Sa leve strane dole: Aljbana Madžaraj, Petrit Seljimi, Beljma Bajrami, Fisnik Abraši, Jehona Biniši, Špend Ahmeti.
Budući da sam 1992. godine organizovala Diskusiju sa decom u Bergenu, u Norveškoj, i pomogla da organizujem međunarodnu Diskusiju sa mladima u Rio de Žaneiro, Brazil, 1992. godine, bila sam pozvana da učestvujem na skupu mladih vezano sa konferencijom o ljudskim pravima u Beču 1993. godine od strane UN-a. Grupa odraslih iz Nemačke, Velike Britanije i Austrije je organizirala pripremni sastanak u Murzstegu u Austriji, gde su učestvovali mladi ljudi iz mnogih zemalja. Učesnici su zajedno pripremali predstave, jednu pesmu i ukrašavali su jedno pravo drvo sa svim ljudskim pravima na koje su mladi ljudi želeli da skrenu pažnju. Koren je simbolizovao prava na život, na slobodu i sigurnost, na slobodu izražavanja i na obrazovanje. Grane su prikazale neke od problema: novac koji se troši na oružje, nezaposlenost, dečiji rad i škole sa lošim uslovima. Plodovi koji su visili na granama, obećanja političara od kojih su zatražili da se obavezuju i ispune: reci ne deci-vojnicima, reci ne dečjem radu, zaštitite nas od nasilja, slušajte ono što imamo da kažemo… Ovo ogromno drvo je prebačeno u Beč i postavljeno u konferencijskoj dvorani (ne pitajte me kako smo uspeli, ali smo uspeli).
Na pripremnom sastanku u Austriji sastala se grupa mladih iz bivše Jugoslavije. Imajte na umu da je to bilo 1993. godine, rat je bio besan i odjednom su mladi ljudi koji su živeli u istoj zemlji, Jugoslaviji, bili u ratu jedni sa drugima. Tokom ove sedmice u Murzstegu mladi ljudi iz bivše Jugoslavije su imali mogućnosti da se upoznaju. Razgovarali su, svađali su se, plesali su, pevali… i oni su se složili da su zaista morali da se ponovo vide.
Godine 1993. olimpijski komitet, koji se pripremao za Olimpijske igre u Lilehameru u Norveškoj u 1994. godini me je pitao da li imam volje da organizujem međunarodni festival mira za mlade u okviru kulturnog programa. Festival je morao da se održi tokom jesena 1993. godine. Naravno, ja sam se složila i zajedno sa Hele Bergrav Hansen smo pozvali jednog mladića sa Kosova, jednog iz Srbije i devojku iz Hrvatske, zajedno sa 45. drugih mladih iz celog sveta.
Ovi mladi ljudi su nedelju dana radili naporno, pripremili su predstavu koja se sastojala od lutkarske igre, veštačkog drveta, gde su listovi predstavljali potrebe dece, pesama i skečeva, plus veoma ozbiljnih diskusija, gde se publika suočila sa svim problemima sa kojima se suočavaju mladi širom sveta. Kao što je jedna od devojaka rekla: „Vi znate da deca pate, zašto ne uradite nešto?“
Petrit Selimi, koji je bio jedan od najmlađih učesnika, pitao je nas organizatore, da li bi bilo moguće organizovati još jedan sastanak samo za mlade iz Jugoslavije. Kako je on rekao: „Moramo da razgovaramo, diskutovati, da se upoznamo, možda bi uprkos situaciji, mogli postati prijatelji.“ Svidela nam se ideja. Petrit sa Kosova, Ivan iz Srbije i Danijela iz Hrvatske su zajedno seli i napisali nacrt aplikacije za finansiranje od Ministarstva spoljnih poslova Norveške (MSPN). Ministarstvo se složilo da finansira sastanak tokom kojeg bi imali mogućnosti da razgovaramo o tome šta da radimo i kako nastaviti dalje.
Zahvaljujući Verneru Greis iz Ujedinjenih igara nacija, nekoliko meseci kasnije u Murzstegu u Austriji održan je novi sastanak; učestvovalo je oko 20. mladih iz Hrvatske, Srbije, Kosova i Bosne. To je bilo sjajno iskustvo. Svima nama je bilo očigledno da su ovi mladići morali da se redovno sastaju. Problem je naravno bio finansiranje, kako organizovati sastanke i kada. Verner Greis i ja smo se složili da želimo da ih podržimo. Odlučili smo da preskočimo sve prepreke, samo da to uradimo. Uspela sam da ponovo ubedim MSPN da nam da novac i odlučili smo da održimo još jedan sastanak u decembru iste godine, 1994. Ovog puta učesnici su želeli da dovedu pomoćnike, odlučili su da traže od tri psihologa koji su bili stručnjaci nenasilne komunikacije da se pridruže. Njih tri su uveli jezik žirafe koji je postao jedan od zaštitnih znakova ranih PostPesimista. Oko 20-26. mladih iz četiri novih zemalja, Hrvatske, Srbije, Bosne i Kosova je pozvano da učestvuju.
Ovaj sastanak je zaista bio osnova za postizanje pokreta PostPesimista. Mali pokret u brojkama, ali sam ubeđena da je imao veoma važan uticaj na one koji su učestvovali.
Na kraju tog prvog sastanka odlučili su se o imenu „PostPesimisti“. Kako su rekli: “ Nismo još optimisti, ali više ne toliko pesimisti.“ Dogovoreno je da ovaj prvi sastanak treba da bude prvi od serije sastanaka. Želeli smo da organizujemo još jedan skup u roku od nekoliko meseci. Dakle, ponovo smo morali da apliciramo kod MSPN i opet su pristali da nam finansiraju još jedan sastanak. Hele Bergrav Hansen i ja smo bili kolege i radili smo za Norvegian People’s Aid u Oslu i NVO je podržala ovaj projekat. Zajedno smo organizovali dva letnja sastanka u Hoveu, na južnoj obali Norveške.
U martu 1995. pozvani smo na još jedan mirovni sastanak u Narviku u Norveškoj, na koji sastanak su učestvovali 20. PostPessimista. Bivši mirovni posrednik Kai Eide je bio glavni govornik. Tokom ovih nekoliko dana postao je prijatelj PostPesimista i snažna pristalica, koji je nekoliko godina kasnije postao vrlo koristan.
Te iste godine, od Helea i mene je zatraženo od strane UNICEF-a da organizujemo sastanak mladih u Njujork, da proslavimo 50. godišnjicu UN-a. To je naravno bila pozivnica koju nismo mogli odbiti, ali malo smo znali koliko je teško raditi sa UNICEF-om i biti odgovorni za 36. mladih u Velikoj jabuci. Bez Vernera Greisa iz Austrije i Miklosa Banhidija iz Mađarske ne bismo bili u stanju da to učinimo! PostPesimisti su učestvovali zajedno sa mladima iz celog sveta. Još jednom, učesnici su naporno radili na tome kako bi pred UN-a predstavili sve brige koje mladi osećaju. To je bio odličan nastup. Plesali su i pevali, vrlo ozbiljno su govorili o velikim stradanjima dece. Jedini problem je bio to što UN nisu obraćale mnogo pažnje…
Projekat PostPesimista je rastao i prosperirao tokom narednih godina. Planiranje i vođenje aktivnosti je sve više i više preuzeto od strane PostPesimista. Dado Pudar, bosanski glumac koji je živeo u Norveškoj je postao važan saradnik. Pomogao im je da pišu i dizajniraju nekoliko predstava koje su izvodili na kraju svakog sastanka. Najdramičniji momenat je bio kada smo odlučili da se sastanemo u Mađarskoj na Balatonskom jezeru. Polovina grupe je odlučila da radi na predstavi sa Dadom, i želeli smo da održimo predstavu u Zagrebu, Tuzli i Beogradu. Ovo je bilo 1997. godine! Glimci su bili dvadeset mladih ljudi iz Hrvatske, Srbije, Kosova, Bosne i Slovenije. Imali smo dosta problema da dobijemo vize, ali smo pošli nešto kasnije nego što smo planirali u iznajmljenom autobusu.
Predstava je izvedena u Zagrebu i u Tuzli i svi smo bili zadovoljni publikom i samom predstavom. Ali u Tuzli smo naleteli u stvarne nevolje. Bošnjačka policija mi je rekla da narednog dana nećemo biti u mogućnosti da napustimo Tuzlu, kao što smo planirali, jer će putevi bili blokirani i nama nam ne bi dozvolili da prođemo. Šta da radimo? Ja sam bila odgovorna za dvadeset mladih ljudi iz celog Balkana, a „prijateljska osećanja“ u različitim zemljama nisu bila toliko primetna tako rano posle rata! Imati prijatelje na visokim pozicijama je rezultiralo da je pravi blagoslov. Pozvala sam Kai Eidea, koji je tada bio predstavnik UN-a u Bosni. On je poslao automobil UN-a sa oficirom koji nas je bezbedno ispratio preko granice i u Srbiju. Moje olakšanje je bilo neopisivo!
Kasnije smo organizovali sastanak PostPesimista u Mostaru, koji je bio užasno vruć i malo osetljiv, ali je prošlo dobro i bilo je zanimljivo iskustvo. Sledilo je nekoliko sastanaka, onog kojeg se najbolje sećam je bio onaj koji su PostPesimisti organizovali sami u Sloveniju. Zaista impresivno!
Između međunarodnih sastanaka, PostPesimisti su bili aktivni u svojim državama, organizovali su kulturne događaje, razvili omladinske časopise, umetničke izložbe i debate. Na Kosovu je postojao omladinski centar, koji se smatrao kao mesto gde bi mogli biti održani susreti između srba i albanaca. Funkcionisalo je neko vreme, ali kako su sukobi eskalirali, uglavnom su ga albanci koristili.
PostPesimisti u Srbiji su organizovali tajnu mrežu pod nazivom Pokret otpora, koji je kasnije postao deo Otpora, omladinskog pokreta koji je definitivno pomogao borbi za svrgavanje Miloševića.
Jedan od dobrih delova pokreta PostPesimista je bila sama inicijativa i liderstvo mladih ljudi. Tražili su pomoć za finansiranje aktivnosti, ali su želeli da sami pokrenu pokret. Za Norvešku narodnu pomoć (NNP), to je bio zanimljiv eksperiment, što je dovelo do drugih inicijativa i aktivnosti. Uverena sam da su mladi koji su aktivno učestvovali mnogo naučili i da su doprineli njihovom društvu na pozitivan i kreativan način.
Uverena sam da su svi ovi sastanci i projekti doprineli mirnijem razvoju. Danas su dosta aktivnih PostPesimistsa na važnim pozicijama, koji imaju mogućnosti da uticaju političku situaciju u svojim zemljama. Činjenica da su neki od ovih učesnika danas još uvek prijatelji dokazuje da su napori vredni nevolja i novca.
Iz pokreta PostPesimista razvio se još jedan program za mlade. NNP je organizovala nekoliko međunarodnih sastanaka u Norveškoj, SAD-u, Južnoj Africi, Zimbabveu i Malaviju, gde su PostPesimisti imali priliku da upoznaju mlade iz drugih delova sveta; Palestine, Kurdistana (Iraka), Ruande, Južne Afrike, Norveške, Malavija, Zimbabva… Zabavljali su se zajedno, mnogo su naučili jedni od drugih. Shvatili su da i drugi ljudi imaju probleme koje se ne razlikuju puno od njihovih sopstvenih problema. Ali, pre svega, naučili su da ljudi iz drugih kultura, drugih zemalja, različitih religija i različite boje kože imaju puno resursa, inteligencije i energije, baš kao i oni sami.
Pokret PostPesimista smatram pre svega kao mirovnim projektom. Mladi ljudi, koji su se iznenada našli u ratu jedni s drugima, su imali priliku da se sastanu, da razgovaraju, da se svađaju i raspravljaju, ali i plesati, pevati i zaljubiti se, zanemarujući nove granice. Srpski momci su postali prijatelji sa kosovskim devojkama, bosanski mladi su proveli vreme i družili se sa hrvatima, slovencima i srbima. Zajedno smo organizovali impresivan niz sastanaka, uključujući neverovatnu pozorišnu turneju, mladi ljudi iz celog Balkana koji su putovali u Zagreb, Tuzlu i Beograd, dve godine nakon rata… Za mene je ovo bilo malo čudo.