priče koje su jezuiti poslali kućama: Giuseppe Valentini (ed.), La Legge delle Montagne Albanesi nelle relazioni della missione volante. 1880-1932, Firenze: Leo. S. Olschki Editore, 1969; i otac Fulvio Cordignano, L’Albania a traverso l’opera e gli scritti di un grande Missionario italiano il P. Domenico Pasi S.I. (1847-1914), Vol. II, Roma: Istituto per l’Europa Orientale, 1934. Valentini [1900-1979], obučen kao jezuit, i bivši misionar postao je profesor Albanskih studija na Univerzitetu u Palermu tokom Drugog svetskog rata, autor je i drugih studija o albanskom običajnom pravu. Otac Cordignano (1887-1952) koji je radio u Albaniji od 1926. do 1941. godine kao član missione volante, postao je poznati naučnik Albanskih studija.
Foto: Alexandre Degrand. Na fotografiji: Povorka u dvorištu katedrale u Skadru, 1890-ih. Izvor: http: http://www.albanianphotography.net/
“Nije bio guverner, ni pleme koje je došlo da traži oproštaj, nego ministri Isusa Hrista, i sam Isus Hrist”
11. mart 1893 – Kiri
Neko je javno uvredio bajraktara. Da bi se izbegla neprosedna osveta, počinilac zločina bi morao da da obećanje i podnosi starešinama, to jest, da se sudi od strane seoskih lidera. On bi takođe morao da da poklone levici i desnici kako bi dobio blažu kaznu. Možda presuda starešina ne bi bila prihvaćena i problem bi se nastavio. I tako bi smo zvali bajraktara i pred biskupa i misionara, mi bi smo ga molili da oprosti sve u ime ljubavi za Isusa Hrista i svetitelja tog dana. On je bio veoma razuman i savestan čovek, i on je to uradio.
Slučajno toga dana momak iz Sciosci [Shoshi – Šoši] je bio u Kiri; On je imao nekih problema sa vođom Kirija, Ljulj-Palji, za neku krv između dva vllazni (bratstva). Svi znaju da uopšte ne funksionišu pomirenja krvnih osveta koja su postignuta od strane vlade u različitim vremenima, zato što su prisilna, i vlada obezbeđuje garanciju samo na četiri godine: ako je mir urušena tokom tih četiri godina, i krvno se osveti, vlada te kažnjava; ako se neko krvno osveti posle četiri godine, nema razloga za strah, jer je vlada odgovorna samo za četiri godine.
Dakle, sada je hrišćanin iz Šoši, iako usaglašeni od strane vlade sa Ljulj-Paljijem, znao je da će prvom prilikom biti ubijen, i gledajući sva ona pomirenja u selima, nadao se da će mu biti oprošteno. Molio je biskupa i mene da mu pomognemo da dobije oproštaj, da ode u porodicu svog neprijatelja koji su živeli u blizini crkve, i sa krstom u našim rukama da dobije blagodat u ime ljubavi za Isusa Hrista. To je bio težak slučaj, jer Ljulj-Palji je bio ponosan čovek, dobro poznat za ubistva koja je počinio, za koje je takođe uhapšen i poslat u izgnanstvo. On je potom pobegao i vratio se svojim planinama, ali nije mogao da siđe u grad, jer bi ga vlada uhapsila. Potom, oproštaj nije bilo za nekoga u tom selu, nego za nekoga iz drugog sela i drugi bajrak, mnogo teži slučaj. Nismo se puno nadali, i zbog toga što Ljulj-Palji, sumnjajući da ćemo pokušati, poslao je obaveštenje: „Nemojte ni da pomislite o tome.“ Pokušaj nije bio problem, jer bismo dobili oproštaj ili u ovoj prilici ili nikad.
Mi smo onda otišli, biskup, prefekt, sveštenik i misionari, u kući Ljulj-Paljija. Ljudi koji su nas videli pretpostavili su šta smo mi radili, i pratili su nas, i kada smo stigli do kuće, bilo je puno ljudi. Oni su s jedne strane bili znatiželjni, delimično u nadi da popiju čašu rakije u toj prilici dok su ostali bili tamo jer su bili zainteresovani u vezi tog pomirenja.
Čim nas je Ljulj-Palji video, on je shvatio cilj nase posete. Biskup je signalizirao da ja treba da pričam, i u potpunoj tišini, počeo sam da govorim zahvaljujući Ljulj-Paljija za pomoć koju je dao Misiji svakodnevnim hostingom ljudi koji su živeli suviše daleko od crkve i boravili kod njegovog mesta da jedu i spavaju, kao i zbog toga što je angažovan u pomirenju krvnih osveta i neprijateljstava; i molio sam ga da nakon što je bio takav model za selo, da bi on trebao da uradi nešto što bi bilo najbolja stvar urađena u tim danima: da se pomiri sa porodicom Šoši sa kojom je bio u neprijateljstvu i u ime ljubavi za Isusa Hristosa zaboravi prošlost, i zakopati prošlost sa velikodušnim oproštajem. Ljulj-Palji je to hteo da izbegne. On je rekao da je vlada već pomirila slučaj, da je sam kod kuće, da je njegov brat bio daleko, da pre razgovora sa njim nije mogao ništa da uradi , i sve te izgovore koji su uobičajeni u takvim okolnostima.
Ali smo ga prekinuli. Rekli smo mu da današnja ceremonija nije prost, nego sveta: to nije bio guverner, ni pleme koje je došlo da traži oproštaj, nego ministri Isusa Hrista, i sam Isus Hrist, koji je učinio i pretrpeo mnogo za nas ( i ovde sam izvukao krst i stavo ga ispred njega), Isus Hristos, koji je u to vreme blagoslovio sve i nije želeo da napusti tu kuću bez blagosilja itd. itd. „Nemoj dužiti nego nam reci sada i budi jasan o onome šta bi ti mogao da uradiš u ime ljubavi za Isusa Hrista.“ Ljulj-Palji nije ništa rekao, nego je skinuo kapu, prekrstio se tri puta, uzeo krst, poljubio ga tri puta, dotakao čelo sa njim tri puta, i dao ga meni govoreći: „I kioft alhalh“ (Neka mu bude oprošteno). Svako je bio dirnut i rekao: „Kiose face e bardh,“ (Neka uvek imate belo lice, ili čast).
Ustao sam i blagoslovio njega i njegovu porodicu sa krstom, tražeći od Boga sve najbolje na svetu za njih. Pitao sam osobu koja je bila oproštena, koji je bio u gomili, da se približi. Ljulj-Palji ga je zagrlio i ponavljao: “Neka ti bude oprošteno.“ Drugi je uzeo svoj pištolj i dao mu u znak zahvalnosti. Ljulj-Palji je rekao da je oprostio za ljubav Isusa Hrista i da ne želi da bilo šta primi, ali drugi je insistirao i svi su rekli: „Uzmi, uzmi,“ i on ga je uzeo. To je uobičajena ceremonija. Mi već znamo da u tim okolnostima, ako uvređeni oprašta, drugi mora da mu da poklon manje-više vrednim, u skladu sa okolnostima između dva neprijatelja i oprošteno delo. Zatim je pomilovani doveo dva jebrik, ili terakot vaze pune rakije, i podelio je, počevši od biskupa. Nakon uobičajenog „Slava Isusu Hristu,“ koji uvek kažemo držeći čašu pre pijenja poželeli smo onome koji je oprostio, kao što je uobičajeno u takvim okolnostima, da uvek ima belo lice, da će ga Bog nagraditi za prikazanu milost, i tako dalje. Biskup i mi, ostalo sveštenstvo, smo popili dve čaše, i zatim ustali i otišli, dok su ostali nastavili.
Otac Domenico Pasi S. J.
Lettera Edificante della Provincia Veneta della Compagnia di Gesù; Serie V, pp. 106-108.
In: Giuseppe Valentini (ed.), La Legge delle Montagne Albanesi nelle relazioni della missione volante . 1880-1932, Firenze: Leo. S. Olschki Editore, 1969, pp. 84-86.
Foto: Alexandre Degrand. Na fotografiji: Pogled na riblja uzgajališta na Skadarskom jezeru, 1890-ih. Izvor: http://www.albanianphotography.net/
Valji i Biskup
11.mart 1893. – Kiri.
Najbolji ishod ove misije je bio zakon koji je zabranjivao skandal živeti sa ženama u vanbračnoj zajednici, bez blagoslova braka. Ovo je, kao što smo mnogo puta ranije rekli, jedna od najvećih nesreća planine. Ovde ne postoji ideja o braku. Oni ne znaju afinitet koji izvire od zakletve braka. Oni stupaju u brak samo iz bazičnih i zlobnih ljudskih razloga. Kada je Monsignor Marconi stigao, svuda u eparhiji je bilo nezakonitih zajednica sa svastikom, sa suprugom ujaka, sa suprugom od sina, suprugom rođaka, koja bi bila zadržana u kući ili predata kao supruga nekome u porodici kada bi joj muž umro.
Biskupi i sveštenik su se uvek borili protiv ove zloupotrebe, koristeći crkvenu osudu, ali sa malim uspehom. Ljudi ovde nisu marili o zabranama, zbog običaja, strasti, interesovanja, časti, i nadi da budu u stanju da pre nego što umru da se ispovede i da im bude oprošteno. Odmah nakon što je postao episkop Pulatija [Pult], Monsignor Marconi je pokušao nešto drugo. Pored duhovne cenzure, on je koristio sekularnu ruku; on je zatražio i dobio podršku vlade. I vlada je odmah reagovala.
Njegova Ekselencija Kerim Paša, Vali od Scutari [Skadra], sazvao je vođe Pulatija i nakon što ih je dočekao sa dobrodošlicom i sa dobrim i prijatnim manirima, počeo je razgovor sa njima na ovaj način: „Da li znate zašto sam vas zvao?“ Oni su odgovorili: „Ne, Ekselencijo, ništa ne znamo.“ I on: „Rekli su mi da imate želju da promenite svoju religiju i preći na Muhamedanstvo.“ Oni su bili iznenađeni zbog takve izjave i rekli su: „Ne Ekselencijo, mi nikada nismo rekli tako nešto, mi smo hrišćani i imamo želju da zadržimo našu veru.“ I guverner: „Vi govorite ovako možda zato što se plašite da ćete biti kažnjeni zbog promene religije. Ali ne bojte se ništa, jer ja obećavam da se ništa loše neće dogoditi, naprotiv, bićete srećni i ja ću vam pomoći onoliko koliko mogu.“
Videvši da je guverner insistirao, njih je bilo sramota da prihvate takav predlog. I odgovorili su: „Ekselencijo, mi smo hrišćani, naši preci su uvek bili hrišćani, i oni su umrli kao hrišćani: mi bi smo takođe želeli da živimo i umremo u ovoj religiji. Mi smo spremni da poštujemo sultana, njegovu ekselenciju guvernera, ali u pogledu religije mi vas molimo da nas više ne uznemiravate, jer nismo za promenu.“ Onda je guverner svrgnuo masku koju je nosio do tada, uzeo je pismo koje je držao na stolu i rekao: „Evo, pismo od vašeg episkopa koji kaže da vi, iako hrišćanin, živite kao da niste hrišćani, i otvoreno radite stvari koje vaša religija zabranjuje, jer vi ubijate, pljačkate i živite sa ženama kao svojim suprugama, dok vaša religija ne dozvoljava da to radite… Tako da, ako ne želite više da budete hrišćani, vi ste slobodni i niko vas neće zaustaviti, ali ako želite da ostanete hrišćani morate se povinovati svom biskupu i živeti u skladu sa pravilima vaše vere.“ I on ih je pustio da odu.
To propovedanje je bio efikasno, jer se pokazalo da su guverner i biskup u dogovoru i guverner je pomagao biskupa. Videvši da su duhovni i povremeni ogranci ujedinjeni protiv njih, ljudi iz planina su proglasili poraz i odvojili su se od žena koje su nezakonito držali kao supruge.
Da bi ih sprečili da se vrate tom običaju, vladika se setio još jedne stvari. Ne govoreći im zašto, vladika je sazvao vođe Giovanni-ja [Shëngjin] i Planti [Plani] u Kiri u nedelju 12. marta, na dan zatvaranja misije. Posle ručka, vođe tri zastava su se okupili u oblasti u blizini crkve i seli su u krug, čekajući episkopa i misionara da im kažu razlog tog skupa. Tada ih je Njegova Ekselencija episkop prvo pohvalio za njihovu posvećenost prikazanu za misiju u svojoj parohiji, i vidljive rezultate, savetovao ih da nastave, i predložio da se tri zastave ujedine da bi napravili zakon koji zabranjuje da se živi sa ženama u grehu, bez obzira da li su one rođake ili ne, i zatražio je da poštuju zakone svete crkve. Ko god je do sada zgrešio mogao je da se izvini tvrdeći neznanje, običaje ili druge izgovore; sada je došlo vreme da onaj ko je hrišćanin mora da pokaže to svojim postupcima, bez kaljanja religije.
Nakon što je vladika završio svoj govor, govorio je Prel Lebron iz Planti. On je bio poznati govornik, i on je rekao da u skladu sa pravilima nisu mogli da naprave ovaj zakon, zbog pet zastava vlade Skadra, prva je Šalja, drugi Šoši, a zatim njih troje. Šalja i Šoši su morali da počnu i oni bi sledeli. Međutim, to nije bio problem civilnih poslova, nego crkveni, i misionari nisu bili u Šalji ili Šoši, nego samo u Giovanni, Planti i Kiri i nije bilo razloga za praćenje presedana. Ako su se ovi poslednji dogovorili na osnovu ovog zakona, ostali bi pratili.
Zaključak je bio zakon od tri zastava Giovanni, Planti i Kiri, prema kojem niko ne bi živeo sa ženom u grehu, bez blagoslova njihove zajednice od strane sveštenika. Ako bi neko prekršio ovaj zakon, morao bi da plati hiljadu piastre (200. franaka) selu i dve ovce Bülükbaci, ili zaposlenom u Vladi koji se bavio sa planinama, i to u cilju da takođe imaju podršku vlade. Nakon plaćanja novčane kazne, krivac bi takođe trebao da vrati ženu. Ako nije hteo da to uradi, on bi bio ipso facto izbačen iz sela, i niko ne bi bio sa njim na svete dane, sahranama, poslu, niti bi ponudio neko delo ili odbranu u slučaju krvne osvete ili nešto drugo. Ako bi mu neko u selu pomogao, bio bi kažnjen sa jednim bikom, kojeg bi pojeli predstavnici svih tri zastava. Ovo je najgora kazna koja bi mogla pratiti zakon planine, gde je svakome potrebna pomoć od drugih, jer ne mogu da žive u izolaciji u selu. Njegova Ekselencija episkop je odobrio zakon i obećao da će pomoći.
Kada smo mislili da je sve u redu i zahvalili smo se Gospodu, đavo je pokušao da uništi Božije delo sa incidentom o kojem moramo da govorimo da bi naučili i druge misionare kako da se bave sa pomirenjima. U dvema porodicama koje su oprostile krvnu osvetu, bilo je samo žena i dece, i pošto je bilo solidarnosti među krvnim rođacima žrtve, bliski rođaci žrtava su bili u potrazi za krvnom osvetom dok ne bi siročad odrastao i mogao da bude zadužen da se krvno osveti za njegovog oca. Bilo je nekoga ko je mislio o tome da tajno obeća 500. piastre (100 franaka) svakome od rođaka koji su hteli da se krvno osvete, kako bi oni tražili od žene i dece da oprosti, ili bar da se ne protive. Jer ponekad ono što se dešavalo je da je teže bilo da dalji rođaci oproste nego bliski rođaci, tako da ne izgleda kao da im nije stalo do krvi, jer ako bi žrtva bila bliska ne bi oprostila, već zato što je on bio član šire porodice koji oprašta, i ostavlja ga bez osvete.
Iste ubice su poslali poruku da pored uobičajenog krvavog novca bi dali nešto više. Nije bilo vremena da se do dogovora stigne u tišini; tako da smo mi nastavili malo amaterski, krv je oproštena, a garanti su već bili na snazi, ali niko nije pričao o onome što se tajno dogovorilo, to jest, 500. piastre, 100. franaka, koje treba dati ispod stola onima koji su radili na pomirenju.
Ali kada su ubice videli da je krv bila oproštena i garanti su bili na svom mestu, oni su odbili da bilo šta drugo plate. Do tada, mi nismo znali ništa o tajnim obavezama. Sada, kada su ljudi koji su bili uključeni videli da su 500. piastre izgubljene i nije bilo smisla da se u tajnosti pregovara, oni su otvoreno izjavili da ako porodica žrtava, znači, žene i siročad, oproste krv, oni neće oprostiti; i ako nikoga nije zanimalo to što oni nisu oprostiti, krivci treba da idu svojim kućama i rade na njihovim poljima, ako su imali hrabrosti. To je bila generalno razočarenje; videli smo da sav posao koji je obavljen za pomirenje bio izgubljen; pokušali smo da popravimo stvari; nemoguće. Plakali smo, i raspravljali do večeri, i na kraju su obe strane otišli kućama protestujući i preteći.
Morali smo da idemo u Šoši sa prefektom, i Njegova Ekselencija Biskup je otišao svojoj rezidenciji u Giovanni. U ranim jutarnjim časovima obe strane su došle u crkvu na svetu misu, nisam siguran da li samo zbog toga ili da pokušaju da se pomire. Ali pitanja od interesa među ljudima sa planina su strašna, i pre nego što oni plate ili izgube 20. piastre oni čine sve moguće napore. Ovde je bio slučaj da se dobiju ili izgube 500. piastre, i dok bi videli da su primorani da plate ili da se odreknu, niko ne bi odustajao. Rekli smo nekoliko dobrih reči, preporučili smo prijatelje i vođe plemena da bi postigli pomirenje i otišli smo, biskup Giovanija, i mi za Šoši. Nekoliko dana nakon mog dolaska u Šoši, dobio sam pismo od biskupa koji je rekao da je ponovo otišao u Kiri i da podelio zlo na pola, i svaka strana je bila zadovoljna sa 250.
Od toga sam naučio da u pomirenju krvnih osveta i neprijateljstava treba da koristimo samo religiju i zamoliti oh da oproste u ime ljubavi za Isusa Hrista; ako u ovo ulaze i ljudski interesi, najbolji deo pomirenja je izgubljen, prate ih ogovaranja i razočarenja i mir ne traje dugo. Osim toga, sebično je da se pre postizanja sporazuma, svi koraci koji su napravljeni i sve je jasno i sigurno ako je potrebno, sa obećanjima i garantima. Ako nešto nije dobro odlučeno, i najmanji argument je bio dovoljan da uništi sve. Osim toga, sveštenik mora da posreduje i ohrabri oproštaj, ali bez obećanja ili garancija; niti da verujemo u obećanja drugih, čak i onih jakih, ako on nema obećanja ili garanta. U stvari, ne bi trebao da dobije obećanja i garante, ali neka se obećanja daju najvažnijim ljudina u selu, a oni bi trebali izabrati garanta, kako sveštenik ne bi video mržnju i razočaranje.
Otac Domeniko je Pasi, SJ
Lettera Edificante della Provincia Veneta della Compagnia di Gesù; Serie V, pp. 106-108.
In: Giuseppe Valentini (ed.), La Legge delle Montagne Albanesi nelle relazioni della missione volante . 1880-1932, Firenze: Leo. S. Olschki Editore, 1969, pp. 86-88.
Foto: Alexandre Degrand. Na fotografiji: Reka Drim ispod Scutari (Skadra), 1890-ih. Izvor: http://www.albanianphotography.net/
“Jadni ljudi! Oni se nalaze u vrlo teškim situacijama zbog nedostatka države i pravde!”
1891 – Veliki Post
Imali smo veoma dirljiv slučaj u Bugioni.
Jedan mladić od dvadeset godina dolazi kod mene ovim rečima: „Oče, imam veliku želju da se ispovedim, hoću da se ispovedim, ali prvo moram da vam ispričam situaciju u kojoj se nalazim, jer znam da ako varam dok se ispovedem oproštaj neće imati nikakvu vrednost, jer čovek ne može da prevari Boga.“
„U redu, reci mi o čemu se radi“.
„Dozvolite mi da pažljivo objasnim: Ja pokušavam da se krvno osvetim, ali molim vas da razumete, ova krv nije kao druge, a ako želite možete mi dozvoliti da se ispovedim. Pre nekoliko godina nekoliko lopova je ušlo u moju štalu tokom noći da ukradu ovce; ne znajući ko su oni bili, moj brat je pucao na njih i ubio je jednog od njih. Ubijeni je bio od strane Beriša. Sutradan je njegova porodica zapalila našu kuću i učinili nam štetu onoliko koliko su mogli; nastavili su da nas prate da bi se osvetili, i skoro svake noći naša kuća je bila okružena ljudima koji su nam pretili i nikada nas nisu ostavili na miru. Stiglo je vreme kada je vlada naredila pomirenje svih sukoba, i morali smo da prodamo stoku i zemlju i osiromašili smo se kako bi prikupili šest borse (šest franaka) da bi platili krv bratu preminulog. Nešto kasnije ovaj čovek nas je izdao i ubio je mog brata za krv koja je već bila oproštena, a ako bi mogao, on bi sutra i mene takođe ubio, i uništio bi moju porodicu. Možete videti da u ovom slučaju ne mogu ništa drugo da uradim, osim da ubijem tog čoveka“.
„Ne, ne možeš ga ubiti: religija ti to zabranjuje.“
„Kako misliš da ne mogu? Zar ne vidiš da je on uradio veoma okrutan gest? „
„Da, ali Uzvišeni želi da mi oprostimo onima koji su nas povredili i ne želi da se mi osvetimo.“
„Kada bi bila samo povreda, da, ali u ovom slučaju nemoguće je da mu oprostim. Vi ste sveštenik, ali u slučaju ako bi se neko tako poneo prema vama kako se moj protivnik ponaša sa mojom porodicom, da li bi ste mu oprostili i dozvoliti mu da se tako okrutno ponaša, kao da ste vi bezvredni? Posle sve te štete usmerene prema vama?“
„Ali ti ne pokušavaš da ubiješ ubicu svog brata, koji želi da tebe ubije i uništi tvoju porodicu, nego si spreman da ubiješ bilo koga iz njegove porodice ili bilo kog od njegovih braća.“
„Ne, drugi rade isto tako u sličnim slučajevima, ali ako bi se danas sreo sa sinom od ubice ne bih ga dirao, jer znam da je on nevin; ja nameravam da se osvetim petoro ljudima koji su krivi, koji su učestvovali u ubistvu mog brata i štete koju su uzrokovali mojoj porodici.“
Pokušao sam da ga inspirišem da oprosti, ali je bilo zabludno.
„Ako bi ja oprostio“, rekao je on: „ja ću izgubiti čast pred svim ljudima iz planina; moji rođaci bi mi se protivili, i oni bi mi zapalili kuću, i svako bi sebi dao pravo da me potceni.“
On me je molio da mu dam da se ispovedi jer je on uradio ono što je trebao uraditi, i dodao: „Ako bih hteo da te lažem, ja bi se ispovedao i ne bi ti ništa rekao, ali nisam to uradio. Ja sam spreman da podnesem bilo koju kaznu, ali moram priznati, jer nisam siguran da ću živeti, i verovatno te više neću videti.“
Ovo mi je govorio više sa srcem nego sa ustima. Zagrlio me je i ja sam plakao, ali kako drugačije postupiti, ako albanske starešine jasno zabranjuju opravdanje onih koji se odreknu krvne osvete? Tačno je da teolozi i posebno kardinal De Lugo, koji se bavio sličnim slučajevima osvete koje su se umereno dešavale, i na mestima gde ne postoji institucionalni autoritet koji osuđuje ubice i podešava zakon i red, koji reši ove slučajeve na povoljan način za one koji traže opravdanje. Ali je isto tako tačno da je Sveta Kongregacija Vere prostiranja ima jedan odgovor datuma 9. maja 1763, koji kaže: „licitum non esse hominibus privatis in iniurias ulcisci, licet in iis locis degant, in quibus nemo est qui vindicandis criminibus praesit; proindeque eosdem, nisi animum ulciscendi deponant, non esse absolvendos“ [Čoveku nije dozvoljeno da se privatno osveti za nepravdu, čak i ako on živi u zemlji u kojoj ne postoji nikoga da osudi za zločin osvete, tako da oni koji ne odustaju od osvete neće biti opravdani].
Morao sam da ga napustim ne slušajući njegovu ispovest. Dva dana kasnije sam ga ponovo video u susednom selu, gde me je on pratio, i puno je insistirao da se ispovedi i tako je dobro argumentirao da sam bio dirnut do suza. Jadni ljudi! Oni se nalaze u vrlo teškim situacijama zbog nedostatka države i pravde!
Domenico Pasi S. I.
Lettera Edificante della Provincia Veneta della Compagnia di Gesù; Serie IV, pp. 93-94.
In: Giuseppe Valentini (ed.), La Legge delle Montagne Albanesi nelle relazioni della missione volante . 1880-1932, Firenze: Leo. S. Olschki Editore, 1969, pp. 51-52.