{"id":11049,"date":"2017-09-19T12:16:03","date_gmt":"2017-09-19T12:16:03","guid":{"rendered":"http:\/\/oralhistorykosovo.org\/the-story-of-post-pessimists-1993-2007-seen-from-my-perspective\/"},"modified":"2019-06-12T21:47:16","modified_gmt":"2019-06-12T21:47:16","slug":"the-story-of-post-pessimists-1993-2007-seen-from-my-perspective","status":"publish","type":"post","link":"https:\/\/oralhistorykosovo.org\/sr\/the-story-of-post-pessimists-1993-2007-seen-from-my-perspective\/","title":{"rendered":"Pri\u010da o PostPesimistima (1993-2007) vidjena iz moje perspektive"},"content":{"rendered":"

Budu\u0107i da sam 1992. godine organizovala Diskusiju sa decom u Bergenu, u Norve\u0161koj, i pomogla da organizujem me\u0111unarodnu Diskusiju sa mladima u Rio de \u017daneiro, Brazil, 1992. godine, bila sam pozvana da u\u010destvujem na skupu mladih vezano sa konferencijom o ljudskim pravima u Be\u010du 1993. godine od strane UN-a. Grupa odraslih iz Nema\u010dke, Velike Britanije i Austrije je organizirala pripremni sastanak u Murzstegu u Austriji, gde su u\u010destvovali mladi ljudi iz mnogih zemalja. U\u010desnici su zajedno pripremali predstave, jednu pesmu i ukra\u0161avali su jedno pravo drvo sa svim ljudskim pravima na koje su mladi ljudi \u017eeleli da skrenu pa\u017enju. Koren je simbolizovao prava na \u017eivot, na slobodu i sigurnost, na slobodu izra\u017eavanja i na obrazovanje. Grane su prikazale neke od problema: novac koji se tro\u0161i na oru\u017eje, nezaposlenost, de\u010diji rad i \u0161kole sa lo\u0161im uslovima. Plodovi koji su visili na granama, obec\u0301anja politi\u010dara od kojih su zatra\u017eili da se obavezuju i ispune: reci ne deci-vojnicima, reci ne de\u010djem radu, za\u0161titite nas od nasilja, slu\u0161ajte ono \u0161to imamo da ka\u017eemo… Ovo ogromno drvo je preba\u010deno u Be\u010d i postavljeno u konferencijskoj dvorani (ne pitajte me kako smo uspeli, ali smo uspeli).<\/span><\/p>\n

Na pripremnom sastanku u Austriji sastala se grupa mladih iz biv\u0161e Jugoslavije. Imajte na umu da je to bilo 1993. godine, rat je bio besan i odjednom su mladi ljudi koji su \u017eiveli u istoj zemlji, Jugoslaviji, bili u ratu jedni sa drugima. Tokom ove sedmice u Murzstegu mladi ljudi iz biv\u0161e Jugoslavije su imali mogu\u0107nosti da se upoznaju. Razgovarali su, sva\u0111ali su se, plesali su, pevali… i oni su se slo\u017eili da su zaista morali da se ponovo vide.<\/p>\n

Godine 1993. olimpijski komitet, koji se pripremao za Olimpijske igre u Lilehameru u Norve\u0161koj u 1994. godini me je pitao da li imam volje da organizujem me\u0111unarodni festival mira za mlade u okviru kulturnog programa. Festival je morao da se odr\u017ei tokom jesena 1993. godine. Naravno, ja sam se slo\u017eila i zajedno sa Hele Bergrav Hansen smo pozvali jednog mladi\u0107a sa Kosova, jednog iz Srbije i devojku iz Hrvatske, zajedno sa 45. drugih mladih iz celog sveta.<\/p>\n

Ovi mladi ljudi su nedelju dana radili naporno, pripremili su predstavu koja se sastojala od lutkarske igre, ve\u0161ta\u010dkog drveta, gde su listovi predstavljali potrebe dece, pesama i ske\u010deva, plus veoma ozbiljnih diskusija, gde se publika suo\u010dila sa svim problemima sa kojima se suo\u010davaju mladi \u0161irom sveta. Kao \u0161to je jedna od devojaka rekla: „Vi znate da deca pate, za\u0161to ne uradite ne\u0161to?“<\/p>\n

Petrit Selimi, koji je bio jedan od najmla\u0111ih u\u010desnika, pitao je nas organizatore, da li bi bilo moguc\u0301e organizovati jo\u0161 jedan sastanak samo za mlade iz Jugoslavije. Kako je on rekao: „Moramo da razgovaramo, diskutovati, da se upoznamo, mo\u017eda bi uprkos situaciji, mogli postati prijatelji.“ Svidela nam se ideja. Petrit sa Kosova, Ivan iz Srbije i Danijela iz Hrvatske su zajedno seli i napisali nacrt aplikacije za finansiranje od Ministarstva spoljnih poslova Norve\u0161ke (MSPN). Ministarstvo se slo\u017eilo da finansira sastanak tokom kojeg bi imali mogu\u0107nosti da razgovaramo o tome \u0161ta da radimo i kako nastaviti dalje.<\/p>\n

Zahvaljujuc\u0301i Verneru Greis iz Ujedinjenih igara nacija, nekoliko meseci kasnije u Murzstegu u Austriji odr\u017ean je novi sastanak; u\u010destvovalo je oko 20. mladih iz Hrvatske, Srbije, Kosova i Bosne. To je bilo sjajno iskustvo. Svima nama je bilo o\u010digledno da su ovi mladic\u0301i morali da se redovno sastaju. Problem je naravno bio finansiranje, kako organizovati sastanke i kada. Verner Greis i ja smo se slo\u017eili da \u017eelimo da ih podr\u017eimo. Odlu\u010dili smo da presko\u010dimo sve prepreke, samo da to uradimo. Uspela sam da ponovo ubedim MSPN da nam da novac i odlu\u010dili smo da odr\u017eimo jo\u0161 jedan sastanak u decembru iste godine, 1994. Ovog puta u\u010desnici su \u017eeleli da dovedu pomoc\u0301nike, odlu\u010dili su da tra\u017ee od tri psihologa koji su bili stru\u010dnjaci nenasilne komunikacije da se pridru\u017ee. Njih tri su uveli jezik \u017eirafe koji je postao jedan od za\u0161titnih znakova ranih PostPesimista. Oko 20-26. mladih iz \u010detiri novih zemalja, Hrvatske, Srbije, Bosne i Kosova je pozvano da u\u010destvuju.<\/p>\n

Ovaj sastanak je zaista bio osnova za postizanje pokreta PostPesimista. Mali pokret u brojkama, ali sam ube\u0111ena da je imao veoma va\u017ean uticaj na one koji su u\u010destvovali.<\/p>\n

Na kraju tog prvog sastanka odlu\u010dili su se o imenu „PostPesimisti“. Kako su rekli: “ Nismo jo\u0161 optimisti, ali vi\u0161e ne toliko pesimisti.“ Dogovoreno je da ovaj prvi sastanak treba da bude prvi od serije sastanaka. \u017deleli smo da organizujemo jo\u0161 jedan skup u roku od nekoliko meseci. Dakle, ponovo smo morali da apliciramo kod MSPN i opet su pristali da nam finansiraju jo\u0161 jedan sastanak. Hele Bergrav Hansen i ja smo bili kolege i radili smo za Norvegian People’s Aid u Oslu i NVO je podr\u017eala ovaj projekat. Zajedno smo organizovali dva letnja sastanka u Hoveu, na ju\u017enoj obali Norve\u0161ke.<\/p>\n

U martu 1995. pozvani smo na jo\u0161 jedan mirovni sastanak u Narviku u Norve\u0161koj, na koji sastanak su u\u010destvovali 20. PostPessimista. Biv\u0161i mirovni posrednik Kai Eide je bio glavni govornik. Tokom ovih nekoliko dana postao je prijatelj PostPesimista i sna\u017ena pristalica, koji je nekoliko godina kasnije postao vrlo koristan.<\/p>\n

Te iste godine, od Helea i mene je zatra\u017eeno od strane UNICEF-a da organizujemo sastanak mladih u Njujork, da proslavimo 50. godi\u0161njicu UN-a. To je naravno bila pozivnica koju nismo mogli odbiti, ali malo smo znali koliko je te\u0161ko raditi sa UNICEF-om i biti odgovorni za 36. mladih u Velikoj jabuci. Bez Vernera Greisa iz Austrije i Miklosa Banhidija iz Ma\u0111arske ne bismo bili u stanju da to u\u010dinimo! PostPesimisti su u\u010destvovali zajedno sa mladima iz celog sveta. Jo\u0161 jednom, u\u010desnici su naporno radili na tome kako bi pred UN-a predstavili sve brige koje mladi ose\u0107aju. To je bio odli\u010dan nastup. Plesali su i pevali, vrlo ozbiljno su govorili o velikim stradanjima dece. \u00a0Jedini problem je bio to \u0161to UN nisu obrac\u0301ale mnogo pa\u017enje\u2026<\/p>\n

Projekat PostPesimista je rastao i prosperirao tokom narednih godina. Planiranje i vo\u0111enje aktivnosti je sve vi\u0161e i vi\u0161e preuzeto od strane PostPesimista. Dado Pudar, bosanski glumac koji je \u017eiveo u Norve\u0161koj je postao va\u017ean saradnik. Pomogao im je da pi\u0161u i dizajniraju nekoliko predstava koje su izvodili na kraju svakog sastanka. Najdrami\u010dniji momenat je bio kada smo odlu\u010dili da se sastanemo u Ma\u0111arskoj na Balatonskom jezeru. Polovina grupe je odlu\u010dila da radi na predstavi sa Dadom, i \u017eeleli smo da odr\u017eimo predstavu u Zagrebu, Tuzli i Beogradu. Ovo je bilo 1997. godine! Glimci su bili dvadeset mladih ljudi iz Hrvatske, Srbije, Kosova, Bosne i Slovenije. Imali smo dosta problema da dobijemo vize, ali smo po\u0161li ne\u0161to kasnije nego \u0161to smo planirali u iznajmljenom autobusu.<\/p>\n

Predstava je izvedena u Zagrebu i u Tuzli i svi smo bili zadovoljni publikom i samom predstavom. Ali u Tuzli smo naleteli u stvarne nevolje. Bo\u0161nja\u010dka policija mi je rekla da narednog dana nec\u0301emo biti u moguc\u0301nosti da napustimo Tuzlu, kao \u0161to smo planirali, jer \u0107e putevi bili blokirani i nama nam ne bi dozvolili da pro\u0111emo. \u0160ta da radimo? Ja sam bila odgovorna za dvadeset mladih ljudi iz celog Balkana, a „prijateljska osec\u0301anja“ u razli\u010ditim zemljama nisu bila toliko primetna tako rano posle rata! Imati prijatelje na visokim pozicijama je rezultiralo da je pravi blagoslov. Pozvala sam Kai Eidea, koji je tada bio predstavnik UN-a u Bosni. On je poslao automobil UN-a sa oficirom koji nas je bezbedno ispratio preko granice i u Srbiju. Moje olak\u0161anje je bilo neopisivo!<\/p>\n

Kasnije smo organizovali sastanak PostPesimista u Mostaru, koji je bio u\u017easno vruc\u0301 i malo osetljiv, ali je pro\u0161lo dobro i bilo je zanimljivo iskustvo. Sledilo je nekoliko sastanaka, onog kojeg se najbolje sec\u0301am je bio onaj koji su PostPesimisti organizovali sami u Sloveniju. Zaista impresivno!<\/p>\n

Izme\u0111u me\u0111unarodnih sastanaka, PostPesimisti su bili aktivni u svojim dr\u017eavama, organizovali su kulturne doga\u0111aje, razvili omladinske \u010dasopise, umetni\u010dke izlo\u017ebe i debate. Na Kosovu je postojao omladinski centar, koji se smatrao kao mesto gde bi mogli biti odr\u017eani susreti izme\u0111u srba i albanaca. Funkcionisalo je neko vreme, ali kako su sukobi eskalirali, uglavnom su ga albanci koristili. <\/span><\/p>\n

PostPesimisti u Srbiji su organizovali tajnu mre\u017eu pod nazivom Pokret otpora, koji je kasnije postao deo Otpora, omladinskog pokreta koji je definitivno pomogao borbi za svrgavanje Milo\u0161evic\u0301a.<\/span><\/p>\n

Jedan od dobrih delova pokreta PostPesimista je bila sama inicijativa i liderstvo mladih ljudi. Tra\u017eili su pomoc\u0301 za finansiranje aktivnosti, ali su \u017eeleli da sami pokrenu pokret. Za Norve\u0161ku narodnu pomoc\u0301 (NNP), to je bio zanimljiv eksperiment, \u0161to je dovelo do drugih inicijativa i aktivnosti. Uverena sam da su mladi koji su aktivno u\u010destvovali mnogo nau\u010dili i da su doprineli njihovom dru\u0161tvu na pozitivan i kreativan na\u010din.<\/span><\/p>\n

Uverena sam da su svi ovi sastanci i projekti doprineli mirnijem razvoju. Danas su dosta aktivnih PostPesimistsa na va\u017enim pozicijama, koji imaju moguc\u0301nosti da uticaju politi\u010dku situaciju u svojim zemljama. \u010cinjenica da su neki od ovih u\u010desnika danas jo\u0161 uvek prijatelji dokazuje da su napori vredni nevolja i novca. <\/span><\/p>\n

Iz pokreta PostPesimista razvio se jo\u0161 jedan program za mlade. NNP je organizovala nekoliko me\u0111unarodnih sastanaka u Norve\u0161koj, SAD-u, Ju\u017enoj Africi, Zimbabveu i Malaviju, gde su PostPesimisti imali priliku da upoznaju mlade iz drugih delova sveta; Palestine, Kurdistana (Iraka), Ruande, Ju\u017ene Afrike, Norve\u0161ke, Malavija, Zimbabva… Zabavljali su se zajedno, mnogo su nau\u010dili jedni od drugih. Shvatili su da i drugi ljudi imaju probleme koje se ne razlikuju puno od njihovih sopstvenih problema. Ali, pre svega, nau\u010dili su da ljudi iz drugih kultura, drugih zemalja, razli\u010ditih religija i razli\u010dite boje ko\u017ee imaju puno resursa, inteligencije i energije, ba\u0161 kao i oni sami.<\/span><\/p>\n

Pokret PostPesimista smatram pre svega kao mirovnim projektom. Mladi ljudi, koji su se iznenada na\u0161li u ratu jedni s drugima, su imali priliku da se sastanu, da razgovaraju, da se sva\u0111aju i raspravljaju, ali i plesati, pevati i zaljubiti se, zanemarujuc\u0301i nove granice. Srpski momci su postali prijatelji sa kosovskim devojkama, bosanski mladi su proveli vreme i dru\u017eili se sa hrvatima, slovencima i srbima. Zajedno smo organizovali impresivan niz sastanaka, uklju\u010dujuc\u0301i neverovatnu pozori\u0161nu turneju, mladi ljudi iz celog Balkana koji su putovali u Zagreb, Tuzlu i Beograd, dve godine nakon rata… Za mene je ovo bilo malo \u010dudo.<\/span><\/p>\n","protected":false},"excerpt":{"rendered":"

Budu\u0107i da sam 1992. godine organizovala Diskusiju sa decom u Bergenu, u Norve\u0161koj, i pomogla da organizujem me\u0111unarodnu Diskusiju sa…<\/p>\n","protected":false},"author":7,"featured_media":11046,"comment_status":"open","ping_status":"open","sticky":false,"template":"","format":"standard","meta":{"footnotes":""},"categories":[20],"tags":[],"class_list":["post-11049","post","type-post","status-publish","format-standard","has-post-thumbnail","hentry","category-price"],"_links":{"self":[{"href":"https:\/\/oralhistorykosovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/11049","targetHints":{"allow":["GET"]}}],"collection":[{"href":"https:\/\/oralhistorykosovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts"}],"about":[{"href":"https:\/\/oralhistorykosovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/types\/post"}],"author":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/oralhistorykosovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/users\/7"}],"replies":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/oralhistorykosovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/comments?post=11049"}],"version-history":[{"count":7,"href":"https:\/\/oralhistorykosovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/11049\/revisions"}],"predecessor-version":[{"id":15743,"href":"https:\/\/oralhistorykosovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/posts\/11049\/revisions\/15743"}],"wp:featuredmedia":[{"embeddable":true,"href":"https:\/\/oralhistorykosovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media\/11046"}],"wp:attachment":[{"href":"https:\/\/oralhistorykosovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/media?parent=11049"}],"wp:term":[{"taxonomy":"category","embeddable":true,"href":"https:\/\/oralhistorykosovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/categories?post=11049"},{"taxonomy":"post_tag","embeddable":true,"href":"https:\/\/oralhistorykosovo.org\/sr\/wp-json\/wp\/v2\/tags?post=11049"}],"curies":[{"name":"wp","href":"https:\/\/api.w.org\/{rel}","templated":true}]}}