Adrian Butići (1992), politikolog, Prizren.
Adrian Bitići: Ja sam Adrian Bitići. Rođen sam 1992 godine, 2. avgusta, što znači da sada imam 25 godina i… mislim, ja sam iz Prizrena.
Aurelja Kadriu: A da li se sećaš leta 2007. godine?
Adrian Bitići: Leta 2007. godine?
Aurelja Kadriu: Aha, to je leto pre proglašenja nezavisnosti.
Adrian Bitići: Leto 2007. godine, pre proglašenja, za mene nije bilo…nema ničeg specifičnog čega bih se setio, što je vezano za nezavisnost Kosova ili korake do nezavisnosti. Međutim, bila je prisutna jedna euforija, jedno, da kažem, jedna atmosfera da se nešto dešava, da će biti nešto, da li će biti ili neće biti? Kako i šta? Obećanja, koja obećanja, normalno u kontekstu bivše politike koja je manje-više i današnja politika. Trend, ukus, ton, boja, na taj način, nije bilo nešto specifično. Ali pošto sam iz Prizrena, leti je Dokufest, kao glavno sećanje i kao referenca, tako da… ne bih rekao da je imalo neki uticaj u tom smislu.
Aurelja Kadriu: A da li pamtite kada ste prvi put saznali ili kada ste prvi put čuli da će Kosovo proglasiti nezavisnost?
Adrian Bitići: Ne sećam se kada sam prvi put čuo, jer za mene i u vreme kada je proglašena, i kao mišljenje i kao potez, to nije bilo neko pravo i čisto veselje. Jer proglašenjem nezavisnosti, makar za mene, mada sam bio dečak od 15 godina, moja misao je bila vezana za jednu punu odgovornost nad sobom koju sad treba da imamo. Takođe, i sama činjenica da je proglašena kako je proglašena, nije bilo tako čisto po mom mišljenju za, za, za… Mada je praćeno onom euforijom: “Sada smo konačno država”. Ali nije bilo kako sam ja tada zamišljao, kako treba da bude, znači nije ispalo baš tako kako smo zamišljali, baš tako kako sam ja zamišljao. Ali ipak, kada sam čuo da će biti, normalno da sam se radovao, ali ne na tom nivou, na nivo naivne radosti. Radost, ali i tuga, i nekako, na neki način sam se plašio, šta nas čeka dalje, sad kad smo mi kao samostalni i odgovorni za sebe.
Aurelja Kadriu: Gde ste bili na dan proglašenja nezavisnosti?
Adrian Bitići: Na dan proglašenja nezavisnosti bio sam kod kuće. Meni je kuća kod Šadervana, iza pravoslavne crkve, i sećam se ulice kojom sam išao do Sinan-pašine džamije, i kada sam video zastave, nacionalne zastave, konkretno crveno-crnu zastavu. Bilo je mnogo ljudi, mnogo belih kapa [kečiča], mnogo euforije, puno radosti, na više mesta vidi se Hašim Tači na svakom mogućem ekranu kako proglašava nezavisnost, bilo je mnogo njih… oko 15:30, to je urezano u realnost čak i sada za one koji se bolje sećaju. Da… Slavlje, kakvo je trebalo da bude za 28. novembar možda, a koga nikada nije bilo, to je bila nezavisnost Kosova, makar toga dana.
Aurelja Kadriu: Šta ste vi konkretno radili, da li ste slavili? Ako je odgovor da, gde ste slavili?
Adrian Bitići: Ne, ne. Ja lično sam onako malo opsesivan, jer mislim šta mislim, nije da ja reagujem prema tome šta mislim ili šta osećam, ne dam se, ja to ne ispoljavam. I za mene je to bilo OK: “Šta sada? Šta će se desiti sada? Da li je to stvarno to, da li ćemo nastavljati sa ovim ljudima?” Jer ako uzimamo u obzir politički život koji vlada i danas i koji je vladao i tada, ne, nezavisnost nisu doneli ljudi koji su imali najbolji imidž i najveću podršku ovoga naroda. Meni se lično činilo nekako kao ad hoc odluka na brzinu. Dobro je što se desilo, ali nisam želeo da se tako desi i sa tim ljudima. Mislim da su volja i žrtvovanje naroda koji su se desili do sada, mislim da zaslužuju mnogo više, i sa nekim sasvim drugim ljudima, nego kako se to stvarno dogodilo. Ali ipak OK.
Aurelja Kadriu: Da li ste gledali, u 3:50, gde ste bili? To je trenutak kada je proglašena nezavisnost, mislim, da li ste gledali uživo? Ili ste gledali kasnije?
Ardian Bitići: Ne, gledao sam, gledao sam uživo, gledao sam uživo. Gledao sam na televiziji. Mislim, bili smo u Prizrenu. Interesantan trenutak, ali kako sam ranije rekao, ne, ne toliko. Makar za mene, bila je više mešavina radosti i straha i brige za sutra, pre nego čista radost jednoga naroda koji je mnogo ratovao i mnogo žrtvovao i na kraju stigao do te tačke. To nije, to nije bila nagrada kako sam se nadao da će biti. I mislim, ne bih hteo ništo više da dodam, ne verujem da mogu da kažem nešto više…
Aurelja Kadriu: Puno vam hvala.
Ardian Bitići: U tom smislu.