Drugi deo
Ismailj Gaši: Čujem mnogi kažu, i čuo sam kako govore: „Ja sam bio vođa pokreta pomirenja u ovoj opštini, u onoj opštini.“ Čak i u našoj opštini kažu da je vođa bio Avdi Keljmendi. Nikada nismo izabrali vođu. Ni sam Anton Četa nije… ovo je moje mišljenje, vi to nemojte uzimati zdravo za gotovo. Nikada nije bilo izabrane grupe lidera. Bili su Mark Krasnići, recimo, Kajtaz Recaj, Muhamet Pirraku, bio je Ramiz Keljmendi, oni su bili oko Antona, sa Antonom, ali oni nisu bili izabrani. Ni Anton, koji je i sam nekoliko puta rekao: „Ja nisam vođa pomirenja, ja sam pomiritelj, aktivista koji šeta.“ Ljudi su ga kao takvog smatrali, zato što je bio prirodan. On je boravio u odama, 15 godina je radio u Drenici, na folkloru, prikupljao je narodne pesme, naučio je mentalitet ode. Da, ali kad god smo imali opušteniji razgovor, on bi rekao: „Nisam znao šta je narod. Tek sada sam naučio šta je narod, koliko nisam za 70 godina. Koliko i koliko nedaća je imao, pateći u toj ružnoći, kolike muke su imali kao što su sukobi osvete.“
Eremire Krasnići: Da li je bilo teško obilaziti oda i predložiti ljudima da se pomire?
Ismailj Gaši: Ne, u nekom trenutku, u nekom trenutku, u nekom trenutku, u nekom trenutku, da budem iskren bilo je lakše za nas koji smo bili muškarci i koji smo bili malo stariji. Ali, ja uvek, kada smo išli kao grupa obično sa namasu došle mnogo devojaka i izgledalo je da su devojke oklevale malo na početku, zato smo morali da imdamo više privilegija, da sednu na glavnom mestu. I one su bili više privilegovane, jer su to zaslužile, one koje sam pomenuo. One su nam mnogo pomogle, Nekibe Keljmendi, Sanije Gaši koja je bila glavni urednik časopisa „Kosovarja“. Ona je puno angažovala žene ovde.
Eremire Krasnići: A da im promenite mišljenje? Promena mentaliteta? Jer se pomirenjima postiglo promena mentaliteta unutar oda malo. Kao prvo, koliko je to bilo teško, a zatim ubediti ih?
Ismailj Gaši: Promenilo se, promenilo se, jer slučajevi su… Postoje posebni slučajevi kada se nije postigla promena. Kada su neslaganja su bili veoma duboka, bližih, između srodnika, unutar rodbine. Ili recimo kada su muževi ubijeni, i bilo je samo žena, morali smo da idemo zajendo sa ženama [aktivistinjama]. Jer su žene čiji su muževi ubijeni one koje su morale da daju reč pomirenja, ali ona uvera da, neslaganost, nevolje, osveta će vas osiromašiti ekonomski i duhovno, jer osiromašuje narod, jer se ne može ići na rad na terenu, za sadnju krompira, za sadnju pšenice, za sadnju semena, biće nestašice na tržištu, biće manje, biće manje i tako će se narod osiromašiti. A s druge duhovne strane, uvek ćeš misliti o krvnoj osveti, duguje mi krv, o tome kako ćeš ga ubiti? Kada ću ga ubiti? Kad ga ubijem otići ću u zatvor, šta će se desiti sa mojom decom i mojom suprugom, ćerkom, sinom? To je bio teret koji je opterećivao narod, da, skoro da nestrpljenja. Nestrpljenja. Dakle, pomirenja su bila korisna. Uglavnom Anton, profesor Anton je imao običaj da kaže: „Vi stepostigli pomirenje, ali će vam biti teško da, da ga održite!“ Ne bi trebalo uništiti! Ispravili ste, ali ne smete da upropastite! “
Eremire Krasnići: Kakve ste slučajeve vi pomiriti? Da li ste više bili pomiritelj, ili posrednik?
Ismailj Gaši: Ne, bili smo pomiritelji, sa grupom, sa prijateljima, sa mladim momcima, sa mladim devojkama…
Eremire Krasnići: Možete li nam reći nešto od nekih od slučajeva?
Ismailj Gaši: Da, imali smo, na primer, dve-tri osobe su ubijene u Smalušu, to je bio sukob oko imovine. Oni su ostavili svoje žene i decu. Otišli smo ne samo jednom, ali mnogo puta, mnogo puta. Takođe smo poveli, kao što sam rekao, Saniju i Nekibu sa nama da razgovaju sa ženama tamo, da ih ubede, jer je zet, kako da kažem, jedini muškarac koji je ostao, dva njegova brata je ubijeno i on je bio jedini muškarac koji je ostao i nije mu bilo lako da oprosti [ktv], jer je bio zabrinut šta će njegove svastike da kažu, one kojima su muževi ubijeni, ili njihova deca. To je problem unutar porodice, naravno, moramo shvatiti, jer smo na drugim nivoima sada, mi treba da razumemo. I naravno, potrebno je bilo da i Nekibe bude prisutna, da imamo još jedna Nekiba ili neka druga studentiknja, neka učiteljica, nastavnica, novinarka, da razgovaraju sa njima i da im kažu: „Vi ne možete da živite na miru ako ne oprostite. Imaćete bolji život, ako oprostite, jer on se neće vratiti. Ako oprostite, vi ćete olakšati svoju decu, ti ćeš se duhovno olakšati, ti i tvoja deca ćete biti slobodni, vaš život će biti otvoren, naše okruženje će se otvoriti.“ I baš kao što narod kaže, čak i nebo će se otvoriti.
Eremire Krasnići: Neki drugi slučaj?
Ismailj Gaši: Imali smo slučajeve, na primer kada je ubijen u Krajmir, ubio je sina svoga brata. Oni su se napolju ubili i mi smo morali da mu kažemo: „Oprosti bratu koji ti je ubio sina.“ I on je uspeo da ga oprosti, ali kada smo mu rekli: „Pođi sa nama kod tvoj brata.“ Mula Idriz Kokruku je bio sa nama, on nam je mnogo pomogao, znate jer je on češće bio sa nama, Anton da, ali je on još češće bio sa nama nego Anton, rekao je: „Ne mogu doći.“ On je takođe imao svog oca, njihov otac je bio živ. On je bio starac, 85. godina. „Pođite sa nama, čiko.“ Rekli smo mu: „Pođi i ti sa nama do drugog sina, da mu damo oproštaj.“ „Kako da dođem, more?“ Rekao je: „Mi smopreko toliko toga prošli, neprijatno je, i mnogo smo potrošili, proveli smo dosta novca na advokate, braneći i jednog i drugog.“ Tražeći novac i jednom i drugom. Prodali su oni sve što su imali, njegov sin je i ubijen, i bili su međusobno u neprijateljstvu, i tako smo se osiromašili. Bilo je raznih slučajeva. Svaki od njih zaslužuje da bude pomenut. Bilo je čak sukoba preko nekog mosta, „Zašto ga grade ovde? Zašto mora da prođe pred mojim vratima. Smeta mi, gradite ga dalje. „Ili nad imovinom. Ponekad sam pomislio da je čak i moralno pitanje. Ne želim ga pomenuti u takvim slučajevima.
Eremire Krasnići: Jeste li vi bili u oda? Kako ste tamo pričali o kanunu? Ne o kanunu, nego o krvnim osvetama kao pojava. Jer mnogi kažu da to nije naše, da nam je nametnuto, i…
Ismailj Gaši: Razgovarali smo i vidi, jer recimo bilo je korisno za političku situaciju u to vreme, strana država, jer smo uvek bili pod stranih ropstva, i dan danas smo. To je bilo od pomoći, naravno, i naravno država Srbije se nije osećala loše, ni prethodnom okupatoru, zbog činjenice da se albanci ubijaju, posebno srbima. To je naš najbliži neprijatelj, fizički, ali i jedan odkojeg smo i duhovno patili na najgori mogući način. I ovaj je neprijatelj zasadio seme za Albance, da oni imaju međusobnih problema. To je podmetnuo tu i vladajuća sila je pomogla, ili su stvorili svoje saradnike ili ljude koji su bili bliže njima, koji su imali više razumevanja za njih, zar ne? Ohrabrio ih je da se bore protiv nekog drugog, jer uopšte mu nije smetalo da se ubijaju, da posmatraju albance kako ubijaju jedni druge. Koristili smo takve slučajeve, čak i u pomirenju, jer je situacija bila takva.
Mi smo zapravo bili na prvoj liniji sa Miloševićem, sa Srbijom, koji je naš istorijski neprijatelj. Naš istorijski neprijatelj, i oni su počeli da koriste strožije mere prema nama, mi smo morali da se suočimo. U tim velikim skupovima, kao što su Verat e Lukes gde je okupljeno više od 500. hiljada ljudi, gde je takođe pokazano da… i ono što se ovde dešavalo Srbija je teško prihvatila, jer je bilo i drugih skupova osim onog u Verat e Lukes, bilo je i drugih skupova. Imali smo skupa u selu Gadimlje, ne toliko velikoga kao onaj [u Verat e Lukes], ali nekoliko desetina ili hiljada ljudi se okupilo, i ljudi su tamo govorili, žalili su se: „Oproste krv, približite se jedni-drugima, postignite dogovor jedni s drugima, nemojte biti u neprijateljsty, klonite se osveti.“ Verujem da su svi oni imali svoj uticaj. Čak čini mi se i vi ste pomenuli promenu mentaliteta. Mentalitet je promenjern malo zahvaljujući njima. To je pozitivno. To je pozitivno. Čak i dan danas, kada provodim vreme sa ljudima, obično u periodu žalosti, jer se ja sadaa ne bavim politikom i ja sam u penziji, ja ne bavim političkim aktivnostima, ali ja sam ostao kao plak u žalosti i ja sam uvek spomenjem kako smo se pomirili. Mi smo se pomirili i sa neprijateljima i u politici. Pomirili smo se i politički, nismo više jedni protiv drugih. Pomenuo sam slučaj Fadilja Hodže i Hisen Terpeza, da.
Eremire Krasnići: U kakvomsu oni sukobu bili? Koga su oni predstavljali?
Ismailj Gaši: Da, HisenTerpeza je bio balist, 50. godina je pobegao, on je ostao u inostranstvu. Fadilj Hodža je bio komandant partizana, bio je visoki vođa. Obojica su bili prisutni u jednom skupu u Prištini i Muhamet Piraku je razgovarao sa nekim drugim prijateljima: „Možemo li ih zamoliti da se pomire? Zagrliti jednan drugog?“ I oni… oni su prihvatili.
Eremire Krasnići: U pomirenjima?
Ismailj Gaši: Ne tokom pomirenja, nego dogodilo nešto kasnije, ali je to bila dobra epizoda političkog pomirenja. Čak su bili, jer je Hisen bio vojni zapovednik Balja, a Fadilj je bio vojni zapovednik partizana, kada su se zagrlili,rekli su: „Opraštam ti, i… sve, jer bih te ubio ako bih te ranije video.“ I drugi je rekao: „Ti bi me ubio ako bi me ranije sreo.“ (smeje se) Zagrlili su jedan drugog i otarasili su se tog velikog neprijateljstva. Za mene je to bio veliki dogovor. Na političkom nivou, ali takođe na nacionalnom nivou.
Eremire Krasnići: Znači, rekli ste ljudima da krvne osvete nisu naša tradicija?
Ismailj Gaši: Jesu, jesu… Izmišljene su. To je moglo biti nametnuto nama, ali mi smo je pogoršali. Iako, gledajući u nju tradicionalno, istorijski, to je moglo biti zasađeno još od vremena [Otomanskog carstva], jer se tako tretira od strane kanuna. Kanun nije novijeg datuma, srednjovekovni je, ali niko nije imao kanun tada, bili smo jedini koji ga imaju. Jer su albanci posebni u smislu da oni imaju iskaze kao stari narod, jer je naša zastava jedna od najstarijih zastava u Evropi, ali i kanun, druge nacije nisu imali kanun. Bez obzira na grubost koju danas imamao, danas ne bi trebalo da se koristi, jer imamo zakonske norme, imamo pravni sistem. Bilo bi bolje da smo radili za prošlost, iako ne može da se ukloni, to se ne može lako ukloniti.
Eremire Krasnići: Možete li nam reći kako je bilo u Verat e Lukes?
Ismailj Gaši: Bilo je velikih masa u Verat e Lukes. Znam da je počelo od strane centralnog nivoa.
Eremire Krasnići: Da li ste bili tamo?
Ismailj Gaši: Da, bio sam. To je… Tradicionalno, tamo su se istorijski održavali skupovi pomirenja, čak i u vreme Hadži Zeke a i ranije. Tamo je održano sa namerom da sačuva tradicija. Ljudi sa svih krajeva Kosova su došli tamo. Koliko ja znam, više od 60. krvnih osveta je oprošteno. Znam da su tamo otišli i poslali pisma na kojima je pisalo: „Opraštam krv mog sina, mog brata, mog oca. „Znači, znam da su otišli, oni su otišli tamo i odmah su tu oprostili. Pored toga, nekoliko, desetina krvnih osveta za koje je obavešteno da će biti oproštene. To je bila velika ceremonija, veoma pozitivna, istorijska za albance. Iako u okolnostima koje svi znamo.
Eremire Krasnići: Kakav je bio taj dan?
Ismailj Gaši: Policija nije intervenisala. Čuo sam da je na putu nazad policija zaustavila ljude u različitim regionima. Oni su pokušali da iskoriste, da dokažu da su oni tu, da mogu da koriste nasilje i tako dalje. Oni nikad nisu prestali sa nasiljima, nikada nisu zaustavili nasilje, ali na tom skupu koji je bio veoma veliki, ako bi se nešto izazvalo, ne bi mogli zaustaviti desetina policajaca, nije nešto što bi moglo da se zaustavi, to je bio jedan, jedan veliki vulkan.
Eremire Krasnići: Da li ste vi bili aktivista DSK u to vreme? DSK je u to vreme bila u začetku, zar ne?
Ismailj Gaši: DSK je bila jedina politička partija…
Eremire Krasnići: Bili ste član DSK, zar ne?
Ismailj Gaši: A?
Eremire Krasnići: Dok ste pomagli u pomirenjima da li ste išli tamo kao aktivista ili kao član?
Ismailj Gaši: Ne, ne, ne, u pomirenjima smo išli normalno. Pomenuli smo partiju ponekad, kao, jer je to bio politički proces, bilo je pozitivno. Ali mi nismo tamo išli kao članovi političkih partija. Otišli smo tamo kao albanci, kao ravnopravni ljudi. Iako su te druge, tri-četiri političke stranke koje smo imali bili veoma mali u poređenju sa Demokratskom savezu, ali znate, postojale oni. Jer Savet za ljudska prava je odigrao svoju ulogu, budući da je osnovan ranije nego što je Demokratski savez – 14. novembar, ’98 pretpostavljam, a Demokratski savez 23. decembra, je…
Eremire Krasnići: ’88?
Ismailj Gaši: ’98, ’89 ne, ’89, ’89 jer sam zamenio godine. Ali su imali svoje funkcije, ljudi su uživali taj pokret, to vaskrsenje, to vaskrsenje. Bez obzira na nasilje, to vaskrsenje je moć otpora, znate, sila otpora. Energija koja je očigledno, jer mogli bi ste mislili da je ovaj narod porobljen, porobljen, da, porobljen je, ali je imao energiju za otpor, imao je energiju. I mislim, da je dokazano. Nismo slučajno počeli od obrazovnog sistema, mi smo ga odvojili, odvoili smo ga ’90-ih iz Srbije i uspeli smo da samostalno učimo po kućama, školama, jer ako ne bi smo to uradili, ostalli bi pet, devet godina unazad. Naprimer sedmogodišnjak bi morao da bude u istom razredu sa petnaestogodišnjakom. Smanjili bi lanac kontinuiteta obrazovnog sistema za osam godina.
Eremire Krasnići: Kako ste organizovati obrazovni sistem… kroz DSK, ili preko lokalnog aktivizma?
Ismailj Gaši: Vidi, u nekom trenutku morali smo da stvorimo neka upravna tela, jer smo tada proglasili Republiku, i ta republika nije međunarodno priznata, ali smo je prepoznali iznutra, jer smo prepoznali naše biće, imali smo republiku, zato što smo uspostavili državne institucije. Imali smo finansijski savet na primer, koji smo tada nazvali prosvetni savet, to nisu bili politički subjekti partija. Oni su ustanovljeni od strane DSK, jer je imao 90% [glasova], oni su uspostavljene preko DSK. Ali, pošto je ministarstvo bilo u inostranstvu, imali smo odluku, ja sam na primer uzeo, bio sam na čelu prosvete, uzeo sam od Bicaj, potpisan je od strane ministra prosvete Republike Kosovo. Ja sam dobio poziciju vođe prosvetnog saveta 1. avgusta ’95. Dobio sam tu odluku tri dana kasnije. Mislim, vlada je postojala, nije bila politička vlada, ali vlada je formirana od strane političkih partija. Mi smo imali skupštinu. Mi smo imali skupštinu gde su sve političke stranke imali neke poslanike u zavisnosti od toga koliki su bili. Poznato je da je DSK imala oko 80% mesta, jer smo bili veći, bili smo veći. Nakon rata ja se nisam angažovao ni u bilo kojoj političkoj partiji, ni u DSK. Ja sam bio deo glavnog odbora DSK, do poslednjeg mandata, u onom kada smo zamalo uništili, a onda sam napustio političku partiju.
Eremire Krasnići: Kako ste proveli vreme rata? Kako je rat bio?
Ismailj Gaši: Ja sam ostao ovde tokom rata, bio sam ovde tokom bombardovanja, a ne u ovom stanu, ali negde drugde. Ja sam se ovde preselio pre tri godine. Ja ovde živim sa svojom suprugom i mojom ćerkom koja je udata u Tirani, ona ostaje ovde većinu vremena. Ja sam ostao u Lipljanu prve noći zbog mog posla, druge noći sam otišao u svoje selo, Slovia. Tu sam ostao do 15. aprila [1999], 15. aprila, oni su napali Sloviju gde su ubili 45. albanaca, selo koje je najviše stradalo. Otišao sam u šumu, zatim sledećeg dana sam otišao u Smaluša. Tu sam ostao do 27. aprila, 27. aprila sam otišao u Uroševac do 20. maja, kada sam se preselio u Makedoniju. Od 20. maja, tu sam ostao skoro mesec dana, ne ceo mesec, ja sam ostao u Gostivaru. Onda sam se vratio posle rata.
Eremire Krasnići: Da li si izgubili nekoga za vreme rata?
Ismailj Gaši: Ne, samo rođake, ne bliske rođake, ne porodicu od moje kuće. Jer mnogo njih je u mom selu ubijeno. 45 [ljudi] su tamo ubijeni.
Eremire Krasnići: Od mještana ili srpskih paravojnih snaga?
Ismailj Gaši: Bili su meštani, bilo je srpskih meštana, kao i paravojnih snaga. Svako ko je mogao da ubije, ubijao je. Selo je napadnuto u 1:30 časova, sa obe strane su pucali, svako ko je mogao. Bio sam čak i prvi u pokušaju bekstva, bio sam prvi koji je pobegao (smeje se). Otišao sam na brdu iznad sela, video sam nered gde se nije moglo videti šta se dešava, kada smo pobrojali na kraju 45. [ljudi je ubijeno] Ja sam rekao: „Nije puno, lako je preživeli.“ Pošto je napad bio veoma užasan. Tada je bilo 72. srpskih kuća u [selu], oni su držali ljude tamo.
Eremire Krasnići: Da li su oni nosili uniforme?
Ismailj Gaši: Koliko sam ja video oko 26. njih su nosili uniforme, 26-27 njih su tako bili obučeni. Mobilisani kao rezervni policajci, kao rezervni sastav vojske, samo sa uniformama.
Eremire Krasnići: A kada ste se vratili? Polse kadaste bili izbeglica, iz Gostivara?
Ismailj Gaši: Sa Gostivara, prvo sam se vratio nedelju dana u svoje selo, jer sam tamo ostavio mog oca paralizovanog. Moj otac je bio paralizovan kada sam otišao, moj otac je živeo sa mnom 25. godina, ali moj stariji brat ga je zadržao tokom tih dana. I bojao sam se da će umreti pre nego što bi ga ponovo video, i svi moji napori bih propadli. Našao sam ga živog, ali je umro nakon nedelju dana. Onda posle nedelju dana sam došao u moj stan. Zatim smo organizovali i druge stvari, žalosti van teritorije opštine, takođe u mom selu Slovia, imali smo međusobno žalost škole, jer smo imali 37-38. porodica kojima se ubijeno članovi porodice. Bilo je nemoguće da za dva dana jedna osoba dođe na 37-38. saučešća. Zato smo to organizovali u školi, pozvali smo te ljude. Jednu ili dve osobe od svake kuće, za sedam dana, a autobusi su stigli iz Peći, oni koji su čuli o tome. Mi smo objavili da su 45. ljudi ubijeni, a žalost je ovde i ovako.
Eremire Krasnići: Kako ste postali aktivista nakon rata?
Ismailj Gaši: Nisam postao aktivista polse rata. Radio sam kao savetnik za srednje škole u opštini, da budem iskren nije da sam tada radio svoj posao efikasno, jer reforme su se desile, i stranci su dolazili, da nam daju neka predavanja i treninge, ne, škola se ovako održava, ili održava se onako, ne volim to. Ja nisam protiv poboljšanja, ali albanska škola ima tradiciju. Ona ima tradiciju koju, čak i tokom tih deset godina okupacijeje bila je reformisana. Uklonili smo ideološki sistem u našim predavanjima, uklonili smo komunizam, uklonili smo bratstvo-jedinstvo, dodali smo informatiku kao predmet tačno u vreme okupacije, dok smo bili pod okupacijom.
Dodali smo građansko vaspitanje u obrazovanju, dodali smo ovaj predmet tokom tih deset godina okupacije, jer sam ih ja sam vodio, ja znam kako smo se dogovorili i na nacionalnom nivou, i sa Albanijom. Ili čak pet predmeta koji su materijal za nacionalni nastavni plan i program, jezik, istorija, geografija, muzička umetnost, likovna umetnost, dodali smo albanske oblasti koje nisu bile prisutne u vreme komunizma. Mi smo napravili nacionalni program obrazovanja, a to nije mala stvar, ali okolnosti su bile tako, 1000. dece su učili u jednoj privatnoj kući, 38. dece su sedeli u jednoj sobi 4×4. Tada je ta žena iz Beograda za ljudska prava, zaboravio sam njeno ime…
Eremire Krasnići: Nataša Kandić?
Ismailj Gaši: Da Kandić, kada je jednom došla, jer je došla u Lipljanima mnogo puta…
Eremire Krasnići: Tokom ’90 -ih?
Ismailj Gaši: Došla je: „Da li mogu da uđem u privatnu školu?“ More kada je otišla, ona mi je sama rekla, u ovom privatnom [paralelno obrazovanje] škole, „Ako ne bi radila ono što ja radim u sistemu Miloševića, ja nikad ne bih prihvatila da radim, radije bi radila kao taksista.“ Ali u Miloševićev sistem, kako joj nije bilo sramota zbog dece, 40. dece da se tu znoju u tako maloj prostoriji, bez školske table, ili sa nekim debelim daskama… Seli bi na tim daskama. Nismo imali nameštaje… nismo imali tu nikakav inventar.
Ne Ministarstvo… Sada nema smisla govoriti, ja sam malo, da budem potpuno objektivan, ne, ne izlazimo mi, kao što govorimo, mi ne izlazimo, čak i u smislu vlade. Naši ljudi odlaze u egzil, ja ne znam šta su uradili. Poznajem više preduzeće obrazovanja, jer sam vezan za njega. Imali smo troje ljudi ovde koji je uradio posao ministra: Abdulj Rama, Džavit Ahmeti i Redžep Osmani. To su oni koji su nas pozvali, rukovodstvo obrazovanja u opštinama, svake druge nedelje ili čak češće ili manje, zavisi od toga kako su hteli, i mi smo razgovarali sa njima, šta da radimo sa ovim, hajde da izaberemodirektore, hajde da otvorimo konkurs za nastavnike, učinićemo ovo, ono, mislim, upravljali smo u saradnji sa ova tri.
Upoznao sam ministra jednom u Tirani. Otišao sam tamo za neki drugi posao, nisam išao za njim, sreo sam ministra u Tirani, Mr. Bicaj. Zato što je bio u inostranstvu, mislim, možda su poslali programe ili nešto slično, ali ja ne mislim tako, jer smo sve odradili u saradnji sa Albanijom, tada smo bili otvoreniji. Sada jedino je bukvar urađen, i čak zaboraviljen, ne znam da li hoće daga sprovode ili ne. Napravili smo jedan jedinstveni bukvar za albanski narod, i tamo i ovde jedistribuiran, ali niko ne proverava da li se koristi ili ne. Znam da u Albaniji koriste najmanje dva ili tri. Da ne govorimo o drugim stvarima koje nismo uradili. Imali smo ovaj program i pre rata, da bi ujedinili nacionalne tekstove, da se stvori nacionalni školski kalendar. Mislili smo o početku škole u različitim datumima, prvi i 15, da se odluči da bude ili pvog septembra ili 15. septembra. Želeli smo da to bude isto za obe zemlje, znači za sve Albance. Sada sam duboko ušao, da ne idemo u ovu raspravu.
Eremire Krasnići: Mislite da je komunikacija tada bila mnogo bolja nego posle rata?
Ismailj Gaši: Sada, sada smo slobodni da idemo u Albaniju, ja idem…
Eremire Krasnići: Mislim, na institucionalnom nivou.
Ismailj Gaši: Sada i moji prijatelji i ja idemo tamo subotom i nedeljom. Ponekad tokom leta idemo na more, ali samo vikendom, naš sin dolazi sa suprugom, kao, ja idem sa mojom starom damom, ne usuđujem se, zovem je mladom, ali pred vama je zovem starom (smeši se). Jer idemo sada, sada je slobodno, imamo slobodu da odemo i sada još brže zbog autoputa. Međutim, ne mislim da smo dobro u smislu nacionalne integracije, ne čini mi se da smo dobro. Možemo uraditi mnogo više. Tekstovi škola je trebalo da budu ujedinjeni, trebalo je da uspostavimo plan i program kako oni to nazivaju danas, a ne da mi dobijemo rumunske nastavne programe i prevesti ih na albanski i materijalizujemo ih na albanski jezik i da ne uzimamo njihove [Albanije]. Njihove, ili da sednemo i napravimo jednu zajedno, imamo stručnjake.
Eremire Krasnići: Pomenuli ste da ste bili deo ovog Nationalno oslobodilačkog pokreta, oni su bili pro jedinstva i imaoli su neke ideje o Albaniji, šta se desilo sa tim idejama?
Ismailj Gaši: Bac Metuš, bac Metuš je bio razlika, ja verujem da, imam takvo mišljenje, možda to nije istina, ali znam da prilično jeste, on nije bio enverist. Ponekad je čak rekao: „Vidi, ne govorite loše o njemu, ne radi to, jer nema smisla, ali ne izlaze u Evropi i nekome kažete, u Nemačkoj, ili Francuskoj, marksizam, lenjinizam,“za njega[nemca] Marks je njegov,ne spominje ga nigde.“ Mislim razlika između njega i bac Adema [Demaći], bac Metuš je bio potpuno drugačiji. On je bio ogroman, ogroman, veštiji. On je želeo da radi, želeo je da radi i imao je mudrosti u njegovim delima, ali opasnost je bila naravno velika. Mi se nismo povukli tada, po mom mišljenju ovaj put se ne može zaustaviti, ali u buduće okolnosti neko kaže, ne pominjite da ćemo biti ujedinjeni sa Evropom. Ujedinjenje sa Evropom nije dobro za nas, ali kada smo ovde ujedinjeni… imamo određenu graničnu liniju, koja je sasvim formalna, imamo i isti jezik, istu istoriju, imamo istu tradiciju, mi treba imati isti bukvar, trebalo bi da imamo i istu zastavu.
Eremire Krasnići: Kada ste penzionisani?
Ismailj Gaši: A?
Eremire Krasnići: Kada ste izašli u penziju?
Ismailj Gaši: 14. juna 2010. godine.
Eremire Krasnići: Šta sada radite? Kako organizujete svoje vreme?
Ismailj Gaši: Sada odmaram, ništa, više odmaram. Ponekad napišem nešto. Ali ja nisam dobro radio, nisam znao da pišem kada sam bio mlad (smeši se). Sada, zbog toliko slobodnog vremena, moram da se pravim da nešto pišem kako bi ubio vreme.
Eremire Krasnići: Želite li nešto da dodate?
Ismailj Gaši: Hvala vam puno, hvala vam puno. Ako sam nešto dobro rekao, onda zadržite, ako ne, onda slobodno ostavite.
