Selekcije iz knjige Kosovo Under My Skin [Kosovo ispod moje kože] (Studio No-Ban, s.r.o. 2000) od strane Martina Dvorak [Dvořák]. (Koha Ditore je objavila knjigu na albanskom jeziku).
Martin Dvorak (1956) je ekonomista iz Prage koji je bio administrator UNMIK-a u Istoku i Đakovici 1999-2002; kasnije je radio kao politički savetnik Koalicije privremene uprave u Basri i Bagdadu; sa češkom ambasadom u SAD; i sa češkim generalnim konzulatom u Njujorku. Trenutno je češki ambasador u Kuvajtu i Kataru.
Izvinjenje umesto uvoda
Kada sam došao na Kosovo u oktobru 1999.godine, mesto je bilo praktično isključeno od ostatka sveta. Poštanske usluge nisu bile dostupne, telefonske veze nisu bile uspostavljene, i u Prištini su samo tri računara su imali pristup internetu. Uvek je bilo duge linije ljudi koji su čekali čitav dan kako bi čitali svoje mejlove i šalju kratke poruke. Napisao sam svoje prve izveštaje na računaru i poslao ih, u celosti, svima onima koji su mogli bili zainteresovani za moje sirove utiske iz službe u Misiji Ujedinjenih nacija na Kosovu. Ovi rani tekstovi nisu bili privatna pisma mojoj porodici, niti poruke prijateljima, niti saopštenja za javnost. Ništa se nije određeno povezalo sa njima, ali se moja metoda pokazala prilično upotrebljivom u svrhu da ostanem u kontaktu sa onima koji su smatrali da su moje informacije relevantne, dok sam blokirao računar na minimalno moguće vreme.
Prvo pismo: 20. oktobar 1999.
Zgrada UNMIK-a ovde [u Peći] je takođe bila više ukrašena nego ona u Prištini – to je konfiskovana bivša banka, a velike banke imaju tendenciju da raščišljaju sebe, i ne samo na Kosovu. Tepisi, centralno grejanje, kožna sedišta i konferencijske sale dole. Naša banda, koja je stigla nakon činjenice, bila je zatražena da brzo pronađe sto. „Moguće je da su neke i dalje dostupne na petom spratu.“ Našao sam sebi malu kancelariju sa panoramskim pogledom na planine (2.500 metara i više), što je, za razliku od ostalih, zaista bila namenjena jednoj osobi. Sada imam telefon, nadam se da ću dobiti računar i možda čak i Internet adresu i pristup javnoj telefonskoj mreži. Takodje, uskoro ću biti opremljen voki-tokijem (od „Alpha-Bravo-Echo-for-Alpha-Echo-Bravo“, Over …). To je nabreklo, ne bi trebalo da ga dodirujem, ali kažu da moram imati jedan u slučaju da sam nasukan. Radimo i subotom, osam do pet, sa teoretskom jednosatnom pauzom za ručak, ali niko ne zadovoljava kvotu. […]
U nedelju bih voleo da radim puno posla, da nije bilo trodnevnog prekida struje. Stoga sam se uputio na prvu turneju za utvrđivanje činjenica, napravio par fotografija, malo spavao i bušio engleski sve do mraka. Moj glavni problem je engleski. Svi imaju različite naglaske, ali se savršeno razumeju, ali ja sam izgubljen i moram dvaput pitati za sve. Međutim, možda me smatraju da sam sa mozgom veličine graška ili moj engleski postaje sve bolji i možda ću ipak pričati s njima. Sada dolazim do onoga što je Sam morao reći za indijance. Ovde, čini mi se da najveća zajednica, broji šest! Zatim tu su tri francuza (verovatno zato što je šef misije francuz) i po jedan od svake vrste. Tu je jedan iračan, jedan kongolac, jedan iz Etiopije – moj veliki drugar od dva metara, Masaj Huho, dobar sportista, uvek nasmejana Karolina iz Gambije, koja je već deset godina živela u Njujorku; moj sledeći kolega u Istoku je Patrice iz Burundije, a danas smo pozdravili Grace iz Gane. Sladak tehnički tehničar, Saad, potiče iz Iraka, ali ima kanadski pasoš, dok Bjorn iz Švedske pamti češki hokej i zvezdu tenisa Drobný i poznaje František Janouch iz fondacije Charter-77; tu je i mladi italijan Marco, koji naporno radi, bez obzira šta ostatak sveta kaže o njegovom narodu, i čovek je zadužen za sve opštine, uključujući i moju, tu je i Jose Manuel iz Venecuele. Tim bi bio nepotpun bez Zamira iz Kirgistana, Abdulaha iz Maroka i Vidmantasa iz Litve. Lepo postavljanje.
Imali smo još jedan sastanak u ponedeljak, još jedan set rukovanja, nakon čega je Alain imao intervjue sa svima nama, jedan na jedan, da utvrdimo gde ćemo biti postavljeni. Što se tiče mene, rekao je da moji papiri nisu stigli. Ponudio sam mu kratak pregled mog CV-a i rekao sam mu da mi je žao što nije ostala nikakva kopija jer ni Priština nije imala dokumente. Ponudio mi je mesto u Istog ili Istoku na srpskom, koji je jedan od pet većih gradova u regionu, sa oko 50.000. stanovnika, tu je i mala srpska enklava i tu je i drugih etničkih manjina. Oko 70% svih kuća je uništeno, spaljeno ili srušeno tokom rata. Ukratko, zajednica kao i mnogi druge. […] Za početak, trebali smo da nađemo funkcionalni model za budući opštinski odbor, neku vrstu privremenog rukovodstva koji bi gledao na region kroz izbore. Sada, ovo je malo zamućeno, jer i pre nego što je UNMIK-ova vlada došla u sela, OVK ili „vlada Tačija“ su postavili svoje „gradonačelnike“. Za sada ih UNMIK toleriše, ali pošto pozicije OVK rastu slabije, a uticaj drugih elemenata, uglavnom DSK Rugove, postaje jači, raspoloženje je da su Tačijevi ljudi samozvani guverneri, da su nedemokratski, itd… Da dodatno komplikujemo situaciju, tu je i vlada „Bukoši“ sa svojim tvrdnjama, iako njihov legitimitet nije jači od Tačija.
Istok nije drugačiji, oba tabora imaju svoj dander, jedan koji podržava Tačija, a drugi Rugovu, koji je rođen tamo. To je bila namamljena situacija, ali mi još uvek nismo sortirali stvari.
O mom stanu – prilično je ugodno, ali nema struje, a skoro često ni vode, koja je češće nedostupnija nego što je. Osim ako moj stanodavac ne stavlja stvari u perspektivu, Sarit i ja smo spremni da se promenimo stan do mesta gde takvi problemi ne postoje. Nisam još bio u stanju da ovde kuvam, jer ovde nema peći. Ali ovo mesto je puno restorana i ćevabdžinica, gde je hrana jeftina i dimnjaci su topli, iako meni ima tendenciju da bude prilično nezanimljiva: obično su na raspolaganju četiri predmeta koji su na ponudi-ćevap (prženo meso), kukuruz, piletina i, u najboljoj večeri takođe riba. U suprotnom, prehrambena prehrana je bogata, kao i voće, povrće i mleko. Maslac je dostupan samo na tržištima na otvorenom, ali je odličnog kvaliteta. Da vidimo šta dovodi zima, plašim se da razmišljam o putevima, ali do sada je to bio prijatan post.
oktobar 1999.
Ove nedelje smo postigli dogovor u vezi novog šefa lokalnog školskog saveta, jer je prvobitni otpušten od strane Tačijevog „ministra“, a njegov naslednik je pogrešno trljao nastavnike. Ljudi u Prištini su u petak obećali da će da biraju zamenski kandidat i da će odmah da prihvate naš predlog da se post popuni, na privremenoj osnovi načelnikom lokalne gimnazije. Odatle smo smirili osoblje sanatorija Banje Peja koje je štrajkovalo i protestovalo protiv vrelih izvora koje su naseljavali beskućnici, jer je za njih, (zaposlene u banjama) hotel izvor izdržavanja. Dr. Da Goia iz Burkine Faso, koji je studirao u Pragu i koji prelepo govori češki jezik, odlučio je u svojstvu šefa UNMIK zdravstvenog sektora da će banja nastaviti svoju prvu svrhu, dok će hitno stanovanje za ovu predstojeću zimu biti obezbeđeno negde drugde unutar jedinjenja. Takođe, u jednoj školi smo smirili situaciju, gde su nastavnici štrajkovali na početku školske godine preko osam mesečnih dugovanja. Srećom, UNMIK će imati nekoliko stipendija za nastavnike sledeće nedelje (između 100. i 200. DM (Nemačkih maraka) po osobi nije mnogo, ali će bar nešto dobiti), i nastavnici shvataju da će pitanje neisplaćenih plata biti rešeno od strane njihovih sledećih legitimnih šefova ako se slažu sa privremenim stipendijama.
Takođe smo podigli sredstva za plaćanje čuvara šuma. Verovatno bi zatvorili oči ako je neko nabavljao ogrev i „zaboravio“ da plati, ako krađa drveta nije stekla ogromne proporcije i, po sadašnjoj ceni od 200. DM za tovar ogreva, izvesno dobro pripremljene grupe nisu počele sakupljati novac. Vreme i plima će pokazati koliko je ovaj potez bio efikasan. Takođe, postoji hitna potreba da se obezbedi privremeni smeštaj za što veći broj beskućnika. Ovo je zabrinjavajući posao koji podrazumeva barem jedan zakonski i etički problem. U Istoku (i drugde) danas postoje mnogi stanovi koje su ostavili Srbi. Oni su upražnjeni, ali za sve one postoji zakonski vlasnik ili gazda. Glavna misija UNMIK-a je zaštita prava manjina – i oni koji su na prvom mestu su Srbi. I opet, bilo bi logično koristiti ove kuće jednostavno zato što su upražnjene i mnogi ljudi su svedeni u život šatora ne od svoje volje, već upravo zbog onoga što su im vlasnici sada praznih stanova uradili… I tako, mi ćemo pronaći način, izgleda da mogu izdati edikt (ja sam ovlašćen da postupam samostalno, bez odobrenja od gradske skupštine, ali moram da uzmem advokate i preporuke) u smislu da, nakon pravilne registracije privremenih zakupka, ovi stanovi su dostupni za upotrebu tokom prelaznog perioda do sledećeg proleća.
Svakoga dana je potrebnod da se suočimo sa puno problemima, ali ovo su fascinantna vremena. Juče sam otišao u Prištinu da sakupim trojezične gumene markice „UNMIK – grad Istok“, tako da izgleda kao da će biti puno papira. U ovoj fazi, moje mesto je udaljeno od gradske skupštine, kao što znamo – i čini se da za nas nikada nema dosadnih trenutaka.
Pozdrav od negde gde je sunce zašlo, a večernji vazduh je ispunjen svakodnevnim pozivima na molitvu od strane mujezina. Samo pet njih sada treba da služe mnoštvo džamija oko Peći. Ali oni imaju sisteme PA i čuju se na celom mestu, i šire.
novembar 1999.
Stvari se vraćaju na pravi put i ove nedelje smo imali manje neobičnih događaja nego ikad. Jedna od njih koja je bila vredna pažnje – renovirana zgrada srednje škole otvorena je u Istoku juče. Popravni rad je uglavnom obavila španska humanitarna organizacija koja je zaista uradila sjajan posao. Drago mi je što vidim da obnova Kosova počinje od suštinskog značaja, tj. po školama, zato što će u narednim godinama ovoj zemlji zaista puno biti potrebnni obrazovani stručnjaci (ne da će druge zemlje patiti od viška eksperta ). Na improvizovanoj tribini, grupa veoma mladih humanitarnih radnika pevala je da se ne treba plašiti diktatora, i malo sam bio dirnut da ih vidim zajedno sa našim „Regionalnim prosvetnim inspektorom“ Bartom, super tipom iz Holandije, koji je uradio puno dobrih radova ovde. Sve je bilo toliko stvarno, i ti ljudi su bili tako vidno ponosni na ono što su postigli! Njihova publika studenata je uživala prilično izuzetno tog dana. Sa druge strane, kulturni program lokalnog stanovništva, naišao sam na nečujno monohromno-zastrašujuće čitanje pesama koje su objasnile heroizam boraca i majki ubijenih ratnika koje su imale čudan deja vu uticaj na mene. Morao sam razmišljati o debatama koje često vodimo kod kuće o patriotizmu, šta su, za šta su dobro, zašto ih nema dovoljno, zašto naša deca nisu dovoljno ponosna na svoju nacionalnu zastavu, himnu, istoriju… Onoliko koliko ja mogu da cenim tamnije aspekte češkog nacionalnog skepticizma, verujem da je ponekad dobro da bude malo iznad sentimenta. Možda je naša trajna samo ironija razlog zašto su česi i njihovi susedi već duže prestali da se ubijaju i spaljuju kuće jedni drugima.
Ponekad se zabavljamo. Trenutno se suočavamo sa gotovo političkim zadatkom osnivanja lokalnih komisija za zaštitu manjina (tj. uglavnom etničkih) prava. Ovo je malo teško u Istoku. Dok smo razgovarali o mogućim linijama da bi se odrazili multietnički lokalni uslovi, lokalni stanovnik je podigao pogled i rekao: „Šta mislite da ćete steći time, samo pogledajte sebe – čeh, ganac, španac, još jedan iz Burundija – nije li to dovoljno multietničko?“
[…]
Nova priča o komediji: U Istoku se dogodilo da je juče zvanično predata UNMIK-u zgrada, koja je do nedavno imala paralelne, stoga nezakonite, policijsk snage i neovlašćeni sud. Grotski momenat je došao kada se ispostavilo da niko nije imao ključeve prethodno zapečaćene kuće. Unutar nje su bile zatvorene tone dokumenata u proteklih deset godina, koje zaista ne bi trebalo završiti u neovlašćene ruke. Ne pominjujući količinu luksuznog nameštaja i opreme koja je vrlo zahtevna. Ja sam zvanično nastavio da držim starateljstvo nad objektom preplavljenim hiljadama nemačkih maraka, vrednih predmeta i dokumentima neprocenjive vrednosti bez primanja jednog katanca. Nisam video problem. Zamolio sam svog vozača da zatvori i zaključi kako bi privremeno blokirali zgradu. Ali Riza, iskusna ruka UN-a, me je obavestio da takve stvari mora da nadzire posebna tehnička jedinica sa sedištem u Peći. To me je nekako smešno udarilo, da sam morao da javim centralnom štabu za takvu sitnicu, ali sam ih ipak nazvao. Čitavom srećom, njihov šef, Andrev je planirao poslovno putovanje u Istok, dolazeći u grad u tri časova. (Sada je bilo pre podne. Proklet sam po sudbini što sam morao da tražim da nađem nekog da čuva stražu ispred vrata tri sata, ali onda smo razgovarali sa Civpolom, policijom UNMIK-a, i oni su obećali da će čuvati zgradu iako su bili vrlo malo i daleko od mesta gde se nalazila zgrada). Kada je bilo pola tri, malo sam bio nervozan i pitao sam Rizu da li misli da je pomoć blizu. Iskusan Riza me je šokirao rekavši da, po svemu sudeći, poslanik neće imati nikakav katanac sa sobom, nego da će najverovatnije poneti jedan obrazac za nas da bi popunili (planiram da napišem veliki obim na lokalnim oblicima i upitnicima), na osnovu koga bi katanac bio isporučen kao ključni poduhvat. Tada sam saznao da je ovo bilo subotnje popodne, što je verovatno značilo da će kuća ostati otključana bar do ponedjeljka ujutru. Moje poštovanje prema autoritetu UN je pretrpelo ozbiljnu modricu. Uznemiren, napustio sam scenu, uložio sam 10. maraka u kupovini katanaca, u kompletu sa ručkom (bez problema, u Istoku, čak i kasnog subotnjeg popodneva) i, uz pomoć Rize i iz božanskih kancelarija, ugradili smo alat na svoje mesto i otišao sam kući. Sledeći put ću biti pametniji, neću ih zvati i spasiću drago vreme za mene i tehničku jedinicu UNMIK-a…
decembar 1999
Prošlog vikenda je obeležena živahna proslava „Dana zastave“. Vežba je trajala tri dana, od subote do ponedjeljka, i proglašena je za „državni praznik“. Kako je čudno za ljude koji nemaju ni državu ni zastavu! U svakom slučaju, niko nije otišao na posao u ponedeljak i morali smo mnogo improvizirati kako bi zadržali grad. Bili smo više zabrinuti zbog verovatnoće što je nezavisnost Kosova počelo da postane glavna tema, a slava OVK-a je centralna tema proslave, jer blago rečeno, oba pitanja su prilično „delikatna“ za UNMIK. Iako može da zvuči smešno, trudili smo se da ne uvredimo nacionalna osećanja i ponos kosovara, i očajnički smo pokušali da izbegnemo službeno obraćanje bilo čemu što bi moglo biti u suprotnosti sa važećim međunarodnim ugovorima koji se odnose na teritoriju. Na kraju, odlučeno je da ćemo učestvovati u kulturnim i sportskim delovima festivala ako predstavnik UNMIK-a primi zvanični poziv, ali bi se držali dalje od proslava legalno nepostojećih entiteta. Pokušao sam da razjasnim našu politiku predstavnicima Istoka, izgledali su kao da razumeju moju poentu, ali sam se osećao neprijatno. Zbog toga sam propustio priliku da zasadimo drveće za žrtve rata, ali sam prisustvovao kulturnom programu koji je, po mom mišljenju, prekršio ove iste sporazume više nego jedanput. Često ne bih tražio prevode nekih govora i pesama koje su rasvetljale iz tribine, koje su uglavnom osvetljavale generatori energije, isporučene od strane španske jedinice KFOR-a. Smešno je videti da zvanično obezbeđena svetlost svetli manje od nevinih prikaza nacionalnog žara. Našao sam se da budem među nagrađenim funkcionerima bez stvarnog traženja takvih priznanja, a sada „Falenderim“, zahvalnicu za doprinos unapređenju demokratije u gradu koji mi je dodeljen od strane nelegitimne vlade i potpisan od strane nelegitimnog gradonačelnika, visi uokviren na mom zidu. Jednog dana će to biti prilično retko istorijski dokument. U svom prijemnom govoru, ne bih mogao izbeći komentarisanje proslava upozoravajući na sve poginule heroje i njihove hrabre majke. Želeo sam da budućnost Kosova nikada neće morati da obori junake koji su pali u borbi i plakali za svoje mrtve, i da bi mogli pevati pohvale onima koji će svoju domovinu čuvati zbog dobrih dela koje su učinili. Dok sam zaključio iz olujnog aplauza koji je usledio, ili me nisu razumeli ili su sa entuzijazmom prihvatili svaku moju reč. Ovo poslednje bi bila dobra vest. Zatim su svirali čifteliju (çifteli) – tradicionalni, instrument koji ima dve žice, uz pratnuju harmonike, violine i bubanja. Oni su plesali „šotu“, veoma popularan lokalni ples, prihvaćen od strane većine kosovskih iseljenika međunarodnih zajednica (Charles iz Konga je odličan plesač. Inače, on ima poljski pasoš koji šokira carinike širom sveta, ali on kaže da ga koristi samo kada Poljska ima dobru vladu, u svim drugim prilikama uzima svoje kongoške papire. Ko zna, možda ga poljske vlade nadgledaju da bi dobili presudu o možda jedinom građaninom afričke akcije.
Konačno, hteo bih da objasnim zašto, uprkos svim pozitivnim događajima na kojima sam zadovoljan izveštavati, situacija ovde će i dalje biti složena. Ova zemlja ima starije tradicije i običaje, koji pretežno preživljavaju zbog dugog izolovanja svojih ljudi od globalnih uticaja civilizacije koje mnogi smatraju jedino ispravnom i održivom opcijom. Imao sam beskrajne debate sa mnogim ljudima o neprihvatljivosti boravka zauvek u začaranom krugu odmazde, osvete i krvne osvete. Stvar je u tome što, osim manje ili više (manje je rečenica) priznatog pravnog sistema, oni se takođe upravljaju sopstvenim kodovima, kao što sam već nekoliko puta pomenuo. Stoga, osim krivičnog zakona koji u suštini predstavlja poređenje sa ostatkom Evrope, oni su povoljnije skloni da poštuju svoj „Lek Dukagjini“, takođe poznat i kao Kanuni, koji je vekovima određen, npr. pravo porodice da ubije, čiji je član ubijen od strane druge porodice. Ako je prva žrtva mlađa od 16. godina ili žena, stopa se udvostručuje, i dva člana porodice ubice moraju biti ubijena. Malo je važno da se „osvetnik“ može uhapsiti i poslati u zatvor do 12. godina pod važećim zakonima. Ako porodica nije uspela da se osveti, postala bi generalno zanemarena – što je bila lošija kazna od zatvora. Porodica i pleme su sveti pojmovi, a potreba da se poštuju kodovi krvne osvete još uvek je veoma aktuelno. Teško je u ovom okruženju propovedati oproštaj. Danas, gotovo svaka porodica ima žrtve za koje se mora osvetiti. Samo nekoliko ljudi će priznati da bar nije moguće ubiti srbina kada ga vidite. Oni jednostavno neće ni diskutovati o mogućnosti da se počinioca uhapsi, suđen od strane nezavisnog suda, i da će se kazniti po zakonu. Plašim se da će ova međunarodna misija morati da nastavi generacijama pre nego što se smanji uticaj Kanuna i uvede zakonsko okruženje. Ali bi možda bio i prijatno iznenađen, kao i mnogo puta ranije ovde na Kosovu…
decembar 1999.
Kad god mi komandir policije izveštava da je jedna osoba poginula u tužnoj poubijani, uvek pitam prvo da li je napadač ili žrtva srbin, i lakše mi je ako čujem da su obojica iste nacionalnosti. Kao da smrt zna takve razlike. Ne, cinično i sebično se radujem što se ne bavimo još jednim etničkim sukobom! Po mom mišljenju, moram reći da sam bio duboko osramoćen zbog ovog trenutnog olakšanja – ali to nije previše, zar ne? Slična stvar se desila meni kada je neidentifikovani napadač ispalio protivtenkovsku raketu u baru, ali je promašio svoju metu. Bilo mi je drago što niko nije oštećen i da napadač nije bio srbin. Skoro sam to shvatio kao da je neko ispalio bazuku u ovoj zajednici…
Ne završavam ovaj milenijum sa optimističnom napomenom, tako da žurim da dodam nešto ohrabrujuće. U drugom bombaškom napadu, napadač je koristio više eksploziva nego što je neophodno i uništio ne samo njegovu prvobitnu metu, već delimično i susednu berbernicu. Berber ima petoro dece, i radnja je bila njegov jedini izvor prihoda. Rekao mi je o njegovom stradanju i pokušao sam da pronađem rešenje. Pitao sam meštane da li znaju za praznu radnju kao privremeni aranžman. Rečeno mi je da znaju da je berberac bio siromašan kao crkveni miš i da je „zajednica“ odlučila da plati troškove popravke. Još jedan dokaz da paralelne strukture postoje i često su efikasnije od zvaničnih vlasti. To je duh božića za vas – kad su ljudska srca otvorena za dobrotvorne namere.