Aktivizam
Kako oni kažu, moj posao je bio posvećen patriotskom slučaju jer smo mi na neki način okupirani od strane komunističkog sistema. Mi nismo bili jednaki iako smo živeli u jednakosti, ali ja sam izgradila ovaj život i ranije, kada objašnjavam moje obrazovanje iz detinjstva. Ja sam nastavila, i kada sam stigla na Kosovo, u Vuštri, nastavila sam sa svojim reakcijama na kršenje prava Albanaca i moje nacije. Tako da ja ga nisam zvala političkim životom, nego sam ga zvala životom gde svaka osoba mora da brani svoju naciju, da brani slučaj tog stanovništva kom pripada, jer je bilo mučno, pretilo mu se i diskriminisano je na različite načine. Tako da, ne kažem da je to bio moj politički pokret, ili moja politička akcija, nego sam ja to prihvatila kao patriotski posao, kao dužnost svakog člana koji je iskusio sve to… Pogotovu nakon dolaska Miloševića na vlast.
Tako da, ja sam iskusila neka velika razočarenja kao reuzltat mog ponašanja tokom ’68. godine kada sam slavila, kada sam bila u školi, slavila sam 28. novembar, kada je jedan od mojih izvrsnih studenata, Mirvete Badivuku Pantina, danas je doktor, kada je naučio poeziju Lesguš Poradeći, “Bjene Telat” [Pale žice]. Govorila je 28. novembru, o nezavisnosti Albanije koje je bilo nezavisnost i za nas, ali jedna nedoživljena nezavisnost jer se mi nismo usuđivali ni da spomenemo to za nas takođe, niti Albaniju ili zastavu. I tokom ’68. ja sam slavila tu nezavisnost u svakoj učionici, devojke su se doterale, Džeraldina je takođe ’68. recitovala pesmu o Skenderbegu. Ona je bila obučena u crvenu haljinu, sa crnim orlom na strani. Takođe i moji studenti, koje je predvodio Mirvete, Mirvete Badivuku… Išao je od učionice do učionice, bez da traži dozvolu od direktora. Direktor je bio politička ličnost, uvek je pratio politička dešavanja, i prirodno je branio, nije spominjao slučaj, on je branio svoju poziciju kao direktora. Ja nisam na to obraćala pažnju. Tamo se slavilo i imali smo… Bilo je onih koji su rekli, “Šta je ovo? Kako možete da spominjete Albaniju?” i tako je to postalo problem cele opštine, proširilo se i dalje na Kosovu [na pokrajinskom nivou]. Oni su osnovali odbor za odvajanje [odbor za pročišćavanje], jer sam ja bila članica partije, ali zanimljivo je da je neko rekao, “Ti, koja pripadaš partiji?” Rekla sam, “Bilo je malo teže za nas, jer smo mi bili u partiji, da branimo naša pitanja, naš slučaj. Mi smo bili suočeni sa velikim problemima i oni su me zbog toga otpustili sa posla.” Tako se to desilo.
Odbor je osnovan, ali i Albanci su bili u politici. Oni su znali da to što se desilo nije trebalo da se desi, i s obzirom da smi imali intelektualce, oni su radili svij posao. Dobila sam veliku podršku od pisca Azem Škreli, ja sam ga poštovala kao umetnika. On je govorio o mom otkazu na svakoj raspravi. Kada ste izbačeni iz partije, vi ste automatski izbačeni i sa posla. To je bila jedna neupitna pomoć od Azema Škrelija kome sam ja zahvalna. Iako on nije više živ, on je jedna od najvećih ličnosti naše književnosti. I kasnije smo iskusili i druge stvari.
Ja sam takođe reagovala kada je Miloševićev režim bio tako brutalan, da je to imalo veliki uticaj na naš obrazovni sistem, gde su eliminisani svi Albanci, tako što se dodavalo više sati nastave na srpskom jeziku, nego što ima na albanskom, to je bilo 1981. godine, kada su se mladi mobilizovali, mladi su uvek bili revolucionarni (smeje se). Tako da su se sastanci partije održavali, radilo se na pročišćavanju, sve stvari protiv naših ljudi. Ja sam ih branila, ja sam otvoreno branila naše ljude, studentski pokret 1981. godine. Odbrana njih u to vreme je značila da potpisuješ svoj otkaz, da ćeš biti uhapšen. Kako god, postojao je dobar deo Albanaca koji nisu pripadali vođstvu, [vođstvo] je uvek bilo veoma surovo, i bili su takođe veoma striktni. Organizatori, uključujući i profesora Emin Fejza, koga ja jako poštujem, bili su organizatori studentskog pokreta i mladih u Vuštri. To je tako išlo, to je prošlo, ja sam bila zamenica direktora, i dobila sam otkaz sa posla, ostala sam bez posla do 1986. godine. Nije me to mnogo tištilo, bilo je zanimljivo, jer sam ja očekivala da kada radiš određenu stvar, onda znaš da će biti posledica. To za mene nije bio samo odmor, ja sam nastavila moje obrazovanje na magistarskim studijama na pedagogiji, koje sam završila ranije u Prištini, studirala sam jezik i književnost na Filozofskom fakultetu.
To je značilo da Srbi nisu bili mirni, oni su rekli, “Ova je otpuštena, ali ona studira.” Tako da su oni hteli da mi oduzmu ovo pravo na studiranje. Ja sam nastavila, i 1986. bili smo primorani, bili smo pod pritiskom, bili smo prisiljeni, moja ćerka je bila, Džeri se tada venčala. Namera je bila da se pomerimo od našeg uskog kruga, jer je naš posao bio vezan za zaista mali krug ljudi, tako da smo se preselili u Prištinu. Dobila sam posao u Osnovnoj školi Dardania u roku od mesec dana. Tamo sam opstala ne zbog mojih sposobnosti, već zbog moje kreativnosti, jer sam ja bila otpuštena sa posla tri-četiri godine (smeje je). Neredi su se desili kasnije, nakon 1981. došla je 1989, kada su rudari ušli u rudnike, to je bio veliki pokret da se rudari bore za slučaj, jer je čekalo na njih na Kosovu od 1981. godine.
Ovaj događaj je obeležio istoriju oslobođenje Kosova, mislim na te proteste rudara u dubinama rudnika protiv nasilnog sistema Srbije prema Kosovu, i prema Albancima na Kosovu. Tako da dok su oni bili dole u rudnicima bez hrane, bez svetla, bez dovoljno vazduha, ja sam počela da se organizujem, pomislila sam, moramo da pokažemo solidarnost, i tokom 24 časa ja sam organizovala da ostanem u školi bez hrane. Svi Albanci su se složili, ali bilo je i Srba koji su bili tamo, ali su ostali po strani, bili su uznemireni, i čekali su da vide šta će da se desi. Mi smo se organizovali, ja sam inicirala sve, ja i sekretarica koja mi je pomogla mnogo, ne mogu da se setim nažalost njenog imena. Ona je bila divna žena, dobar radnik. Onda sam napisala telegram koji je polsat… I dalje postoji na našoj televiziji, tokom 1991. godine, postojao je, i zvao se “Telegram za Radio Priština”. Prirodno, ova akcija je bila primećena od strane Opštinskog odbora u Prištini, i onda su počele priče o otpuštanju celog tima koji se borio za naš slučaj, koji je pokazivao solidarnost sa rudarima.
Pored toga, organizovala sam pomoć za decu rudara koji su i dalje bili u dubinama rudnika, deci koja je bila ostavljena napolju, porodice koje su ostale bez ikakvih primanja. To je bio 8. mart, kada smo se mi sastali i predložili sve… Nijednom detetu nije bilo dozvoljeno da donese karanfil detetu ili bilo kakav poklon koji se inače donosio. Novac se davao deci rudara, odlučeno je da se poklon da deci rudara. Mislim, to je bila mala pomoć, mogu tako da kažem, simbolična pomoć kao naša podrška. 1989. godine, jedanput je tamo bila i moja majka, moja majka je došla da nas poseti iz Ulcinja, ona je znala o problemima koji su me pratili, i ja sam otišla u školu. Direktor je stajao na vratima škole, i onda je glasno rekao, “Ne možeš da uđeš u školu.” Rekla sam, “Dopustite mi, danas ću ja voditi registar.” Rekao je, “Napolje, nemate prava.” To je bila nasilna uprava, da i ne spominjem njihova imena, jer su oni služili Vladi koja je praktikovala opresiju rema većini Albanaca i u obrazovanju na albanskom jeziku. Tako da je on rekao, “Moraš odmah da napustiš prostorije škole, moraš da napuštiš školu.” Dvoje učitelja me je izbacilo napolje, oni su predavali u jutarnjoj smeni, moja smena je bila poslepodne, sa učenicima iz petog razreda, šestog razreda itd. Ja sam se okrenula ponosno, i rekla sam, “To je iznenađujuće…” direktoru, dvojica braća su bili nastavnici geografije, rekla sam, “Iznenađujuće je…” Mislim da je jedan od braće, Azem, “Iznenađujuće je,” rekao je, “Zar nisi uznemorena?” Rekla sam, “Zašto bih bila uznemirena, da li sam uradila nešto loše da bi me oni otpustili? Ja bih se uznemirila da… Da sam uradila nešto loše protiv mojih ljudi, protiv ljudskih bića. Ja nisam uznemirena uopšte.” Istog minuta kada sam otvorila vrata, moja majka je rekla iza ugla, “Da li su te se otarasili? (smeje se). Rekla sam, “Da majka. Otarasili su me se, ali me ne zanima to što su me se otarasili. Ja znam zašto ja sprovodim mobilizaciju, to je za naš slučaj.”
Tako da to je bilo 1989, i naše institucije su postale više svesne i ovi na vodećim pozicijama su zauzeli stav, oni su već počeli… Nešto užasno se dešavalo na Kosovu, svi ljudi Kosova su se mobilizovali, i oni su mi rekli da se žalim, definitivno. Zekeria Cana je došao, jer se on nalazio u Odboru za ljudska prava, on je imao sve informacije, šta je policija radila kada su napustili demonstracije, kako bi se vratili kući. Policija je mučila Mimozu. U poslednjoj promociji u dokumentarcu Bućinci, ona je rekla, “Bili smo otpušteni, ali dozvolite da se naši učitelji vrate u škole.” I šta je policija uradila? Oni su mučili Mimozu. Trebalo joj je mesec dana da se oporavi. Takođe su mučili i studente.
Kasnije se takođe desilo da sam ja već ispunila sve uslove za penziju, ali nisam želela da se penzionišem pre penzije, tako da je to pitanje na kraju završilo na sudu. Dvoje izvrsnih sudija je uradilo svoj posao dobro, to je bio dobro obavljen posao, partiotski posao. Posle tri meseca vratili su me u školu i šta se desilo? Oni su rekli, “Imate dozvolu da idete, danas možete da počnete sa poslom. Pobedili ste na sudu, i sve sudske procedure.” Onda, ja sam otišla i obratila sam se onima koji su nas mučili koji su bili još tamo. Jedan od njih je doveo njegovu nećakinju kao zamenu za mene, ćerku njegove sestre. Imala je dnevnik u rukama i išla je ka učionici gde sam ja ranije predavala, jer me je ona menjala na svim časovima. Rekla sam, “Možeš li da mi daš taj dnevnik? Ona je rekla, “Molim vas, mogu li samo još danas da predajem?” Onda sam ja rekla, “Apsolutno ne, to je nemoguće, ne danas, napolje odavde {pokazuje na vrata svojim prstom}, dnevnik je moj.” To što je njen stric uradio meni, to sam ja uradila njoj. Bilo mi je žao, ali ona nije sprovodila svoju dužnost, jer ona nije trebalo da prihavti taj posao jer je neko drugi otpušten jer se zalago za nacionalni slučaj ili za albanski slučaj. Tako da sam ja rekla, “Ne, ali možeš da ostaneš bilo gde u hodniku, ali ne možeš da uđeš u učionicu, jer je to moj raspored.” Uzela sam dnevnik i ušla, deca su bila veoma srećna što sam se vratila na čas nakon tri meseca. Onda sam otišla, jer sam do tad imala 38 godina iskustva, mislim, imala sam 55 godina, u i 55 sam otišla u penziju, otišla sam u penziju 1991. godine.
Kako god, bila sam veoma povezana sa slučajem obrazovanja iako sam bila u penziji, i oni su hteli da se prijave za programe u školi gde sam ja predavala, i postojala je trka između programa za koje se prijavila Miloševićeva Vlada. Tako da je neko morao da priča ispred svih, ispred roditelja, ispred studenata… Drugim rečima, oni su zatvarali školu. Jedan deo zgrade je već bio odvojen, bila je podeljena tako da je dve trećine zgrade bilo rezervisano za 500 studenata i jedna četvrtina za zdradu je bila sa leve strane rezervisana za dve hiljade studenata. Tako da, ja sam počela da pričam, jer ovi u rukovodstvu se nisu usuđivali da me prekidaju dok govorim. Profesor Pajazit Nuši je bio prisutan, on je slušao sa daljine dok sam ja govorila sa ljutnjom i veoma emotivno. Tako da sam ja prestala da predajem, ali se nikada nisam udaljila od predavanja, i tako sam se penzionisala 1991. godine.
Dolazak mog trećeg unuka Lurni je bila velika sreća za mene. Otišla sam u porodiljsko odeljenje u Glogovc. Kada sam videla u kakvom je uslovima porodiljsko odeljenje bilo, organizovala sam pomoć kako bi se prikupile papuče za porodilje, obezbedila sam haljine za trudnice, obezbedila sam posteljinu koju nisu imali, možete li to da zamislite. Sve sam to uradila iz pomoć ljudi, uvek sam znala kako da koristim pomoć donatora, čak i kada je bila mala, ali je postojala. Tako da trenutak kada sam posetila mog unuka u Glogovcu, koji je sada zove Drenas, ja sam dovela ovu pomoć, i otišla sam pravo do glavnog doktora, kome sam bila veoma zahvalna, Selim Krasnići, ginekolog. On je bio u patološkoj ginekologiji, imao je jedan incident sa Džeri, to je jedan od incidenata koji ja ne bi trebalo da spominjem, on je pomogao Džeri kada je rodila Ledri.
Kada sam dala svu tu pomoć, bio je očaran mojim potezom. Nije da sam to uradila samo zbog mog unuka, jer je mok unuk već bio pušten, nije da je bilo u pitanju samo njegovo rođenje, bilo je tokom moje posete mom unuku, kada sam videla u kakvim uslovima su se drugi nalazili, i celo porodiljsko odeljenje u Glogovcu. Sve mlade trudne žene se nisu usuđivale da idu u centralnu bolnicu, glavno porodiljsko odeljenje je bilo u Prištini. Ali one su se porađale u lokalnim bolnicama, jer su se bojale sa će se nešto desiti. Čak su i doktori zaboravili Hipokratovu zakletvu, jedni su radili pod pritiskom, ili postojale su sumnje da se porođaj neće završiti onako kako bi trebalo. To se desilo mojoj snaji Suzani, ona je veoma dobar oftamolog, jako je volim (smeje se). Kada je ona rodila svoje drugo dete, tamo je bila ćerka Hejredina Ukela, koga ja veoma poštujrm, on je bio medicinski stručnjak. Tako da beba se rodila… I tako sam ja videla užasne uslove porodiljskog odeljenja, ona je patila nakon ovoga, i uzela je bebu…
I ova aktivnost koju ja zovem više patriotskom nego političkom, kako god, ima karatkeristike i osobine politike, ali politike u korist moje zajednice, u korist Kosova, u korist Albanaca… I onoga šta su oni živeli svakog dana. Rako da, zajedno sa grupom žena sa kojima sam radila u školi, mi smo se pridružile Demokratskoj Ligi Kosova [LDK], dočekao nas je pokojni profesor Fehmi Agani. Ovo nije bila neka vrsta stranke za mene, već je bio građanski pokret, i bila je prva registrovana partija koja i danas postoji. Ovo su bili poslednji trenuci raspada Jugoslavije. Tako da se Demokratska Liga Kosova registrovala, rekla sam vam ranije da je to bio građanski pokret, u potpunosti građanski pokret. Tamo, gde je centar mojih aktivnosti bio vidljiv, tamo, gde su me poznavali zbog rada u školi, zbog otpora, zbog otkaza na poslu, sve me je to učinilo i dalje aktivnom i angažovanom… Nemojte da kažem, jer ja to nikada nisam rekla… Angažovana u politici. Kako god, zajedno sa pritiskom i nasiljem koje smo trpeli ovo je bila politika sa jasnim programom, drugim rečima, to je bio program bez nasilja. Znate da je prvi predsednik Ibrahim Rugova, koga su zvali pacifistom, i mi smo nastavili mirno. Onda su preduzeti i drugi napori, jači pokret je bio neophodan kako bi se nastavilo dalje. Tako da, Oslobodilačka vojska Kosova je osnovana, što je poguralo naš pokret i zapečatilo ga, drugim rečima, uz međunarodnu pomoć, to je zapečatilo sudbinu Kosova danas.
Ja sam radila na osnaživanju žena neštedeći sebe. Imali smo predsednika, kako god predsednik nije bio prisutan jer je išla u Nemačku na master studije, tako da sam ja kao potpredsednica vodila Forum [Ženski forum u Demokratskoj Ligi Kosova] sve do 1997. godine, i tu sam završila sa mojim “političkim” životom, ako mogu da ga nazovem na taj način, jer se patriotski deo i dalje nastavio. 1993. godine se nova ideja razvila iz različitih poseta ženskih organizacija širom sveta, američkih, evropskih, koje su rekle da Ženski forum mora da… Jer su žene bile pod tutorstvom stranačkog rukovodstva. Da li nam je trebala druga organizacija? Tamo je bila Motrat Ćirazi, bila je i Majka Tereza, samo ove dve ženske organizacije, jedna je bila humanitarna, a Motrat Ćirazi je bila fokusirana na obrazovanje. Tako da sam ja došla na jednu ideju i rekla sam, “Možemo li da uradimo nešto? Da osnujemo jednu organizaciju koja je bavi samo ženama?” Ja sam mislila da su sve institucije uništene kao što su bile obrazovne institucije, ove u kulturi i umetnosti su bile uništene, tako da sam zajedno sa Šukrije Gaši i Džeraldinom-Džeri, mi smo odlučile da osnujemo jedno udruženje.
To je bila ideja koju sam ja predstavila Šuki i Džeri, sve smo se složile, i one su mi pomogle u osnivanju organizacije koja se zvala Grupa umetnika i obrazovanje veterana. Imali smo naše programe gde je glavni program umetničke grupe bila umetnost, dok je za obrazovanje veterana bilo obrazovanje. To je bila sjajna kombinacija, jer su oba polja ovih udruženja bila uništena, i bliski su jedno drugom, jer bez obrazovanja ne možemo imati kulturu. Osnovale smo posebne programe, i radile smo u svim zajednicama na Kosovu, takođe smo počeli da radimo na svim etničkim prostorima u drugim gradovima van Kosova {broji na pristima}, u Ulcinju, u Skoplju, mislim u Makedoniji, u Preševu,[1] znate Preševo je i dalje u kandžama Srbije, ja sam veoma oštra kada vidim kandže, ali u svim ovim etničkim mestima… Ostvarile smo kontakt i organizovale oko 120 događaja, izložbi, i različitih koncerata u svim ovim regionima.
Tako da, Grupa umetnika i obrazovanje veterana je radila jedan izvrstan posao u to vreme, jer je okupljala sve ove umetnike na jednom mestu, onda kasnije kroz njihov doprinos oni su napravili veliku stvar u oblasti slikarstva, poezije, i muzike. Imali smo kompozitore kao što je Pranvera Badivuku, ili slikar Miradije Ramići, takođe pesnike, imali smo pesnike kao što je Šukrije Gaši zajedno sa Džeraldinom, i veteran u obrazovanju kao što su Veronika Mjeda, vera Dino i Fakete Kusari, koja me je pratila do 2006. godine, Fakete je bila moja desna ruka u promociji obrazovanja albanskih žena. Ovo je bio moj prelazak iz mog života u politici, sa političkim jezikom, ka civilnom društvu. To je bila nevladina organizacija. Ali naš rad se nikada nije zaustavio, jer je naša namera bila oslobođenje od Miloševićevih nemilosrdnih kandži, i nasilja koje je on sprovodio nad albanskim stanovništvom.
Kako god, rekla sam vam svih ovih 15 žena je bilo tamo, i one su uradile sav ovaj posao u povezivanju, povezivanju na jednom mestu svih ovih područja za koje smo mislili da su naša, sva albanska područja, ne samo fizički, nego i duhovno. Bile smo i u Albaniji, Albanija se nije suočavala možda sa problemima kao što smo mi, jer su ovo bila albanska područja unutar bivše Jugoslavije. Problem albanskih žena je bio potpuno drugačije prirode, problem žena na Kosovu, i drugih etničkih područja koja su ne nalazila svugde, bili su potpuno drugačiji, jer smo mi živeli… Oni su bar bili slobodni u svojoj zemlji. Imali su društvene probleme po pitanju oslobođenja žena, ali bilo im je lakše, i sada im je lakše nego nama. Mi smo slobodni, nova smo zemlja, ali se krećemo koracima… Moramo da se krećemo sigurnim koracima, da proverimo ove korake sa politikom koju mi sprovodimo za ovima koji donose odluke. Ja verujem da mi ne treba da gubimo nadu za ono za šta smo radili. Ne treba da ulazimo u političke analize, jer ja ne volim to da radim, ali ja na sve gledam kritički, kako mogu da reagujem, to je… Ja reagujem u mom društvenom krugu. U okvirima mog doprinosa, ja sam pronašla fokus na obrazovanje, tako, to je bila moja politika, rad na obrazovanju žena i unapređenju.
Tako da, što se tiče politike, ja sam napustila politiku, ali ne i rad u udruženju, nastavile smo da radimo u ovoj NVO po pitanju unapređenja žena, položaja žena, i njihovom oslobađanju od okova patrijarhalnog mentaliteta, i teških okova Miloševićevog režima. Kada smo imali rasprave na Forumu, primetila sam da je “muški” faktor, primetila sam… “Sada nemamo vremena da mislimo o položaju žena” nešto tako, “jer imamo nacionalni cij.” Ali naš rad za nacionalno oslobođenje je išao paralelno, mislim, mi smo bili jedna snaga koja je ostvarila sve ciljeve koje smo imali, kao muškarci, kao žene, što smo dokazale prisustvom žena u oslobodilačkom ratu, sa OVK. Mislim, mi smo pokazale da smo sposobne da nosimo čak i oružje. Ali mi smo praktično radile sa olovkom, mislim, postojao je slogan sa olovkom, to je bio slogan Motrat Ćirazi, “Sa olovkom u Evropu.”
To je bila naša briga, da oslobodimo žene od vekovima starih okova sa tom olovkom, jer je to značilo unapređenje, i to je značilo pripremu nezavisnog Kosovo za jednakost, ili za više obrazovanje za žene, za oslobođenje žena, kako bi uhvatili korak sa Evropom, jer mi pripadamo Evropi, ali nažalost, bili smo na Balkanu, istorijski na Balkanu. Tako da, mislila sam da je absurdno kada je neko od njih bio i i dalje je parlamentarac, ne želim da spominjem njegovo ime, ali on je konzervativac, potpuno je neprihvatljivo da danas kada smo postigli oslobođenje Kosova… “Ostavi pitanje položaja žena,” jer su problem žena njihovi problemi, možete li da zamislite to. Ali ja se nisam iznenadila jer je njega odgajila patrijarhalna porodica, i on je mislio da mi možemo da uđemo u Evropu tako. Ali je očigledno, da sa ovom rodnom ravnotežom, nije da smo uradili previše kada pričamo o tome i raspravljamo, ali postalo je moderno za muškarce da kažu, “Da, i mi smo za rodnu ravnopravnost.” Ali kada bi ušli u kuću, žena je i dalje bila žena, a muškarac je bio muškarac ponovo, unutar kuće. Mi pričamo priču, ali ne radimo šta je neophodno da se uradi za rodnu ravnopravnost.
Tako da moj život počinje u nevladinoj organizaciji koja mi veoma odgovara, jer sam ja i u takvim godinama da ne želim da se bavim politikom. Moje godine mi to nisu dozvolile, ali ja takođe nikada nisam ni želela da se uključim, da postanema aktivna, tako da mogu da izađem pred naše žene kako bi bile obrazovane, pametne, i da ne budem otpuštena. Možda smo počeli sa nevladinom organizacijom, ali polako, korak po korak, to može biti odskočna daska za ulazak u politiku, jer kada sam rekla ovo Predsednici, bila sam jako srećna što mi je Predsednica dodelila Predsedničku medalju za moje zasluge, bila sam srećna što mi je žena to dodelila, ja sam joj rekla da ću ja pobediti, možda je prejako reći “pobediti”, ali ne možemo da kažemo “grabiti”. Svesna naše snage, mi ćemo preuzeti sve zadatke, takođe i po pitanju donošenja odluka. I mi ćemo uzeti sve, sve institucije, ali to je ono što Kosovo traži danas, traži Evropu, mi to ne radimo zbog Evrope, nama je potrebno da ove žene postoje, mi moramo da se pomeramo napred, korak uz muškarce.
Uglavnom, moj posao se nije završio. Ovo kažem, posle svega što se desilo na Kosovu, ono što se očekivalo da se desi na Kosovu 1998. i 1999. godine, desilo se! Nije bilo neočekivano, jer je uključivalo celu Jugoslaviju. Tako da šta bi mi trebalo da radimo kao grupa, da li treba da se bavimo umetničkim izložbama? Sa čim? Tako da, pogotovu Grupa za obrazovanje veterana, se fokusirala na smeštaj za izbleglice, koji je počeo 1998. godine, i počelo je kada je Drenica bila teško napadnuta, Peć takođe i okolina Peći. 1998. godine, i tako, išla sam u Ulcilj svake godine na tri meseca, i 1998. sa sjajnom ženom… Ja kažem da je bila sjajna, ali ja sam bila inicijator Anime, jedne organizacije u Ulcinju, doktorka Ziflije Gjoni Duraku, koja je mnogo uradila po pitanju smeštaja porodica iz Drenice, i iz okoline Peći. Mi smo smeštali porodice koje su predvodile žene, jer su muškarci bili na frontu, ili su otišli negde, na tri meseca. Kada bismo videli da porodicu predvodi muškarac nismo ih smeštali. Naš zadatak je bio da smestimo žene i decu.
Uradile smo veliki posao zahvaljujući organizaciji Anima, ali i profesorka Mejreme je bio takođe sa organizacijom Anima, ona je bila iz Ulcinja, nas tri smo bile iz Ulcinja, uključujući i Fahri, koja nam je pomogao. On je uvek bio dostupan sa svojim kolima kako bi pomogao da se smeste žene i deca, naročito trudne žene. Na porodiljskom odeljenju, ginekolog Zilfije Gjoni je igrala veliku ulogu. Na kraju, mi smo odlučile, jer sam ja takođe bila i na Kosovu, da koristimo vile u Štoju, jer je bilo mnogo vila u Štoju koje su posedovali Kosovari. Sa jednim naređenjen, ja ne znam kako sam ja i gde skupila tu hrabrost (smeje se), rekla sam, “Došli smo ovde…” svi su bili na odmoru dok je Kosovo gorelo, 1998. godine Drenica je bila zapaljena, pogotovu okolina Peći, Đakovica. Rekla sam, “Mi smo došli ovde na odmor, svi vi dajte vaše ključeve od vila, danas je komisija rekla tako.” Svi Kosovari su nam dali svoje vile, otvorili su za izbeglice iz Drenice, svo oni su bili smešteni u našim vilama.
Ja sam prva pružila primer, imala sam porodicu iz Komorana, i moja vila je bila mala, skromna, imala je samo dve sobe, kako god, jedna velika porodica i svi drugi su bili smešteni tamo. Muharem Gaši, Emine Gađi, ginekolog, Talat Gjinoli, svi su postali deo ove akcije, Agron… Da ne spominjem druge koji su bili vani… Na brdima mora, ili iza, Donji Štoj, takođe i Gornji Štoj. I na ovaj način sve ove porodice su bile smeštene, pronašli smo strane donatore koji su primetili da neke žene smeštaju Kosovare. Ovo je, kako su oni rekli, ne Drenica… nego Kosovari. Mi smo skupljale novac, sve smo stavile na papir, kome smo dale i koliko. Fahri je uvek bio zadužen za logistiku, uvek je znao kako da smiri napetost, i da pruži oslonac ovim porodicama tako što ih je podržavao. Onda je vreme došlo i mi smo morali da idemo, nisam imala priliku da idem u Ulcinj, oni su izbacili moju porodicu i mene, tako da smo otišli u Strugu.
***
Kao što sam rekla ranije, uglavnom sam bila fokusirana na pismenost i obrazovanje devojčica u ruralnim područjima. Nije bilo lako čak ni pre rata, sada, nakon rata posao koji smo radile kao tim – jer sam sarađivala sa mojom koleginicom, veterankom za pismenost, Fajete Krusani, koja me je pratila sve vreme korak po korak, ali najčešće sam imala podršku mog muža Fahri – nije lako, ali bilo je zadovoljstvo za nas da kontaktiramo direktno ljude koji su bili odmah uzbačeni iz škole. Prirodno, morali smo da napravimo spisak raseljenih ljudi, i ovo smo radili u sektoru za obrazovanje gde su se oni identifikovali, imali smo spisak od oko dve stotine studenata, od kojih su osamdeset odsto bile devojčice koje su napustile školu, ali na terenu mi smo pronašle još već broj devojčica koje su napustile školu.
Prva faza u prvom koraku bilo je da se kontaktiraju porodice, i naš posao je bio na nogama, [išle smo] od kuće do kuće. Fokusirale smo se na sela, i tamo smo kontaktirale predstavnike sela, onda smo kontaktirale domaćinstva, različite krajeve, gde smo mislile da ima dovoljno devojčica koje su napustile školu. Rekla sam vam, u našem poslu prvi korak je bio da se kontaktiraju porodice. Bilo je veliko zadovoljstvo kada bi nas porodice lepo dočekale nakon što smo ih kontaktirale, to je bilo nešto što je činilo da se lepo osećam, jer kada smo odlazile da ih ubedimo da promene odluku koju su roditeli doneli za dete, glava domaćinstva je uglavnom bila za to da se napusti škola, dok je njegova žena, devojčicina majka, kroz pokrete, pokušavala da pokaže da je on taj koji ne dozvoljava [obrazovanje], ali ona je bila za obrazovanje. Bilo je ovih drugih za koje je bilo korisno da su devojčice kod kuće, ali uglavnom osamdeset odsto majki je bilo za obrazovanje… Jer su one gledale na svoj život, šta su one ostvarile bez obrazovanja, i one nisu želele to za svoju decu, za njihove ćerke.
Tako da kada smo posećivale kuće od vrata do vrata, nailazile smo na reakcije, na otpor, ali pre rata mi smo motivisale glave domaćinstva u jednom trenutku jer smo mi bile… Pre, pre rata, imale smo poslove. Miloševićev režim je bio veoma oštar, i Miloševićev cilj je bio da se zatvore škole, mislim, postojala su dva glavna faktora, postojala je nepismenost, ali Miloševićev plan je bio albanski kulturno-obrazovni genocid. Niko nije želeo da šalje devojčice u školu. “Dobro,” rekla sam, “Ti si u programu koji Milošević sprovodi na Kosovu. On je zatvorio naše škole, jer je on znao da ćete mu vi pomoći tako što nećete dozvoliti vašim ćerkama da idu u škole.” “Ne,” rekao je, “Nisam ja u Miloševićevom programu, ja sam protiv njega. Ja volim slobodno Kosovo, ja želim da se oslobodim ovog oštrog režima.” “Onda, “ rekla sam, “Pomažeš im sa svojim rečima.” Dok smo razgovarale (smeje se) i dok smo… Prirodno bile smo veoma pažljive, bile smo taktične u razgovoru sa njim. Konačno smo se dogovorili, “Ukoliko dopuštanje moje ćerke da ide u školu pomaže oslobođenju Kosova, evo je, uzmite moju ćerku” (smeje se). Šta hoću da kažem je da smo morale da rušimo sve sa hamerom, malo po malo, to je bio patrijarhalni mentalitet, ne malo, nego dovoljno patrijarhalan, da devojčica ne mora da bude obrazovana, i dodajte tome kontrolu, manjak bezbednosti, nije postojala sloboda kretanja.
Kako god, osiguravale smo jedan oslonac za ove devojčice sve vreme tokom njihovog školovanja, tako da je bilo dobro da smo se dogovorile da devojke nastave sa obrazovanjem, iako je krajnji rok za prijem već istekao. One su naravno morale da polože prijemni ispit, ali je krajnji rok istekao za njih za upišu srednju školu te godine. Mi smo napravili dogovor sa direktorima srednjih škola kada smo u jednom trenutku poslale 37 devojaka, i bilo je otprilike to vreme kraj oktobra. Radili smo na jednom ugovoru, i oni su primili devojke i ove devojke su išle u različite škole. One su završile srednju školu i 22 njih je otišlo i na Univerzitet, mi smo garantovale stipendije za ove devojke, stipendije smo dobili od različitih lokalnih donatora, sve ove devojke koje smo mi ohrabrile, koje smo mi osnažile za srednjoškolsko obrazovanje, i osigurale smo im fondove od lokalnih donatora. Galica turs i Saraci turs, koje su bile tamo i pre rata, oni su dali devojkama buklet sa fotorafijom, koji je potpisala Grupa za obrazovanje veterana, i kada bi devojke pokazale taj buklet nisu morale da plate ni 50 centi, dinari su se tad koristili.
Tako da smo u jednoj godini pružile pomoć za oko 92 devojke, 92 devojke su išle u školu, jer je bilo napuštanja čak i iz Osnovne škole i Srednje škole u opštini Vuštri. Ovo smo uradile u 67 sela u opštini Vuštri. To je bilo teško vreme jer smo morale da razgovaramo sa porodicama i sa glavama domaćinstva, a glave domaćinstva su bili muškarci. Onda smo pričali sa strane i ubeđivale devojčice, jer je prva reakcija koju je dala glava porodice, koji je bio neobrazovan, bila je, “Ne slažem se.” Ona je znala da je klima bila takva u kućama kada je u pitanju obrazovanje, i mi bismo je ubeđivale da ona mora da se bori za svoj život, a ne da ugađa roditeljima, ali na je morala da ih ubeđuje sa drugim argumentima, da njen život treba da bude drugačiji od onog koji je generacija njene majka imala i druge generacije.
Tako da smo uspele u slanju oko 910 devojaka u srednje škole i na fakultet. To je ono što se tiče formalnog obrazovanja, tu smo imali uspeha u formalnom obrazovanju. Neformalno obrazovanje se bavilo iskorenjivanjem nepismenosti, mi smo pružale različite kurseve kao što je… Otvorile smo jedan neformalni centar za obrazovanje, gde je mogao da se uči engleski jezik, takođe šivenje je moglo da se uči, i o zdravlju, zdravlju mladih devojaka i mladih majki. Kursevi engleskog jezika su osposobljavali devojke, ukoliko bi završile srednju školu, to bi i pomoglo pri dobijanju posla posle, jer je poznavanje engleskog jezika bio glavni zahtev za dobijanje posla, tako da su devojke bile ospodobljene da zarade sredstva za sebe i sa ovim zaradama one su sticale nezavisnost. Ukoliko su devojke bile finansijski nezavisne, i zarađivale svoj novac, nije joj trebala bilo kakva pomoć, jer je na neki način, na neki način je osvojila svoju nezavisnost, bez obzira na činjenicu da osoba uvek mora da odgovara nekome, pogotovu glavi porodice, čak iako zarađuje novac, ali za svaki korak mora da se odgovara glavi porodice.
Na taj način, mi smo [obrazovale] oko 1800 devojaka, sada govorim o periodu nakon oslobođenja Kosova, koje je bilo potpuno uništeno, ekonomski uništeno, jer smo mi svedočili situaciji na Kosovu nakon oslobođenja. Imali smo problema, jer se sve promenilo… Mnoge različite promene su se desile, sada škole više nisu trajale osam godina, dodali su i deveti razred. Imali smo tu problem, da se devojke upišu u deveti razred, jer je bilo mnogo centara na različitim nivoima gde su devojke morale da idu. Devojke su morale da putuju, trebale su novac za putovanja, na primer jedan evro, tako da bi mogle da odu i da se vrate. Onda su počele da napuštaju školu, pogotovu u devetom razredu. To je bio jedan problem, u tom trenutku to je bio ozbiljan problem, i mi smo počele sa kampanjom o širenju svesti kod devojčica, da su one definitivno morale da nastave gde god da su bile, moraju da nastave svoje obrazovanje. Šta hoću da kažem, sa devetim razredom, škola je trajala devet godina, i onda smo imali mnogo problema, ali zahvaljujuči lokalnim donatorima ponovo, mi smo osigurale finansiranje za devojke da putuju besplatno (smeje se), ali kasnje, srećom kasnije, ovaj problem je rešen.
Bilo je to vreme kada su devojke napuštale školu jer su morale da putuju, morale su da putuju u druga sela ili druge centre, uglavnom centre koji su bili u Vuštri, u gradu Vuštri. Nije bilo razreda za deveti razred u selima, ali zahvaljujući sistemu, zahvaljujuči obrazovnim sekcijama, tome da smo slobodni sada, sproveli smo novu reformu, mislim, da svaka devojka može da ide do devetog razreda. Deveti razredi su otvoreni u svakoj školi koja je imala do tad samo osam razreda, i tako da mi nismo imali problem tamo, mislim, ovaj problem je bio rešen. Sada imamo problem, imali smo taj problem da su te devojke morale da nastave i sredjnjoškolsko obrazovanje, iako na početku, pre nastavka, ove devojke su pravile pauzu, i nisu išle u školu, tako da su izgubile godinu zbog nekoliko meseci, tako da smo se ponovo fokusirale na ove devojke koje su ostale iza pola godine, ili tri ili četiri meseca, i nisu mogle da pohađaju deveti razred. Ali uz podršku i razumevanje devetog razreda, mi smo uspeli da upišemo devojke, kako bi one mogle da nastave svoje obrazovanje u devetom razredu, nije to više bio osmi razred, to je bio deveti razred. Sada, problem je bio, kako da upišemo sve ove devojke u srednju školu.
Moram da kažem da je u Vuštri postojala Gimnazija, takođe i Tehnička škola, i Stručna škola, tako da se išlo u deveti razred kako bi se diplomiralo, govorim o devojkama. Tako da smo pronašle sredstva za devojke za srednjoškolsko obrazovanje. Pronašle smo čas, tamo je moglo da bude dvadeset devojčica, deset devojaka, 15 devojaka… Među njima bile su i devojke koje su od početka rekle, “Ja ne mogu da priuštim obrazovanje jer ja nemam sredstva za to.” Bilo je devojaka sa kojima su se roditelji slagali, ali nisu imali sredstva. Tako da smo se mi fokusirale na obezbeđivanju toga da one ne napuste školu, i glavna briga je bila da se obezbede sredstva za prevoz.
Kao što sam rekla, isti donator kao i ranije pre rata su nastavili da finansiraju ove devojke čak i posle rata, jednom rečju, to su bili fondovi od donatora koji su dozvoljavali njima da putuju do srednje škole. Bile smo veoma uspešne u tome, rekla sam vam rabije da smo upisale 910 devojaka u školu. Što se tiče neformalnog obrazovanja, i učenja engleskog jezika, i kompjuterskih veština, i šivenja, čak i šivenja… Sve su one su morale da polože ispite na odboru. Ali nismo imale pravo da izdamo diplome ovim devojkama, samo smo davale pisma sa potvrdom. Tako da su one sa ovom preporukom mogle da nastave sledeći nivo engleskog jezika, kompjuterskih veština, i one su bile primljene na kurs engleskog jezika, kurs kompjuterskih veština ili šivenja. Bile su primljene, kako bi kasnije mogle da nastave sa obrazovanjem i da steknu diplomu. U to vreme, trajne kovrdže na kosi, šišanja, i sve te stvari, to je bilo moderno, ali ja nisam mnogo to koristila, iako sam imala ponude za to, donacije, moj posao, ili moja organizacija je bila specijalizovana, nikada nisam prihvatila nijednu donaciju koja se nije ticala formalnog ili neformalnog obrazovanja. Tako da, na ovaj način je 1800 devojaka položilo u glavnom centru formalno i neformalno obrazovanje.
Svetska konferencija u Pekingu bila je u septembru 1995. godine, kada su ženske grupe iz Amerike kao što je grupa STAR, STAR PROJECT, razgovarale su sa grupama koje su uključene u različite aktivnosti, razgovarale su sa ženama sa Kosova, nisu se sastajale sa članovima političkih stranaka, samo sa predstavnicima civilnog društva. To je bio Ženski centar, bio je ovaj STAR PROJECT čija je jedinica postojala u Prištini, ali takođe i mi iz Ženskog foruma, za osnovama Ženskog foruma, koji sam ja vodila tri godine, za koji sam bila izabrana da učestvujem za Svetskoj konferenciji u Pekingu. Spadali smo u kategoriju nevladinih organizacija, sedam ili osam žena, Ženski forum je bio finansiran od strane Demokratske Lige, dok su se druge grupe finansirale od strane drugih međunarodnih ženskih organizacija, uglavnom američkih.
Imali smo priliku da upoznamo sve žene iz razvijenih ili zemalja u tranziciji kao što je naša, gde je postojala ista politička klima. Pronašle smo mnogo podrške, ali mi smo bile u kategoriji za nevladine organizacije [na konferenciji], dok je Hilari Klinton bila, ne istog trenutka, ali sa delegacijom, u kategoriji gde su Vlade. Ali mi nismo mogle da pristupimo toj kategoriji jer nismo bili prihvaćeni kao država, bilo je iluzorno da se misli da smo pobedili, da smo osvojili državljanstvo i odvajanje od Srbije tako brzo. Ali Sevdije Ahmeti je bila jedna od aktivistkinja koju su sponzorisali Amerikanci, i ona je imala bogatu dokumentaciju o tome šta se dešavalo sa ženama i decom. Jer ovde je program bio o nasilju koje je dolazilo od strane oštrog srpskog režima, nasilje prema ženama i deci, i ona je imala dovoljno materijala i kontakata sa američkim saradnicima koji su bili zaniteresovani za položaj žena i dece na Kosovu, tako da, zahvaljujuči akcijama nje i njenih prijateljica i saradnica, ona je zvanično, javno prezentaovala mnogo materijala na Svetskoj konferenciji u Pekingu.
U ovoj nevladinoj kategoriji, ona je sprovodila radionice i držala je mnogo različitih sekcija kojima su prisustvovale… Bila je posebna sekcija o Kosovu. Edita Tahiri je bila prisutna tamo, dok je moderatorka bila Sevdija Ahmeti. Edita je govorila na radionici, Edi Šukriu je takođe govorila, pretpostavljam trebalo je da znamo kako da se ponašamo, ali mi nismo znale, to je bilo nešto novo za nas (smeje se). Trebalo je da govorimo više o tome šta se dešava ženama i deci na Kosovu, kako mi je rekla Džuli Mertus kada se vratila na Kosovo. Ona je rekla, “Vaša radionica nije uspela.” Iznenađeno sam rekla, “Zašto?” Ona je rekla, “Neke žene je trebalo da govore, mnoge žene su govorile.” Imale smo mnogo iskustva kao aktivistkinje, imale smo dnevna iskustva sa terena. Trebalo je da pričamo više o konkretnim događajima koji su se dešavali na Kosovu.
Kako god, naš glas se čuo na konferenciji, i konferencija je trajala nedelju dana. Naš posao se nastavio… Ovo je bilo, ne mogu da kažem da je to bio naš plitički život, najviše smo se fokusirale na položaj žena na Kosovu, u vremenu kada je žena trpela duplo nasilje, jer joj je dete ubijeno pred očima, i njen muž je ubijen pred njenim očima. Tako da nasilje koje je žena preživela tokom Miloševićevog režima je bilo neobjašnjivo.
I nakon rata mi naravno nismo prestale da radimo jer je postojala potreba nakon u uništenja Kosova, potpunog ekonomskog uništenja, to je bila katastrofa, potrebno je bilo da se nastavi sa radom na obrazovanju devojčica, nastavak njihovog obrazovanja značio je njihovo osnaživanje, da se ne ostave bez srednjoškolskog obrazovanja, i naš cilj je bio da ove devojke idu i na Univerzitet. Nije bilo lako jer nakon istraživanja koje smo sproveli, naša oranizacija, sprovela je 2005. godine, to je sponzorisao FDI [Foreign Direct Investments] iz Amerike, mi smo mislili da više nemamo problem sa patrijarhalnim mentalitetom. Bile smo srećne da vidimo da su glave porodice shvatili važnost obrazovanja, i da je obrazovanje devojčica neophodno, ali još jedan faktor je izašao kao rezultat istraživanja koje smo mi sprovele, tako što smo intervjuisale glave porodica u pedeset sela, ispalo je da oko osamdesetdva odsto čini ekonomski faktor.
Sada smo imale veću brigu, kako da motivišemo ove devojke i kako da se bavimo ekonomskim problemima, to je bila osnova obrazovanja. Ponovo lokalni donatori su pomogli, mi smo obezbedili odeću za devojke, jer su im porodice bile uništene, pogotovo u selima, oni su bili potpuno uništeni, njihove kuće, njihovo zdravlje, sve što su imali, sve je otišlo i nestalo. Takođe smo obezbedili i prevoz za devojke, odeću, i sredstva za obrazovanje, ova tri problema su bila pokrivena tako da devojke nisu imale izgovor da ne nastave svoje obrazovanje (smeje se), mi smo to napravile ponovo. Videle smo da u nekim porodicama devojke su izmicale školi, jer mi smo pratile, pratile smo njeno srednjoškolsko obrazovanje. Ja sam pratila devojke, ove koji smo mi upisale u školu, sve vreme smo ih pratile, kako je njihov napredak izgledao, i sve drugo.
Onda smo primetile da neke devojke nisu išle u školu, ili su bile odsutne nekoliko dana zaredom, mi bismo odmah uzimale adresu i odlazile u njihovu kuću, i dok smo pričale sa ocem, on bi rekao, “Ja imam samo jedan evro,” rekao je,” Jedan evro, ali ja imam i sina, i moj prioritet je moj sin.” I mi smo videle kako se devojke maltretiraju, nezavisno od toga kako su im roditelji mislili, kao što sam rekla ranije, [patrijarhalni] mentalitet je nestao, i to je bilo veliko zadovoljstvo za nas. Kako god, ako je imao novčić, on bi ga dao sinu, i devojke i dalje ne bi imale… Jer su oni verovali da ona, da budućnost te devojke nije u toj porodici, jer bi ona išla u drugu porodicu, i ona bi stvorila drugu porodicu, i nije im bilo važno da li on brine o njoj ili ne. Ali sin, on će biti glava porodice sutra, i posle sutra, kada bude stariji, on će osiguravati sredstva za život, tako je to izgledalo u suštini. Tako da smo mi reagovale, i rekle smo, “Ako vi nemate novac za devojku, i mi ćemo obezbediti odeću i prevoz zahvaljujući lokalnim donatorima.”
Bilo je neverovatno, ovo sa lokalnim donatorima, jer mi nismo imali mnogo preduzetnika, nismo imali razvijeno preduzetništvo na Kosovu, bilo je malih poslova, kako god, koji god da su oni bili, oni su bili u mogućnosti da podrže obrazovanje devojaka, da daju svoju pomoć, i da ih sponzorišu. To nas je ohrabrivalo, ta reakcija donatora, jer sada, poslednjih pet godina, razvili su se neki poslovi, čak i velike kompanije sa velikim zaradama. To me je navelo da mislim, zašto svi ovi donatori daju i daju novac? Zašto ne bismo imali neki epicentar? To može da bude neki fond, to je bila neka ideja koja mi se vrtela po glavi sve vreme, davalo mi je hrabrost i donotori su me ohrabrivali. Fond treba da se napravi za obrazovanje devojaka, za sve one devojke u selima, jer smo mi bile fokusirane sve vreme, sela su bila u našem fokusu, jer su tamo postojale veće potrebe i veća uništenja su bila tamo, ali bilo ih je takođe i u gradovima. Kako god, čak i devojke sa prosečnim ekonomskim uslovima su bile zlostavljane na isti način, Nisu išle u školu. Za tu kategoriju devojaka morale smo da dođemo do ideje o osnivanju fonda. Moj muž se složio sa mnom, i uz njegovu pomoć, mi smo činili čuda na terenu, jer je on uvek bio spreman da me podrži, jer je i on došao iz oblasti obrazovanja, on je imao akademsku profesiju. Kako god, obrazovni proces nikada nije imao… Zbog toga što on bio tražen stručnjak, i ja sam uvek imala njegovu podršku, i čak i njegovu dobru reputaciju koju je imao u tom okruženju u kojem je radio. Naš posao se nije samo sprovodio u opštini Vuštri, nego i u celom regionu Mitrovice, a region Mitrovice je uključivao Mitrovicu, Škenderaj, i Vuštri.
Veoma posebna prilika je bila kada smo imali trening o zdravlju o osnovnom zdravlju žene i mladih devojaka, imali smo trening u Vlahi, što je selo blizu lepe Bajgore, sa takvim pogledom, bilo je zadovoljstvo posetiti ova mesta, tako su lepa. Ja nisam bila u Švajcarskoj, ali ja mislim da su ovi delovi lepši i od Švajcarske, ovi pogledi koje sam ja videla u Bajgore, Vlahi. Tako da smo mi pozvale mlade žene i devojke koje nisu završile srednju školu, pozvale smo ih u naš neformalni obrazovni centar. Prvog dana smo registrovali devet devojaka koje su završile osmi razred, ali nisu pohađale deveti razred. Bili smo oduševljeni, dobili smo listu, odlazili smo tamo, i svi su pratili kurseve o osnovnom zdravlju žene i devojaka u školama. Mi smo kucale i na vrata direktora, i ja sam rekla, “Da li znate da devet devojaka ovde u Vlahi ne pohađaju deveti razred?” On je rekao, “Ja se izvinjavam, ja…” On je razgovarao sa mnom i sa Fakete, nas troje zmo bili u kancelariji, i on je rekao, “Mi znamo da one nisu…” Nastavio je, “Šta mi da radimo? One moraju da idu u Mitrovicu” rekao je, “da putuju u Mitrovicu.” Ove devojke nisu imale sredstava da idu u Mitrovicu, i ovi koji znaju taj kraj znaju kako je putovati od Bajgore i Vlahi. Tako da smo mi otišli, Fahri, Fakete i ja, Fahri je dobro poznavao čak i ovde u [obrazovnom] odeljenju u Mitrovici, tako da je on objasnio problem. Onda odmah, ne sećam se ko je bila osoba koja je bila zadužena za obrazovanje, odmah je preuzela prvi korak, i možete li da zamislite, nakon jednog meseca on im je obezbedio nastavničko osoblje i otvorio je odeljenje za deveti razred. Tako da sada, ove koje su završile osmi razred u junu, što je bilo nekoliko devojaka, bilo je neophodno da se napravi uporedni razred, i za to je bilo neophodno da se ima ukupno 15 učenika, a samo je devet bilo ostalo tada bez… Tako da se uporedni čas otvorio naredne godine, i ovih devet devojaka, iako su imale jednu godinu pauze, su nastavile sa devetim razredom. Drugim rečima, ovih devet devojaka nisu završile bez devetog razreda. Tako da kada su završile školu, mogle su da se upišu u srednju školu, jer samo sa osmogodišnjim obrazovanjem nije moglo da se upiše u srednju školu. To je bio veoma poseban slučaj, ali mi smo ga rešili uspešno.
[1] Opština u južnoj Srbiji, gde su Albanci demografski u većini.
