Ignorišem događaje koji imaju tendenciju da postanu veliki. Isto se desilo i sa pandemijom i zatvaranjem koje je usledilo. Pre svega, nemam televizor i ne čitam novine, tako da nisam bio previše upućen u ovu paniku koju su ljudi imali. Dakle, primetio sam kod ljudi, nije da sam negde pročitao. Na neki način me je mučilo ono čime su zaokupljeni. Naročito u početku, već par meseci smo paničili, a nije bio veliki broj zaraženih. Nastavio sam sa onim što sam uvek radio.
U to vreme počeo sam da budem veoma vezan za prirodu. Nije bilo kafića u gradu, nisi mogao da izađeš. Sećam se da sam rano ujutru došao do Biblioteke, policija me sklonila. Počeo sam da idem u Matićan, tamo kod Badovca. Izlazio sam da šetam, ali ja takođe uvek slikam, crtam gde god da se nađem. Dakle, uzeo bih malu svesku, uzeo bih olovku, sunđere i tamo bih proveo vreme. Kad god sam hteo da izađem, izašao bih.
Nešto dobro što se dogodilo u to vreme bio je stan, baš u vreme kad smo se zatvorili, dobio sam stan od tetke na poklon. Nekako sam počeo da se bavim time, da sređujem kuhinju, da postavljam pločice, da kupujem spavaću sobu. Ali u to vreme radnje uopšte nisu radile, radnici su se plašili da dođu da izmere nameštaj. Na neki način, bio sam fokusiran na to kako da sredim stan kada se celo Kosovo suočavalo sa haosom ovog virusa.
Međutim, nisam bio preokupiran virusom, ne želim da se hvalim kao da se nisam plašio. Posle nekog vremena mogu jako loše da završim s ovim virusom, pa se ne usuđujem da se hvalim. Juče sam izašao sa prijateljem i prijateljicom koje nisam video sedam ili osam meseci. Oni sa tri ili četiri spreja: “Daj mi ružičasti, daj mi plavi”, sva ta zabrinutost učinila mi se malo preteranom.
Proces učenja onlajn odvijao se sasvim drugačije tokom zatvaranja. Prvi semestar je bio vrlo aktivan sa studentima, pravili smo zastave, proteste, parade zastava. Drugi semestar je bio skroz onlajn. Dok smo shvatili kako da pristupimo, kako profesor treba da govori, kako student treba da govori, mučili smo se malo nekoliko dana, zapravo nekoliko nedelja. Trebalo mi je još mnogo da razgovaram. Mrzim da pričam, ne volim to, pogotovo kad čujem kako četrdeset učenika razgovara sa mnom, kako bi mi izrazili mišljenje. Definitivno to ne praktikujem.
U prvom semestru je bio drugi način rada. Dao sam im temu i oni su radili na toj temi, i onda su počeli da rade zajedno, dakle to nije bilo predavanje. Nikad nisam imao predavanja, ali uvek sam radio sa njima. Video sam kako studenti koje zanima moda razgovaraju o modi, drugi o dizajnu eneterijera. Imao sam studente iz četiri, pet različitih odeljenja.
Kada smo prešli onlajn, trebalo je malo više da istražuju. Na primer, moda, dobro je što sam uradio to istraživanje o modi, jer sam otkrio neke stvari koje nisam znao. Neki od njih počeli su da mi izgledaju mnogo zanimljivije od onoga što sam ranije pratio u muzici ili savremenoj umetnosti. Na primer, Martina Margielu ranije nisam poznavao, ni kao ličnost ni kako je počeo, ni kako… veoma zanimljivo. Craig Green, Angus Chiang, puno novih dizajnera.
Predajem tri, četiri predmeta. Prvo polugodište su bili jedni, a u drugom polugodištu drugi. Dakle, uvek improvizujem, nema profesora za neki predmet, daju tebi, ali nije da se mnogo pridržavam tog predmeta. Mene je mnogo više zanimalo šta studentu treba i nekako sam se fokusirao na to. Dosta su radili, neki od njih su bili vrlo dobri. Poznavao sam njihove radove, znam ih odmah, ovo delo je nastavak drugih dela, ali s imenima je bila potpuna zbrka jer je bilo četiri stotine studenata. Nije da sam tražio dokaze ili nešto, ali ipak ocenu sam davao na osnovu radova koje sam video.
Kada sam obavio istraživanje dizajnera enterijera, različitih arhitekata, dao sam studentima zadatak da istražuju i prezentuju. Studenti koji su prezentovali radili su u nekakvom pdf dokumentu koji su svi studenti mogli da vide. Pustio sam ih da razgovaraju, samo bih dodao nešto ili pitao. Svakog sata imao sam šest studenata koji su nešto predstavljali, nekad o modi, nekad o vizuelnoj umetnosti, nekad video radove. Razgovarali smo o raznim temama i studentima je to na neki način počelo da se dopada.
Zatvaranje je definitivno bilo jedna od tema koju sam im dao da obrade. Dakle, na kraju semestra im je zadatak bio video, vrlo direktno sam im predložio: “Shvatite ovo zatvaranje kao temu, ali s pozitivne strane, nemojte ulaziti preduboko u tužne priče”.
Zanimala me unutrašnjost njihovih kuća. I dalje volim da nekome uđem u kuću i samo da gledam kuću, zidove, nameštaj, ormare, stvari. Možda imam tu naviku iz Amsterdama, jer je ceo Amsterdam bez zavesa, tamo nemaju zavese. Tokom noćnih šetnji, posebno u Jordaanu, naselju u starom delu grada, svako veče sam proveo gledajući zidove sa slikama, nameštaj, parket. To mi se jako sviđa i hteo sam da vidim tu atmosferu kod studenata, da im vidim dedu, oca, majku kako im kuva pasulj, kako bi uhvatili ove trenutke. Crteži su bili vrlo dobri. Čuvam ih. Postoje različiti enterijeri, svašta.
Prvih mesec dana zatvaranja živeo sam s roditeljima. Tu me je zatekao prvi mesec, a drugi mesec sam otišao u stan. Opet sam bio povezan s roditeljima. Moj odnos s roditeljima bio je izgubljen mesec i po dana kada je započela ova druga faza, kad se situacija pogoršala. Sada se držimo na distanci, s maskama. Ranije nismo imali taj strah jedan od drugog kada smo živeli zajedno. Rutina sa njima je bila drugačija.
Na primer, očistio sam ceo drugi sprat za oca, uklonio sve stvari koje sam tamo imao i odneo ih u stan. Na tom spratu sam mu napravio neku vrstu ateljea i neki radovi koje već dvadeset godina, deset godina drži po kesama, najlonima, otvorio sam mu sve i bilo je kao da se iz starih dela rađa nešto novo. Videla je i mama, videla je i moja sestra, gledali smo neke radove koje nismo videli godinama, možda smo ih videli kada smo bili mali.
Ove radove je počeo da posmatra iz drugog ugla, a aktivnije se bavio slikanjem, slikao je više sitnica na papiru, i poslednjih meseci tata je bio veoma produktivan, kako u pogledu pisanja, tako i s velikim slikama. Napravio je čak dve veoma velike slike.
Mislio sam da ćemo nešto stvoriti nešto zajedno, ali obojica smo pomalo kao na svojim teritorijama, ali možda nešto sarađujemo, ne bi bilo loše. Pogotovo s nekim nezavršenim slikama ili nešto što on nije završio da prebaci meni. Svi radovi se definitivno ne mogu završiti, imam pola posla nedovršenog, uvek dam Ronu ili nekome.
Sa Ronijem je odavno počela ta saradnja, mnogo pre nego što sam otišao u Holandiju. Čini mi se da 2005. imamo prve slike koje smo zajedno uradili. Nekad smo imali zajednički studio u kojem smo radili i švrljali zajedno. Volim da radim sa Ronom, jer mi daje potpuno drugačiju atmosferu rada. Radovi koje imam na izložbi u Nacionalnoj galeriji su neka vrsta opsesivne umetnosti, kad si opsednut predmetom, detaljem, i satima ostaneš u tim detaljima. S Ronom nemam taj osećaj, s njim je suprotno.
Tu eksplodira čovek, neka vrsta eksplozije koju više ne možeš da kontrolišeš, ali moraš imati ii jedno i drugo. Richter, na primer, radi vrlo realne, visoko hiperrealističke slike, ali takođe radi i u apstraktnoj umetnosti. Sad razumem zašto Richter radi na taj način. Uvek sam razmišljao, kako je moguće da ovaj čovek ima dve, tri vrste potpuno različitih stilova? Ali ponekad moraš da se isprazniš kako bi stvorio opsesivnu umetnost.
Svaki put kad ostanem sa Ronom, to se dogodi, nije da planiramo te stvari, nije na primer da… “Hajde, idemo da slikamo”. Idemo i sedimo, razgovaramo, možda smo ljuti jedni na drugog, preterujemo u svemu, onda započinjemo i stvaramo zajedno.
U mom životu ništa nije definitivno organizovano, ja sam neorganizovana osoba, ali sam veoma srećan što sam uspeo da rezimiram ovaj nedostatak organizacije. Kada sam sve to organizovao, rekao sam: “Okej, nisam lenj, na neki način radim”. Nikad nisam znao kada radim jer nisam imao utvrđen raspored. Većinom mi se čini da sam potpuno izgubljen. U maloj sobi zaboraviš da si to napravio, staviš u neku knjigu i posle neko cveće, nešto ovamo, ali kad se sve te stvari koje si radio deset, 15 godina sklope, počinje da ima smisla.
Bio sam izolovan i pre izolacije. Ovo mi je malo—pomalo postala navika. Možda je i umetnost to stvorila, sigurno, jer možda da imam svakodnevni posao ne bi bilo tako. Onako, probudiš se, pojedeš nešto za doručak, popiješ kafu, ne znaš ni kad dan počinje, ni kad se završava. Ponekad počneš da praviš pravila za sebe, na primer, vidiš da ti se radi više od dvanaest ili od jedanaest noću, ali uvek sam sanjao da imam posao. Oduvek sam zavideo ljudima s radnim mestom. Čini mi se da bih bio mnogo produktivniji i zadovoljniji svojim poslom.
Svideo mi se ovaj Alen Ginsberg koji je ispričao kako je napisan “Goli ručak”, nisam znao, i zaista mi se svideo način na koji je napisan. Kada je Villiam Berouz otišao da živi u Tanger, pisao je pisma svojoj supruzi, ona je bila u Njujorku. Ta pisma je pisao tako lepo, na tri ili četiri stranice, da je Ginsberg sakupio sva ta pisma i razgovarao sa Džekom Keruakom i rekao mu: “Idemo u Tanger, jel vidiš kakva lepa pisma šalje čovek?” Napisao je da je u krizi, pokušavao je da se skine s heroina. Njih dvojica su otišli, Keruak i Ginsberg, i nagovorili su ga da napiše knjigu. Vrlo je dobro sakupljati ove neorganizovane stvari. Ponekad vam je potrebna pomoć nekoga ko može da ih vidi.
Posle zatvaranja otišao sam da vidim sina, jer se nismo videli četiri, pet meseci. Početkom juna bili su prvi letovi i ja sam insistirao. Rekao sam: “Šta god da se desi ići ću, nisam video sina”. Tamo sam bio potpuno lišen ove ekstravagantne nege, jer sam išao sa sprejevima, išao sam sa sto hiljada maski, a Holanđani su to mnogo lakše prihvatili. Ljudi su želeli da se reše svih malih pravila koja su stvorili da bi država pravilno funkcionisala. Drugačiji grip, ali ništa posebno. Stanovništvo mora postati imuno na to, neko nažalost strada, ali nije toliko neobično kako bi se zatvorili.
Na primer, sin nikad nije primio vakcinu. Njegova majka je antivakserka, protiv je unošenja stranih stvari u telo. On nije dobio nijednu vakcinu, ni one koje je trebalo da dobije. Ona živi u jednom delu koji je kao selo, u prirodi. Ona nije nosila masku od početka pandemije i to čini u znak protesta. Tamo ne možete ući u autobus bez maske. Znači, ima dosta vremena otkako nije ušla u autobus, u voz, i tako to. Čak je želela da dođe na Kosovo: “Ne dolazim samo zato što moram da stavim masku u avionu”. Veoma je anti, čak i kad je pričala o tome, ubeđivala me je da ima pravo za nešto, ali ponekad sam gledao bolne priče na televiziji i nisam znao kuda da se…
U galeriji je zapravo rad sa unutrašnjim prostorima. Kad sam predavao o enterijeru, tražio sam i istraživao, odlučio sam da napravim sliku sa unutrašnjim prostorima, mnoge stvari koje na neki način imaju perspektivu. To je započelo pre ovog zatvaranja, ali tokom procesa koji je trajao otprilike tri, četiri meseca, ta slika je napravljena u potpunosti s različitim unutrašnjim prostorima ljudi koji su bili međusobno zatvoreni.
Mene je oduvek mrzelo da komuniciram direktno kroz crtež. U stvari, dogodilo mi se da prvo crtam, a posle dva dana sam video sebe kako radim na tome. Mislim, to se pre dogodilo i s ovim radovima unutrašnjeg prostora, započeo sam jer su me zanimali unutrašnji prostori, zanimale su me perspektive, ali sada sam počeo da živim u tim unutrašnjim prostorima, nikada nisam želeo da se povežem sa trenutnom situacijom, ali se definitivno povezalo.
Jakup Feri (1981) je savremeni vizuelni umetnik. Školovao se na Umetničkoj akademiji u Prištini i Rijksakademie u Amsterdamu. Feri je osvojio brojne nagrade, uključujući umetničku nagradu “Evropska budućnost” Muzeja savremene umetnosti (GfZK) u Lajpcigu i prvu nagradu “Buning Brongers” za slikarstvo u Amsterdamu. Njegov rad predstavljen je na brojnim međunarodnim izložbama i galerijama poput “U—Turn Kuadrenniala” za savremenu umetnost u Kopenhagenu, na Istambulskom bijenalu, u Ludvigovom muzeja u Budimpešti, “Artists Space—a” u Njujorku i de “Appel—a” u Amsterdamu.