Detinjstvo
Mimoza Paçuku: Možete li mi reći kako ste proveli svoje detinjstvo?
Drita Vukshinaj: Da. Moje ime je Drita Luri Vukshinaj. Rođena sam u Prizrenu 3. oktobra 1954. godine. Prizren je istorijski grad, detinjstvo sam provela u Prizrenu, bila sam drugo dete svojoj majci. Bilo nas je dva brata i ja. Bila sam aktivno dete i jednog dana, kad sam imala šest godina, pala sam sa drveta i jako povredila nogu, od te povrede još uvek patim.
To je tada bila ozbiljna povreda, jer za nju nije bilo adekvatnog medicinskog tretmana na Kosovu. Doktor je dolazio iz Skoplja jednom mesečno. Moja majka je u to vreme radila, ona me je odvela doktoru, doktori sa Kosova su rekli da moraju da mi amputiraju nogu jer je kost bila ozbiljno povređena, ali je doktor iz Skoplja rekao da treba da odem tamo i tamo ostanem. Majka me je poslala tamo na pregled, ali mentalitet mnogih ljudi, uključujući mog oca, bio je takav da on nije dozvolio mojoj majci da ostane sa mnom u bolnici, naterao me je da se vratim u Prizren.
Krenula sam u školu. Majka je vodila računa o meni, ali ja sam bila dete koje se nije sklanjalo od druge dece, i možda su me moji prijatelji zato dobro prihvatili, jer se nisam sklanjala, bila sam sve vreme sa njima. Moja majka je umrla, imala sam deset i po godina kada je moja baka počela da brine o nama, majka moje majke, jer je moj otac bio iz Tetova[1] i ovde nije imao rođake, pa je o nama brinula moja baka. Ispričaću vam neke momente iz mog detinjstva koje nikad neću zaboraviti, posebno jer se povreda moje noge pogoršavala iz dana u dan.
U Prizrenu me je žena čija je ćerka takođe imala tešku povredu, a koja se oporavila u Beogradu, zaustavila na ulici. Zaustavila me je i pitala: “Zašto ne ideš u Beograd na lečenje?” Ja sam odgovorila: “Ne znam kako da odem. Moja majka je umrla, i sada prosto ne znam kako.” Ona mi je pomogla da sakupim sve potrebne papire. (uzdah) Tada sam išla u sedmi razred. Tokom letnjeg raspusta, pošto sam završila sedmi razred, uspela sam da sakupim sva dokumenta i papire, ne govoreći ništa ni ocu ni drugim članovima porodice. Bila sam veoma bliska sa svojom braćom, uvek su me vodili u grad sa njihovim prijateljima, nikada me ne bi ostavljali samu, uprkos tome što sam imala tešku povredu. Čim sam sakupila sve papire, rekla sam ocu: “Hajdemo zajedno na kliniku Banjica”.[2] On je odgovorio (podiže ton): “Ali već si bila u bolnici u Skoplju”. “Ne” rekla sam, “Hoću da idem tamo.” On me je saslušao i udovoljio mi, pa smo otišli tamo.
Malo sam govorila srpski jezik jer mi je ujak živeo u Hrvatskoj, pa sam ga svake godine posećivala. Njegova žena je bila Bosanka, pa sam odatle znala srpski. Otišli smo u Beograd, to je bilo tokom leta, uradili su mi sve preglede i provere na petom spratu te zgrade, gde su prozori bili širom otvoreni, a pokraj njih je bio veliki otvoreni prostor; doktor je rekao mom ocu: “Potrebno je da ostane u bolnici neko vreme i da ide na operaciju”, moj otac je odogovorio (menja ton): “Ne, ne želim da moja ćerka ima operaciju, niti da joj se nešto desi zbog operacije noge.” U tom momentu (smeši se) skočila sam na sred tog prostora pred prozorima, prozori su bili otvoreni, i rekla sam ocu na albanskom: “Potpiši taj dokument ili ću skočiti kroz prozor!” Doktoru sam se obratila na srpskom: “Ako moj otac ne potpiše taj dokument, doći će vreme kada ćete mi ili odseći nogu ili je spašavati sa jednom ili dve operacije.”. Doktor je bio šokiran, molio je mog oca da potpiše, a ja sam ponavljala: “Samo napravi korak i skačem kroz prozor!” (smeje se). Tako da moj otac nije imao izbora, potpisao je dokumenta i ja sam ostala u bolnici.
Osmi razred sam završila na srpskom, to mi nije predstavljalo problem jer sam govorila jezik. Imala sam četiri operacije u Beogradu i nisam se za to vreme vraćala kući jer me je bilo strah da otac neće potpisati dokumenta za sve naredne operacije koje sam imala. Morala sam opet na operaciju, ali sam otišla kući na kratku pauzu, nosila sam gips i više se nisam pribojavala da moj otac neće potpisati sva dokumenta. Kad sam se posle godinu i po, skoro dve godine vratila u Prizren, Prizren mi je izgledao tako nekako, ne znam, bilo je kao da sam se ponovo rodila. Kad sam otišla u lagje[3] gde sam rođena, Kordihe, tražila sam prijatelje sa kojima sa odrasla. Ostala sam u Prizrenu dva meseca, posle čega sam se vratila u bolnicu, gde sam se kratko zadržala, posle čega sam se vratila kući za stalno…
Kad sam se vratila, skinuli su mi gips, ali neke od posledica povrede su preostale, ali ipak bile su mnogo manje nego one koje sam ranije imala. Sve sam to prevazišla uz pomoć moje braće i prijatelja. Uvek sam bila sa prijateljima, uvek sam izlazila sa njima u grad, moj stariji brat je bio taj koji me je uvek ohrabrivao. U Prizrenu je u to vreme postojala samo jedna diskoteka – ovo je bilo pre 70ih godina – a moj me je brat svake večeri izvodio u klub, i uvek mi je govorio: “Moraš biti sa nama, ne razmišljaj o nozi, neće ti smetati bilo šta da radiš. Možeš da radiš bilo šta, da napraviš kakav god hoćeš pokret.” Kao dete sam bila jako aktivna u kućnim poslovima, radila sam sve poslove nevezano za to da li su to bili muški ili ženski poslovi. Ako bi nestala struja, ili bi pregorela sijalica, ja sam pokušavala to da popravim, sekla sam drva, sve sam kućne poslove radila. Moja baka je bila jako stara i jako tužna jer su joj dve ćerke umrle jako mlade, moja majka i moja tetka. Moj brat je pokušavao da joj pomogne da o nama brine i uradio je sve što je mogao da nas finansijski i emocionalno podrži, ali uprkos tome, ja sam bila ta koja sam bila i sestra i majka svojoj braći, ja sam brinula o svemu i svim kućnim poslovima. Moja baka nije jela kupovni hleb, pa smo morali da ga pečemo u kući.
Završila sam osmi razred u bolnici u Beogradu, i kad sam se vratila u Prizren, morala sam da polažem još tri ispita, kada su mi uručili diplomu da sam završila osam razreda. Moj otac i braća su me preklinjali – svi iz moje generacije su išli u srednju školu u Prizrenu – otac me je preklinjao – u Prizrenu nije bilo daktilografkinja – rekao mi je: “Za tebe bi bilo dobro da ideš u školu za daktilografe jer je velika potražnja za njima u Prizrenu i mogla bi brzo da dobiješ posao”. Međutim, ja sam htela da idem u tehničku školu da studiram mehaniku. Udovoljila sam ocu, upisao me je u školu u Prištini, tamo sam nastavila da se školujem, imala sam i stan tamo, ali sam i dalje mislila o tehničkoj školi.
Svake subote sam sretala prijatelja koji je upisao tehničku školu i koji samo što je počeo da ide na časove, pa sam od njega saznala kako su izgledali časovi, koje su lekcije učili i iz kojih knjiga. Posle mesec dana, povukla sam dokumenta iz Prištine (smeje se) i prijavila se u tehničku školu.[4] Direktor škole me je pitao “Hoćeš li biti u stanju da ispratiš nastavu, obzirom da kasniš mesec dana?” Samouvereno sam rekla “Uspeću da ispratim sve bez ikakvih problema.” Tako sam se upisala u školu i počela da pohađam nastavu tamo. Otac to nije znao i jednog dana me je pitao “Zar ne ideš u Prištinu na časove?” Rekla sam mu “Ne idem, jer moram na fizikalnu terapiju kako mi je doktor naložio, a Priština je daleko. Ne mogu da putujem toliko. Ovde mi je bliže, imam opravdanje za školu.” Trebalo mi je neko vreme, ali posle otprilike mesec dana sam mu rekla “Idi do stana u Prištini, pokupi moju odeću i stvari i donesi ih ovde, upisala sam se u tehničku školu u Prizrenu, kako sam oduvek maštala.” (smeši se) Moj otac je ostao bez teksta, ali je ipak otišao po moje stvari. Položila sam prvu godinu i imala dobre ocene zato što sam jako volela tu oblast, a i bila sam jedina devojka u odeljenju (smeši se), zato što je malo devojaka biralo da uči oblast kao što je ova.
Kad pričam o svom detinjstvu, moram da naglasim još nešto pored mog boravka u bolnici. Godina 1965, je vreme kada smo doživeli veliku nesreću u mojoj porodici, tada mi je umrla majka.
Moja majka nije umrla od bolesti, radila je sve vreme, nas je bilo troje dece. U to vreme čula je od neke žene iz Prizrena za način da žena sama izvrši abortus – bilo je potrebno da popije ekstrakt cveta zekum çiçek. Bio je Prvi maj. Poslala nas je sve – moju braću, oca, baku i mene – u tetkinu kuću. Rekla nam je “Idite u posetu tetki, moram da očistim kuću, pridružiću vam se kasnije.” Otišli smo tamo, čekli, ali ona nikad nije došla. Kad smo se vratili kući, nikad to neću zaboraviti… našli smo je kako leži u spavaćoj sobi (plače), čak i danas vidim taj cvet na prozoru čiji je sok popila… moj otac ju je hitno preneo ambulatnim kolima do bolnice. Ali taj sok je bio toliko otrovan da joj je uništio unutrašnje organe. Doktori nisu uspeli da dobiju nikakvu reakciju od nje, jer joj je jezik bio natečen. Sećam se kao danas da je bilo, doktori pokušavaju da komuniciraju sa njom, ali ne razumeju šta im ona govori… U Prizrenu su počeli da doniraju krv, vojska, radnici iz fabrike u kojoj je radila, škole, svi su donirali krv, ali to je sve bilo uzalud jer je umrla 12. maja uveče. Sahranili smo je 13. maja, imala je trideset godina. Tako smo ostali u milosti i pažnji naše bake koja je nastavila da brine o nama. Nikada neću zaboraviti te godine, bila je tako mlada. Kad god sam čula decu iz komšiluka da viču “mama, mama” uvek sam u sebi osećala ovu duboku tugu, jer ja više nisam imala majku, nisam imala više koga da zovem majkom. Ali, imali smo baku na koju smo se oslanjali i koja je o nama brinula.
Moj otac je takođe bio blizak sa nama, toliko je bio blizak da se nikada ponovo nije oženio, rekao je “Ne”. Naša baka po majci je živela dve kuće od nas, pa je tata kupio kuću pored njene, kad smo krenuli da delimo dvorište i praktično živeli u istom domaćinstvu. Rekao je “Ne mogu da se ponovo oženim dok vam je baka živa, ne želim da joj nanesem još veću bol, moj brak bi bio sramota, to bi je uznemirilo.” Tako da se moj otac nije ponovo ženio, ali je ostao uz nas i sve vreme bio tu. Živeli smo prosečno, jer smo primali maminu penziju, otac je primao invalidsku penziju jer ga je u vojsci udario konj, imao je dve ili tri slomljene kosti, pa je i njegova vojna penzija bila dobra. Moj otac je bio jak čovek, radio je tokom leta, pa smo imali pristojan standard. Želeo je da budemo obrazovani, pa smo moja braća i ja, nas troje, išli u tehničku školu (smeši se). Moj mlađi brat i ja smo učili za mehaničare, dok je moj stariji brat studirao arhitekturu. Tako da… bili smo mala porodica, nismo imali mnogo rođaka, naši jedini rođaci su bile naše komšije i prijatelji.
Bilo je i drugih trenutaka kojih se sećam, a koje sam provela u bolnici. Obzirom da sam bila u bolnici tako dugo, počela sam da idem u osmi razred tamo jer sam srećom govorila jezik. U bolnici je organizovana nastava i nastavnici su redovno dolazili. Bilo je jedno odeljenje gde su držani časovi za sve uzraste jer su neki pacijenti tu ostajali godinama, posebno oni koji su imali komplikovane operacije kičme, oni su živeli u bolnici po tri, četiri godine. Bolnica je pružila mogućnost pacijentima da uče dok su tu i da izbegnu nepismenost. U prvo vreme sam imala probleme da razumem neke srpske izraze, ali sam se brzo adaptirala i ubrzo nisam imala nikakve probleme tog tipa. Ostali učenici su imali takve probleme, bilo je nekih devojčica iz Gnjilana i Vučitrna koje nisu govorile srpski i koje nisu bile u milosti medicinskih sestara zbog toga. Sudbina… naše sobe su bile razdvojene staklenim prozorima, i videla sam kako se sestre nemarno ponašaju prema albanskim devojčicama, ali bile smo razdvojene i nisu nam dozvoljavali da svi budemo u istoj sobi. U jednom trenutku sam otrčala i suprotstavila se doktoru i sestri, kome god da je bio tamo, suprotstavila sam im se. „Zašto se tako
ponašate?“ (menja ton glasa) „Zato što su uprljali posteljinu.“ Rekla sam im „Pa to se dešava, ovo su bolesni ljudi, normalno je da uprljaju posteljinu.“ Podržavala sam ih i branila kad god sam mogla. Kada su nas ocenjivali, diskriminisali su nas u odnosu na ostale koji su bili iz svih krajeva Srbije i Jugoslavije. Uvek su nas sumnjičavo gledali, nastavnici takođe, jer smo odjednom govorili njihov jezik i to ih je na neki način brinulo (smeši se). Tamo sam završila osmi razred.
Bila je jedna interesantna situacija kada sam imala operaciju, nisu me stavili u gips, nego su mi podigli nogu uz pomoć metalne šipke koja je pravila ugao od 90 steneni {rukama pravi ugao od 90 stepeni}. Dva dana sam provela u šok sobi, kad su me doveli tamo, noga mi je bila drenirana. To nije bolelo, ali bila sam dete, nenaviknuto da na jednom istom mestu bude dva dana (smeši se). Posle dva dana u šok sobi rekla sam doktoru: „Boli me noga, evo ovde“, a doktor je rekao: „Ne boli te, nemoguće je da te tu boli“ Ja sam navaljivala „Boli me! Skinite mi ovo sa noge.“ On mi je objašnjavao „Ali to je tu da bi održavalo ranu čistom.“ Ja sam plakala „Boli me tu, ne boli me na drugim mestima, samo tu“, onda nisu imali izbora – uklonili su mi drenažu jer nisam mogla da gledam u to.
Tu je bila i jedna devojčica iz Gnjilana [Lule]. Njena soba je bila daleko, i ja sam htela da je vidim (smeši se) ali to nisam mogla iz svoje sobe. Nisam mogla da komuniciram sa njom sve dok nisam naučila znakovni jezik {demonstrira nekoliko izraza koristeći znakovni jezik} pa smo tako razgovarale, pričale smo iako nas je delio stakleni prozor.
Tada je došao doktor (smeši se), uklonio dren i otišao. U blizini je bila jedna devojčica koja je koristila invalidska kolica, ali ona su bila premala. Gledala sam okolo, gledala, i šta ću, sela sam u kolica, ali nisam znala kako da pravilno držim povređenu nogu. Jedna noga mi je bila za devedeset stepeni iznad druge (pokazuje rukama) ali ja sam ipak kolicima otišla kroz hodnik do one devojčice. Kad je doktor izašao na hodnik vikuo je (podiže ton): „Luli!“ uhvatio se za glavu „Šta to radiš! Upravo si imala tešku operaciju!“ Čula sam ga kako to govori ali sam ipak otišla kod devojčice iz Gnjilana. Kad me je videla (uzdiše) bila je veoma srećna i tužna u isto vreme, rekla mi je „Hvala bogu da si imala operaciju i uspela da ustaneš tako brzo“. Rekla sam joj „Ustala sam na svoju ruku, doktor me nikad ne bi pustio da ustanem, htela sam da te vidim, i zato sam došla.“ (smeši se) Nisam zaboravila taj trenutak i koliko sam rizikovala. Operacija je bila jako teška, ali sam ja ipak ustala i otišla da je vidim.
Moram da kažem da je bolnica bila jako dobra. Tu nisam samo ja dobila pomoć, nego celo Kosovo. Tamo su vršene operacije koje nismo morali da platimo, doktori su bili izvrsni stručnjaci. Daj bože da i mi u budućnosti na Kosovu imamo takve doktore da naša deca ne moraju da idu u inostranstvo i skupo plaćaju operacije.
Još jedno sećanje iz detinjstva nikada neću zaboraviti. Bilo je to pre nego što sam otišla u bolnicu, 1968. godine, kada je podignuta albanska zastava na Šadervanu[5] u Prizrenu, moj brat Simon je bio taj koji je podigao zastavu, kada je policija intervenisala. Bilo je mnogo sveta na Šadrevanu a oni (policija) su hteli da oduzmu zastavu. Moj brat je bio brz i pametan, uzeo je zastavu i trčao koliko su ga noge nosile. Jurili su ga, ali nisu uspeli da ga uhvate, znala sam da je njegovo omiljeno mesto za šetnju u blizini Maraša,[6] pa sam otišla tamo i od jutra šetala, kada me je u jednom trenutku zviždukom dozvao moj brat koji se krio iza jednog velikog kamenog stupa. Okrenula sam se na taj zvuk i prišla mu. On mi je rekao „Ja sam u pećini dvorca,[7] blizu 42. stepenika, ostaću ovde, nemoj nikome da kažeš, zastava je kod mene, moraš mi doneti malo hleba.“ Nisam reklocu gde se brat nalazi, iako ga je otac svuda tražio, policija je saznala ko je podigao zastavu i došla u našu kuću da je pretraži, ali ja ništa nisam otkrila. Svakodnevno sam pripremala hranu i slala mu je u zamak, uvek u isto vreme. Ostao je da se krije u pećini zamka preko mesec dana, nije pristajao da im preda zastavu (smeši se). Posle mesec dana, izašao je i dao zastavu ljudima koji su je podigli na Šadervanu, iako su bili uhapšeni onog dana, ali su bili pušteni posle dve nedelje, međutim, zastava nikad nije pala u ruke srpske policije.
Moram da vam ispričam i nešto o tom zamku. On se nalazio u komšiluku, ja sam rođena, tu, u blizini. Sva deca… Sva su deca odlazila u zamak svakog dana, i iako sam imala povredu, i ja sam uvek išla sa njima, i trčala, isto kao i oni. Nismo išli utabanim putem, nego stazama preko Maraša, kroz veoma male i uske staze, ali ja sam uspevala čak i tamo da prođem. Pogledala bih u ostalu decu i rekla im „I ja to mogu da uradim kao i vi“ (smeši se) i tako bih se popela na vrh brda. Ponekad bismo sa vrha dvorca pokupili zmije, uhvatili bismo ih za glavu i onda se pitali „Šta sad da radimo?!“. Ispod Maraša bila je jedna kuća koja je imala piliće. Šta smo mi radili, odnesemo zmije blizu pilića, pustimo ih na njih, zmija ujede pile koje padne mrtvo, a mi pobegnemo (smeši se) Uzimali bismo zmije i poneli sa nama nazad u komšiluk kada bismo plašili drugu decu i bacali zmije na njih. Oni bi se jako uplašili a mi smo se smejali jer su svi mislili da su to zmije otrovnice, međutim, one su bile bezopasne. To su neke uspomene iz detinjstva koje nikad neću zaboraviti.
Sinoć sam se srela sa prijateljicom koju nisam videla od 1990. godine, ona živi u Švedskoj, i provele smo tri-četri sata pričajući i podsećajući se prošlosti i dana kada smo zajedno odrastale. Nisam zaboravila te trenutke, ali se takođe sećam i trenutaka sa mojim drugovima iz odeljenja iz osnovne škole. Bila sam đak za primer i veoma prijateljski nastrojena prema svima, i dečacima i devojčicama, bila sam bliska sa svima.
Takođe sam bila bliska sa mojom učiteljicom Isane Alo, nju sam jako volela. Bila sam četvrti razred kad mi je majka umrla, a majka moje učiteljice je umrla godinu dana pre toga, pa je ona uvek nosila crnu odeću i crnu maramu na glavi. Tri-četiri dana pošto mi je majka umrla otišla sam u školu sa crnom maramom na glavi, moja učiteljica me je zaustavila i rekla „Ne moraš da nosiš crnu maramu.“ Ja sam je upitala „Ali zašto, vi ste nosili crnu maramu toliko dugo pošto vam je umrla majka, pa i posle tog vremena, nastavili ste da je nosite. I ja ću nositi crnu maramu jer mi je majka umrla i neću je skidati.“ Jako dugo je pokušavala da me ubedi da ne nosim maramu jer sam dete, i jednog dana sam joj uslišila tu molbu i otišla sam u školu bez marame. Kad je to videla, prišla je i počela da me grli i ljubi (smeši se). Rekla mi je da je to dobra odluka „Dobro si odlučila jer ti si dete i tvoja majka bi bila jako tužna da te vidi u crnoj marami“. Tako da sam skinula maramu, zahvaljujući mojoj učiteljici.
Škola nije bila daleko od kuće u kojoj smo živeli. Međutim, uvek sam bila zabrinuta da li ću stići jer sam bila dete sa posebnom potrebom zbog povrede, bila sam živahna, ali stanje moje noge se pogoršavalo, ove moje bolesne noge koju su zamalo amputirali… Kad sam trčala sa ostalom decom, uvek sam se plašila da neću moći da trčim tako brzo kao ostali, uznemirila bih se i vikala da prestanu da trče tako brzo jer nisam mogla da ih stignem, ali moji drugari su imali dosta razumevanja za mene pa su trčali brzinom koju sam mogla da pratim (smeši se). Takođe, tokom časova fizičkog, kada smo bili u fiskulturnoj sali i radili vežbe, sve sam vežbe i ja radila, možda je to bilo zato jer sam imala jaku volju, ne znam, nisam htela da budem odvojena od drugih, jedino me je trčanje malo brinulo. Sve sam ostvarila šta sam htela uz podršku moje porodice, pogotovo mog starijeg brata, jer mi je moj mlađi brat ponekad govorio “Nemoj večeras u grad, izlaziš svakop veče, ostani večeras kod kuće”. Međutim, moj stariji brat me nikad ne bi ostavljao (smeši se) i uvek me je vodio sa sobom. Odrastali smo, da tako kažem… (kašlje) bez majke, ali bili smo jako lepo vaspitani, svi ljudi iz komšiluka su nam zavideli.
Bilo smo među najboljim učenicima, a ljudi iz naše ulice, bila je to slepa ulica, hvalili su nas i govorili kako smo mi najbolji đaci u školi, možda jer smo u školi imali po jednog učenika iz svake kuće iz ulice, neki su išli sa mnom u odeljenje, neki sa mojom braćom, pa su tako svi znali da smo nas troje odlični učenici.
Nikad neću zaboraviti kad smo zimi polivali vodom ulicu koja bi se tokom noći zaledila pa smo se ujutru klizali. Pre nego što bismo ulicu polili vodom, žena iz susedstva bi nas molima “Kada polivate ulicu vodom javite nam, i ostavite klizaljke napolju da bismo ih koristili ujutru (smeje se) pa da nas svi prolaznici vide kako se klizamo”. Obavestili bismo ih kad to radimo i bilo je jako lepo videti stare žene, majke sa decom kako se penju na klizaljke i spušaju pedeset metara niz ulicu. To je i nas činilo srećnim, jer su zime onda bile jako oštre. Sneg bi zaledio ulicu i bila je prava sreća klizati se niz nju, sneg bi prekrio sve, a mi se spuštali nizbrdo. Pomenula bih ljude iz škole sa kojima sam i danas u kontaktu: Bukuria, Neharja, Sadeti, Selvetja. Danas kad se sretnemo pričamo o prošlim školskim danima, iako među njima ima i onih koji nisu išli u srednju školu ili stekli bilo kakvo više obrazovanje, ali ja se i sa njima srećem i pričam. Jako sam bliska sa svojim prijateljima (smeši se).
[1] Tetovo je oblast u severozapadnoj Makedoniji, uglavnom naseljeno Albancima.
[2] Poznata bolnica u Beogradu
[3] Lagje u ovom kontekstu znači kraj, oblast grada u kojem je živela, dok u tradicionalnom značenju, lagje predstavlja tribalnu organizaciju Albanaca na severu, i odnosi se na grupu porodica koje dele istog pretka. Ovde se, međutim, upotrebljava u značenju kraj, susedstvo, deo grada.
[4] Tehnička škola je bila u Prizrenu
[5] Šadervan je fontana sa svežom, pijaćom vodom u centru Prizrena (Sardivan na arapskom). U bukvalnom prevodu znači fontana, sagrađena da pruži pristup vodi za više ljudi istovremeno, obično se koristi tokom rituala i tipičan je element otomanske arhitekture
[6] Maraš je park koji se nalazi uzvodno od centra, smešten u podnožju brda u blizini grada. Ova mala oblast sačinjena je od nekoliko tradicionalnih zgrada, džamije Maskut Paša iz 1833. godine, mauzoleja i osamnaestovekovnog mlina. U blizini reke nalazi se 400-o godišnji platan pored koga izvire voda.
[7] Ruševine srednjevekovnog dvorca izgrađenog u doba Vizantije, koje su kasnije nadogradili Nemanjići i na kraju Otomanska imperija
