Ovo je deseta priča u nizu od deset priča o Pokretu pomirenja krvnih osveta 1990-ih godina. Pripovedači su Raif Musa i Valjdete Bajrami Musa, muž i žena, stručnjaci informacionih tehnologija iz Uroševca, koji su bili aktivisti Pokreta.
Bio je jedan veoma interesantan slučaj koji je povezan sa Bajramom Keljmendi, koji je takođe bio aktivista Saveta pomirenja, ali je bio i advokat počinilaca zločina. I sada, kada je došao tamo, nakon ulaska u ode, primetio sam starca, kako ne može mirno da sedi na svom mestu. I izašao sam u hodniku i pozvao starca, rekao sam: „Šta?“ Znaš: „Da li smo uradili nešto loše, ili šta?“ Znaš: „Jer vidim da se ne osećaš dobro.“ On reče: „Ne, niste vi to namerno uradili, znam da nije bilo namerno.“ Rekao je on: „Ali, on je bio njihov advokat, i sad kad ga vidim u mojoj ode, njegovi postupci i njegove reči u sudnici su mi još uvek u glavi.“ Naravno, bio je advokat. Polako sam se vratio u ode i šapnuo profesoru Antonu u uho i rekao: „Stvari su ovako.“ I on se odmah obratio Bajramu i rekao: „Bajram“, mahnuo je glavom, kao: „Izađi!“ Dali smo mu auto, ustao je, nije progovorio ni reč, i otišao je automobilom. Kako god, mi smo tu ostali još dva sata.
I sada, ljudi su saznali da je profesor Anton Četa bio tamo, i oni su se spontano tu okupili, kada smo izašli, svi su vikali: „Anton Četa!“ Oko stotinu ljudi spontano se okupilo samo zato što su saznali da je on bio tu. To je bio veoma zanimljiv slučaj. Znate, mi smo želeli da ga poštuju, jer on apsolutno nije… niko nije tražio [prestiž], ne samo on, nije tražio! Mi smo sami hteli da odamo počast profesoru, ali i drugima. Znaš, mi smo sebe smatrali decom, oni su nama oprostili, ali smo razmotrili, mislili smo: „Dovođenjem profesora, mi ih možda na neki način nagrađujemo za dobro koji oni čine za dobrobit zemlje.“ Sve je počelo za nacionalno pitanje, za ovu slobodu…