Dafina Bećiri: Da li možete da nam nešto više kažete o vašem detinjstvu?
Džejrane Ljokaj: Da, ja sam Džejrane Ljokaj, rođena sam 26.10.1955.u selu Pobrđe, opština Dečane. Moji roditelji su Samilj Ljokaj i Hate Morina. Moja majka je iz jednog sela blizu Đakovice, a njeni roditelji su majka Zoja i otac Adem, moja baba i moj deda. Moj otac je rođen u selu Pobrđe, od roditelja Ruve i Sadika. Ja sam drugo dete po redu u našoj porodici, pre mene je rođena moja sestra; rođena sam u jednoj veoma brojnoj porodici. Tadašnja tradicija je nalagala da uža porodica živi u jednoj većoj zajednici. Ja sam imala tu sreću da sam rođena na jesen, kada su radovi u poljoprivredi bili u punom jeku, kojima se većina porodica bavila. U to vreme, priča moja mama, bila je veoma oštra i hladna zima sa puno snega, dok je porodica, kada sam se ja rodila, brojala 87. članova, što me čini ponosnom na takvu istoriju jer svi su se bavili poslovima u poljoprivredi i stočarstvu, dok ih druge aktivnosti nisu interesovale; mislim na odlazak u pečalbu i školovanje dece, čak i muške. Postojala je velika harmonija, nije tu bilo jednog razreda, tu je bilo dva razreda, tu su bile zajedno sve generacije. To je predstavljalo veliku mogućnost da se obrazuješ u tradicionalnom duhu i formi mesta kome pripadaš, u stvari u duhu Dukađinija, gde sam ja rođena.
S druge strane, kada govorim o tome da si mogao mnogo toga naučiti u jednoj takvoj zajednici, onda mislim na sve generacije. Taj način života je predstavljao dodatnu mogućnost da se vaspitavaš u duhu da voliš sve te ljude i da rasteš u sredini punoj ljubavi, nešto što razlikuje moju generaciju od vaše (osmehuje se) {pokazuje na nas prisutne} i od ostalih generacija. Ali, svakako da su ove porodične zajednice imale svoj red, i svako je znao svoja zaduženja. Ja kao dete, kada sam imala možda četiri, pet ili šest godina nisam bila optereća drugim stvarima osim igrama koje smo igrali sa kamenčićima, buluštrom, igrama sa krupnjom, i druge igre.
Moje obaveze su postale veće kada sam pošla u skolu. Ovo se ne odnosi samo mene, na Džejranu, već se odnosi na svu decu, svi smo mi tada bili angažovani oko krava, ovaca, kokošaka, ali smo često puta pomagali i u domaćinstvu, pomagali smo majkama. Nije bilo tada televizije, nije bilo kompjutera, nije postojala mogućnost da odeš od kuće kod drugarica, jer drugarice si imala unutar tvoje kuće. Porodica je bila veoma brojna tako da se nije osećala takva potreba. Ali, pravo da ti kažem, iako su u selu postojale velike porodice, ipak nije bio tako čest slučaj da jedna porodica ima toliko članova kao naša. Ujutro smo čuvali krave, kako su od nas tražili, uzeli bismo hleb, koji se nije spremao kao što se danas sprema, jer se tada hrana pripremala u kući isključivo od naših domaćih prozivoda, i sa hlebom u torbi, išli smo u školu. Još nešto interesantno što treba istaći: mi, tada, nismo imali torbe kakve imaju danas, velike i lepe (osmehuje se), ali nisu bile ni tako teške kao danas. Mi smo nosili jednu knjigu, dve sveske, jednu olovku koje bismo često puta pozajmljivali od drugova i drugarica izrazreda, to je ono što moja generacija pamti. Biću skromna, ali ipak moram reći da smo mnogo više učili. Takođe, čim bi se vratili iz škole, mi smo se bavili kućanskim poslovima.
Dok sam bila mala, mesila sam hleb od kukuruza, bila sam ambicioznija, bila sam znatiželjnija, ali je bilo potrebno da više pomažem majci, jer nakon mog rođenja ona je ostajala u drugom stanju i sa ostalom decom, tako da je neko morao obavezo da se brine o njoj. Možda sam zbog toga osećala veću obavezu prem njoj. Leto bi smo proveli na planini, recimo, jednu smo zvali Plaćica [Prilep planina], druga je bila blizu Đeravice i mogu reći da sam od tada, kada sam imala samo deset godina, preuzela veliki deo obaveza u porodici i prema sestrama. Tad smo brali šumske plodove, borovnice i drugo lekovito bilje o kojima nismo znali mnogo, ali smo znali da se od njih može zaraditi. Opet kažem, bila sam mala, ali su moje odgovornosti bile veće od mojih vršnjakinja.
Kada smo silazili sa planina, krajem avgusta ili početkom septembra, postojala je i dodatna mogućnot da nešto zaradimo, a to ne spominjem slučajno, već namerno, jer to sada nedostaje, ta odgovornost mladih generacija, ovih najmlađih generacija, ali i onih starije dobi; znači, nedostaje ta osećaj odgovornosti o kome ja govorim, a ja sam tada imala samo deset godina. I kestenovi, moje selo Pobrđe je bilo bogato kestenjem, a posebno mesto koje se zvalo Podi i Gështenjave [Pod kestenja]. I ovaj Pod kestenova spominjem zbog činjenice da smo tu skupljali kestenje koje je karakteristično za moje mesto. Ali Pod kestenova je bilo i baza srbo-slavske vojske, jer su odatle granatirali Dukađin, sa mesta Pod kestenova. To je užas koji mi nikad ne možemo zaboraviti, jer odatle su granatirani Pobrđe, Vokš, Slup, Prilep i možda sve do Gramaćele. U stvari, to mesto je dobilo ime po kestenima.
Ja sam kao mala tu skupljala kestenje, dok novcem koji bismo zaradili prodajom kestenja, kupovali bismo garderobu; u to vreme više smo koristili robu starijih sestra ili braće. Razume se, onda nije bilo prodavnica, nije bilo…ja dok nisam odrasla, dok nisam napunila petnaest godina, nisam čak ni razlikovala jedan dinar od drugoga, jer nismo imali kontakt sa parama, ni mi, ni ostale porodice. Domaćin, glava kuće, se bavio time, tako je bio porodični red, nepisano pravilo…ali koje je funkcionisalo dugo godina u našem kraju i koje je postalo deo naših običaja. U školi sam mnogo učila, bila sa primerna učenica, bila sam mirna, poslušna, ali sam mnogo terala inat prema samoj sebi (smeje se), što mi izgleda razumljivo jer sam uvek postavljala pred sebe velike zahteve. Znači, uvek sam postavljala prema sebi velike zahteve i nikad se nisam zadovoljavala s malim. Možda je ovo dobra osobina koju nemaju svi ljudi, ali ti ovo malo pomaže da postigneš svoj cilj. Znači, ja sam bila poslušna, ali veoma ambiciozna, mnogo sam radila, mnogo sam učila, mnogo sam slušala. Ovo je, ukratko moje detinjstvo… Odrasla sam zajedno sa mojim sestrama, mojom majkom i mojim ocem, koji je umro pre šest godina, pokoj mu duša. Nije imao sreću da ima svog sina, braću koje je imao su umrla, jedan od njih kada je imao sedam meseci, drugi kada je imao godinu dana. I pored toga što sam imala volju, ja sam morala da preuzmem deo porodičnih obaveza. I kada kažem da sam morala da mnogo radim, naravno, moralo se mnogo raditi, moralo se hraniti, moralo se živeti, morao si organizovati život kao i svi ostali. Kada sam porasla malo više…pisala sam mnogo, pišem i dan danas. Sećam se dobro tih pesmica (osmehuje se) koje su imale svoju formu, razume se, tada si pisao o ptici, o Suncu. O slobodi smo mnogo pisali, pisali smo o nekom starcu, o stvarima koje su nas okružavale, koji su nas nadahnjivali, o tome smo pisali.
Ali, ono na šta sam ja ponosna, ono što Džejranu odvaja od ostalih, ne od moje generacije, je činjenica je da sam ja uvek smatrala da treba ženu podržavati. Nekako sam shvatila da je njen život…možda i ta pravila, ti zakoni, na kojima je počivao život porodice i rodbine, koji su bili deo tradicije i načina kako smo živeli, ali i situacija koja je tada vladala…jer žena, neću reći da je bila podčinjenija, ali je bila ta koja je uvek u svojim zatevima bila ograničena.
Žena je bila ta koja je morala da radi kod kuće i da bude zadovoljna što služi i što joj se nudi. Ona je bila ta koja je mogla samo da aminuje, nije se pitalo za njenu dušu, nije se marilo za njene potrebe, morala je da obavlja zadatke koji su joj postavljeni: izvrši zadatak, ne pričaj, nemoj da praviš buku, važno je ti da radiš, o odmoru se niko ne brine. I ovo je nešto što je mene uvek teralo da se osećam drugačije. Primetila sam tu nepravdu, i to je možda razlog što sam ja mnogo tražila od života i što sam mnogo pružila drugima, što sam toliko dala mojoj rodbini. Ja sam još u to vreme shvatila da žena treba da uči, da treba da se školuje, da treba da promeni samu sebe i da bira sama svoj put, da treba da koristi sva sredstva da postigne svoj cilj. Ovo znači, pravo da vam kažem, da ja nisam bila zadovoljna načinon na koji su žene živele ovde, tako da sam se ja još od tada okrenula ka tom pravcu.
Dafina Bećiri: Kako je bilo leti ili na jesen u tvom selu Pobrđu, postoji li neka interesantna istorija koja se desila u selu?
Džejrane Ljokaj: Leto u dečanskim selima je skoro kao i na planini. Na planini smo bili odvojeni od naših roditelja. Mi smo išli sa stricem, pokoj mu duši, i sa strinom svakog leta na planinu. Život na planini…odvojeni od roditelja, tamo provedeš tri meseca, pa se uželiš porodice, a ja još i više jer sam bila sestra bez brata, bila sam veoma blisko emocionalno povezana sa mojom porodicom. Ali, sa druge strane, obaveza je bilo dosta jer su moje sestre bile mlađe od mene, a kod nas je bio takav red da sam morala da se brinem o stoci, mnogo stoke smo imali, mnogo ovaca, krava – sve je to trebalo prehraniti na planini. Nas su decu podržavali, pripremali za odlazka na planinu, kazali bi nam da će nam pocrveneti obrazi (osmehuje se), znači tamo je čist vazduh, stvarno je tamo bilo zdravo. Tako da smo čitavo leto, takoreći…pre nisu se organizovale porodične svečanosti i svadbe leti, nije bilo ovih iz dijaspore, to se dešavalo u drugo vreme. Znači, svadbe su bile organizovane zimi, na proljeće ili na jesen.
I, mi smo leto uglavnom provodili na planini jer smo tamo morali hraniti stoku. Ja…bilo mi je žao mojih sestara jer, pravo da ti kažem, ja sam štitila njih, tako da smo uglavno muzle ovce, krave ne, o njima su brinuli stric i strina, ali ovce da, to je sitnija stoka. Bavili smo se preradom mleka, brinuli smo o čistoći mesta gde smo živeli i o garderobi. Bilo je dosta zamorno, na planini smo imali staništa, kolibe, u kojima smo organzivano živeli, tu, blizu jedan drugog. Razume se, bez struje, posebna hrana, vesti od porodice stizale su jednom mesečno, naši snovi su uglavnom bili vezani nekako sa porodicom.
I, leto bi prošlo uobičajeno: mi bismo se bavili kućanskim poslovima, čistoćom, održavanjem, ali najlepši je trenutak nastupao kada smo silazili sa planine. Ja, sada, zahvaljujem mojoj strini, koja se o nama brinula kao da nam je bila majka, uvek nam je spremala hranu, uvek se brinula o našoj čištoći. Ona je žena kojoj dugujem mnogo više nego drugima. Nikad nije na nas povisila glas, nego nas je uvek tešila, posebno u trenucima kada su nam nedostajali roditelji; ona bi nas tešila, pomilovala, uvek se brinula o nama. Ali je tu bilo još nešto drugo – ona je imala sinove a moja majka je imala samo kćerke. I uvek sam se pitala kako moj otac, tada već u godinama, bez sina, izlazi na kraj sa imanjem, sa kukuruzom, sa livadama, sa travom i sa svim tim seoskim poslovima od kojih su živeli na selu i od kojih je zavisio život na selu.
Posle je dolazio septembar, i tada bi se zbilo nešto što se odnosilo na nas, devojčice: još u osnovnoj školi su bi slali prosce za nas, pogotovo ako je neka od nas bila malo više izrasla i bila lepša od drugih. Toga se sećam i danas: znači, čim bi devojčica malo više porasla, odmah bi se interesovali za nju. Dolazio bi neko, ne mareći uopšte što je ona nepunoletna, da ona nema nikakvih planova da se udaje u to vreme, i da se time prekida…prekida njeno detinjstvo, sve njene igre, škola i njeni se snovi orijentišu u drugom pravcu. Tako se ona psihički pripremala, jer tako je nametala tradicija i porodica. U tom slučaju, ja sam uvek reagovala, ja sam reagovala uvek, uvek…neznam, možda stvarno životni put čoveka je unapred određen. Uvek samu sebi mislila: “O Bože, zar čim porasteš moraš odmah da se udaješ? Zar ništa drugo ne treba raditi u životu?” Znači, ovo je bilo ono što mi nije davalo mira, uvek bi osećala neku nelagodu, neko uznemirenje u mojoj duši, kako zbog sebe tako i zbog drugih. O tome smo razgovarale u školi, odmah nakon ulaska u pubertet, možda kada smo imale dvanaest ili trinaest godina, jer naša generacija je ulazila u pubertet kasnije nego druge. Mi nismo bile ni dovoljno uhranjene. Bilo smo devojčice manjeg rasta, sitnije. Ali, ono što je mene brinulo su bile moje sestre bez brata: šta će se desiti s njima, kako će tradicija uticati, kako će se otac odupreti pritisku u toj situaciji, što će biti sa mojom majkom?!
Ali da budem mnogo iskrena, i moje su drugarice isto mislile, pogotovo one koje su mnogo učile; ja sam bila mala i sitna, ali sam uvek znala da te svari treba menjati, da nešto treba preduzeti. U stvari, kada sam završila osmi razred sa odličnim jer sam mnogo učila, imala sam podršku nastavnika i razrednog i, što je još važnije, podržavale su me i neke učiteljice koje su za nas bile idoli, jer nisu sva sela bile te sreće da imaju učiteljice. Uvek kada bismo videle te učitelice kao idu na posao, mi smo bile nadahnutije, imali bismo više motiva, one su bile primer za nas. Mi smo njima zavidele. Ja sam sanjala danima i noćima o tome, koliko o sebi toliko o mojim sestrama jer nisam moj život delila od njih, bile su mlađe od mene, sestre bez brata. To je bilo takvo vreme, ovo moram da kažem zbog današnjih majki, zbog mladih majki: u ono vreme majke su rađale devetoro, desetoro, jedanaestoro dece samo tražeći muško dece, tražeći naslednika. To se primećivalo u porodici, morala si se višestruko više truditi da bi bila ravnopravna sa drugima. To se nažalost, uveliko primećivalo u albanskim porodicama! To je ono što je meni uvek smetalo, tako da sam uvek govorila: “Zašto da se žene ne obrazuju? Zašto da žene ne izlaze?” Smatrala sam da je nametati ženi kako da ona živi, za nju kazna. S druge strane, bilo mi je veoma žao tih devojčica kada bih videla te prosce koji su dolazili da ih prose. I, mi, devojke, ženski rod, bismo čule da je došao neki čovek, a tek nakon dva tri dana bi se pročulo da je došao da isprosi tu i tu. Tako bi se odvijala veridba i svadba, kao nešto ilegalno, bez znanja devojke, čak i bez znanja majke od devojke, bez objave. Uvek kada mislim na to vreme, pomislim, iako to danas nije interesantno: “O, Bože, Bože, čovek kao i ostali, ali osuđen, čovek kao ostali, ali bez prava.” I, ovde, verujte mi, ovde je na površinu izbila hrabrost ove Džejrane da se nešto mora preduzeti. Tada nisam smatrala da to znači rat, jer sam rat zamišljala kao nešto veoma veliko, u smislu kako su nam dedovi pričali o Drugom svetskom ratu, ali sam mislila da to mora biti mukotrpno, osećala sam potrebu da preduzmem nešto, da se nešto promeni.
Sa jedne strane, sam želela da budem seoska učiteljica ili medicinska sestra, to je bilo nešto veoma privlačno za mene, one su bile moji idoli; s druge strane, sva ona tepanja i darovi na kraju škoske godine i njihovo ohrabrivanje su me obavezivali da ja, kao dobra učenica, treba da nastavim školovanje. Svakome se sviđaju lepe reči, koplimenti su dragi, nemojmo se zavaravati jer čovek je ljudsko biće i nije imun na njih. I nastavnici bi malo nametali to mišlenje, da si ti posebnija od drugih i to mi nije dalo mira. Ali ja sam pripadala toj porodici, iako se ona kasnije odelila.Nisu živeli više svi rođaci zajedno, ostali su zajedno samo stričevi i moj otac kao najstariji, ali bez prava da zahteva da se ja školujem.
Dafina Bećiri: Kako je doneta odluka u to vreme o vašem školovanju? Da li je vaš otac morao da pita i svoju braću?
Džejrane Ljokaj: Svakako, svakako, ja ću po prvi put javno govoriti o tome. Govoriću o tome zbog poštovanja, zbog ljudskog poštovanja koje mora da postoji, zbog mladih devojaka, zbog poruke iz prošlosti koja vredi i sada, znači sa zadovoljstvom ću pričati o tome, bez ikakvog ustručavanja. Ja sam završila osmi razred bez ijedne četvorke. Rekla sam pre, pisala sam, recitovala sam na dan škole. Ja nisam igrala jer sam bila sestra bez brata i nisam imala taj unutrašnji impuls da budem tako vesela, ali sam bila veoma radna i hrabra. I, kada je došlo vreme da se upišemo u srednju školu, iako su nam pre toga nastavnici i razredna sugerisali šta da upišemo, ja sam uvek mislila da mi albanski jezik, odnosno književnost,mnogo leže pri srcu. Ali, verujte, ni ja nisam imala hrabrosti da pitam mog oca za dovolu da nastavim školovanje, možete zamisliti kroz šta smo prolazile. Ali bi zamolile razrednog starešinu, on je bio seoski učitelj, njega bismo aganžovale da bi dobile podršku od naših porodica. I, uvek smo čekale njegovo reagovanje jer bilo je nezamislivo da ti roditelj sam kaže da se upišeš u skolu; postojala je ta krutost, a i mi smo bile tog uzrasta kada smo smatrale da je to sramotno, što iz poštovanja što iz straha, ali nismo imale pravo ni slobode da to tražimo od porodice.
Ti si išla istim putem kao i drugi, ali ja sam uvek očekivala da se desi nešto drugačije. Došao bi neko u to vreme da te prosi, ti nisi znala o kome i o čemu se radi, samo bi poneka reč dolazila od članova porodice. Ja sam se mnogo plašila da se desi neka veridba sa nekim koga nisam poznavala uopšte, jer da ga upoznam lično nisam imala uopšte pravo. Ali, zbog same činjenice da ja nisam lako prihvatala stvari koje mi se serviraju kao gotove, i kako sam smatrala sebe osobom koja treba i hoće nešto više, i koja ima veliku želju da nešto postigne, ja sam bila svesna da neću na tako nešto pristati. Ja sam tri godine čekala na neki znak od mojih roditelja kako bih videla njihovo raspoloženje da ja nastavim srednju školu. Verujte mi, za te tri godine nisam primetila nikakav znak. Bila sam u stalnom isčekivanju i stalno sam osmatrala situaciju, u nadi da će se nešto pokrenuti; uvek sam septembar dočekivala u nadi da će se nešto promeniti, ali nikad se nisam mirila sa svojim položajem. Osim toga što se nisam mirila sa takvim položajem, ja sam mislila i na mojih šest sestara koje su rođene posle mene, tako da sam sebi rekla: “Ako se ja ne budem borila za njih, šta će biti sa njihovom sudbinom?” Ja sam uvek primećivala da moja porodica traži jednu žrtvu, tako je bilo i tako će biti; znači ja sam predvidela da moja porodica traži žrtvu, bilo mi je žao da moje sestre postanu žrtve, ne zato što sam sumnjala u njihovu hrabrost i u moju spremnost da ih podržim, no ja nisam mogla znati kroz šta će one prolaziti jer su pravila bila veoma oštra. Moja porodica…pre nego što se vratim pravilima, jedne noći, bio je kraj septembra, ja sam prosto eksplodirala u tim mojim osećanjima da moram da se školujem. Ja sam u to vreme mojoj majci, kojoj mnogo dugujem i kojoj sam stvarala mnogo, mnogo problema, ali koja nikad nije imala snage da me zaštiti, utoliko više jer je bila majka bez sina, što je značilo da je bila u goroj poziciji u odnosu na ostale žene iz okoline i muškarce u čitavoj porodici. Ali ja sam joj uvek govorila: “O, nemojte da pogrešite i da me verite za nekoga jer ja neću pristati!” Nakon ovih reči ja bi se osećala vrlo loše jer sam bila svesna da njoj pravim probleme, ali sam morala da dam do znanja mojoj porodici šta mislimo tome i da ih posle ne dovedem u jednu situaciju koja može biti tragična, pogotovo, znajući koliko sam ja tvrdoglava u tome. Tada sam jedne noći donela odluku…u stvari, ona koja je uvek podržavala moju želju je moja rođaka, Hateme Ljokaj Kastrati. Ona je u to vreme bila predsednica omladine u Dečanima, i njoj bih tajno slala pisma preko mojih sestra, koje su u svemu tome bile nevine, ili kada bih je srela u selu rekla bih joj: “Ne mirim se ja sa ovime, ne mirim se ja sa mojim položajem, ja moram da uradim nešto sa sobom.” Toliko sam mogla ja da joj kažem, ništa više, jer su pratili moje kretanje, nisi smela da se vidiš na ulici, nisi smela…ja čitavo vreme pričam o 70-im godinama, kada je, naprimer položaj žena bio sasvim drugačiji.
I, jedne noći, kada su svi članovi porodice zaspali, ja sam uradila ono što je u to doba morao da uradi jedan mlad čovek, što bi uradila i danas, ja sam to kao Džejrana uradila, ali to ne bi uradila svaka žena. I, nakon što sam bila legla da spavam, ustala sam, bez para, razume se, jer tada mi nsimo imali pare u ruke, uzela sam svedočanstvo sa sobom i pravo u stanicu policije u Dečane. Nije to bilo tako lako, jer je naše selo udaljeno jedno pet kilometara odatle. Ja sam imala samo jedan zahtev: hoću da se školujem, ali porodica mi ne da. Ali, ovo što sam ja uradila, pre mene je uradilo i nekoliko devojaka, jedno tri-četiri, jedna iz Podujeva, jedna iz Prištine – pisale su novine o tome. I ja sam videla to kao rešenje i uradila isto. Dobro, usledilo je žestoko reagovanje porodice, ali ja sam se već smestila kod rođaka, Haljilj Hadžaj. Imao je stan u Dečanima i ja sam tu ostala nekoliko dana. Posle su se institucije agnažovale oko mene; policija je sprečavala porodicu da mi priđe, zbog moje sigurnosti. Ja nisam izlazila, iako su roditelji tražili da se sretnu samnom; bio je to sramotan potez u to vreme, moj otac se osećao veoma loše zbog toga jer sam dovela u opasnost članove porodice time što sam prekršila porodičnu tradiciju.
Neki članovi porodice su pobesneli zbog onoga što sam im uradila, jer tako nešto mogla je napraviti samo neka tvrdoglava devojka, neposlušna, i kao takva ja sam postala sramota za porodicu, tako da me je čekala, pravo da vam kažem, veoma oštra kazna. To je stvorilo nervozu i kod ostalih članova porodice. Situacija nije bila nimalo laka, iako kada bi se vratila u to vreme, opet bih, ovako tvrdoglava kakva sam, isto uradila. Istraživale su se mogućnosti jer je vreme upisa u srednje škole bilo prošlo. Samo manji broj devojaka se tada školovao: kćerka direktora, kćerka učitela, kćerka predsednika ali seoska devojka…e, to je bilo pravo čudo.
Ali odosmo do srednje škole, ova moja rođaka, Hatema, Hateme Ljokaj Kastrati, rekla sam pre da joj se nikad ne mogu da odužim za ono što je učinila za mene, zajedno sa tadašnjim političkim strukturama; znači, odosmo do srednje medicinske škole u Prizerenu. Tu samo naišli na razumevanje u odnosu na moju želju da upišem albanski jezik i književnost, ali nije bilo mogućnosti da biram svoju profesiju i ja se upisah na smer za medicinsku sestru, za babicu. U stvari, nisam imala ideju o tome šta me čeka, ali sam znala da sam mnogo uporna, i ostale savetujem da budu uporne, uporne na poslu, uporne na poslu dok ne ostvariš svoj cilj. Upisala sam se, smestila sam se u dom, dobila jednu stipendiju, ali sam morala platiti kaznu za to: kontakt sa porodicom je prekinut potpuno. Nisam znala šta se tamo dešava; Jedan bi došao i rekao: “O, tamo se vodi rat”; drugi bi došao i rekao: “Odlučili su da te ubiju!”; treći bi rekao: “Izolovali su tvog oca potpuno.” I, živela sam ja sa tim stvarima, došao bi neko i rekao: “Oni su došli danas u Prizren,” jer tada Pobrđe je bilo daleko od Prizerena, nije bilo to tako blizu, nije tada svaka porodica imala kola (osmehuje se), znači autobusom. Ne bi oni došli zbog neke male stvari, oni su došli, mislim ja, da se svete meni zbog sramote koju sam im učinila.
Nije bila laka situacija, nije bila laka situacija ni za mene, jer sam se kasno upisala u školu, sa jednim mesecom zakašnjenja, znam samo da sam došla u školu bez knjiga, bes svesaka, bez garderobe, pobegla noću od kuće bez znanja i tako sam otišla… Učila sam mnogo u srednjoj školi, odmah, na startu, vrlo lako sam uhvatila korak, smeštena u domu sarađivala sam sa drugaricama, neke od njih su znale moju istuaciju, ali su vaspitači u domovima znali da je moj slučaj u nadležnost institucija, da se samnom bave institucije, ne porodica. Bili su tu i problemi oko plaćanja hrane, i, ja se tih stvari ne želim sećati jer to pripada prošlosti, ali su ipak deo mog života. I, tada sam u srednjoj medicinskoj školi učila mnogo, kao i u osnovnoj, razume se, jedna petica, pa druga, treća, pa deseta petica. Primetili su moju hrabrost, i veoma dobro prijateljstvo sa ostalim devojkama. I, opet me uhvatilo ono…i, opet, tu, nisam imala mira, čak još i više, nakog onoga kroz šta sam prošla: “O Bože, koliko devojaka na Kosovu imaju potrebu da učine taj korak koji sam ja napravila i da li one imaju tu hrabrost. “Ja tada nisam smela da podignem glas jer sam sama bila izolovana, nisam imala pravo da objavim u javnosti takve stvari, ali sam zahvaljujući mom radu, mom angažovanju, uspela da privučem pažnju nastavnika i direktora. Pravo da vam kažem da i njima dugujem moju zahvalnost jer su oni shvatili da imaju posla sa hrabrom Džejranom.
Tad sam počela moje angažovanje kao predsednica razreda, predsednica omladine u školi, kao članica Ferijalnog saveza [klub mladih], članica predsedništva Crvenog krsta, članica predsedništva Saveza omladine Prizerena. Zatim sam bila predsednica omladine u domovima, i, sve ove moje aktivnosti…verujete mi, bio je onda i neki položaj, ne znam o čemu se radi, ali su tražili neku poverljivu osobu. Zatim, , ja sam stalno bila prisutna na sastancima kod direktora. Znači, ja sam počela da koristimi neke privilegije koje mi je omućila ta situacija u kojoj sam se našla, ta realnost koja je išla meni u korist, jer moja pozicija je jačala nakon onog što sam učinila, i na neki način ja sam opravdala samu sebe. I,ja sam završila srednju medicinsku školu, smer babice.
Nakon godinu dana situacija u porodici se malo smirila, ja sam na neki način opravdala sebe, nisam osramotila roditelje i moju porodicu, ali sam na neki način poručila da sam otišla u školu da učim. Posle su počeli kontakti sa porodicom, koji su ostali zvanični i hladniji nego što bi trebalo, ali je to bio moj izbor i sa time sam se pomirila. Prošla je, tako, prva, pa druga, pa treća, pa četvrta godina i odnosi su se normalizovali. I, ja sam diplomirala u srednjoj školi ‘76-’77-me. Razume se, sa peticama, nisam morala da prođem procedure oko teme, i to… Nastavnici su me mnogo voleli, ja sam se osećala ispunjenom, iako sam s druge strane osećala jednu veliku prazninu. Kad ste mladi i kad vas neko pohvali, vi se osećate ponosnim, to vas dodatno motiviše za nešto drugo. Sve te četiri godine su prošle na sličan način. Kad sam bila u trećem razredu, moje sestre već su bile porasle da idu u srednju skolu i ja sam sa zebnjom očekivala stav roditelja.
Tada, kada sam ja napravila taj sramni čin za moju porodicu, kažem, sramni pod znacima navoda {ispisuje rukama znake navoda}, usledila je podela porodične zajednice. Stričevi su se odelili o oca, ali nije bilo lako suočiti se stime. Ja sam se jos više zabrinula jer moj otac nije radio kao poljoprivrednik, a nas je bilo osam sestra. Da bi prehranili osam kćerki u tim okolnostima nije bilo lako, nisam mogla tako lako prihvatiti tu situciju, pogotovo što sam ja na neki način bila sebep tome. Da li imaju, ili nemaju, kako će se snaći, sve je to mene mučilo. Zatim sam ja morala da se suočim sa mojim roditeljima po pitanju školovanja ostalih sestara. Moja sestra, koja je bila odmah iza mene, nije smela ni da spominje tu temu; u to vreme još nisu bili normalizovani odnosi u porodici – ona nije nastavila školu. Kad je došla sledeća na red, ja sam se suočila sa ocem i rekla: “Naša porodica neće više trpeti nepismene.” Bre, bre, bre…ja se apolutno ne slažem, a onda ja preuzimam kompletnu odgovornost na sebe što se tiče njihovog školovanja, i svega ostalog: “Nema više, {širi ruket} nema više i tačka. Ne možeš višeda zatvaraš devojke u kući!” e, ona tako lako kaže, njoj je lako… Znači, ja sam bila kriva, ja ipak nisam bila svemoćna, znači krivac sad traži prava za drugog, možete zamisliti, ali sam ja bila uporna u tome, ja sam bila garancija, ja sam bila podrška. Odluka je doneta, ostale mogu da se školuju, znači, ostale nastavljaju bez problema.
Dafina Bećiri: Činjenica je da su vaše sestre nastavile školovanje, a da vaši roditelji nisu radili, kako ste, onda, uspevali da nabavljate knjige, robu?
Džejrane Ljokaj: Da, da, ja sam tada prolazila kroz jedno veoma teško vreme, gledajući sa ove vremenske distance. Možda bi za nekoga to bilo nedostižno. Na početku sam spomenula šumske plodove koje smo brali na planini, a u septembru kestenje. Kasnije i u drugim mestima Dukađinija, u pećkom regionu, u Dečanima i u Istoku. Možda ne znam da objasnim jer tada sam bila mlada i me to nije mnogo intersovalo, ali tada bi se često čulo, da su došli nekakvi trgovci koji kupuju ćilime. Ti ćilimi su bili tkani, ali pre nego si počela da tkaš ćilim, ti si morala da imaš vunu od ovaca, koju smo obično kupovali u Peći. To je bila neprerađena vuna jer ja osim što sam učila u školi, ja sam bila, znači, veoma radoznala i ambiciozna tako da sam mnogo radila i rukotvorine. Tada sam obavezno morala da radim, ali sam zavolela taj rad: morala sam da pletem čarape, morala sam da pletem džempere, morala sam da pletem…jer se to tada nosilo, pogotovo mi žene. I, ja sam kao mala, kao veoma mala, uzela igle [sredstvo za ručni rad] i plela črape, plela sam našu robu koja se tada nosila i nije nikakvo čudo što sam ja tada počela da predem vunu za pare.
Prvo je bila preslica, to su primitivna sredstva, tako da ih nazovem, kasnije se javljaju one drvene mašine koje su omogućavale ovu proceduru predenja. Predenje je obrada vune u konac. I kada smo počeli da to radimo za pare, bile smo mnogo srećne kad smo bile u mogućnosti da zaradimo pare. Ali nakon predenja, dolazile bi sledeće faze obrade: pranje, bojenje i na kraju rad na razboju. Razboj je drveno sredsvo, to kažem vama mladama [okreće se prisutnima] vi možda ne možete to zamiliti, ali nam je bilo to veoma dobrodošlo jer sam u to vreme, kada sam bila u trećem i četvrtom razredu a odnosi sa porodicom su bili normalizovani, ja sam svakog leta, svake jeseni i svakog vikenda radila na razboju u mojoj sobi. Blizu razboja ja sam imala mašinu za obradu vune u konac, ili za predenje, i mogu reći da sam sa nestrplenjem očekivala završetak posla. To sam radila zajedno sa sestrom koja je ovde, sa Škurtom. Mi smo obe radile i kućne poslove i pomagale ocu u polju, kosile smo, orale, kopale kukuruz, išle smo u planinu po drva jer smo morale da budemo i muškarci i devojke da bi porodica funkcionisala kako treba. I, mi smo radile, znači imale smo dva razboja blizu jedan drugoga, i merile bi koncem koja od nas uradi više, kako bi što više prozivodile. To smo prodavale subotom u Peći, kada je bio pazarni dan. Kupovale smo brašno, garderobu, prehrambene artikle i sve što je bilo potrebno za porodicu. Tome smo pridodavali i zaradu od prodaje kestenja, borovnica i drugih plodova; planirali smo šta nam treba tokom čitave godine, i ta sredstva smo trošili malo po malo,kako bi mogli da proguramo godinu jer nas je bilo mnogo, mnogo zahteva, mnogo potreba.
Ali kada sam završila srednju školu, znači, ovo je za nekoga mogao da bude samo hobi, ali za mene to nije bio hobi, bio je to paralelan posao, obavezan posao, ali koji sam ja obavljala sa zadovoljstvom jer nam je donosio zaradu. Posle je došla veridba sestara, pa onda smo morali da pripremimo i devojačku spremu, i deo te devojačke spreme je bio kopmletno ručni rad, sa svim tim procedurama i robom, ćilimi, jastuci i druge stvari koje sam ja spremala. Ali, tada sam ja radila za pare i za ostale devojke koje su se udavale. Na taj način, bez velikih para kroz ruke, ali uz pažljivu kontrolu troškova, nije nam nedostajalo puno toga u kući i nismo morali da se zadužujemo. To je trebalo veoma pažljivo menadžirati, planirati i pratiti do detalja. Moram da kažem, da ja kao Džejrana, imam potpuno čistu savest jer sam dala sve od sebe. Možda sam često puta sebe uskraćivala za neke stvari, ali sam mislila samo na ove devojke, možda njima treba, možda njima nešto nedostaje, da ne postanu one loš primer, da ne upadnu mnogo u oči, da ne postanu preosetljive. Morala sam biti pažljiva i da se roditelji ne osećaju neugodno što ne mogu više da urade, da se oni ne osećaju loše, a to je, sve zajedno, uticalo da ja preuzmem svu odgovornost na sebe. Rekla sam već, da sam ja sebi dala za pravo da prva probijem led, da prva prekršim nekapravila, neki red i tradiciju i da pođem nekim nimalo lakim putem.
Približili smo se 1978., tačnije desetog septembra, dana kada sam počela da radim u Dragašu, jer sam nakon završetka srednje škole, pauzirala dve godine, tačnije ‘76-’77. Navešću vam jedan detalj, jednu informaciju koju ja uvek nosim u duši, jedan dug koji opština ima prema meni; reč je o opštini Dečane, jer ja sam ranije napomenula da sam se školovala sa kćerkama direktora, sa kćerama predsednika i nije bilo lako doći do radnog mesta. Srećom, ja sam bila odlična učenica, ali su me prosto eleminisali, jer uvek kada bi tražila posao, direktori i svi iz administracije bi govorili će me zaposliti, ali bi bilo dobro da završim fakultet jer nam treba lekar. Znači, na ovaj način su me eleminisali jer ja sam znala da nemam uslova za fakultet. Ja sam tražila posao da zaradim za koru hleba, doksu oni imali nešto drugo na umu…oni su možda hteli da ja napredujem u obrazovanju, ali je to bilo nemoguće. I, videh ja da nije lako da se probijem, jer su moje drugarice nalazile samo povremeno posao, tako da sam ja vanredno upisala Fakultet za biologiju da upotpunim tu prazninu.
U međuvremenu, stigla je ponuda od jedne moje drugarice iz Prizerena, koja je poznavala taj kraj tamo: “Džejrana, traži se jedna babica u Dragašu.” Ja nisam imala nikakvu ideju gde se nalazi Dragaš, apsolutno ništa, nisam znala da postoji Dragaš. U Prizerenu sam završila srednju školu, ali nije bilo kontakata sa tim mestom, ali ja sam morala da negde radim. Desetog septembra 1978. ja sam počela da radim tamo kao babica. Bio je to dan, toga se sećam dobro, nakon što sam položila ispit kod Bećira Hundozija, dobila sam devetku, otišla sam iz Prištine na autobusku stanicu u Prizeren. Pitam tu: “A za Dragaš? Kada ima autobus za Dragaš?” Nisam imala ideju gde idem. Otišla sam za Dragaš, naravno, morala sam savladati neke poteškoće koje su bile normalne za to vreme: Ja, jedna mlada devojka idem u mesto gde se devojke ne školuju, i, uz to dolazim iz jednog drugog kraja. Kao danas se sećam, kada smo stigli u Žur, ja sam krenula da siđem iz autobusa misleći da smo stigli u Dragaš. Jedan građanin što je bio blizu mene me upita: “Gde ideš?” “Za Dragaš!” “Ali, ovde nije Dragaš.” Nisam znala da li da mu verujem jer je on primetio da sam ja jedna mlada devojka a nisam ni poznavala čoveka. Sela sam, mislim, možda čovek dobro kaže. Zatim, nakon tih potreškoća, ja stigoh u Dragaš.
Ali, ono što treba napomenuti je da sam položila taj ispit iz anatomije i morfologije biljaka i dobila devetku, ali više ni jedan ispit nisam mogla položiti. Tamo je bila velika potreba za babicom, pogotovo u noćnoj smeni, i, tamo sam naišla na jedan fenomen koji nisam primetila u našoj opštini, ili možda što se kod nas nisu pominjala imena babica iz nealbanskih zajednica, tamo sam naišla na babice čija su prezimena bila Verić, Zorići slično. Tamo sam naišla na ekipu koja je pronašla sebe u radu, a koji su bili iz Makedonije i iz Srbije. Prvi kontakt sa našim majkama, sa starijom generacijom koje su pratile snahe na porođaj, i koje bi pitale: “Jel znate albanski, bre kćerko?” I, to me je mnogo bolelo: “Jel znate albanski, bre kćerko?” A ja bi rekla da, jer su one bile navikle sa Verama, Golubicama, a i ja nešto ne volim u toj meri da spominjem sada ta imena. One nisu znale albanski. Zatim, kod mene je počeo da se budi taj osećaj pripadnosti, da znam albanski, i, rekla bi: ”Da, ja sam Albanka, ja znam albanski.” I, verujte mi, ja sam tada u mojoj podvesti postavila sebi cilj, izvinte tako vam Boga, ali moram reći (osmehuje se){sastavlja dlanove}: noga Škine radnice ovde neće gaziti, jer komunikacija u našoj profesiji je veoma značajna, jer ti nisi tu da samo daješ terapiju i da ideš kući, već si tu da budeš uz ženu koja se porađa, ako treba i po 12 sati. Da budeš po 12 sati uz ženu kojoj je potrebana tvoja pomoć i da ti ne… Danas, ja ne optužujem nikoga, ali ne mogu da razumem da ne postoji ta normalna komunikacija, da komuniciraš na našem jeziku. Ja sam to doživela kao nešto strašno. Mene je ojačala i činjenica da sam odrasla u porodici sa puno ženske dece, kada žene nisu imali prava islobodu, pa kako onda da se ne baviš ovom aktivnošću. Školovala sam se kako sam mogla, platila sam danak tom smelom koraku, odoh na jedno mesto gde se opet potvrdilo da je žena ona koja plaća cenu svoje neslobode, nepostojanje prava za nju. Moja je sreća bila što i ako nije bilo ginekologa, bilo je lekara opšte prakse, tako da smo mi radili na visokom profesionalnom nivou. Naravno, ja sam teoriju veoma dobro znala jer sam učila, ništa mi u životu nije poklonjeno, sve sam postigla svojim upornim radom. I, ja sam vrlo brzo naučila kako da profesionalno znanje sprovodim u praksu. Drugo, moj odlazak u Dragaš je popravio materijalno stanje porodice, iako sam prve godine skoro svakog petka kada sam se vraćala kući rekla da se ne vraćam više tamo jer je daleko i da mi nedostaje porodica. Nije bilo telefona, mnogo devojaka, kada sam dolazila primećivala sam da je majka mnogo umorna, porodica je bila u poteškoćama.
Ali, isto tako, primećivala sam da dosta toga nedostaje u porodici, tako da sam znala da moram da nastavim da radim za porodicu, zbog školovanje sestara, za nastavak školovanja u srednjim školama. Ja sam završila srednju školu, one moraju završiti najmanje višu školu ili fakultet.
Svakim danom potrebe su rasle, rasla je potrebe da se ja još više angažujem. Položaj žene u Dragašu nije bio dobar, nije mi se dopao; one su bile žene kao i ostale ali mesto je bilo izolovano, nije bilo mogućnosti da se školuju, nije bilo uslova da se devojke iz Dragaša obrazuju. Tada je srednja škola bila u Dragašu, viša u Prizerenu, a fakultet u Prištini, bila je dosta velika kilometraža za porodični budžet i za njihov mentalitet. To me je podstaklo da ih još više podržim, da budem uz njih i da budem bliže njihovim porodicama i na taj način da izgradimo prijateljstvo, da poslužimo kao modeli novim generacijama, da mi nastojimo da…da ispunimo te praznine za koje nisu krive generacije, jer su bile uslovlene i izolovanošću Dragaša, koji je u to vreme živeo u posebnim uslovima. Ljudi su živeli od pečalbara, glava porodice je radila na zapadu, dok je čitav teret porodice pao na majku, a ona je, opet, zavisila od ostalih članova porodice. A proces odlučivanja je veoma, veoma važna stvar u životu, pogotovo za ženski rod. Plus, priroda mog posla, babice, je bila posebna: ti se nalaziš pored žene u njenim najvažnijim momentima kada ona donosi na svet novi život, kada ona postaje majka. Pravo da vam kažem, to ponavljam nekoliko puta, kada su me ovi u Dečanima rekli, direktor doma zdravlja i predsednik opštine, kada su mi rekli da ja treba da budem lekar, ja sam rekla da bi stvarno bilo dobro da budem lekar. Ali moj rad u Dragašu kao babice me je u tolikoj meri ispunio da ni u jednom trenutku nisam poželela da ja, Džejrana, budem lekar-ginekolog u bolnici, bila sam zadovoljna mojim poslom babice u Dragašu. Osećala sam se dobro radeći kao babica u Dragašu jer naše prisustvo u Dragašu, nas babica Albanki, je bilo veoma važno kako bi ispunile prazninu, što nije bilo nimalo lalo. Znači, babice i lekari nisu dolazili iz Prištine, pa sam ja morala da se s njima zbližim, da postanemo prisniji, tako da sam izgradila vrlo dobre odnose sa njima. Postala sam njihova drugarica, njihova prijateljica, deo njihovih problema i u velikoj meri sam učestvovala i u rešavanju njihovih briga i problema. To me ispunjava zadovoljstvom, dobro sam se snašla u mestu, koje je bilo dosta udaljeno od mog mesta rođenja, ali koji, možda, imaju dosta toga zajedničkoga, jer i Dečane, gde sam ja rođena, je planisko mesto, isto kao i Dragaš, ali ovde su zime oštrije pa su i poteškoće veće, veći su problemi stanovanja i sve ostalo. Ali, i pored toga, ja sam se vrlo lako adaptirala, tako da sam se osećala veoma dobro. I, mogu reći da sam ponosna i da mnogo dujem Dragašu, da, definitivno sam dužnica Dragašu. Od zarade iz Dragaša ja sam hranila moju porodicu, organizovala sam život moje porodice.
Ono što je možda bolno, nekažem da sam ja neki veliki patriota, ali sam Albanka, znači, ne kažem da sam patriota, ali Albanka jesam. Putovanja na relaciji Dragaš-Dečan-Peć su bila zamorna. Bili su Dečani, bilo je i Kosovo, da ne izdvojim samo Dečane. Ali spominjem Dečane jer je to moje rodno mesto, kao i Peć, tu su se mladi organizovali da bi se suprostavili vlastima koja nas je orobila u toj meri…
Nasilje i srpski teror su u ovim krajevima bili veći u odnosu na mesto gde sam radila, nije se radilo o nekoj privilegiji, već Dragaš nije bio toliko interesantan za vlast. Ja sam sa te udaljenosti to primećivala, tako da samu srcu postajala sve nemirnija, sve više sambrinula, pogotvo što nije bilo telefona, nije bilo mobilnih kao sada, moja poridica je bila…
Nakon nekog vremena, zbog toga što nismo mogli da prevaziđemo teškoće života u selu bez muške radne snage, prodali smo kuću na selu i kupili kuću u Peći, tako da se moja porodica preselila u Peć. Moje sestre su nastavile školovanje u Peći, po privatnim kućama. Vreme trovanja učenika je bilo posebno teško za mene, jer od nas osam živih sestara, tri su se bile otrovale u vreme kada je bilo masovno trovanja učenika i radnika. Jedna od njih je radila u tadašnjiem „Napredku“, sada se zove „Jatex“, ta fabrika koja je sada zatvorena, a dve ostale subile učionice. I, tada nam nije bilo lako, sa jednom mojom platom, uz duga putovanja, u kući bez muške glave a uz to želiš da sve ide kao treba i bez velikih posledica.
Dobro se sećam da sam primećivala tokom mojih čestih dolazaka otuda… Ta trovanja su se manifestovala konvulzijama, u medicini se konvulzije nazivaju grčevi, i verujte, oni su bili užasni kada bi nastupili što je veoma uznemiravalo porodicu. I, tada nisu ni taksisti smeli da prevoze, pa su tražili dosta para da idu zaobilaznim putevima da odvoze decu kod lekara. Da bi dobio lekarsku pomoć trebao si ići kod izabranog lekara ili kod psihijatra, ili pak kod nekog hrabrijeg lekara, neću reći kod nekog lekara velikog patriote, jer patriotizam ne može biti mali ili veći, jer neko to drži u sebi a neko zna da to pokaže, neko patriotizam dokazuje na različite načine. Neko voli da se hvali, neko ne želi da se ističe; ja sam radila i živela sa mojim sestrama u užasnim teškoćama, tako da sam često puta morala ostavljati porodicu da bi radila. Psihički sam bila rastrojena, psihički sam bila istrošena, bila sam psihički umorna. Ali, morala sam da radim i morala sam da sačuvam hladnokrvnost u tim teškim trenucima kroz koje sam prolazila.
Onda dolazi sledeća faza, kada je samo naša porodica imala mobilni telefon; puno ljudi su bili vani pa su ljudi brinuli za svoje, tako da su se svi rođaci obraćali našoj porodici. Porodica bez muškog člana, bez materijalnih prihoda jer ja sam se zaposlila 1978., ali je 1981/1982. je počela inflacija i ona je pogoršala materijalnu situaciju u porodici.
Zatim dolazei dodatni problemi: bilo je to vreme kada su se mladi sklanjali u našu porodicu, kada se raspravljalo o tim sporazumima. U to doba nije bilo višepartijskog sistema na Kosovu, postojao je samo Demokratski savez Kosova tako da nisi imao neki izbor, mada su svi mislili da je Demokratski savez jedini u stanju da pogura procese napred, što ja niti potvrđujem niti osporavam jer se ne bavim politikom. Sve ovo je uticalo da ja sve više i više osetim dužnost da se bavim pitanjima žena. Ponekad kada me pitaju kada sam počela da se bavim aktivnostima, ja mislim od rođenja, jer sam rođena i rasla u takvim okolnostim i u takvoj sredini. Tada je nastupio vrlo težak period jer naša porodica je bila pod prismotrom, a sestra je sa svojom svekrvom došla da živi kod nas; često puta je bila uzeta kao taoc, druga sestra je bila u Kapišnici, jer Kapišnica je bila polazna tačka demostranata: dece i odraslih, na hiljade učesnika. Sestre koje su bile otrovane, koje su morale da idu peške i do Prištine preko sela, zaobilaznim putevima, znači čitava naša porodica je bila uključena u ove procese, a ja sam sa udaljenosti to posmatrala, bila je to vrlo teška situacija, potpuno van kontrole, kompletno. Samo što nije bilo eksplodiralo, a to bi imalo druge posledice. Sećam se da kada bi dolazila vikendom, nedeljom bismo išle u Kapišnicu, odatle bi počele demostracije. Stavili bi ispred vrata luk i neku robu od mojih sestara, iako verujte nismo imali robu ni za sebe jer smo bili siromašni, ali smo stavljali luk i robu, eto, da pomognemo demostrantima, jer se pričalo da luk pomaže u neutralizovanju gasa, pa su momci, demostranti, luk stavljali na nos i u usta. Pomagali smo demostrantima da ne bi pali u ruke policiji ili da ne moraju ići kod nekog lekara koji bi onda izveštavao o njima. Kad sam pričala o tome da ne smatram sebe veilikim patriotom, mislila sam na to da je mojesrce uvek bilo ispunjeno tim aktivnostima, iako te aktivnosti nisu bile na ko zna potrebnom nivou jer je briga za porodicu bila veoma velika.
Sećam se jednog drugog slučaja kada sam ja predložila da nekako organizujemo devojke, možda u našoj kući jer nas je bilo mnogo sestara, a videlo se da bez rata neće se ništa postići: “Dobro, bre, daj da mi svake ndelje organizujemo kanađeđ, devojačku sedeljku, svečanost, u našoj kući,” Ja imam mnogo sestara, danas udajem jednu, sledeće nedelje drugu. Da počnemo da organizujemo devojke i da ih učimo kako se obrađuju rane, kako bi pomagale drugim ljudima, ali i nama u porodici. Znači, takve misli su postale deo mog svakodnevnog života, živela sam snjima. Sada je bilo došlo vreme kada su naši momci, naša braća, naši rođaci, unuci, čitav rod su uzeli oružje u ruke. Ponekad bi se skupili u našoj kući, tu bi pravili planove, morali smo da budemo veoma obazrivi da slučajno neko ne dozna nešto o tim planovima. Oni bi polazili za Albaniju, a ja sam morala da idem tamo da radim, nisam mogla da se informišem preko telefona jer su prisluškivali. Bilo je to vrlo teško vreme, koje je tražilo veću žrtvu i veću odgovornost, koje je psihički uticalo na tebe i na tvoju psihičku kondiciju, da bi mogla delovati.
Zaboravih da vam kažem, bila sam student biologije, ali tada se nisam time bavila, ali sam uvek, svaki put sam bila potpuno posvećena tome da pomognem ljudima i da dam sve od sebe da nešto učinim. Bilo je slučaja kada su ženski članovi porodice uzimani kao taoci, majka koja je držala za ruku dete, ili onda kada su se desila trovanja, ili… Svi ovi postupci su nosili svoju težinu problema i sve sam to menadžirala iz daleka, ja sam bila deo njih iz daleka. Ponekad bi se osećala krivom, ali sam morala da radim, obavezno sam morala da radim, da bi porodica funkcionisala. I, ovo je period kada se situacija u Dragašu razlikovala od one u mom rodnom mestu, kada sam ja bila primorana da budem i tamo i ovamo, kada sam morala čak i da glumim i da čuvam mirnoću, da sačuvam hladnokrvnost. Zatim su mi skrenuli pažnju da me možda prate, jer svakog vikenda sam išla za Peć, da se prati situacija u Peći, nisam znala ni skim ni šta smem da pričam. Bila je zatim, situacija… bilo je tu svega, recimo ja bih došla ovde, mi smo pre mnogo prepisivali penicilin, ovo povezujem sa profesijom, sve je bilo nadzirano jer je to bila osetljiva profesija. Vreme je postajalo sve teže, te nema dovoljno penicilina, te ne sme da se daje zbog mogućeg šoka, te se povela diskusija ko je veći patriota, mnogo ljudi se tu muvalo, a ja sam videla da moram još vise da se angažujem jer žene nisu krive, narod nije kriv…stvorili bi se dugački redovi, bilo je tu žena čiju su muževi obukli uniforme, ili žene koje nisu mogle ići u bolnicu, morala sam da menadžiram time. Dok bi se ovde odvijale ove aktivnosti, dok bi se radilo po kućama, ti bi ostavila sve to i odlazila u Dragaš kao da se ništa nije događalo. Tamo sam morala biti potpuno neka druga osoba, nisu bili ni malo laki ti momenti, ali svesna sam da nisam dala sve ono što sam želela, ali koliko sam mogla, da, verujte mi; to je obaveza koju čovek oseća prema drugima, obaveza prema suprotnom polu.
Dafina Bećiri: Do kada ste radili u Dragašu kao babica?
Džejrane Ljokaj: I dan danas, znači od 1978.godine. U Dragašu nije bilo prinudnih mera. U vreme kada su izbacili policiju i nastavnike, kada su škole počele da rade po kućama, tada je bila stigla jedna odluka. Radnici pošte su sigurno videli da politička elita traži da se ne napusti potpuno front. I doneta je odluka da radnici ne napuštaju masovno posao. Ako izbace tu i tamo nekoga, drugi treba da ostanu tu, što je bila pravilna odluka, ako to gledamo sa ove vremenske distance, ali tada nije bilo lako raditi…
Tog trenutka sam se osećala dobro jer sam uspela da snekim podelim brigu, posebno o ženama koje su bile trudne, jer je bilo dosta žena koje su čekale da se porode i koje su imale serklažu; serklaža je poseban treman trudnih žena na dan rađanja. Tog dana svi smo bili isti, svi smo bili kao jedan: delili smo isti komad hleba, delili smo šaku soli, tu kap vode, sve su to porodice međusobno sve delile, jer su bili svi tu zatečeni, bili su robovi, zarobljeni. Mi smo bili u isčekivanju, kružile su razne informacije, da će se sprovesti nekakav popis i da ćemo mi nestati preko noći. Ali postojala je mogućnost da mi izađemo. Granica se povremeno otvarala, alije to bio veoma rizičan poduhvat, pogotovo ko nije imao kola ili je imao nekog bolesnog kao što sam ja bila sa mojim sestrićem koji je primao infizuje. U dva sata posle ponoći, ja sam mu davala terapiju, da, ako bude plakao noću da sene čuje, da mogu mirnije spavati ljudi koji su bili tu smešteni. Sve ove stvari su bile veoma teške, pogotovo da nađeš infuziju u vreme kada su bile zatvorene sve apoteke. Tu sam podelila odgovornost sa nekom drugom ženom, i po prvi put u mom životu naišla sam na nekog ko je jači od mene, jedna žena. Tada sam mogla reći: “Bože, o Bože, ja treba da budem zajedno sa nekim, mi treba da se zbližimo, žena treba…”
I, onda je došla ova faza nakon rata koja je donela dosta promena, često puta i nezadovoljstvo pojedinaca, dok sam ja nastavila svoje aktivnosti ali bez neke reklame. Jer, i danas kad pričamo, kada radimo ovaj dokumnetarac, ja više pričam kako bi neko nešto naučio, kako bi se neko motivisao, znači, da bi drugima koristio, a ne zarad nekih poena, bilo kakvih. Volela bih da posluži nekome u smislu: “Ovo je dobro, ovo je bilo izvedeno na ovaj način, ja ću to uraditi na drugi način.” Ovo je cilj svega ovoga. I, kad se rat, koji je doneo bol, užas, patnju i tragediju završio, i kada su se stvari počele vraćati na svoja mesta, kada je vreme posleratne euforije prošlo uz sve te poremećaje, što bi moja majka, ponekad, rekla “Pokvariše…“
