U fotografiji: Venčanje među katoličkim seljacima. Fotografija napravljena od strane Alexandre de Grande 1980.godine. Izvor: http://www.albanianphotography.net/
Među klasičnim studijama o običajnom pravu (kanun) među društvu severnih albanskih gega, istraživanje od strane katoličkog sveštenika je bogato posebno zbog njegovih kombinacija pravnih i političkih analiza, kao i etnografskih detalja. Pa ipak, dok je delo franjevca Štjefena Đečovija [Kanuni i Leke Dukagjin, prvo izlazio u nastavcima u časopisu Hylli i Dritës 1913, nakon toga objavljena kao posthumna knjiga 1933. godine], poznato je zahvaljujući prevodima na nekoliko jezika, vredni materijali originalno objavljeni na italijanskom ili albanskom koji nisu imali sličnu rasprostranjenost.
Pronašli smo nekoliko priča koje se bave krvnom osvetom i kanun u izveštajima o kojima su misionari iz jezuitske severne Albanije i Kosova vratili su ih svojoj pokrajinskoj vlasti na kraju devetnaestog veka. Ovi italijanski očevi nisu delili nacionalističku žestinu Đečova, koji je kodirao tradicionalni nepisani zakon koji se fokusirao na njegovu jedinstvenost, koji nisu ostali potpuno odvojeni posmatrači. Rasprostranjeni na terenu, nisu mogli ni u potpunosti ignorisati lokalne pojmove moralnosti, niti jednostavno osuditi svoje protivrečnosti religijskim principima, kako su to radili najviši organi crkve. Njihov pristup je u stvari i analitički i praktični. Oni su proučavali i shvatali tradicionalne običaje planinskih albanskih plemena, a čak i kada su bili šokirani zbog onoga što su smatrali nepravičnim ili nepodnošljivim, uspeli su da naprave pragmatičnu razliku između onoga što treba napustiti i šta bi se moglo spasiti kako bi muškarce kanuna učinili dobrim katolicima.
Za one očeve, dve najneobičnije zloupotrebe običajnijh prava su bile dve: praksa prikrivanja i krvne osvete. Oni su se bavili njima koristeći sva sredstva koja su im stojala na raspolaganju, uključujući i oblike kažnjavanja ili posredovanja koja je strano od svojih osećaja pravde: na primer, spaljavanje kuće osobe koja živi sa ženom koja nije njegova supruga, ili odlaziti onim koji su garantovali koji bi mogli kazniti prekršitelje besa ubistvom, podstičući dalju osvetu.
Na našu sreću, jezuiti su putovali kroz nadbiskupije Skoplja i Skadra, prateći stari organizacioni model koji se praktikuje u udaljenim regionima kao što su Daleki Istok i Amerika, kretanje iz parohije u parohiju u grupama od dva, takozvana missione volante [Bukvalno, leteća misija, u smislu misije za posete]. U istoj misionarskoj tradiciji koja je tokom osamnaestog veka proizvela obim posmatranja i analiza neevropskog sveta, poslali su lettere edificanti (izveštaje), Provinciji Veneta iz Compagnia di Gesù, kako bi obavestili javnost i svoje nadređene o njihovoj misiji u Albaniji. Autori lettere su otac Domenico Pasi, iz Verone, otac Francesco Genovizzi iz Bergama i otac Angelo Sereggi, Albanac iz Skadra.
Dve knjige su nas inspirisale da prevedemo priče koje su jezuiti poslali kućama: Giuseppe Valentini (ed.), La Legge delle Montagne Albanesi nelle relazioni della missione volante. 1880-1932, Firenze: Leo. S. Olschki Editore, 1969; i otac Fulvio Cordignano, L’Albania a traverso l’opera e gli scritti di un grande Missionario italiano il P. Domenico Pasi S.I. (1847-1914), Vol. II, Roma: Istituto per l’Europa Orientale, 1934. Valentini [1900-1979], obučen kao jezuit, i bivši misionar postao je profesor Albanskih studija na Univerzitetu u Palermu tokom Drugog svetskog rata, autor je i drugih studija o albanskom običajnom pravu. Otac Cordignano (1887-1952) koji je radio u Albaniji od 1926. do 1941. godine kao član missione volante, postao je poznati naučnik Albanskih studija.
Jači motiv za pomirenje u Novom Selu
Dana 10. februara 1893. godine, jezuitski očevi Domenico Pasi i Angelo Sereggi, drugi iz Skadra, otputovali su na severnom delu Đakovice do Gornjeg Nogog Sela, kojeg su osnovali 32. katoličke porodice Fandesi [iz planina Fandi]. Ovo selo je postalo osnova za svakodnevne posete okolnim selima, gde su katolički stanovnici bili ili fandesi ili merturi [Beriša].
U Novom Selu nije bilo crkve, ali je Nekole Đetja pozajmio svoju kuću Misiji, a otac Pasi je preselio oltar na ulazna vrata, kako bi žene mogle biti u kući, a muškarci i mladi napolju. Na šesti dan misije, otac je pitao da li ima nekoga ko bi hteo da oprošti krivično delo ili povredu u ime Isusa Hrista. Ispod, priča od strane oca Pasi:
“Nekole Đetja, koji je bio blizu mene je rekao: ‘Oče, zovi Ginija i nateraj ga da oprosti.’ Gini je bio fandesi iz Palabarda koji je bio veoma gostoljubiv u svom selu […]. Nekoliko dana ranije, Gini je došao kod mene, i dok se ispovedavao, rekao je: ‘Oče, ovih dana ne bih propustio ispovest za bilo šta na svetu, ali to ne mogu učiniti a da vam pre toga ne kažem u kakvom se stanju nalazim, jer znam da se ne može ukrasti oprost. Pre godinu dana, dok su u susednom selu pucali u vazduh jer je stigla nevesta, metak je pao u moje dvorište i ranio jednog malog dečaka iz moje porodice, koji je bio oslepljen na jedno oko. Nije bilo namerno, bila je stvarno nesreća, i ja, iako bi mogao da zahtevam pola krvi, po svetu, odnosno ranu, znajući da počinioc nije kriv, ja bi mu oprostio ako bi me on pitao.’ Ali umesto toga, stvari su išle na drugi način, osoba koja je pucala u vazduh je bio svatov ili osoba koja je bila na pratnji neveste i želeo je da rana ne ide na njega, nego na glavu domaćinstva gde je mlada išla jer je on pucao za nju. Umesto toga, glava domaćinstva je želeo da se rana pripisuje onom koji je izazvao povredu.
Naš Gini je rekao dvojici parničnih ljudi: ‘Činjenica rane je sigurna, sigurno je i da imam pravo na pola krvi, sigurno je da mi jedan od vas duguje ovu krv, sada mi recite s kojim bi ja trebao da se bavim u vezi ovoga, bilo da je u pitanju onim koji je pucao i ranio, bilo sa onim koji se oženio, sa obojicom, ali nemojte me ostaviti da visim, nemojte od mene da napravite šalu za narod; hajde da dođemo do dogovora i ne napravimo od slučajne rane novi početak lanca krvi’. Uprkos svemu ovome, mnogo godina su prošle bez odluke o tome ko je bio taj koji je morao da plati za tu ranu; i to je bilo sramno za jadnog Ginija, koji je narodu izgledao kao kukavica kome se ne morate plašiti, i ljudi su počeli da mu se ismejavaju i ogovarali su ga, i on se našao u takvoj situaciji da je bio prisiljen da se osveti za nešto što nije želeo, i ono što bi bilo sigurno je da bi za njega bilo loših posledica, jer niko od dvojice kome je pripadala krv nije želeo da prepozna svoj dug, i ako bi Gini ubio bilo kog od njih dvojice, na taj način bi on izazvao povredu koja bi prethodila novu krv.
Sada, Gini je želeo da se ispovede, ali je video da to ne može učiniti pre nego što dođe do razumevanja o ovom problemu sa očem ispovednikom. Pitao sam ga da li je hteo da oprosti povredu u toku ovih svetih dana. ‘Da’, odgovorio je on: ‘iskreno bih mu oprostio i ne bih tražio ništa zauzvrat, jer znam da povreda nije bila namerna, ali mi je potrebno da oni koji su odgovorni prepoznaju da mi duguju i traže oproštaj. Ako to ne učine, što mi čuva čast, nemoguće mi je da im oprostim, jer bih postao šala sela. Ne mogu oprostiti ako osoba koja me je uvredila ne traži oproštaj, naprotiv, on se ne brine o tome i prezire me.’
Predložio sam mu da jasno kaže da će doći do dogovora kada su ga dvojica koji su se borili da izbegnu tu krv, pitali. ‘Oče’, odgovorio je on: ‘rekli smo im, i mi smo ih molili da ne ostavljaju mene i sebe u ovom stanju, ali ih je gospoda oslepio i rekli su mi da im nije stalo do mene, možda zato što znaju da sam protiv prolivanja krvi i protiv borbe, i oni me teraju na osvetu koju ne želim.’
Rekao sam mu da sačeka nekoliko dana, da dođe u misiju i ja bi lično razgovarao sa njegovim dužnicima. I ja sam to uradio, ali on nije imao nikakvih odgovora, do tada, posle propovedanja o oproštaju, pokušali smo pomiriti krv. Već sam odlučio da počnem sa Ginijem, koji je bio veoma odložen time, i kada mi je Nekole Đetja rekao da pozovem Ginija, podigao sam glas i rekao: ‘Gde si Gini?’ I rekao je da je bio u obližnjoj sobi, gledajući na funkciju sa vrata, i odmah je prešao preko gomile i došao kod mene, čekajući na ono šta ću da mu kažem. ‘Gini’, rekao sam: ‘mnogi među onima koji su ovde imaju mržnje koje trebaju da oproste u ime ljubavi Isusa Hrista, i žele da to urade danas i da su blagosloveni danas; neko mora početi, dati dobar primer. Oprosti osobi koja je povredila dečaka i približi se da poljubiš krst i primi blagoslov za tebe i svoju porodicu.’
Gini, kao što sam rekao, bio je dobar čovek i ne bi se srećno osvetio osobi koja je povredila dečaka, ali mu je bio potreban još jedan razlog da oprosti kako bi javno spasio njegovu čast. Pa, sada je imao jedan rezlog i odmah je rekao: ‘Da, opraštam u ime ljubavi Isusa Hrista’ i poljubio je krst. Onda je pozvao druge osobe iz svoje porodice da poljube krst, i oni su to učinili”.
Posle oproštaja od strane Ginija, drugi su sledili. Jedan je oprostio ubistvo prijatelja. Žena je oprostila krv svog brata. Zbog toga što je bila sama, čovek iz drugog sela je preuzeo zadatak da je osveti; rekla mu je da prestane. Misija se smatrala velikim uspehom, jer su se sve krvi pomirile bez razmene novca, u stvari kada su tražili novac od krvi, svi bi protestirali, rekavši da se oproštavanje u ime Isusa Hrista mora učiniti bez interesa ili dobiti.
Fulvio Cordignano, L’Albania a traverso l’opera e gli scritti di un grande Missionario italiano il P. Domenico Pasi S. I. Volume II, Roma: Istituto per l’Europa Orientale, 1934, pp. 157-62.