Detinjstvo
Zana Rudi: Nazlie, kakva su Vam sećanja na detinjstvo?
Nazlije Bala: Pa, kao u svakom detinjstvu i kod svakog deteta, sećanja, iskustva i nostalgija za detinjstvom su svojstveni svakome. Ali isto tako znam da je moje detinjstvo bilo drugačije, sa puno obaveza, detinjstvo kojem se često vraćam. Različita iskustva i događaji su obeležili moje detinjstvo – radosni, ljutiti, bolni, uplakani ili složni događaji – rekla bih drugačiji. Znam da sam bila veoma dinamično dete, dete koje bi pokušalo sve, dete koje bi moglo sve da ostvari… kako bih vam rekla, možda čak i nemoguće. Kao dete, kako da kažem – sećam se sad svog najranijeg detinjstva, perioda pre polaska u školu, možda čak i dosta pre škole – interesovali su me muzički instrumenti, bila sam dete koje su zanimali različiti sportovi, dete koje je uvek puštalo da je dečja mašta vodi, i ostvarila sam veći deo svojih snova jer sam sve o čemu sam sanjala, kako da kažem, iskusila u svom svakodnevnom životu. I ako se ponovo vratim mislima u detinjstvo, znam da sam prebrodila mnoge teške periode, i sada kada mi dete traži muzički instrument, ja joj ispričam da sam osam godina vežbala i svirala klarinet, i dan danas ga sviram, što je jedinstveno. (smeši se) Drugo, tu je bio i neobičan sport za mene… sport koji sam vežbala još pre prvog razreda, bio je to šah, i vremenom sam postala juniorski prvak šaha na Kosovu. Kao dete volela sam da gledam različite filmove, posebno one s borbenim veštinama… tako sam uspela i plavi pojas u karateu da dobijem. Probala sam kao dete, kako da kažem, da treniram i sportove sa loptom, tako sam igrala fudbal i rukomet, ali košarku nisam, ona je bila izvan mog dometa. Kada sam ispunila sve snove svojstvene detetu, rekla bih sve stvari koje su bile deo moje mašte, mogu slobodno da kažem da sam na neki način bila borac za sve što sam zamišljala i o čemu sam sanjala. Sada mogu da kažem da mi je sve ovo kao detetu donelo iskustvo koje druga deca danas možda nemaju.
Kao mala veliki deo svog detinjstva sam provela na selu, uglavnom tokom letnjih raspusta, na mestu o kojem, kako bih vam rekla, svako sanja da ode i provede tri meseca odmarajući. Znamo kakav je život na selu, ili bar kakav je bio u ono vreme i kakav je sad, iako se danas menja. Kao dete zanimalo me je kako se sadi kukuruz, pšenica, ječam i zob, i odakle sva ta dobra, mislim na dobra koja nam zemlja daje, odakle ona dolaze. Sada mi ne bi bio problem da uzgajam kukuruz, da žnjem pšenicu, ječam, zob i slično, znate, mnogih raznolikosti je bilo u mom detinjstvu. Verovatno ću sve ovo povezati s nekim drugim aspektom svog detinjstva o kojem je danas vrlo čudno pričati. Kao dete bila sam deo prvih ilegalnih grupa koje su nastale u to vreme, iako tada nisam zaista razumela poštu koju sam nosila, dokument koji sam imala sa sobom i kontakte koje sam imala u to vreme. Dakle, u suštini nisam razumela proces i šta smo mi kao narod hteli da postignemo. Kao dete sećam se da su mi mnogo puta dali dokument, pismo i torbu i rekli, na primer, „Odnesi ovu torbu i pošalji je“ ili „Uzmi osobu X.” Mislim, ovo su sve bila iskustva koje sam kasnije razumela, bilo je dana u to vreme kad su deca, imajući u vidu njihove godine i zrelost, dobijala zadatak ili odgovornost da izvrše nešto, mislim, zadatak u punom smislu reči. I imajte na umu, ovaj proces se takođe odvijao u mojoj porodici, porodici koju su moja majka i moj otac stvorili, kako bih vam rekla, osmoro dece je izraslo u slozi ove porodice: pet dečaka i tri devojčice. Ja sam bila peto dete, trojica moje braće je došlo posle mene i sećam se da sam kao dete imala neku vrstu moći, posebno nad svojom mlađom braćom, to je bila moć vođstva koja navodi ljude da se uzdaju u tvoju podršku i zaštitu. Pored stvari u mojoj mašti i stvari koje sam proživela, o kojima sam vam pričala, kako da kažem, jednu stvar sam osetila, osetila sam i duhovnu i fizičku snagu koju sam imala, jer sam takođe bila vođa lagje[1], takođe vođa… dečaka… i takođe i devojčica, kako da kažem, bez mog odobrenja, apsolutno se niko nije mogao igrati u susedstvu, bez mog odobrenja nijedno dete nije moglo da igra nijednu igru ili bilo šta drugo. (Smeši se) Posebno zimi, iako je svako dete srećno zbog prvog snega i zabave na snegu sa sankama i svega toga, nijedno dete se nije usudilo sankati u susedstvu ako ja nisam bila tamo. Nije da sam vodila neku vrstu diktatorstva, ali sam primetila da ako stvoriš grupu i znaš kako da upravljaš njome, svi će jednako učestvovati u igrama – bilo da su zimske ili letnje igre. Ako smem da kažem, u to vreme sam iskusila svoje liderske sposobnosti kao vođa grupe i vođa dece, gde smo svi imali jednak svet i maštu. Kao dete znala sam kako da preuzmem dužnosti i odgovornosti, i uopšte, bila sam veoma odgovorna za svaki zahtev, prvo za one napravljene od strane moje porodice, ali isto tako i za one napravljene od strane moje rodbine i suseda.
Kao dete, naučila sam šta je poštovanje, šta je čast, i naučila sam o čemu ljudi misle i o čemu brinu, kao dete čula sam različite priče, posebno one koje je pričala moja majka. I kad je pričala priče o streljanju svoje porodice odmah nakon Drugog svetskog rata, kada je cela njena porodica ubijena, meni taj svet nije imao nikakvog smisla i nisam mogla da razumem kako cela porodica može da bude ubijena, od dvanaestogodišnjaka do starijih. I za mene je to bilo nerazumljivo jer nas je u to vreme istorija učila da su partizani bili veoma dobri, da su se partizani borili u ratu za oslobođenje, da su podržavali ljude, a u stvarnosti je bilo apsolutno i potpuno suprotno. Možda kao dete nisam mogla da razumem zašto su nam roditelji pričali ovu priču u tajnosti, ne da bi stvarali mržnju ili određenu vrstu nacionalizma u nama, već više da bi nas informisali o svemu što se dogodilo našoj porodici, drugom delu porodice. Kasnije, kako bih vam rekla, kako sam rasla i razvijala se kao ljudsko biće, počela sam da uviđam podele, i pre prvih sukoba, i upoznala sam režim, domaći režim, i verovatno se još bolje informisala. Pod informisanjem mislim na to da su u to vreme različite grupe bile zadužene da šire infromacije o tome šta je režim, da šire informacije o tome koji su prekršaji ljudskih prava, o tome šta to znači živeti potlačeno, šta to znači biti rob, i šta to znači biti lišen slobode u svakom smislu te reči.
Još jedna stvar koje se sećam kao dete je da na početku prvog razreda iako sam bila levoruka, kako da kažem, jača mi je bila leva strana, i danas je, ne mogu da razumem zašto su me toliko pritiskali tokom prvog razreda, terali su me da pišem desnom rukom i koristili su takve metode {pokazuje rukama} da me čak i danas to plaši kad se setim. U to vreme radilo se na starim stolovima, bez stolica, i meni su levu ruku vezivali {pravi se da vezuje ruku konopcem} tokom celog školskog dana, četiri ili pet sati koliko su nam trajali časovi, i sav taj pritisak je na neki način bio vrsta psihološkog nasilja nad detetom, bila sam dete koje je tek krenulo u školu i morala sam probati da pišem desnom rukom. Kao dete doživela sam mnogo stvari, i možda ne mogu da izaberem koja je najzanimljivija, ali ako bi me pitali da li bih htela da se vratim nazad u svoje detinjstvo… verujem da bih. Verujem da bih verovatno ponovila iste korake koje sam pravila i ponovo bih preživela veliki deo svog detinjstva, s izuzetkom par događaja.
Zana Rudi: Sada ću Vam postaviti duže pitanje, htela bih da čujem više o Vašem životnom stilu, Vašoj porodici, Vašim roditeljima i šta su oni radili. Spomenuli ste priče o Vašoj majci, Vašoj školi, i iskustvu o odlaženju na selo leti.
Nazlije Bala: Moja majka je bila domaćica, neka počiva u miru, zato što više nije s nama, dok je moj otac bio medicinski tehničar u to vreme. Bilo je nas osmoro dece, petorica dečaka i tri devojčice, imali smo prosečne uslove života, ponekad nisu bili prosečni, ali pričam o vremenu kad smo svi bili na istom nivou {pokazuje nivo rukama}. Mnogo puta sam morala da brzo trčim kući iz škole, da ispraznim svoj ranac i dam ga svom bratu, jer je on išao u školu u drugu smenu. Događalo se čak i da je moj brat trčao kući nakon škole kako bi dao ranac našem drugom bratu, tako da smo neko vreme nas troje išli u školu s jednim rancem i na vreme stizali na časove. Kao deca, mnogo smo maštali, možda zbog svih tih igračaka koje nismo mogli da priuštimo da kupimo. Sećam se igranja s malim devojčicama… tu i tamo {pomera ruke} bila je devojčica koja je imala lutku. I moja majka… moji roditelji nisu nam mogli priuštiti kupovinu lutaka, moja majka je uzela veliki štap i slomila ga na dva manja štapića, i onda ih je spojila u krst {pokazuje s rukama}, i umotala odeću oko njega i zašila sve zajedno, i kada sam držala tu lutku u svojim rukama, osećala sam se kao da sam u čarobnom svetu, kao Alisa u zemlji čuda, jer sam imala lutku, kao znak i poklon od svoje majke. Sećam se da smo bili jako srećni i uzbuđeni tokom različitih praznika, posebno Eid[2],jer smo dobijali da nosimo novu odeću, jer smo znali da su tada naši roditelji učinili sve što su mogli… nije da nisu to radili sve vreme, ali smo znali da su uradili sve što su mogli da nam kupe novu odeću za Eid. Sećam se odlaženja od vrata do vrata kao dete… to je bilo vrlo interesantno za dete, mislim, odlazili smo od vrata do vrata da poželimo Srećan Eid, i kad smo poželili Sretan Bajram[3], u to vreme postajale su kovanice – verovatno ih se ne sećate – te crvene kovanice koje smo dobijali od suseda i rodbine… Takođe, poznato je da je obrok na Eid jedan od najobilnijih obroka u svakoj porodici, ali kao deca mislili smo da je odlazak u poslastičarnicu i kupovanje baklave i pudinga od riže mnogo ukusnije, i prelivali smo baklavin sok preko pudinga od riže, iako smo pojeli obe ove poslastice i kod kuće, ali baklava je bila vrlo retka i pravila se jednom godišnje. Drugo, kao dete sećam se poklona koje smo dobijali, isto tako dobijali smo poklone za Novu godinu, mislim, svaka porodica je dobijala poklone… roditelji su nabavljali poklone. I kao deca dobijali smo mnogo poklona, osam poklona, osam velikih vreća {pokazuje veličinu vreća rukama} i onda bismo se zadirkivali s „Otvoriću moj poklon” „Ne, nećeš otvoriti poklon”, „Ti si pojeo više”, „Ja sam pojeo više”. I najinteresantnije… danas je Coca-Cola uobičajeno piće koje se može naći na bilo kom stolu, ali u to vreme nije bilo. Mislim, pili smo Coca-Colu jednom godišnje, na doček Nove godine, Jupi [vrsta pića] ili Pepsi, Jupi više ne postoji, dok smo Coca-Colu na našem stolu imali jednom godišnje. Jedan aspekt mog detinjstva je bio da je moja uža porodica jedina živela u Prištini, a šira porodica je živela u selima. Skoro u svakoj porodici, prva reč koju dete izgovori kada dođe kući je „hleb“ (smeši se), pitaju za hleb, a sada kada smo mi, moje troje braće i ja, dolazili kući iz škole, prva reč, prvo pitanje koje smo postavljali kad smo videli našu majku je bilo „Sa čim jedemo hleb?“ I ona je odgovarala rečima koje je koristila vrlo često, i to nas podseća na to vreme, a njen odgovor je bio, „Sa svojim zubima.” (smeje se) Istina, moraš da grizeš hranu svojim zubima i onda da je žvaćeš, ali isto tako nikad nam nije rekla šta je pripremila za ručak. Verovatno je skuvala ručak, ali ponekad smo imali goste i iz poštovanja prema njima taj ručak je bio predviđen za njih, kao deca nismo mogli da jedemo taj ručak iz poštovanja prema gostima. Još jedna zanimljiva stvar je ta da danas možeš pronaći paradajz i papriku tokom svakog godišnjeg doba, tokom cele godine, ali u to vreme, mogao si ih naći samo na početku leta, a dok su se paprike kuvale, mogli smo ih namirisati u vazduhu izdaleka. U to vreme kad su se pekle paprike miris se osećao daleko, i u povratku kući iz škole mogao si namirisati pečene paprike iz daljine. U to vreme bilo je veoma uobičajeno da ukoliko u kući zatekneš goste, kao dete bio je običaj da sedneš u ugao sobe iz poštovanja prema gostima, nikad nismo sedeli sa gostima tokom obroka. Sedeli smo u uglu sobe sve vreme dok su gosti bili tu i gledali ih kako jedu paprike, mislim, s guštom, misleći „volela bih da sam na njihovom mestu.“ U to vreme nije bilo tanjira za svaku osobu, danas kad spremaš sto ima tanjira za sve, bilo je dva ili tri tanjira za celu porodicu, danas takođe način na koji se jedu paprike je drugačiji, tada bi gledao u goste i način na koji su jeli papriku, rastavljajući je na vrhu, ali nisi buljio u goste da vidiš način na koji su jeli paprike, već si im zavidio jer ti nisi bio taj koji je jeo tu papriku, ili taj paradajz, ili bilo šta drugo ukusno što su jeli. Još jedan važan aspekt kada pričam o svojoj porodici je izvanredno poštovanje.
Takođe, pošto nas je bilo mnogo dece i naši roditelji nisu mogli da priušte da nam kupe novu odeću ili ispune sve naše želje, u to vreme naš otac je dvaput godišnje… mislim, tada je bilo uobičajeno da se kupuje na kredit sa vrlo niskim kamatama, jedan posto, naročito zimi, kupovao nam je odeću, jakne i kapute za zimu. Kao dete, nisi mislio da ćeš nositi isti kaput i sledeće zime, mislio si da ćeš nositi kaput te zime i kupiti novi sledeće. Kada su nas roditelji vodili u kupovinu, otac nas je vodio u robnu kuću da isprobavamo jakne – postojala je robna kuća Vartek, u blizini trgovačkog centra, gde je administracija, Ministarstvo saobraćaja danas, blizu knjižare. Bila sam prilično sitna. Naši roditelji su uvek razmišljali da nam uzmu odeću koja će nam trajati i sledeće zime, dok smo mi deca mislili da kupujemo samo za jednu sezonu. I kad smo odlazili u kupovinu da isprobavamo jakne, rukavi su nam bili dovde {pokaže dužinu rukava rukama} bili su veliki, i mi smo rekli, „Tata, ali jakna je velika,” on je odgovorio „Digni ruke gore.” I kad bi digao ruke, skratili su se naravno, i onda bi rekao je „Eh, savršeno ti stoji.” I ovo je ponavljano dok nismo odrasli i kad nismo više morali da kroistimo istu jaknu dve ili tri godine.
Još jednu uspomenu imam sa sela, kada sam provodila vreme sa maminom porodicom u selu Koliq, ista porodica koja je bila progonjena i skoro svi muškarci streljani nakon Drugog svetskog rata. Tamo je bila kulla[4], grandiozna, velika; bila je to velika porodica sa velikim autoritetom. Sada, da se vratim u to vreme, majčin stric je znao da okupi sve devojke, tada nije bilo uobičajeno da se okupljaju devojke. Bilo je leto, radila sam na polju, što nije bio problem, i dalje nije. Mešala sam slamu i travu, odmotavala kukuruz, odvajala semenke od klipa. Pravila sam vozu, to su oni mali komadi sušene trave koja se koristi za hranjenje stoke tokom zime. U to vreme nije postojao kanap, a voza je morala da se veže kako se ne bi rasipala, i mi smo pravili konopac od slame. Ova vrsta konopca pravila se od slame u obliku pletenice koja se zvala lektyrë, mislim, pravila sam lektyrë. Radili smo to po ceo dan što je uzrokovalo guljenje kože jer je slama bila gruba, ali se nismo osećali umorno. Ili donošenje vode, ako mi, kao deca, nismo mogli da doprinesemo ni na koj način porodici kod koje smo provodili dva meseca osećali smo se malo dužni, jer voda je inače bila vrlo daleko i u to vreme nismo imali zalihe vode, već samo bunare. Bunar je bio otprilike četiri kilometra udaljen od kuće, i način na koji smo mi nosili vodu… uzeli bi lonce, bilo je lako kad smo išli po vodu i kad smo imali prazne lonce, ali na putu natrag uzeli bi veliki komad drva i stavili bi lonac na drvo, pa drvo na svoja ramena, obično dvoje ili troje ljudi bi ga nosilo, zavisno od toga koliko smo lonaca imali. Ili kad je bilo vreme za obrok, uz ostale aktivnosti često sam išla sa stokom i ovcama da ih nahranim. Ili na primer, majčin ujak je imao mnogo ovaca, oko stopedeset. Bilo je zanimljivo da kad je bilo vreme za muzenje, ovce su znale da prepoznaju naređenje i dolazile bi same. Žena majčinog ujaka je bila zadužena za mlečne proizvode. Sad, dvoje ili troje ljudi je uzimalo svoje lonce da izmuzu krave, kako bih vam rekla, krave, ovce i koze su čekale da budu izmuzene i oni su to radili što su brže mogli. Tako da su dvoje ili troje ljudi, sa loncima između nogu, muzli krave što su brže mogli, kako bi ih mogli posle nahraniti i dati im vode. U to vreme nije bilo struje u selu, mislim, imali smo svetiljku, i dok god se nismo pobrinuli za sve dužnosti, mislim, sve je moralo da bude zbrinuto pre mraka, jer u trenutku kad se spusti mrak bilo je vrlo teško bilo šta uraditi.
A uveče, šta smo radili uveče, nismo imali krevete, kaučeve ili madrace. Imali smo, kako da kažem, jednu prostoriju u celoj kući za sve, iako ja mislim da cela kulla nije imala samo taj prostor, bila je to posebna kulla, bila je dvadeset metara na deset metara široka. Imala je posebno stepenište, ne unutar glavnog ulaza, već su postojale stepenice na drugoj strani kulle. Sada, kako da kažem, igrali smo različite igre, svirali smo tamburinu, igrali smo igru sa pet kamena koja se zvala guralec, ne znam da li znate kako se igra ta igra. Uzmeš pet kamena i baciš peti u vazduh i onda on pada, ali ti ne možeš da gledaš u kamenje. Kako god, bez gledanja, gledajući samo na gore {pogleda gore i pravi se kao da hvata kamenje} treba da ih uhvatiš dok držiš svoju levu ruku ovako {stisne prste skupa i drži dlan prema gore}, s drugom rukom držiš kamenje i hvataš ostale s prvom {demonstrira}. Pevali smo razne pesme, posebno one za pastire, i dan danas znam te pesme napamet. Kad sam bila dete postojala je tradicija koja više ne postoji u selima…“prosijavanje kolača.” Ne znam da li znate šta je to. Kad se stočarska sezona, kako da kažem, sezona uzgoja, završi na selu, svi oni koji su radili u njoj imaju tradiciju da svaka kuća pripremi obrok; međutim, mi nismo jeli kod kuće, već gde je bilo stada, gde je bilo stoke. Bio je to neverovatno obilan ručak, propraćen igrama, plesom i pesmama i govorili bi nam „Pridružite nam se i vi, gradska deco. ” Kako da kažem, bilo je onih koji su osećali podelu između dece sa sela i dece iz gradova… „Pridružite nam se vi gradska deco.” Kako bih vam rekla, bila je to neverovatno velika sreća, još uvek sam u kontaktu sa mnogima od tih ljudi. Većina njih još živi u istim selima gde sam ja ostajala, i kako da kažem, svaki put kad se sretnemo, evociramo uspomene.
Još jedna uspomena koja je možda jeziva, ali je istinita, u tetkinom (očeva sestra) selu, selu zvanom Keçekoll, koje pripada opšini Priština… postoji planina zvana Dubok, gde se još uvek može naći oružje iz Drugog svetskog rata. Ako ideš šumom, možeš naići na puške i granate, i deca vole da idu svuda i proveravaju svaki kutak. Jednom smo kao deca slučajno našli ručnu granatu, uzeli smo je i napustili šumu i otišli na asfaltirani put koji je na granici sa Srbijom. Četiri puna sata smo pokušavali navesti bombu da eksplodira na putu (smeši se)… gurali smo je po putu, ali nije eksplodirala; bacali smo kamenje na nju, ali nije eksplodirala, nije eksplodirala. I na kraju smo odlučili da zapalimo vatru i ubacimo bombu u vatru. Bilo je 8 sati uveče kada smo zapalili vatru kao što to rade pastiri i bacili bombu u nju, bilo je nas 15-20 dece koja su čekala da bomba eksplodira, ne shvaćajući da bi to moglo biti fatalno i ubiti nas sve, ali nije eksplodirala. Sada, vratili smo se svaki svojoj kući i kada smo ušli u
odu[5], postojale su ode u to vreme u selima, krenuli smo da večeramo… mesto na kojem smo pokušali da aktiviramo bombu da eksplodira je bilo daleko od naše kuće, kao udaljenost od brda Germia do brda Makovc, bilo je vrlo daleko, i dok smo večerali, kako da kažem, sva deca koja su sedela oko sofra[6]6, čuli smo veliku eksploziju i došlo je do podrhtavanja. Kako da kažem, dnevna soba se jako tresla i razbilo se staklo na prozorima. Mi deca smo se međusobno pogledali znajući šta se dogodilo. Odrasli, kao što je muž moje tetke, njena deca, njen zet, koji su svi živili zajedno, počeli su nas ispitivati da li smo uradili nešto loše, i mi smo negirali. Sledeći dan smo otišli na mesto gde je granata eksplodirala i gde smo stajali oko vatre satima čekajući da eksplodira. Rupa velika kao ova zgrada, bila je stvorena eksplozijom. Sada, kad se setim toga, i kada mislimo o tome, shvatimo da kao deca uopšte nismo razmišljali. U selima u to vreme nije bilo kreveta, kaučeva, dušeka, madraca, apsolutno ničega. Na sred sobe bio je komad drveta zvan trapazan, bio je polegnut, i ostatak sobe je bio prekriven slamom. Preko toga bila je gruba ćebad, ne kao ova koja imamo danas, bila su to ćebad napravljena od konopca u to vreme… ćebad i jastuci napravljeni od slame, nije bilo jastuka od perja, ili od pamuka, ili pene, samo jastuci bukvalno punjeni slamom. Tako smo živeli i ostajali u selu, jeli smo, svirali, pevali i plesali, i kad dođe vreme za „Idemo na spavanje” samo bismo izvukli jastuk napravljen od slame. Kako da kažem, uzela sam ga i stavila glavu na njega {pokazuje rukom} i pokrivali smo se tim ćebadima jer je tada vladalo siromaštvo. Nije bilo pokrivača, a one koje smo imali, bili su napravljeni od različitih krpa koje smo našli, a koje se nisu više koristile, i onda smo ih zašivali kako bi napravili pokrivače.
Način na koji smo spremali krevet ujutro je vrlo zanimljiv, uzeli bismo pokrivače i preklopili ih, onda bismo uzeli ćebad od slame; i morali smo uzeti srp da promešamo i podignemo slamu, tako da celu noć… kako da kažem, složio si, spakovao slamu, kako da kažem, ona je bila ispod trapazana, koji je razdvajao deo za spavanje od dnevnog dela. I onda uz pomoć srpa morali smo uzeti svu slamu i pokriti je ćebadima, jedno po jedno. Takođe, trapazan je morao da se čisti, jer nije bilo sredstva za čišćenje, tako da smo morali čistiti krpom ceo dan. Kako nije bilo četki, kako da kažem, one tada nisu postojale, danas se koriste četke za čišćenje, u to vreme nisu postojale, uzimali bismo čašu i trljali trapazan s njom, trapazan je bio čišćen staklom, tako se to radilo onda, i kako bismo je trljali čašom i stavljali vodu u nju, kako bih vam rekla, voda je činila izbeljujući efekat, i tako bismo čistili. Takođe, kvasili smo i pod, i umesto metli, koje nismo imali u to vreme, koristili bi rometu, to je bila vrsta biljke, sadila se, nije bila korišćena ni za šta drugo osim za brisanje dvorišta, oda, suterena ili podruma kako ih zovemo danas, zavisno od toga gde je bila korišćena.
I imajte na umu da je za moju majku kupovanje tzv. državnog hleba bio luksuz, jer ako si mogao da kupiš državni hleb smatralo se da pripadaš najvišem delu društva. Kako bih vam rekla, moja majka je pekla hleb u posudi za pečenje, ručno, pravila je tzv. pogaçe, upleteno pecivo, koje više ne postoji (smeši se), pogaçe kad su se pripremale… originalne pogaçe, bez jogurta, mineralne vode ili sa mineralnom vodom kao što je prave danas, takođe s praškom za pecivo, kako bih vam rekla, bez tih stvari: pravila je pogaçe i pre nego što ih je stavila u pećnicu stavljala bi ih na vrh šporeta. U to vreme mnogo smo koristili šporete na drva, jer je struja bila veoma skupa, a i ako bi žena koristila električni šporet smatrana je ženom bez veština, kako bih vam rekla, žena koja ne može dobro da vodi domaćinstvo bi koristila više struje i vode… takav je bio mentalitet onda. I tako su naše žene radile bez obzira na okolnosti, istinski naš životni standard je bio izrazito nizak, sad, moja majka je stavila pogaçe na vrh šporeta da se dignu, i tako su pogače imale krugove stvorene od kružnog gvožđa na vrhu šporeta. Pustila bi ih da se prepeku na obe strane, i onda ih je stavljala u tepsiju za pečenje, pa u pećnicu, i kada su pogaçe izašle imale su ovoliku koru (pokazuje veličinu rukama), jedan santimetar, morala je smanjiti koru jer bi je inače bilo nemoguće jesti. Onda bi uzela metal, ovaj metal… ovo staklo, i prilično debeo papir i počela bi podrezivati pogaçe ukrug. Kako bih vam rekla, jeli smo to uz long (lokalno jelo sa paprikama i pavlakom), uz paprike iz turšije, uz long i sir; ako nismo imali long, ili sir, jeli smo ih sa sokom od paprika iz turšije (ukiseljene paprike). I dok to jedeš, nije te briga imaš li piletinu ili krompir ili pirinač na stolu, kako bih vam rekla, to nije bilo važno, jer su nas pogaçe uveseljavale, njihov miris i način na koji su napravljene, nismo mogli da dočekamo da budu pečene i da ih pojedemo dok su vruće. Ili kao pastiri, kad smo odlazili na selo… žena majčinog ujaka bi se probudila rano svakog jutra i napravila male hlebove za svakog od nas, ne četvrtine ili polovine hleba, već ceo hleb, i napunila bi ga pavlakom, sirom i long- om. Pili smo vodu, u to vreme nije bilo flaša da ponesemo sa sobom, jednom kad bi izašli pili bismo vodu gde god bi je našli, kad bismo ožedneli znali smo gde bi ima vode i kleknuli bi ispred izvora vode, stavili svoje šake ispred i pili. Nikad se nismo razboleli ili dobili zaraznu bolest. Kako bih vam rekla, ovo je period mog života kojeg se istinski sećam uz puno nostalgije i nedostaje mi čak i sada. Nedostaje mi miris pogaçe, miris trave i trešanja, miris koji je dolazio iz trešanja, miris planina gde god bi otišao, kako bih vam rekla, nedostaje mi miris svakodnevnog života. Čak i danas, često idem do ovih mesta sa svojim sestričinama i bratancima. Imam 25 sestričina i bratanaca ukupno, oni su deca i unuci mojih sestara i braće i često sa njima idem na ta mesta. I opisujem im detaljno mesto ili im ispričam priču o tom mestu i iznenađujuće, njima je to zanimljivo. Kažu: „Kako je moguće da si proživela takav život i bila si tako srećna, imaš toliko uspomena, dobrih uspomena, i osećaš toliko nostalgije“ dok su te stvari koje njima nedostaju u životu, možda uspomene koje ja neću nikada zaboraviti.
U to vreme nisi mogao naći deterdžent, kako bih vam rekla, deterdžent je postojao samo u gradovima i nije stizao do seoskih područja, jer su ljudi u seoskim područjima generalno živeli u velikom siromaštvu. Nisam bila mala, ali ni odrasla osoba kada smo odlazili na izvor vode, kako bih vam rekla, odakle smo svaki put nosili vodu. I uzeli bi cev iz koje je išla voda, napunili bi drvenu posudu, napunili bi je vodom, uzeli bismo odeću i stavili unutra i umesto deterdženta koristili bi pepeo. Pepeo je ono što ostane od spaljenih drva. Stavili bismo odeću u pepeo i onda uzeli veslo za pranje i prali odeću njime. Stvarno smo udarali odeću veslom. Nismo imali uže da je okačimo, tako da smo je stavljali na ogradu oko kuće. I prilikom skupljanja odeće kako bi je spakovali nailazili smo na puno insekata, uglavnom bubašvabe; ako da smo prvo istresali insekte s odeće, i onda je pakovali i unosili u kuću.
Još jedna uspomena iz detinjstva tiče se priča koje nam je moj deda pričao. Svaki put bi se svađali s njim i govorili „Nije tako“ i „Ja se ne slažem“… jer smo kao deca bili pod uticajem učenja marksizma, lenjinizma i socijalizma. I ako bi neko rekao nešto loše o državi ili o partizanima, kako bih vam rekla, mi smo se protivili. Tako smo bili naučeni, i sećam šta je moj deda govorio „Samo čekajte i videćete! Ne znate šta je Srbin, negovaće vas tokom dana, ali razmišljati kako da vas ubije tokom noći.“ Ovo je uvek bila njegova poruka iz mnogo razloga, kako da kažem, sada znam šta se dogodilo i zašto nam je to uvek govorio. Bio je deveti brat, njegovih osmoro braće i on završili su u različitim ratovima tokom Prvog svetskog rata i uvek su bili protiv režima tog vremena. Protiv Srba-Hrvata-Slovenaca tokom Prvog svetskog rata i svaki put protiv antifašističkog sistema koji je bio… koji je bio uveden u to vreme. Bio je s trupama Shaban Polluzha[7] i nakon rata proveo je skoro pet godina u planinama, u to vreme bilo koja osoba koja je ostala u planinama nazivala se kaçak[8]. Ostajao je u planinama i, kako da vam objasnim, nije imao pravo da vidi svoju porodicu, i kako da kažem, bio je u stalnom riziku od hapšenja ili streljanja, ili doživotnog zatvora na Golom Otoku[9] i ostalim delovima Idrizoma u Makedoniji, koji su bili najpoznatiji zatvori u to vreme. Moj deda je bio primoran da proda svo porodično bogatstvo i napusti Kosovo zbog Rankovićevog[10] režima. U to vreme Rankovićev režim se bazirao oko ozloglašenog plana Vase Čubrilovića[11] i Ive Andrića[12]. Plan je bio poznati memorandum koji je svaki režim u Srbiji sledio, tako da je moj deda bio primoran da sve proda i ode u Tursku. Prodao je svoje stvari, i u to vreme, nije bilo automobila, čak ni kočija koje su vukli konji, već su kočije bile privezane za bikove.
U to vreme broj obrazovanih ljudi bio je mali, samo bejlerësh[13] porodice su mogle da se obrazuju u to vreme. Obični građani na Kosovu nisu bili obrazovani. Nakon pedeset godina moj ujak se vratio na Kosovo kao turista ne znajući da je njegova porodica na Kosovu, i da je u pitanju velika porodica. U Prištini postoji jedna velika džamija, i uopšte uzev, posetioci iz Turske osećali su kao obavezu da posete ovu veliku džamiju. I on je otišao u veliku džamiju, razgovarao sa ljudima i govorio im ko je i odakle je. I jedan prijatelj mog dede rekao je “Ovo je nemoguće” – ime mog dede bilo je Sherif – i kaže “Ujak Sherif je upravo pre dvadeset minuta završio molitve petkom i napustio džamiju”. Iznenađen i oduševljen, moj ujak nije mogao da veruje da je njegov otac još živ nakon pedeset godina, pa je prijatelj mog dede rekao “Pokazaću ti gde živi”. Samo smo moja majka i ja bile kod kuće kada je sredovečni čovek, lepo građen i zgodan, stigao, nosio je plis[14]. Tradicija je bila da Albanci koji dolaze iz Turske stave plis na glavu prilikom prelaska kosovske granice kako bi se identifikovali kao Albanci. Gledala sam u plis kada me je dedin prijatelj upitao “Da li je ujak Sherif unutra?” Obzirom da je moj deda po povratku otišao odmah da vidi neke od svojih drugih prijatelja, rekla sam mu da nije tu, na šta je on rekao “Imaš gosta iz Turske”. Mom ujaku su pošle suze, kako bih vam rekla, nismo mogli ni da počnemo razgovor, nisam mogla da ga pitam ko je on i odakle je došao, kako da kažem, on je neprekidno plakao. Bila sam baš mala, išla sam u sedmi razred tada, ja sam ga zamolila da uđe i rekla da je moja majka kod kuće. U međuvremenu sam pozvala oca telefonom i on je ušao, i moj ujak nam je uplakan rekao ko je on, nismo imali nikakav kontakt sa našim ujakom pedeset godina. U međuvremenu moj deda se vratio iz džamije i njegovi prijatelji su mu rekli “Ujače Sherif, tvoj sin iz Turske se vratio”, on se iznenadio i rekao “Ali koji sin, ja ništa o njemu nisam znao pedeset godina!”, “Ne” rekli su oni, “Tvoj sin je stigao iz Turske”. Bio je star u to vreme, umro je u 98 godini… imao je 98 godina. Onda se vratio iz džamije i kada je ušao, moj ujak ga je gledao šokiran, kako bih vam rekla, to je bio veoma težak trenutak, možda zbog bola koji je nosio u sebi pedeset godina. Neka počiva u miru, pošto je umro prošle godine, moj deda primetio je da je moj ujak toliko šokiran da nije mogao ni zvuk da pusti. I onda se okrenuo ka njemu i bukvalno rekao (povisuje ton) “Dođi, ti magare, šta to radiš… ti si čovek, zašto plačes, zagrli me”. U međuvremenu moj deda nije pustio ni suzu i nije pokazao da je i on, kao roditelj, nosio taj duševni bol. To da on nije ništa znao o ostatku svoje porodice pedeset godina, to je bilo, kako da kažem, bolno iskustvo za celu porodicu. Ali ponovno sastajanje sa mojim ujakom nakon pedeset godina bilo je ogromno iskustvo, kako bih vam rekla, od tada ostali smo u kontaktu. Moj ujak ima osmoro dece takođe, pet dečaka i tri devojčice, mi nismo znali, kako da kažem, ništa o njegovoj porodici, ili koliko dece je imao. Svi oni govore albanski i prešli su kod nas na Kosovo. Kako da kažem, to porodično iskustvo je bilo veoma uznemiravajuće, ali u isto vreme i divno.
[1]Lagje u ovom kontekstu znači susedstvo, ali se u tradicionalnoj plemenskoj organizaciji severnih seoskih Albanaca odnosi na grupu porodica koje dele zajedničkog pretka. Od sada pa na dalje u tekstu prevodiće se kao susedstvo.
[2]Eid je važan muslimanski religiozni praznik koji označava kraj Ramadana, koji je mesec dana dug period posta od zore do zalaska sunca. Na dan kad je Eid, nema posta.
[3]Bajram je turska reč za festival. Albanci slave Ramadan Bajram, što je isto što i Eid, i Kurban Bajram, koji je “Dan Žrtve,” dva meseca i deset dana nakon Ramadan Bajrama.
[4]Doslovno toranj (kula), albanska tradicionalna, seoska, utvrđena kamena kuća.
[5]Tradicionalne muške sobe u kulla-i, gde žene nisu mogle da uđu.
[6]Niski okrugli stolovi oko kojih su se okupljali ljudi tokom večere, sedeći na podu.
[7]Regionalni albanski vođa volonterskih snaga u Drenici, Shaban Polluzha pridružio se Partizanima, ali u kasnoj 1944. odbio da posluša naredbe i otišao na sever da se bori protiv Nemaca u Srbiji, sumnjajući da su nacionalisti Srbi i Crnogorci napadali Drenicu. Borio se protiv partizanskih sila do rane 1945., kada je ubijen.
[8]Kršitelji zakona, banditi, poznati kao i u ostalim regijama Balkana kao hajduci ili uskoci, smatrani kriminalcima od strane države, ali često zagovornici političkog plana nacionalnog oslobođenja.
[9]Ostrvo na severu Jadranskog mora, od 1949. do 1956., zatvor maksimalnog osiguranja za jugoslovenske političke zarobljenike, disidente, pojedince optužene za simpatiziranje sa SSSR-om. Među njima se nalazilo mnogo Albanaca. Poznat je kao pravi gulag.
[10]Aleksandar Ranković je bio srpski partizanski heroj koji je postao jugoslovenski Ministar unutrašnjih poslova i šef Vojne obaveštajne službe posle rata. Bio je konzervativac koji je zaveo režim straha na Kosovu, koje je smatrao sigurnosnom pretnjom Jugoslaviji, od 1945. do 1966., kada je svrgnut s vlasti Komunističke partije i prognan na svoje privatno imanje u Dubrovniku do svoje smrti 1983.
[11]Vaso Čubrilović je bio bosansko-srpski politički aktivista i akademik, član zavereničke grupe Mlada Bosna, koja je izvela atentat na habsburškog nadvojvodu Franza Ferdinanda u Sarajevu 1914. Zagovarao je etničko čišćenje manjina iz Srbije, posebno Albanaca na Kosovu, u memorandumu objavljenom 1937. i naslovljenom Iseljavanje Arnauta (Izbacivanje Albanaca).
[12]Ivo Andrić je bio bosanski pisac, dobitnik Nobelove nagrade za kniževnost. Od 1939. do 1941. bio je ambasador Kraljevine Jugoslavije u Nemačkom Reich-u. 1939. Godine je napisao nacionalistički letak zagovarajući aneksiju dela nezavisnw Albanije Srbiji, „Draft on Albania.”
[13]Bogate porodice, od bey, turski naziv za poglavicu, ili vođu male administrativne jedinice u Otomanskom carstvu.
[14]Bela filcana konusna kapa, izrazito albanska.
