Kuku majko, u Instanbulu. Bio je hotel „Kent“ sa pet zvezdica. Odoh ja u hotel „Kent“ i prva stvar koju sam uradila je bila da kupim garderobu od crne kože i jednu kapu, tako da sam postala kuler, znaš. Tada je bilo hippie time i ja sam počela da gledam kako da stignem u London. Bre ovamo, bre tamo… bre druži se sa Amerikancima, sa drugima. I, stigla sam da idem na koncert Zeki Muren-a, on je bio star. Dala sam mu jednu crvenu ružu, on mi je poljubio ruku što je za mene bio veliki događaj, da mi Zeki Muren poljubi ruku. Obično ništa, lolihop, budalasto dete: ja bi samo uzimala šećer, na ulici sam se družila sa hippie, s njima sam se muvala. Ovde kod kuće je nastao smak sveta, na kraju su otkrili da sam pobegla od kuće, to je bilo nešto strašno za moju porodicu. Ali ja nisam bila pobegla da se udajem, što je bilo pozitivno, jer sve devojke su samo bežale kod muževa. Ali ja nisam pobegla kod muža, ja sam pobegla iz države. Ovo je bilo nešto ogromno. Šta da se sada radi, proglašen je dan smrti, moja baba je otvorila vrata da primi saučešće. Ona je tražila da joj donesu unuku, živu ili mrtvu da mi je dovedete, jer ja ne mogu da živim bez nje. Hoću da znam gde joj je grob. I počeo je Interpol da me traži, po čitavoj Evropi. Otkrili su da sam u Turskoj, onda je počeo Interpol u Turskoj, došli su tri puta u Tursku majka sa stricem, ali nisu mogli da me uhvate. Išla bi tamo amo, ali sam im izmakla. Na kraju, jedan drug koji je bio angažovao taksi je došao u Tursku i kaže mi: Hoćeš li da ideš u London?” “Da, more.” “Ali treba da pokrademo jedan dućan.” Nema problema. Ti ćeš da ideš u dućan, ja ću šarmirati čoveka u dućanu. Ti ćeš razbiti kasu, jer sam ja potrošila pare, potrošila sam ih. Skoro sam sve potrošila. Na kraju, sam sve potrošila. “Hajde da pokrademo te pare, pa platimo jedan brod i odemo do Londona.” Nema problema. Znači, ja sam trebala tog starca da nekako namamim nekim seksi ponašanjem ili tako nešto, znaš… Dobro, ja se spremam da budem neka „Mata Hari“, kad dođe policija. On me je bio izdao, jer je policija poslala Ferida, našli su bili taksistu, a ovaj je ispričao Feridu, taksista je ispričao u kojem me je hotelu ostavio i tako je izvršena izdaja. I ja se spremam nekako da napadnemo ovaj dućan, kad eto ti policajca. I, on kaže: “Izvini da li ti je ova malo poznata?”, pokazuje mi sliku, rekoh: “Vala, to je tvoja kćerka?” Gledam samu sebe a ja na turskom kažem “tvoja kćerka a?” “Ne, ne”, kaže on “ova nije moja kćerka, ovo si ti.” Ne, ne, “Ben, jok” nisam ja ta. I on vadi sliku majke, pokazuje mi, ja gledam moju majku. O Bože što me suočavate sa stvarnošću: “Što je lepa ova tvoja žena.” “Ne”, reče, “ovo je tvoja majka.” “Ne, nije moja majka.” “Dobro”, reče, “kaži ko ti je otac?” “Evo ovde je taj i taj. ”Hajde ti u policiju, jer turske devojke ne odsedaju u hotel. Kažem mu da me je otac doveo na doručak. Kaže: “Otac? Turski očevi ne dovode kćerke u hotel.” “Dođi da vidimo ko si ti.” I uze on mene, ja sam pokušala da pobegnem, ali me uhvatiše kao miša, malo dalje, svi su bili došli kolima, jedno sto policajca tamo. Uzmu me i uvedoše u kola, a ja sam pokušala da pobegnem jedno tri puta, odvedoše me u jugoslovensku ambasadu, u ambasadu bivše Jugoslavije, gde je je bio jedan veoma pametan ambasador. Kaže: “Devojko, ti imaš 14 godina, mi moramo da te vratimo kući.” “Ne može, ne možete da me vratite kući, ubiće me, ne mogu da se vratim kući.” “Poslaćemo te avionom do Beograda.” Ja ću skočiti iz aviona, vi me ubacite u avion, ja ću iskočiti iz aviona.” Ambasador se uplašio, reče: “U protivnom, ja ovde ne smem da te držim, jer ti si mnogo opasna, ako te zadržimo, ti ćeš opet pobeći, ako nam opet pobegneš mi te više ne možemo naći.” I, u zatvor, smestiše me u zatvor, bio je kraj Ramazana, početak Bajrama. Uzeše me na vratovi…smestiše me u zatvor, ja u jednoj ćeliji. Tamo su bili muški, ja sam ti tu bila smeštena. Bio je jedan zid napola srušen, ja pocepah moj kaput, zakačih ga za cipele pa ga prebacih preko zida, popeh se na zid pa preskočih s druge stane zida, kada me je tamo primetio jedan policajac i vratio me je unutra; ja sam po drugi put pokušala da bežim iz zatvora.
Dovedoše jednu stariju ženu a ja kao pravo dete lupam po zidu, vrištim, kažem bolje da poludim, možda mi dovedu psihijatra, oni me povedu kod psihijatra a ja pobegnem. Da, da, pravila sam planove kao u filmovima, spremna. Kao što rekoh, dovedoše ovu ženu, rekoh: “Da povedem ovu ženu do kupatila, jer ona je žena?” Oni rekoše: “Hajde, povedi je u kupatilo.” Ja je povedoh do kupatila i pobegoh. Na izlasku naiđem na generala, uhvatio me je za kosu i ubacio unutra; nisam se spasila. Dovedoše i neke prostitutke, one bi me dirale, vukle za uši, morala sam s boriti, jedne noći su bili doveli njih jedno deset. Ja mala, ja ovako, {zauzima odbrambeni položaj} da me niko ne dira, slike iz pakla. Jedan policajac se bio posebno zaljubio u mene, progutao je mamac, donosio mi je hleb, jer u Turskoj ako nisi imao para da platiš hranu nisi imao šta da jedeš. Taj zatvor je bio tranzitni, i, taj momak mi je donosio da jedem, delio je hleb sa mnom; posle mi je pisao, deset godina zaredom mi je pisao. Bio je mnogo dobar, bio je sladak. Dobro, u to vreme me nije interesovao mnogo. Dođe moja majka sa stricem da me uzmu, kijamet, došao je sudnji dan. Kažu mi: “Imaš dva izbora, izaći ćeš pred sudiju a mi imamo jednu ženu koja će tražiti da te usvoji. Ako želiš, možeš da ideš sa tom ženom, ako ne, onda ideš sa tvojom majkom.” Izvedoše moju majku i tu ženu, plavušu, obučena u teget kostim sa jednom belom linijom, sećam se, bila je mnogo lepa. Ah, kakva lepota. Da idem sa tom ženom bi bilo fantastično, posmatram ja tu ženu. Kažu mi: “Ova žena želi da te usvoji, a ova druga žena je tvoja majka.” Ja nisam nikako htela da priznam da je ona moja majka, nije moja majka. Moja je majka crnka, stavila je crnu maramu, mala, bila je, da, bila je. “Zašto bre, majko, si nam napravila sve ove crne stvari?” Gledam je, mislim da li mogu da idem kući sa ovom ženom? Ne bre, ne mogu. Mislim, sa ovom drugom ženom, sa ovom princezom bi morala živeti ovde, ne bi mogla živeti jer ne znam turski. Hajde, idem sa ovom mojom majkom; uze me ona zajedno sa mojim stricem, i samo što smo izašli kroz vrata, uhvatiše me i zavezaše konopcem ovako {zauzima poziciju kako je bila vezana}. Povedoše me kod jednog rođaka, uvedoše me u jednu sobu bez prozora i zatvoriše vrata. Pored toga, poduprli su vrata stolom i stolicama samo da ne pobegnem. Majka me je postavila pored zida da spavam. Ja se njoj žalim da je usko, a ona: “Hade, tako ti majke, bolje ti je s’te strane”, “Zašto tamo? Hajde da ja spavam sa ove strane.” “Ne”, reče, “ja ću spavati s ove strane jer sam ti se uželela.” Kakva želja, nije mi dozvoljavala da mrdnem. Čitava porodica me je gledala u čudu. Dođosmo u Peć; kada smo stigli na granicu buvše Jugoslavije, došao je onaj onaj oficir koga sam bila prevarila. Opalio mi je jedan šamar i rekao: “A, ti hoćeš da pobegneš?” Opalio mi je još jednu šamarčinu da mi se glava okrenula za 360 stepeni.
Batine su bile svakodnevne. Prođosmo mi i stigosmo u Peć. Kad stigosmo u Peć, mislila sam da će me ubiti, ali niko nije reagovao. Doveli su hodžu da nadamnom peva dua, da istera đavola iz mene. Rekoh, srećno bilo, ušao je đavo u mene. Nešto je otpevao, ali niko ništa nije pričao. Kazna je bila mnogo bolna, ćutanje. Dogovorio se čitav grad da me totalno ignoriše i ja postadoh senka sa petnaest godina, nisam ni napunila petnaest, imala sam četrnaest godina. Zamisli, išla sam gradom, žene bi izlazile na prozore, taka, taka, taka pričale jedna sa drugom, ali meni se niko nije obraćao, ni kod kuće, ni u školi, ni nastavnici, ni učenici. Bilo je to mnogo bolno, sada mi se plače (plače). Šest meseci, totalna kazna, dok jednog dana kad stigoh kući iz škole vidim da moj stric stavlja rešetke na prozore. Pitam ga: “Zašto stavljaš te rešetke?” On reče: “Da ne uđu lopovi.” Ja: “Mi nemamo lopova.” On: “Lopovi.” Dobro, zatvoriše mene, odvojili su me od škole i zatvoriše me u tu sobu godinu dana. Nema škole, nema knjiga, skratili su mi kosu. I ja ostadoh u svom svetu, ali moj svet je bio veoma lep, na čelu sa ovima iz druge palnete – ja sam pročitala neke stvari koje sam bila napisala pre, ja sam pričala sa ljudima iz drugih planeta, jer nisam imala s kim da pričam osima sa zidovima. I ja sam zamišljala kako oni dolaze i pitaju me: “Koja je tvoja želja? Jer mi smo tebi na usluzi.” I ja bih im rekla: “Pojedite moju porodicu, nek potpuno nestanu. ” (smeje se) Šta znači da dete bude buntovnik i revolucionar. Ja sam ostala godinu dana u kućnom pritvoru i tu se razvila moja mašta. Stajala sam kod prozora kada su dolazile drugarice iz škole, gestikulirala sam da ih nasmejem, nikad se nisam predavala. I, kada sam napunila 16 godina, petnaestu sam provela zatvorena, odlučila sam da izvršim samoubistvo tako da sam popila sve dedine lekove i, naravno, oni su primetli da se nešto čudno dešava, jer sam ja inače stalno pravila buku a sada je tišina zavladala u kući. Oni su videli da nešto sa tom devojkom nije u redu, jer je ona do sada lupala po zidovima i po vratima. Šta se desilo? Otvoriše vrata, mene su našli polumrtvu, odveli su me u bolnicu gde su mi spasili život. Spasila sam se! Bio je tamo jedan psihijatar, Srbin, koji reče mojoj porodici: “Ovo dete traži slobodu, ukoliko joj ne date tu slobodu ona će opet pokušati samoubistvo, tako da joj trebate dopustiti da se vrati u školu. Ukoliko joj ne budete dozvolili da se vrati u školu ja ne garantujem da će živeti.” Onda su oni odlučili da mi dozvole da idem u školu, uz služavku, ona mi je nosila torbu, tobože je ona tu da mi nosi torbu, pratili su me. Imali smo dve služavke, one bi me dopratile do škole i natrag. Sada deca bogataša to isto rade, ali u to vreme mi nismo imali potrebe za zaštitu. Bilo kako, ja sam u školi imala sve petice, završila sam je sa sedamnaest godina.
I, dozvoliše mi da idem na studije, da studiram farmaciju u Beogradu. Otišla sam da studiram farmaciju u Beograd, mrzela sam farmaciju, gde ima da pesnik postane farmacista, tako ti Boga, ne može. I odoh ja za Beograd, to je bio moj oproštaj sa porodicom. Onda se u mom srcu desila velika promena, jer sve što sam ja tražila kao dete je bila ljubav, zaštita i sloboda. Sada, ovi mladi imaju sve to, ali onda ja to nisam imala, a moja porodica nije razumela da ja to tražim. Jer ja sam sve to tražila na buntovnički način, nisam znala kako da tražim ljubav a oni nisu znali kako da mi je pruže. Od tog momenta kada sam napustila svoju porodicu, ja sam tražila svoju porodicu. Čitavog života sam tražila svoju porodicu kod tuđih ljudi. Traži majku u nekoj drugoj ženi, kod majki mojih drugarica, traži oca kod očeva drugarica, traži strica, tražim čitavu moju porodicu. Blago mog života sam tražila u Beogradu i po čitavom svetu, i kad sam ih našla, oni su otišli, oni su umrli, ali ja sada hoću da oživim moja sećanja. Ja ću da čuvam ovu decu, da znaš kako čuvam ovu decu, jer hoću da ih oživim, jer su oni stvarno bili u pravu, oni su bili dostojanstveni ljudi, u mojoj porodici je bilo samo umiranja, za 5o godina redom samo smrt za smrću. Oni nisu imali vremena i prostora da se bave jednim detetom čija je znatiželja išla preko rugovskih planina, ono je želelo da otkrije Rugovske planine.
Moj život je bio jedna velika avantura, ne znajući koliki je veliki bol moje porodice. Zamisli, preskočiću malo, jer pre dve godine smo imali jednu sunetiju te dvoje male dece koje imamo. Bilo je to prvo slavlje u našoj kući nakon 50-60 godina, zadnjih 60 godina. Znači, nijedna radost, samo smrt, smrt. I, 19. jula je bila ta svadba, bilo je to veselje, a ja sam mojoj tetki, koja je bila mnogo bolesna govorila: “Nemoj slučajno da pogrešiš da umreš pre 19-og, jer kuku tebi ako mi pokvariš veselje.” Jer, uvek ti nešto pokvari veselje. Ti ne smeš da umreš, ona nije umrla. Preživela je, još uvek je živa.
Moje bežanje od kuće je primoralo mnoge roditelje da se zamisle nad svojim ponašanjem prema kćerkama. Nakon ovog mog gesta, nakon dve godine, otvorila se škola baleta za devojke. Znači, u gradu je dozvoljena škola baleta, počela je drama, dozvolilo se devojkama učestvovanje u dramskim predstavama. Naravno, meni nisu dozvolili, ali drugima jesu. Ili kad smo obukle najlonske čarape, ja sam zbog najlonskih čarapa dobila batine. Kada gledam današnje devojke kako se oblače, ja ih gledam sa setom, ah, kada bi imala još jedan život i da uživam u ovoj slobodi, da budem kao današnje devojke, da oblačim šta hoću, da hodam kako ja hoću, sa tim haljinama… Jednom sam u intervjuu rekla da smo se za vašu slobodu mi žrtvovale, ne treba da nas zaboravite jer nas je to mnogo koštalo. Zbog tih čarapa ja dva dana nisam bila u školi, jer čim sam ih obukla, odrali su me od batina, tako da nisam mogla doći k sebi, tako se to desilo.
Dobro…ja sam ostavila studije farmacije u Beogradu nakon dve godine. Studirala sam psihologiju, ostavila sam psihologiju, otišla sam za Belgiju i vratila se. Napustila sam francuski i na kraju sam ostala na fakuletu za albanologiju i albanski jezik, jer sam sanjala o tome da pokažem priče babi, jer sam želela da budem pisac. Godine provedene u Beogradu su bile najljepše godine mog života; u to vreme, u bivšoj Jugoslaviji odnosi nisu bili napeti. Naravno, ne treba zaboraviti da je moja porodica bila progonjena od početka, ali ja to nisam tako doživela, jer u mojoj glavi nije bilo nijedne ideologije osim slobode. Nisam imala neku politički ideologiju i nisam se bavila tim stvarima. Kao umetnica sam uvek bila željna da istražujem umetnost i tog čoveka kakvim me je moja baba htela napraviti. Ja sam stalno tražila da to budem. Ja sam htela da podignem nivo svesti iznad običnog čoveka. Takav život gde se samo jede, spava i udaje nije bio dovoljan. Ja sam tražila nešto mnogo više.
U Beogradu sam stekla osnove znanja, znači išla sam u pozorište, otkrila sam operu. Opera me je fascinirala, pozorište me je fasciniralo, film, održavali su se filmski festivali. Ja sam bila u društvu beogradskih umetnika u pozoristu, bila članica Udruženja “Nastojanja”; Albansko Udruženje “Nastojanja”, pisala sam za novine “Nastojanja”. Bila sam članica folklora-igrala sam.“Nastojanja”, putovali smo po čitavoj Jugoslaviji, bila sam dobra igračica i to je bila moja strast. Bili smo profesionalno angažovani kako sa “Nastojanjem“ tako i sa igrama u pozorištu “Nastojanja”. Znači, sa albanskog aspekta ja sam pripadala grupi “Nastojanja” gde sam dala svoj doprinos kao student u sferama umetnosti. Takođe, objavljivala sam i na srpskom jeziku, tu sam počela da se afirmišem. Kao Albanka ja nisam imala problema jer sam im ja vraćala istom merom. Znači, u vreme kada su Albanci viđeni samo kao čistači ulica, ja nisam bila čistačica ulica, ja sam bila dete bogatih roditelje. Mi smo imali stan pod najam, nosili smo veoma dobru garderobu, studirali smo – znači, mi smo imali veoma dobre materijalne uslove tako da se nismo osećali kao čistači ulica. Ja se nisam indentifikovala sa čistačima ni sa pekarima, ali sam bila spremna da se borim protiv tadašnjih koncepata u smislu da su mi kazali da su “svi Albanci isti, samo si ti drugačija”. Ja sam se borila protiv takvih, ja nisam drugačija, mi smo svi Albanci, mi smo svi isti i svi smo dobri. I vi ste čistači, i vi ste pekari, jer oni su nas razlikovali, a ja sam se borila protiv toga, a oni bi se onda izvinuli jer sam bila na tom nivou da sam mogla da se borim protiv tog rasisma ili diskriminacije tog vremena koje ja nisam razumela dok nisam otišla za Ameriku.
Kad sam otišla u Ameriku, ja sam videla diskriminaciju u odnosu na crnce i u odnosu na američke Indijance, tada sam shvatila da sam i ja bila diskriminisana, jer kada sam videla šta se njima dešava, onda sam se pristetila da se ovo i nama događalo. I, moja patriotska svest je počela u Americi, a ne na Kosovu, ne u Srbiji. U Beogradu sam živela boemski zivot: tada sam svake noći izlazila sa umetnicima, putovala sam, uživala sam. A studije su bile na drugom mestu, nisu me nimalo interesovale jer nisu bile mnogo atraktivne. Ali ipak sam završila albanski jezik i knjižvnost na katedri za albanski mezik u Beogradu. I, 20. juna 1980 je otvoren konkurs za student exchange, razmenu studenata sa Amerikom: išlo se tri meseca da se nauči jezik i da se radi; ja sam iskoristila šansu jer sam htela da idem kod Miki Mausa.
Čitavog života sam fantazirala da idem u Holivud i da postanem glumica ili tako nešto. I da uđem u televizor, naravno. Ali, odoh ja za Ameriku i u avionu sam sklopila pakt sa samom sobom. Šta ću ja da radim u Americi? Glumica…jezik ne znam dobro, imala sam težak akcent i moj engleski nije bio dobar, znala ukupno 50 reči; slikarka, život kao slikar je veoma siromašan, treba da patim mnogo da bi isplivala na površinu; igračica, dobila sam nekoliko kilograma, ne može. Ne mogu glumica, ne mogu igračica, ne mogu slikarka, a sa poezijom niko ne može da zaradi para za život, sa poezijom ne mogu. Hajde da postanem pisac, možda to upali – i, u avionu sam odlučila da postanem pisac. I, kad sam stigla u Nju Jork, Nju Jork je bio magical: velike kuće, mnogo svetla po noći. Ja sam u Nju Jorku ostala četiri dana, naravno imala sam 5o dolara u džepu koje mi je dala baba, to sam čuvala, i 50 reči engleskog što sam znala; e, s’tim sam ja stigla u Nju Jork. I prvu stvar koju sam kupila je bila majica i sat sa Miki Mausom, što me je tada koštalo 40 dolara. I, potroših sve, ostadoše mi 10 dolara za kartu do Upstate, gde sam trebala da radim u jednom hotelu za stare; meni je palo da radim u jednom hotelu za stare Jevreje, sa tim kapama na glavi. I, ja nisam imala dovoljno para za kartu, ali idući putem nađoh 20 dolara, kakva radost. Nađoh 20 dolara i kupih kartu i odoh u hotel „Upstate“. Prva stvar je bila da nameštam sobe i da odvedem ljude koji su bili hendikepirani i u kolicima u dining room, tu gde se jede, u salu za ručavanje i da zabavljam stare. Tu sam ja radila četiri meseca. Bilo je to jedno fantastično iskustvo jer ja nisam znala ko su Jevreji, nikad ih nisam videla, nikad ih nisam upoznala. Pošta sam ja bila muslimanka, kad sam ja shvatila što su Jevreji, bojala sam se da će me zamrzeti. Ali oni su mi pružili veliku ljubav, oni su mi pružili toliko ljubavi, toliko razumevanja da su me i naučili da učinim prve korake u Nju Jorku. Na primer, kada bi mi oni dali jedan dolar bakšiša, ja bi im rekla: “Ne, ne, nama to nije u tradiciji, moja je dužnost da ja tebe odvedem u salu, ne može!” Vlasnica hotela mi reče: “Hej ti, ti ćeš ostati siromašna čitavog života. Zašto ne uzmeš bakšiš?” “Ne, moj zadatak je da ih odvedem.” Ona nastavi: “Uzmi taj bakšiš i daj meni.” I ja bih uzimala bakšiše i davala njoj. Ona je sakupila dve hiljade dolara bakšisa. Sakupljala je od mene, jer ja sa mojim moralom (smeje se), tradicija moje babe, ponašala sam se u skladu s tim, ali tamo to nije palilo. Ali ja sam to koristila, ja sam odmah počela da se ponašam u skladu sa tradicijom moje babe. Ali u Nju Jorku su počele avanture, ja sam odlučila da se ne vratim na Kosovo, ja sam htela da doživim avanture u Nju Jorku. Vratila sam se u Nju Jork iz tog sela sa četiri hiljade u džepu i odmah sam otišla u Bronks da živim, gde žive svi Albanci. Uzela sam pod kiriju jedan prazan stan, tu sam imala jednu staru pisaću mašinu. Odlučila sam da sa te četiri hiljade dolara koje sam imala, da izdajem jednu novinu koja se zvala “Glas studenta” i ja počnem da pišem o Mikelnađelu, o filozofima, o Gandiju. Dobro, pisala sam i o mnogim drugim stvarima o kojima albanska zajednica nije imala pojma, niti je imala taj nivo i volju da uči. Ali ja sam htela da njih učim o filozofijii; tako potroših sve pare, izdala sam novine sa stotinama grešaka i išla od vrata do vrata da ih prodam. Nisam uspela da sakupim više od 2o dolara i, tako, naravno, izgubih sve pare. Samo jedan broj tih novina je odštampan, ugasile su se te novine kao i moje pare. I, počeh da radim kao konobarica, jer sam morala da jedem, nema problema. Tako su počele moje avanture u Nju Jorku.
