Ovo je deveta priča u nizu od deset priča o Pokretu pomirenja krvnih osveta 1990-ih godina. Pripovedači su Raif Musa i Valjdete Bajrami Musa, muž i žena, stručnjaci informacionih tehnologija iz Uroševca, koji su bili aktivisti Pokreta.
U Godancu se desio jedan vrlo zanimljiv slučaj. Tačno kada je profesor izašao iz automobila našao je olovku, i kada je došao na skupu poneo je olovku sa sobom i rekao je: „Do danas“, rekao je: „Albanci su se međusobno ubijali, i borili su se puškama, ali od danas borićemo se samo olovkom, ovu olovku ću ostaviti školi sela da je čuvaju u muzeju.“ I ne znam da li još uvek imaju tu olovku, interesantan detalj. […] I odavde na Gremu, Imrane Abdulahu Hajra je bila predsednica Ženskog foruma DSK u Uroševcu, učestvovala je na skupu, normalno kao deo te strukture tog vremena, ona je isto tako ‘predložila da se Savet na centralnom nivou naziva Anton Četa.’ Nakon toga, ja sam njen predlog samo preneo masi ovde u Godanc, iako je profesor kategorički odbio, nije prihvatio da se to desi. Čak me je i ovaj Kokruki uhvatio za ruku i rekao, rekao je masi: „Ja podržavam predlog mog brata, i voleo bi da masa kaže “Da” tri puta, i masa je tri puta rekla „Da“, znaš bio je veliki skup, ali profesor je opet odbio. Kada se održavala prva Skupština Saveta pomirenja, na dnevnom redu je i ovo ušlo, iako studenti Peći nisu prihvatili znači to je tako, nisu hteli da prihvate jer su mislili da će profesor preuzeti sve zasluge, da će preuzeti sav njihov napor, a realno profesor je zaista bio vrlo skroman, i nije odlučeno.
A tamo, u selu Osek Hule, odlučeno je, nismo bili prisutni, ali je odlučeno da se Savet na centralnom nivou naziva ‘Anton Četa’, i znači tako se nazivao do kraja, u maju…. U maju 1992. godine, održana je Skupština Saveta pomirenja u Albanološkom institutu. Odlučeno je da se prekine, da se okonča proces pomirenja, 1530. krvnih osveta su usaglašena do tada, a [odlučeno je] da se na nivou Kosova izda knjiga, zadužen za to je bio, imao je master diplomu, a sada je profesor doktor, Zimer Neziri je bio urednik. Takođe sam i ja predložio, sa naše strane, jer ja nisam imao diplomu, ja sam predložio Ljimana Rušitija da nas predstavlja kao iz Uroševca, znaš, da predstavlja naš region. I knjiga je izdata, knjiga postoji ali je izdata sa mnogo nedostataka, jer mnogi saveti nisu vodili beleške, neki od nas [jesu]. Mi, naš savet, nije imao taj problem, imali smo, znači detalje, mi smo bili jedini koji smo prvi pružili beleške i detalje, jer smo morali da vodimo beleške, profesor mi je rekao, imam ih veoma rano od februara 1990. godine, „Gde god da ideš, vodi beleške, koliko je članova porodice u kojoj je oproštena krv, koliko je članova porodice gde se krv oprašta.“ I uvek sam vodio te beleške, i kada, kada sam ih predao, predao sam ih sa puno detalja, postoje mnogi od onih koji čak nisu vodili ni beleške, možda su ih znali, ali ako ih ne zapišeš, zaboravićeš ih, možda bi i ja do sada zaboravio ako ih ne bi zapisao.
[…] Ovako, u širokom pogledu, i moja žena i ja da se sećamo svih slučajeva, pamtimo devedeset odsto slučajeva u širokom pogledu, mislim, jer je normalno da se zaboravi neki detalj. Međutim, veoma je interesantno da sam posle više od dvadeset godina imao ekspediciju sa ovim {obraća se njegovoj supruzi, koja je prisutna}, otišli smo kod nekoliko porodica koje su oprostile krv i oni su nas vrlo dobro dočekali, kao ranije…. znači, kao ’90-ih, dočekali su nas dobro, imali smo dobre razgovore, oni su takođe izrazili želju da ih češće posećamo. Iako sada, kada su shvatili da ja nisam nigde [deo vlasti], bili su iznenađeni, oni su mislili su da sam ja negde u nekoj poziciji na vlast, s obzirom da sam tada imao veliku poziciju, i sada su bili uvereni da: „On mora biti negde.“ Ne brinem se u vezi toga, ja sam bio idealista u to vreme, hteo sam da završim neki posao, završio sam ga, a onda sam se orijentisao kuda sam poželeo. Ja sam bio sportski orijentisan, bio sam sportista i nastavio sam sa sportom, i ona [moja žena] je nastavila sa sportom. U stvari, čak i tokom tog vremena, bio sam malo posvećen [sportu], ali od ’92. i ’99. bio sam uključen u sportu a u politiku, uopšte. Bolje!