Metuš Krasnići (1926-1986) je bio veoma cenjeni član rukovodstva “Ilegalja” i politički zatvorenik, koji je umro ubrzo nakon puštanja iz zatvora.
U ovoj priči njegov unuk Kuštrim Krasnići, finansijski analitičar u Prištini, pamti ga kao snažnog i jakog, ali i dedu punog ljubavi.
Moj deda Metuš Krasnići
Rođen sam 3. jula 1977, dva meseca pre vremena. Bio sam slaba beba i posle četiri meseca sam se i dalje borio za život, kada su moji baba i deda, koji su živeli u Dajkocu, selu u blizini Kamenice, rekli mojim roditeljima: „Zašto ne dovedete sina kod nas? Možda će selo poboljšati njegovo zdravlje, i pojačati ga.“ Dakle, oni su me odveli u selo i meni je bilo sve bolje i bolje. I bliskost sa mojim dedom je raslo sve jače.
Moj deda, Metuš Krasnići, kasnije je odlikovan kao nacionalni heroj obe države, predsednika Kosova i predsednika Albanije. Rođen je 19. avgusta 1926. godine; On je po prvi put uhapšen 1958-e. i osuđen je na 18. godina zatvora, ali su ga pustili nakon osam, kao rezultat pada Rankovića i kraja njegovog terorskog režima na Kosovu. Naša porodica je imala dugu tradiciju angažovanja u politici, barem od devetnaestog veka. Dva člana porodice su ubijena u Krimu i zatim drugi članovi, iz generacije u generaciju su nastavili tradiciju. Jedan rođak je morao da napusti ono što je tada bila prva Jugoslavija i vratio se tokom Drugog svetskog rata, kada je Kosovo bilo pod italijanskom okupacijom.
Kao rezultat ove okupacije, Albanci iz Albanije su došli na Kosovo da otvore škole na albanskom jeziku po prvi put na Kosovu, što je svakako bio korak napred. Moj deda je završio srednju školu u Gnjilanu, a zatim je otišao u Shkolla Normale [redovnoj školi] u Ðakovici i postao učitelj. U svojim četrdesetim, vratio se u školu i studirao je prava; postao je advokat.
Moji baba i deda su me odgajali. Moj deda je bio jedan od šefova jednog od podzemnih nacionalističkih organizacija, ne sećam se određenog imena, jer je bilo mnogo njih. Do kraja 70-ih je bio dobro poznat od „Ilegalja“ i 1980-ih, pošto su albanski pokreti postali jači i ozbiljniji, on je pokušao da ujednini većinu ovih organizacija i nakratko je i uspeo. Mnoge organizacije su imale komunističke koncepte, bile su vezane za komunisticki režim u Albaniji i imali su jake veze sa njim, i naravno moj deda nije prihvatao albanski režim, koji je bio demokrata, prozapadni, ukratko, bio je trn u oku za albanski režim.
Bio sam veoma mlad, ali se sećam kada je prvi put policija, UDB-a, tajna služba ga je tražila, došli su našoj kući u 1981. bez ikakvog naloga da ga uhapse. Postojao je jedan preventivni zakon koji je omogućavao pritvor za osumnjičene u kad god je bilo demonstracija ili politickih događaja koji bi mogli da ugrože bezbednost. Godine 1981. moj deda je bio u zatvoru četiri meseca, iako nisu imali nikakve dokaze za bilo kakav prekršaj. Imao sam četiri godine i dobro se sećam, to je jedno od mojih prvih sećanja.
Nakon nekoliko meseci od hapšenja, sećam se da su došli da pokupe i mog strica Besnika, njegovog sina, mada nisu uspeli. Stric, Besnik je živeo u istoj kući sa nama. Mi smo već prešli u Prištinu iz Dajkoca, jer mi je baka bila bolesna i bila joj je potrebna bolnička zaštita. Stric, Besnik je studirao u Peci, on je bio u nekoj vrsti biznis škole. Sećam se tog slučaja vrlo dobro, jer sam ga očekivao, jer svaki put kada bi položio ispit, on bi došao kući i doneo bi mi nešto, jedan mali poklon.
On je došao iz Peci, a nekoliko sati kasnije policija je došla da ga uhapsi. Na srecu, desilo se da su imali pogrešnu informaciju, oni su mislili da je u Kamenici, što je 80. km od Prištine, a oni su tamo otišli da ga uhapse. Oni nisu pronašli nikog kod kuce. Moj rođak je otišao da upozori tetku i zatekao je u drugom selu, gde je otišla da poseti njenog ujaka; On joj je rekao da bi trebalo da upozori Besnika i oni moraju da se vrate u Prištinu.
Moja tetka je mislila da je Besnik još uvek u Peći i osećala se sigurno. Tako, ona je otišla u Gnjilane da pozove kući i da im kaže da ako Besnik dođe, trebalo bi da ga zadržite što dalje od kuće, ali kada se ona posle vratila u mesto gde je bila u poseti, policija je već bila tamo. Neko im je rekao gde se ona nalazi. Moja tetka, znajući da su u potrazi za Besnikom, pokušala je da kupi vreme, i zadržala ih je tamo sat vremena.
U međuvremenu, kada se moj stric vratio kući, on je saznao da su ga tražili i otišao je. Posle tri dana, bio je u Italiji. On je ilegalno otišao u Italiju, tamo je rekao: „Ja sam došao iz Jugoslavije“, i dobio je azil. Stavili su ga u nekom mestu zvano „Latina“ za nekoliko meseci. Odatle, posle pet meseci, on je otišao u Australiju.
Moj deda je bio u zatvoru, i policija je rekla: „Uhvatili smo tvog sina dok je pokušavao da pobegne iz Jugoslavije i ubili smo ga.“ Ali u roku od dva sata moj deda je shvatio da je njegov sin bio živ. On je pomislio da su ga lagali, i rekao im je: „Ne zanima me da li ste ga ubili, ja imam još dva druga sina.“ Ali je ukratko shvatio da je Besnik bio bezbedan u Italiji.
Nakon toga, 1982. godine moj otac je bio u zatvoru, bez ikakvog razloga. Moj otac nikada nije bio deo „Ilegalja“, za razliku od mog strica, koji se priključio, mada ne u vodećoj ulozi. Moj drugi stric, učitelj, uopšte nije bio politicki angažovan. Porodica nije imala ulogu u onome što je moj deda je radio, barem ne aktivnu ulogu. Oni su rekli da je moj otac napao nekog srpskog studenta na univerzitetu. Ono što su oni zaista hteli je bilo da izvrše pritisak na mog dedu, koji je imao jednog sina u egzilu, drugog sina u zatvoru. Oni su hteli da ga oslabe. Moj otac je pušten 1983.
Moj deda je ponovo uhapšen 4. novembra, 1985. Tri godine ranije došlo je do ujedinjenja svih grupa „Ilegalja“, i dobro je poznato da je moj deda bio vođa; on je postao neprijatelj broj jedan Jugoslavije. Godine 1985. je bio u zatvor u Prištini i Mitrovici. Imali smo pravo da ga posetimo svake dve nedelje. U to vreme je bilo lakše za posete, jer smo imali auto koji smo mogli da vozimo dotle. Kada smo otišli u prvu posetu, morali smo da se vidimo sa sudijom i tražiti dozvolu. Sudija je rekao: „On je suviše mlad, on ne može da poseti zatvor.“ Moj otac je insistirao, rekao mu je da sam živeo sa svojim dedom i da ne pravimo scene. Sudija nam je dao dozvolu, pod uslovom da ne ostanemo dugo.
Koliko se sećam, mogli smo da ostanemo do 15. minuta, nisam siguran. Moj otac se složio sa time. Kada smo hteli da uđemo unutra, stražar nas je dočekao i rekao: „Vi ne možete da ga posetite danas.“ Pitali smo zašto, ali nam nisu dali nikakav razlog, zato što nisu morali. Sećam se da je moj otac bio uznemiren i rekao je stražaru: „Bolje je da je on živ, ako znate da nije živ i ne kažete nam, vi ćete imati posla sa mnom.“
Kada smo izašli, moj otac je i dalje bio veoma uznemiren i u jednom trenutku je zaboravio da sam ja bio sa njim.
Ja sam odgajan od strane moje babe i dede na način na koji su oni naučili da gaje decu, koji je bio različit od načina na koji su moji roditelji gajili svoju decu, ili kako ja gajim svoju decu. Odnos sa njima nije bilo nešto čega se sećam kao zabava. Bilo je više ono: „Ti moraš da uradiš ovo, ti moraš da uradiš ono.“ Bilo je više obrazovanje nego zabava. Bilo je, na primer, sramota, rekao bi više znak slabosti, ako bi zagrlili svoju decu. Postojala je udaljenost, ali bi se od te udaljenosti mnogo toga naučilo. Krivim sebe, jer ja ne mogu da ponovo stvorim tu udaljenost sa svojom decom, i ponekad zaborave da sam ja njihov otac, misle da sam ja njihov prijatelj i ne obraćaju pažnju na mene. Kao dete, bio sam više mislilac nego činitelj, nisam imao čime da se igram, ali sam imao mnogo obrazovanja.
Kada smo se vratili iz zatvora, rekao sam ocu: „On je verovatno bolestan i to je razlog zašto on ne može izaći.“ Bio sam dete, i pokušavao sam da utešim mog oca. On nije mogao da govori tokom celog puta do kuče, i nakon nekoliko godina, on mi je rekao: „Bio sam šokiran kad si došao do tog zaključka, ostao sam bez reči.“ Dve nedelje kasnije, smo ga videli, dozvola je bila izdata od strane sudije i dalje je važila, i ja sam bio u mogućnosti da posetim zatvor.
Tom prilikom, napisao sam pismo na jednoj strani papira, a moj otac je pisao na drugoj strani. Pretpostavljam da je pravilo bilo da zatvorenici nisu bili u mogućnosti da primaju više od jednog pisma. Ono što želim da kažem je da je moj pristup prema mom dedi i razgovor koji sam ja imao sa njim nije bio drugačiji od onog koji je moj otac imao sa njim. U pismu sam napisao: „Mi smo svi dobro, posetio sam tvog brata, on je vrlo dobro, pozdravlja te“ i nešto slično tome, kao što je: „Mi smo sa tobom.“ Sećam se, moj otac mi je rekao da kada je deda izašao iz zatvora imao je to pismo sa sobom. On je rekao mom ocu, „Bio sam tako blagosloven što sam imao ovo pismo od mog unuka, jer mi je to dalo snagu.“ I dalje imam to pismo.
Kada smo izašli iz zatvora, bio sam veoma uznemiren jer sam video da je moj deda bio veoma lošeg zdrastvenog stanja. On nikada nije bio gojazan, jer je puno hodao, trčao je, ali smo ga našli još slabijeg. Bio sam ljut, i rekao sam: „Spaliću ovo mesto jednog dana.“ Da bi popunili ovu priču, 24. marta, 1999. godine, prva stvar koja je izgorela od NATO bombardovanja bio je zatvor. Bio sam vrlo srećan, presrećan. To mesto je bombardovano. To je bilo mesto gde su ljudi mučeni. Moj deda je bio mučen, on nikada nije rekao porodici, ali mi smo znali gledajuci njegove nokte, ili ih je imao, ili su bili uništeni.
Moj deda je radio samo 14. godina tokom svog života. Ili je bio u zatvoru, ili bi bio otpušten i morao da potraži drugi posao, da bi ga ponovo otpustili. Menadžment se plašio da ga registruju u svojstvu zaposlenog, jer bi policija posle došla po njih zato što su njega zaposlili. Poslednji posao koji je on imao je bio pravni zastupnik pruge, ništa posebno, ali je bio posao. Tu su ga smestili, jer su tako mogli da ga bolje kontrolišu, tu je bilo mnogo špijuna, i UDB-a je želela da prati njegove veze. Međutim, njegove veze su bile jače, kao što možemo videti rezultate i dan danas. Ako bi UDB-a bila stvarno moćna, Srbija bi i dalje bila tu.
Umro je u sredu, 15. oktobra, 1986. Imao je 60. godina. On je pušten iz zatvora u junu. Moj deda nam je rekao: „Jedan od onih koji me je ispitivao mi je pokazao spisak imena i rekao mi je da ukažem na bilo koji od tih šezdesetak ljudi na listi. Rekao sam: ‘Ja ne poznajem nikoga.’ ‘Kako to ne poznaješ nikoga? Moja majka zna najmanje šezdeset ljudi.’ ‘Verovatno vaša majka je imala takav posao gde je upoznala sve te ljude.’ I istražitelj je bio veoma inzerviran.“
On je bio nacionalni heroj, ali je bio i moj deda. Najteže sećanje za mene je kada su ga uhapsili 1985-e, sećam se, rekao sam mu: „Zašto te vode sada?“ I moj deda nije odgovorio. Oni su rekli: „Moramo da vam stavimo lisice.“ On je rekao: „Ja sam živeo svoj život u lisicama.“ Imali smo psa, pametnog psa, i policija mu je nešto dala da pojede da bi ga smirila, jer nije puštao nikoga unutra u dvorište, bio je odan pas.
Moj deda je imao suvenir iz Drugog svetskog rata, neke palice, rekao je, „Pobrini se za njih“. Kada su došli da ga uhapse, mislio sam da mogu naći te štapiće i da je nezakonito da ih zadržimo, pa sam ih sakrio negde. Tokom hapšenja, policija je odvojila žene i decu od muškaraca. Rekli su mom ocu i stricu da se okrenu ka zidu. Osoba zadužena je bio neko koga je moj stric poznavao, a kada su odveli mog dedu moj stric mu je rekao: „Ako se ne vrati, bolje napusti Kosovo.“ Pre trideset godina zakoni Kanuna su bili jači; ako si rekao: „Ti ceš imati posla sa mnom,“ to je puno značilo. Čak i ako si bio policajac nisi bio u mogućnosti da pobegneš odmazdi, bilo je mnogo slučajeva gde je policija bila ubijana.
Mi smo mslili da mu je UDB-a dala nešto i otrovala ga, jer je umro od srčane bolesti nekoliko meseci nakon njegovog puštanja a bio je veoma jak pre odlaska u zatvor. Kasnije, pre šest ili sedam godina, našli smo pismo od dede koji se obratio nekom odboru. Verujemo da je to pismo bio govor pred sedamnaest članova „Ilegalja“ i zapravo to je bio najveći skup „Ilegalja“ ikada. Profesor istorije koji piše o „Ilegalja“ je to potvrdio, znaju datume.
Kada smo otišli na njegovu sahranu bilo je mnogo ljudi iz svih krajeva bivše Jugoslavije, iz Hrvatske, Makedonije, Kosova, naravno, ali i mnogi iz UDB-e, koji su fotografisali.
Moj deda je imao prijateljicu, Hirije Hana, ona je bila u zatvoru ’60-ih, ona je prvo bila sa partizanima, a onda je izašla iz Komunisticke partije. Njoj se on dopadao, i ona je došla na sahranu i donela je venac od cveća. Ona je bila jedina koja je govorila na sahrani, i ona je rekla, manje-više, koliko se ja sećam: „Umro si fizički, ali će tvoja dela procvetati kao ovo cveće.“ Svi su aplaudirali, i bilo je kao u filmovima; dok je ona završila, bilo je nekoliko kapi kiše, samo petnaest sekundi, bilo je čudno, ja sam bio pred njom i pisma koje je čitala, i počeo sam da plačem.