Fotografija: Reka Krena i Čabrat brdo u pozadini, Đakovica.
Među klasičnim studijama o običajnom pravu (kanun) među društvu severnih albanskih gega, istraživanje od strane katoličkog sveštenika je bogato posebno zbog njegovih kombinacija pravnih i političkih analiza, kao i etnografskih detalja. Pa ipak, dok je delo franjevca Štjefena Đečovija [Kanuni i Leke Dukagjin, prvo izlazio u nastavcima u časopisu Hylli i Dritës 1913, nakon toga objavljena kao posthumna knjiga 1933. godine], poznato je zahvaljujući prevodima na nekoliko jezika, vredni materijali originalno objavljeni na italijanskom ili albanskom koji nisu imali sličnu rasprostranjenost.
Pronašli smo nekoliko priča koje se bave krvnom osvetom i kanun u izveštajima o kojima su misionari iz jezuitske severne Albanije i Kosova vratili su ih svojoj pokrajinskoj vlasti na kraju devetnaestog veka. Ovi italijanski očevi nisu delili nacionalističku žestinu Đečova, koji je kodirao tradicionalni nepisani zakon koji se fokusirao na njegovu jedinstvenost, koji nisu ostali potpuno odvojeni posmatrači. Rasprostranjeni na terenu, nisu mogli ni u potpunosti ignorisati lokalne pojmove moralnosti, niti jednostavno osuditi svoje protivrečnosti religijskim principima, kako su to radili najviši organi crkve. Njihov pristup je u stvari i analitički i praktični. Oni su proučavali i shvatali tradicionalne običaje planinskih albanskih plemena, a čak i kada su bili šokirani zbog onoga što su smatrali nepravičnim ili nepodnošljivim, uspeli su da naprave pragmatičnu razliku između onoga što treba napustiti i šta bi se moglo spasiti kako bi muškarce kanuna učinili dobrim katolicima.
Za one očeve, dve najneobičnije zloupotrebe običajnijh prava su bile dve: praksa prikrivanja i krvne osvete. Oni su se bavili njima koristeći sva sredstva koja su im stojala na raspolaganju, uključujući i oblike kažnjavanja ili posredovanja koja je strano od svojih osećaja pravde: na primer, spaljavanje kuće osobe koja živi sa ženom koja nije njegova supruga, ili odlaziti onim koji su garantovali koji bi mogli kazniti prekršitelje besa ubistvom, podstičući dalju osvetu.
Na našu sreću, jezuiti su putovali kroz nadbiskupije Skoplja i Skadra, prateći stari organizacioni model koji se praktikuje u udaljenim regionima kao što su Daleki Istok i Amerika, kretanje iz parohije u parohiju u grupama od dva, takozvana missione volante [Bukvalno, leteća misija, u smislu misije za posete]. U istoj misionarskoj tradiciji koja je tokom osamnaestog veka proizvela obim posmatranja i analiza neevropskog sveta, poslali su lettere edificanti (izveštaje), Provinciji Veneta iz Compagnia di Gesù, kako bi obavestili javnost i svoje nadređene o njihovoj misiji u Albaniji. Autori lettere su otac Domenico Pasi, iz Verone, otac Francesco Genovizzi iz Bergama i otac Angelo Sereggi, Albanac iz Skadra.
Dve knjige su nas inspirisale da prevedemo priče koje su jezuiti poslali kućama: Giuseppe Valentini (ed.), La Legge delle Montagne Albanesi nelle relazioni della missione volante. 1880-1932, Firenze: Leo. S. Olschki Editore, 1969; i otac Fulvio Cordignano, L’Albania a traverso l’opera e gli scritti di un grande Missionario italiano il P. Domenico Pasi S.I. (1847-1914), Vol. II, Roma: Istituto per l’Europa Orientale, 1934. Valentini [1900-1979], obučen kao jezuit, i bivši misionar postao je profesor Albanskih studija na Univerzitetu u Palermu tokom Drugog svetskog rata, autor je i drugih studija o albanskom običajnom pravu. Otac Cordignano (1887-1952) koji je radio u Albaniji od 1926. do 1941. godine kao član missione volante, postao je poznati naučnik Albanskih studija.
Slepi Beg i Fandesija Đakovice
U avgustu 1890, jezuitski otac Domeniko Pasi je otputovao u Prizren iz Skadra u društvu veroučitelja kateheta na položaju i naoružanog muslimanskog pratioca koji je pripadao jednom od glavnih porodica Fleti. Ovoj grupi je trebalo malo više od tri dana da završe putovanje na konju: prvi dan su stigli do grada Puka za 10. do 12. sati, drugi dan do Vau-Spas punih 12. sati, a treći dan su morali da se zaustave u nekim muslimanskim selima, jer je njihov pratioc bio uplašen od nevolja za koje je čuo, koje su pogađali Đakovicu, uzeli su alternativne staze da bi izbegli kretanje uz reku i stigli su do Kuksa nakon što su prešli Crnogorsku zemlju.
Kada su stigli u Prizren, početkom četvrtog dana čuli su glasine da se u Đakovici sprema pobuna protiv hrišćana. Prizrenski župnik Don Simone Ljumesi, koji je takođe bio general Vicar je otišao u Đakovicu da ponovo uveri ljude. Ovde parafraziramo priču o onome što se dogodilo, kako ga je Cordignano prikupio iz Pasijevih izvještaja.
Nakon austrijske okupacije Bosne, mnogi muslimani su emigrirali prema jugu kako bi se vratili pod osmanskom vladavinom. Oni su se zvali muhaxher [muhađžer]. Među njima je bio beg koji je među drugim zločinima ubio istaknutog austrijskog zvaničnika i pronašao zaštitu između Krasnićija, Gašija i Bitićija, sa besa. On se zvao Qorr Begu, slepi beg; imao je mnogo rana, jedan od metka je prošao kroz njegovo oko.
Jednog dana, dok je putovao na svom konju, na putu je sreo hrišćanina, fandesa. Fandesa je bio u kolicima i put je bio uzak. Qorr begu je tražio pravo da prođe prvi, ali drugi čovek je rekao da ima kolica sa dva vola i zbog toga bi konj trebao da ih propusti. Borba koja je usledila dovela je do toga da beg vređa čoveka, ali i hrišćanstvo uopšte. Fandesa ga je upucao i mrtvog ostavio, potom je požurio do svog sela i zaključao se u svojoj kuli. Svi muslimani iz Đakovice su požurili da odu do sela ubice, ali im je rečeno da mogu ubiti samo ubicu ili njegovu porodicu i da su trebali da sve ostale ljude sela ostave na miru. Kada su spalili kuću ubice i dve druge kuće njegovih rođaka oni su bili zadovoljni, makar na trenutak. Ali beg je bio pod besom mnogih važnih plemena, koji su rekli da je spaljivanje kuće premalo. Širena je glasina da je Austrija platila smrt bega i da su svi Fandesi, 400. porodica, bili krivi i da su morali biti ubijeni ili proterani.
Fandesi su svi bili iz Mirdite, iz planina Fandi, i došli su u Đakovicu da pobegne od krvnih osveta ili siromaštva; oni su bili napoličari ili zakupci lokalnih muslimana, koji su u odnosu na druge muslimane bili poželjniji zbog svoje radne etike. Za razliku od drugih hrišćana, za posebni zakon od Osmanlija, njima je bilo dozvoljeno da nose oružje. Muslimanski Đakovari su ih napustili. Fandesi je potom pokušao da dobije vreme i poslao posrednika u Istanbul. Među njihovim advokatima postojao je jedan Topali, ili „oštećeni“, kako su ga zvali jer je imao ranu na nozi. Znao je za kanun Lek Dukagjini [Ljek Dukađinija] i znao je koliko je predmeta odlučeno, mogli bi da kažemo da poznaje sudsku praksu. U prošlosti je bio zajedno sa drugima osuđen na smrt od strane Paše, ali je tako dobro argumentovao svoj slučaj da ga je Paša ne samo pomilovao, već ga je obasuo novcem i počastima.
Kolja je posle otišao u Đakovici da brani svoju Fandesi, otišao na sudove, razgovarao sa uticajnim turcima, dobio besu od tri dana, ali im je istovremeno zapretio na ozbiljne odmazde ako bi oni napali Fandesi. Iz Istanbula odredbe bi stigle preko guvernera Ipeka (Peć) da bi Đakovari morali da razmišljaju dva puta pre nego što uvrede Fandesija. Planinski ljudi, koji su došli u grad u potrazi za plenom, nisu mogli ništa učiniti Fandesiji, sem sto su su ukrali neke krave koje su pripadale turskim urbanim ljudima.
Slučaj se ne bi lako rešio da se austrougarski konzul nije umešao i poslao telegram kod Vatikan Internunzio [papskog izaslanika] Austriaco u Istanbulu, koji je razgovarao sa velikim vezirom koji je onda poslao naređenje guverneru Ipeka za zaštitu Fandesi. Prizrenski sveštenik Don Simone Ljumesi je bio glavni posrednik cele krize i vratio se u Prizren u pratnji 14. Fandesija.
123.Fulvio Cordignano, L’Albania a traverso l’opera e gli scritti di un grande Missionario italiano il P. Domenico Pasi S.I. (1847-1914), Roma: Istituto per L’Europa Orientale, 1934, pp. 121-123.