U početku smo bili šokirani jer nismo znali s čim se stvarno suočavamo, nismo imali prave informacije o tom virusu. Bila je to i zbunjujuća i zastrašujuća situacija, jer je bilo nešto nepoznato. Svaki dan su izlazile nove informacije koje su ponekad demantovale sve prethodne informacije, i zaista nisam znala šta da mislim. Plašila sam se za svoju porodicu, jer je u početku to najviše pogađalo starije i bolesne, pomisao da bi se nešto moglo dogoditi nekom meni bliskom i dragom je uticalo da se osećam veoma loše.
Dakle, mogu reći da mi je pandemija donela dosta briga. Nije mi bilo ugodno i bila sam rastresena jer su mi ove brige zauzimale puno prostora u svakodnevnom životu. Sa svih strana sam čula razgovore o COVIDU-19, u razgovorima s članovima porodice, u medijima, u svakom delu svakodnevnog života. Došao je COVID-19 i počeo da upravlja našim životima. Međutim, naučila sam da se nosim s tim informacijama i nakon kratkog vremena mirno smo prihvatili promenu, pojačali mere prevencije virusa COVID-19 i počeli da uživamo u blizini i boravku sa ostalim članovima porodice.
Budući da imam decu, bavljenje njima oduzimalo mi je puno vremena, jer sam istovremeno postala i učiteljica. Onlajn nastava, domaći zadaci, komunikacija s nastavnikom, sve ovo zahtevalo je posvećenost od strane dece, ali i mene kao roditelja. U početku je bilo teško, ali onda smo se navikli. Kad ste roditelj, ne živite samo za sebe, već se stavljate u drugi plan, a ponekad neke obaveze ne mogu da sačekaju, ali ni deca ne mogu da čekaju, a ovo je situacija kada ne znate gde će te pre.
Kad pošalje dete u školu, nekako odgovornost pada na nastavnike, oni su tu i brinu se o svemu. Obično sam proveravala domaće zadatke i ono što deca uče čak i dok su bila u školi, ali kod kuće je bilo drugačije. Nije bilo dovoljno samo proveriti domaći zadatak, već sam morala da se uverim da li dete nešto izvlači iz ove onlajn nastave, morala sam da se uverim da to zaista funksioniše za moje dete. Ali, vremenom smo se i mi tome prilagodili, morali smo ili da se naviknemo ili da totalno propadnemo, i da dete ništa ne razume.
Pripremali smo se za otvaranje novog biznisa, ali pošto ceo svet čeka da pandemija prođe, takođe čekamo i mi, jer je u ovim uslovima nemoguće misliti o nečem novom. Naravno, bilo koji rizičan potez je nemoguć u ovo krizno vreme, pa će otvaranje preduzeća sačekati neko vreme. Nekako mi se čini da je ceo svet stao i glavna preokupacija postala je prevazilaženje pandemije, koja nas je toliko umorila. Pored problema održavanja zdravlja, obrazovanja dece, problem je bila i ostala materijalna situacija. Mi kao porodica moramo nekako da se izborimo, pa je i ova zabrinutost dodata kao rezultat virusa.
Srećom, u mojoj užoj porodici nije bilo slučajeva virusa. Kod kuće smo povećali brigu o čistoći, trudimo se i da se držimo na distanci. Na ulicama ili u prodavnicama držimo se mera koje je propisalo Ministarstvo zdravlja. Tokom perioda karantina, prvo smo se pobrinuli za kuću, imali smo dovoljno vremena da radimo stvari koje ranije nismo mogli. Šetali smo planinskim mestima, gde je bilo manje ljudi. Bavili smo se sportskim aktivnostima kod kuće, igrali smo igre s decom, trudili smo se da održimo pozitivnost. Uprkos svim poteškoćama i problemima, nismo želeli da dozvolimo da se iko od nas dosađuje i oseća loše.
Razgovarali smo s decom, ali i jedni s drugima. Pokušavali smo da čitamo, iako je nedostajala koncentracija. Primetila sam da sam tokom zatvaranja izgubila koncentraciju, jer mi je um uvek lutao, razmišljala sam o mnogim stvarima. Bilo mi je teško jer nisam mogla da se vidim sa roditeljima i ostalim članovima porodice da ne bismo ugrozili jedni druge. Međutim, porodične veze su ojačane iako je komunikacija bila na daljinu, ali shvatili smo koliko su članovi porodice važni, iako u stvarnosti nemamo dovoljno vremena za viđenje ili komunikaciju.
Ponekad smo se čuli s članovima porodice nekoliko puta dnevno, jer sam se ja brinula i za njih. Svakim danom se pojavljivalo sve više novih slučajeva virusa i sa tim slučajevima zabrinutost se povećavala. Taj broj zaraženih postao je naša opsesija, postao je najvažnija tema svih razgovora. Od svega toga bili smo zabrinuti, a ponekad nismo mogli ni da spavamo, situacija se često pogoršavala, a nije išlo na bolje. Stoga, kada nemate sigurnu budućnost i ne znate kako će se stvari odvijati, uvek ste zabrinuti.
Situacija se i dalje nije sredila, ljudi se plaše, distancirali su se. Maske su postale sastavni deo našeg svakodnevnog života. Najvažniji dodatak, bez kojeg ne izlazimo iz kuće. Ponekad pomislim da će nam pandemija ostaviti mnogo posledica u pogledu socijalizacije, ostaće nam strah od bakterija i virusa. Ali nadam se da će se cela zemaljska kugla oporaviti što je pre moguće i verujem da ćemo se vratiti u stvarnost, s punom energijom i zdravljem.
Njomza Gaši-Rustoli rođena je 17. juna 1984. u Mitrovici. Osnovnu i srednju školu završila je u Mitrovici, dok je studije prava nastavila u Prištini, na fakultetu AAB. Nastavlja postdiplomske studije na Civilnoj katedri Univerziteta “Hasan Priština” u Prištini. Gaši-Rustoli je udata i majka je troje dece: Else, Emblje i Orika. Živi u Vučitrnu, gde se bavi privatnim biznisom.
Ilustracija by Renea Begoli.