‘Pitajte Ljubu oće li da me uze tako da dođe, da pobegne po mene, ona gola, ja go’. Nemamo ništa, fukaraja sve do kraja, to. I oni dođu, upitao me i ja sad ne znam što da radim, ne znam šta ću da radim i gotovo. Otac viče pijan, on će me utjepa, i mene i njega će ga utepa i sve to. I ja, prođe jedno deset dana ili koliko, prođu opet pita: ‘Oće li, šta će, kako će, oće da pođe po mene? Nemamo ništa, ja go, ona gola, ništa nemamo!’ I gotova stvar. I ništa, ja ti se rešim, majka stara mi od majke vika: ‘Majko pođi bolje, ne tepanje da ješ od oca, bolje pođi, šta ti da Bog. Biće za ljeba će ti donese, da prođeš tako’. To ti beše i ja gu posluša, od moje majke majka. Avaj, mnogo mi bila dobra, mnogo me žalila. I ja pratim glas, po te dvajcu šta me pitaju on. I ja pratim gi glas, ‘Hajde će da pođem.’

Ljubica Karamatić rođena je 14. avgusta 1934. u Janjevu. Ljubica se udala pre nego što je napunila dvadeset godina, i ubrzo nakon toga postala je majka sedmoro dece. Zbog toga što je njen muž radio u Skoplju, Severnoj Makedoniji, ona je preuzela brigu o porodičnom poslu. Imala je radionicu kod kuće gde je cela porodica prerađivala metal. Iako je danas njena porodica u Zagrebu, Ljubica još uvek živi u Janjevu zbog njena dva sina koji su sahranjeni na groblju u Janjevu.