Zoran Plećaš

Beograd | Date: 14. jul 2017. godine | Duration: 107 minuta

Odemo ja i jedan komšija odemo da šetamo. On Albanac, ja Srbin i opet demonstracije. I demonstracije i gde da nas uhvate, gde je Izvršno veće onaj spomenik i ovo. I mi sad gde ćemo, tu ima kafana neka ‘Kod Ćora’ pored opštine i mi, a mi smo kumovi starinom ja i ovaj Albanac, oni bace suzavac a mi beži gde ćemo, bežimo u kafanu. Kosa neka drži vrata. ‘More, Koso puštaj vrata samo da nas ne stignu ovi ubiće nas’. Sreća bio tu kum Mile živ pa otvori i uđosmo. […]

Mi nismo išli da demonstriramo. To familija nije nešto… Znači zajedno smo izašli da šetamo. Znači i dan danas kad odem dole on svima priča ja i on kad smo bili na demontracije. Bežali smo da nas ne biju. Ja Albanac, još Srbin, ali stvarno je tako.

Vrlo loše je bilo posle i tog policijskog časa i svega ostalog.

Marijana Toma (Vodila intervju) Miroje Ljepojević (Kamera)

Zoran Plećaš je rođen 30. jula, 1955. godine u Prištini. Diplomirao je na Ekonomskom fakultetu, Universitet Priština u 1980. godini. Plećaš, nakon diplomiranja radio je u Izvršnom veću, onda je prešao u firmi “Jugoagent” i radio kao direktor do 1989.godine. Tokom ‘90-tih godina, otvorio je njegovo radnju, pod imenom “Akoma”. Sad živi i radi u Beogradu.

Zoran Plećaš

Prvi Deo

Marijana Toma: Danas je 14.07.[2017], intervju sa gospodinom Zoranom Plećašom. Gospodine Zorane, da li možete da mi kažete gde ste rođeni, kad ste rođeni i nešto malo o svojoj porodici i neka sećanja osnovna?

Zoran Plećaš: Da, ovaj, ja sam rođen 30. 07. ‘55. godine u Prištini od oca Nikole i majke Olivere. Moji su roditelji, znači jedno i drugo, rođeni Prištevci. S tim što je majčina familija i poreklom, mislim, poreklom je iz Prištine, starosedeoci Prištine, ljudi koji su znači možda je i moj čukundeda je došao iz jednog sela iz okoline Prištine koje se zove Krajište, pa je tu kupovao mahale, ovaj, mehane, imao svoju zemlju. Pa… to su nasledili njegovi, znači moj pradeda pa deda i tako to.

A očeva familija je znači moj pradeda je došao 1914-te, posle Prvog svetskog rata dobija od Kralja Aleksandra, da tada je, dobio je, ne ‘14-te, ‘18-te dobio je deo šume u Devet Jugovića, tako se zvalo. I oni su svi krčili šumu da bi dobili neko obradivo zemljište, odnosno da bi mogli da žive od te poljoprivrede, stočarstva i ostalog. Znači to je neka osnova. Znači ja sam rođen u Prištini, to sam vam rekao. Osnovnu školu sam završio u “Meto Barjaktari” prva tri razreda. Posle su otac i majka promenili adresu, napravili kuću u naselju Atlas pa sam od petog do osmog bio u Osnovnoj školi “Vladimir Nazor”. To su nazivi koji su bili.

Posle osnovne škole, posle završetka osnovne škole koja je bila u blizini moje kuće, gde sam rođen, gde sam ja živeo, tu se, ja sam nastavio svoje daljnje, ovaj, školovanje. Otišao sam u Srednju ekonomsku školu u Prištini, koju sam završio normalno za tri, četiri godine. Bio smer opšti, tada su bili smerovi, ali bio je opšti. Ta ekonomska škola je tada imala više smerova, da ne preskočim ni to. Znači ekonomski pravno-birotehnički, turistički i trgovački. Tada, mi smo zajedno išli sa Albancima u školu. To je bilo do ‘74-te godine. Tad smo, ja sam zajedno sa Albancima, ja sam i osnovnu školu završio zajedno sa Albancima. Čak sam imao i druga koji je u osnovnoj školi bio Albanac koji je završio sa mnom, znači na srpskom, međutim kasnije u srednjoj je prešao da ide na albanskom, u srednju tehničku da ide, neki Ismet, moj drug. Znači,  završio tu srednju školu, posle toga upisao fakultet, isto u Prištini gde sam ’75-te godine smog a upisali, apsolvirao sam negde ‘80-te i onda sam malo posle odugovlačio, pa sam počeo i da radim, posle toga sam se i oženio. ‘81-e sam se i oženio i dobio tri ćere posle toga.

U međuvremenu sam radio, završavao fakultet i polako, polako u mojim nekim razmišljanjima pošto sam radio i u srednjoj školi kao profesor, pa sam radio u ovaj, predavao sam te ekonomske predmete, pa sam radio tada, u Izvršno veće Kosova. Bila je neka Direkcija za robne rezerve Kosova u saradnji za Direkcijom za robne rezerve tadašnje Jugoslavije. Posle toga sam ja, posle svega toga škole i te direkcije, meni se ukaže mogućnost i ja sam bio postavljen za, prešao sam u firmu “Jugoagent”[1] Beograd, ustvari Novi Beograd, gde sam bio postavljen za direktora tog predstavništva dole u Prištini. Tu sam proveo negde četiri godine do ’89-te godine.

Onda je stvarno sve bilo dobro i okej, ali uvođenjem sankcija jednostavno nije se imalo više posla. “Jugoagent” se bavio prevodom, prevozom robe brodovima, avionima, pretežno brodovima, prekookeanskim. Oni su imali svoje brodove, odnosno oni su prevozili. Ja sam bio zastupnik za Kosovo i imao sam dobru saradnju sa Trepčom, odnosno Trepči smo iz Sirije uvozili superfosfat da bi Trepča prerađivala u svojim pogonima i ovamo sa fabrikom baterija iz Gnjilana. Tada je fabrika baterija bila u zaletu i oni su izvozili tada, već počeli da izvoze za Ameriku. Fabrika baterija je bila pojam, imala mlade ljude koji su imali viziju i oni su to probili i stvarno je bilo, jedno vreme, do ‘90-te je bila jaka. Oni su imali čak svoj izvoz za Ameriku. Mi smo preko “Jugoagenta” radili taj izvoz.

Marijana Toma: A recite mi, vratiću vas još malo na detinjstvo, porodica. Vi ste bili jedino dete ili?

Zoran Plećaš: Ne, ne. Ja imam i brata mlađeg, dve godine je razlika, Dragana, koji je isto živeo, pošto su meni roditelji bili razvedeni posle devete godine moje, njegove sedme pa sam ja živeo sa tim mojim ocem Nikolom. Ja sam živeo i on, on nas, ovaj je podigao, nije se ženio, školovao, napravio svadbe, oženio i sve to. Znači, mi smo živeli. Moj brat je posle otišao za Beograd, negde posle vojske, otišao je u vojsci, služio je armiju u Puli u Titovoj gardi pa pošto mi majka živela ovde, voleo je da izađe iz Prištine, nije voleo Prištinu kao ja i on je došao ovde da živi i radi. Isprva je radio u Puli, u Poreču itd iz vojske kad je izašao iz Pule. Radio je u Poreču jedno tri, četiri godine i onda je vremenom voleo da živi ovde i nastavio da živi ovde, do svoje ne znam  koje godine i pošto sam ja dole ostao sa ocem on se posle pre ‘99-te znači ‘94-te vratio se sa familijom dole da živi. Pošto mu je žena bila pravnica, žena mu je bila izabrana za sudiju dole, sudiju za prekršaje, a on je radio u “Jugopetrolu”[2] na pumpi, tako da, on se vratio.

Moja žena je isto radila u “Jugopetrolu”, ona je bila finansijski direktor. Od početka, nije odmah. Ona je počela kao pripravnik u “Jugopetrolu”, tada OUR Kosovo, a posle vremenom ona je uvek zauzimala znači te, što se tiče isto ekonomista, uvek je zauzimala te pozicije u finansijama. Ona je ostala da radi u “Jugopetrolu” do kraja, odnosno do onog momenta kad je “Jugopetrol” stupio u štrajk. To je štrajk koji je po, prvi štrajk, i o tome ću vam pričam, gde su Albanci i Srbi zajedno ustali protiv jednog čoveka. To je bilo neviđeno.

Marijana Toma: Koje je to godine bilo?

Zoran Plećaš: To je bilo ’96-te, sedme godine. Ne mogu tačno da se setim, mogu da je pitam. To je prvi put, u životu, mislim posle onih ‘90-tih godina kad su Albanci napuštali. Međutim Jugopetrol je bila jaka firma i Albanci, možda su neki napustili, ali većina je ostala da radi i onda su osetili tu da su imali podršku svih svojih kolega kao ono bilo je ‘ajmo svi da napustimo‘. Međutim oni su razmislili ljudi, dobra plata, dobra firma i što bi sad. Onda su se u početku malo krili, dolazili ranije na posao ranije ovo-ono, a u suštini nije im se napuštao posao i ostali su.

I onda je došlo po naređenju. Tada je u “Jugopetrolu” bio neki direktor Veljko Lalić i on je čovek otišao u penziju i onda po strukturi, znaš, tada SPS[3] i kosovopoljska klika i onda postave nekog Kecmana za direktora “Jugopetrola”. I ono nezadovoljstvo radnika je i moja žena povede taj štrajk, tako se zove i za njom svi. Znači od 230 radnika njih je skoro 200 bilo u štrajku. To je bio prvi slučaj od ’90-te godine da zajedno i Albanci i Srbi protiv jednog čoveka, pogotovo tada kad je bilo nemoguće spojiti takve, međutim ljudi su bili, pošto je ona odbila neka njegova rešenja, rešenja da se otkupljuju devize, nešto glupost neka. Ja ću da ti iskreno ka kažem, reko to je tvoj problem. I onda kad je on pokušao i onda je jednostavno spontano se, jer ona je mnogo uživala poverenje svojih kolega i koleginica i Albanaca i Srba, Turaka, Cigana, sadašnjih Roma, i tako to, ali živa istina je to. Ali to ima zapisano i fala Bogu i u novinama i ima ona svu tu dokumentaciju u novinama i sve. Dobro to je bilo tada u službi tadašnje vlasti.

Marijana Toma: A recite mi vi ste ‘57 godište?

Zoran Plećaš: ‘55-o.

Marijana Toma: ‘55-o. Vi ste ustvari, gde ste služili vojsku?

Zoran Plećaš: Ja sam služio vojsku u Skoplju. Ja sam otišao u armiju, dobio sam ćerku Milicu ‘81-e. znači Milica se rodila ‘81-a, oktobra meseca, a ja sam ‘82-e odmah u martu već ona je mala, znači tada sam već tada otišao i u Skoplju služio u kasarni Goce Delčeva.

Marijana Toma: Zanima me ta, to je jedan period negde taj ‘70-te, kraj ‘70-tih taj jedan vrlo bezbrižan period. Zanima me vaša mladost ustvari u Prištini, kako je izgledala?

Zoran Plećaš: Pa znate šta, pa to se ja malopre kad smo pričali. Priština je imala dušu, znači bez obzira. Mi smo imali svoj korzo. To jeste bilo podeljeno korzo, leva strana idu Srbi, levo od “Granda”[4] prema Božuru, desno idu Albanci, razumeš. Onda svako društvo ima svoje drvo i tako smo, i tu smo se skupljali. U suštini nije bilo problema, nije bilo nikavog nasilja na tom korzou. Čak je bilo više nasilja između istih nacija oko ne drveta, oko devojke istih nacija. Retko kad je bilo međunacionalne te, ma ne sećamo se. Bilo je par puta, znači, ali nije to toliko bilo izraženo. To nisu bili na nacionalnoj. Nisu se oni svađali bili, ovaj Šiptar ovaj Srbin. Ne, nego je nešto drugo bilo. Ili oko neke devojke ili razumeš, škola, fudbal, rukomet, te stvari su bile, nije… Priština je imala bez obzira šta, imala je tu dušu, kako da vam kažem, gajenu od starina. Znači, ti ljudi koji su, prenosili su, znači stari su nama prenosili da mi poštujemo i tu drugu naciju kroz, pravo da vam kažem… Tada je bilo, moji baba i deda su slavili slavu, znate kako ovamo zabrana pa kod Albanaca oni su slavili Ramazan i Bajram. Što kaže jedan Albanac, mi kaže, član partije, pa pričaju oni to, mi kaže, kad je sve to prošlo: “Ja u partiju, primili me u partiju, ali mi dali odmah crkveni kalendar.” Kaže: “Što će mi? E kad ti damo ti ćeš da gledaš pa da ideš pa da vidiš koji Srbi slave slavu.” Pazi nema logike, ali tako je bilo, oni sami. Ali on kaže šta će mi. Ali oni su bez obzira oni su slavili Bajram, Ramazan, postili.

Ali kod Srba je opet bilo, mi kao Srbi znate šta i onda ima ta, učlanio sam se u tu partiju, ovo, ono i onda morao si to sve, što ja kažem, da neutrališeš taj srpski nacionalizam. Nije to, kad si Srbin, nije to nacionalizam nego jednostavno, da si, izvini. I sad to je kroz te stvari i onda su vremenom, to je bilo do, ja se toga ne sećam, ali po pričanjima dok je bio Ranković[5], to je sve bilo drugačije, odnosno odlaskom Rankovića, dolaskom te đakovačke klike onda su sve to menja. Istorija Srba na Kosovu se menja. Ljudi koji su radili u SUP-u[6] odmah su penzionisani. To su drugari moga oca iz rata, mladi ljudi otišli u penziju, a  ne znaš zašto.

Marijana Toma: Koje je to godine bilo kad se to dešavalo.

Zoran Plećaš: To je ‘68-e.

Marijana Toma: Aha, to je posle ’68-e.

Zoran Plećaš: Da onaj kongres [misli se na Brionski plenum 1966. godine, nakon koga je Ranković isključen iz SK Jugoslavije], to je sve bilo tada. To je počelo, mislim to je bilo pre ‘68-e, ali ‘64-e. Valjda kad je ono Ranković, ne mogu da se setim, da ne lupam, ali posle smene Rankovića to se sve dešava. Znači dosta ljudi je moralo da napusti…

Marijana Toma: Službu?

Zoran Plećaš: Ne službu nego i Kosovo. Tad se dešavalo: “E ti si bio to e sad ću ja da te…” Šta? I onda su ljudi, hteli ne hteli, odlazili. Drugo znate šta je, postoji pisani zakon. I Tito nije dozvolio Srbima da se vraćaju na Kosovo. Moj otac i stric pošto su bili u ratu, a roditelji su im izašli sa Kosova i onda su došli negde do Kuršumlije. E tu je sad bilo, kako ući na Kosovo kad je zabrana, ali onda znaš, bandoglavi Ličani sednu u vagon i šta im Bog da i oni pravo, ali oni ne idu na tuđe oni idu na svoje imanje i pravo u Prištinu i Jugović ali to je bilo vrlo. I to je bio vid pritiska da se smanji ta populacija Srba. To je od tada počelo, nije to da je sad počelo nego od tada.

Ja se sećam još nešto. Moj pokojni deda je pričao, do ubistva Kralja Aleksandra. On je ubijen u Marseju?

Marijana Toma: Da, u Marseju.

Zoran Plećaš: On je, kako da vam kažem to, on je, nije on raseljavao Albance nego jednostavno kupovao tu zemlju u Anadoliji[7] i nudio im kvalitetniju zemlju. Kaže, evo to su reči mog dede, kaže da nije počeo rat, on bi za dve godine, ne bi bilo ni jednog Albanca na Kosovu. Zato što jednostavno oni su počeli da se iseljavaju jer su dobijali mnogo bolje uslove. Veću, za tu zemlju na Kosovu, za kuću, za ovo, dobijali su pare. A tamo su dobijali zemlju kvalitetniju, i ovo, ono i tako da je to bilo to, negde tako pričaju. Ali dobro prošlo je to što je bilo bilo je. Ali to je ono, to pričam iz priče.

A što se tiče Prištine same koju ja pamtim znači pamtim je sa tim Albancima i sa Turcima, Muslimanima. Na kraju krajeva Muslimani i deo Turaka i Srbi oni su išli u istu školu, isto odeljenje. Pazite i odeljenje, e tek kasnije čak ja vam kažem ja sam osnovnu školu završio i sa tim Albancem Ismetom, ali kasnije je počelo, jer mi smo kasnije posle toga dobili da moramo da imamo fakultativno albanski jezik, ali nije bilo dovoljno Albanaca i onda su oni što ja to kažem učili ne silom, nego oni su učili srpski, zato što ih je bilo više pa su to. I trebao im je za komunikaciju, malo ih je bilo dole. Vremenom, natalitetom, mi kad smo bili dva, dva je bilo kad sam završio osnovnu školu. Dva albanska odeljenja dva srpska.

Marijana Toma: Dva srpska?

Zoran Plećaš: Čak da vam kažem da je srpskih bilo 30 u odeljenju a tamo je bilo 20, 22, znači posle sve se okrenulo.

Marijana Toma: Kada su, vi ste se prvi put zaposlili odmah, odmah još u toku fakulteta rekli ste?

Zoran Plećaš: Prvi posao mi je bio tu rekao sam vam kad sam zavaršio, kad sam apsolvirao i to sve, u Ekonomskoj školi profesor. To je bilo ‘80-e.

Marijana Toma: U Prištini jel?

Zoran Plećaš: Ne u Lipljanu.

Marijana Toma: U Lipljanu.

Zoran Plećaš: U Lipljanu, u Lipljanu. Pošto u Prištini nisam našao, onda u Lipljanu. Tako se potrefilo da je trebao kadar, ovaj što je držao ekonomski predmet našo novi posao i to mi je kum bio, i kaže: “Ajde, kume, ja ću ovamo, ti dođi ovamo.” I onda tako, na osnovu toga sam ja došao do tog posla.

Marijana Toma: Kako je to izgledalo? Znači to je bila, u tu školu su išli samo…?

Zoran Plećaš: Ne, ne, zajedno.

Marijana Toma: A zajedno.

Zoran Plećaš: Zajedno. Ja vam govorim, do ‘81-e. Do ‘89-e. Svi smo mi zajedno išli.

Marijana Toma: Da.

Zoran Plećaš: I živeli. Mi smo i nastavili da živimo. Ali smo zajedno išli. Samo što nismo u odelenja, možda je neko i bio. Ali zajedno. Pre podne imaš od prvog do četvrtog razreda, ali svi su od prvog do četvrtog i albanska deca i srpska deca.

Marijana Toma: Kako je to izgledalo?

Zoran Plećaš: Pa normalno. Bilo je tu čačkanja, znaš, ali nije to na nacionalnoj, Albanci. Bilo je to, prođe udari te, ti njega, razumeš i to. Kao i sad, na kraju krajeva, u svakoj školi je to. Ja ne znam, sad kad čovek pomisli, možda je i gore sad ovde nego dole. Ali normalno, nije to bilo, ja ponavljam do toga. Sećam se i onih prvih…

Pošto je moj otac, Nikola se zvao, pošto su razvedeni, on je radio, ali ostavljao dvoje dece od sedam i devet godina u toj kući. I on je radio u sindikatu Kosova, i da bi imao nekakav kontakt sa nama, on je morao da razvuče mrežu jedno kilometar, da plati,  da bi bio sa nama u kontaktu, da nas kontroliše, da nas pozove, jer ništa… I onda sećam se, mi spavamo, zvoni telefon, neko zlo doba, ej kaže Nikola, ja čuo razgovor, izađi pre svega, kad pođu deca u školu, pošto je naša škola, naša kuća bila blizu škole, i onda je moj otac morao da izađe maltene na tu glavnu ulicu, da decu vraća da ne idu, da se ne bi skupljala, on je dobio direktivu, tada to, Savez komunista, SSRN [Socijalistički savez radnog naroda][8], ne znam ni kako, on je dobio nalog da to izađe, on je pa sa nekim čika Borom, isto prvoborcem, Trgovčevićem, i oni su izašli i vraćali decu i kao nema i onda su i drugi profesori i onda je on objasnio šta je dobio i onda su bile, slušale su se direktive. Naređenje.

Marijana Toma: Od gore?

Zoran Plećaš: Naređenje od gore, što kažeš. Tako da to je to. Sve je to bilo. I od tada već počinje malo, ne malo, počinje raslojavanje.

Marijana Toma: Kad ste prvi put primetili to raslojavanje kako kažete ili možda tu neku podelu?

Zoran Plećaš: Prva podela se po meni, ajde ja sam, dobro osnovna ne možeš još ni da… Negde treći, četvrti razred srednje škole se već oseti. Jer mi u osnovnoj ne mogu sad ja da kažem jer ipak si dete u osnovnoj, dvanaest, trinaest, četrnaest i onda sedamnaest, već se tad oseti. Jer počeli su da budu grubi prema ženama, našim devojčicama, napadni.

Bez obzira što, ekonomska škola je bila preko puta kasarne u Prištini ali opet trebalo je autobusom otići ili peške. A jedno odeljenje, dva odeljenja je bilo ekonomske, po jedno odeljenje ove trgovačke, jedno ugostitelji, ne znam, dva ekonomske, jedno ugostitelji, jedno trgovci i turistički smer, da. Znači pet odeljenja u godini je bilo a ovamo je bilo Albanaca ma najmanje duplo, najmanje duplo. Znaš ipak one stepenice uske pa znaš ono. Ali ipak, opet su to držali koliko toliko pod kontrolom, što ja kažem, koliko toliko su držali pod kontrolom. Ali se oseća tu sad da li je to početak puberteta, muško, žensko, ovo, ono, ali se oseća ona bahatost. Znaš ono kad počnu da pokazuju silu, kad su više njih. Znači ono nije sila, ne. Šta sad. Sila je najgora, ili počeli su i da pišu tada. Nisu oni nešto, tada nije bilo ovo UČK, neke bljuvotine na zidu da pišu protiv Srba, razumeš.

Marijana Toma: A recite mi sad vi ste rekli vi ste ćerku prvu, je li tako, Milicu dobili ‘81?.

Zoran Plećaš: Ovu drugu ‘83-će i najmlađu Mašu ‘91-e.

Marijana Toma: Svaka čast. Taj period dakle vi ste se već zaposlili, radili ste?

Zoran Plećaš: Da, da.

Marijana Toma: Onda, koje godine ste se oženili?

Zoran Plećaš: Pa ‘81-e sam se ja i oženio. ‘81-e sam se ja oženio, 15. marta tako da.

Marijana Toma: Gde ste živeli sa suprugom?

Zoran Plećaš: Zajednički sa ocem u toj kući koja je, znači zajedno.

Marijana Toma: Aha sa ocem.

Zoran Plećaš: U toj kući zajedno do devedesetdevete. Sa svo troje dece otac koji, rekao sam, nije se ženio. Brat je već otišao ovamo, iako se vratio 2000, ‘94-te, pete. Ali ja sam imao neki stan. Radio sam hvala Bogu pa je žena dobila u nasledstvo neki stan pa je otišao u taj stan da ne pravimo gužvu. I moj otac mu je rekao nemaš potrebe, ja sam navikao da živim s njima. Evo ti stan ako ti daje Zoran ako ne nađi privatno. Takav je čovek. Želeo je da proživi kao jedan sa unučadi, sa nama, navikao je čovek od ‘81-e već 13, 14 godina živimo zajedno i odjednom nešto se menja neprirodno, a nisi nikad živeo sa nama. Ali dobro, tada je tako bilo.

Marijana Toma: I to je period, ta ‘81 je ono, onaj haos na Kosovu?

Zoran Plećaš: Da.

Marijana Toma: Jel se sećate nečeg iz tog perioda?

Zoran Plećaš: Kako ne. Evo ovako sad ja moram. Znači moja kuća je udaljena od Ekonomskog fakulteta, vazdušno 100 metara, kuća znači. To je centar grada, ovo ono. I sad, ide Sonja u drugom stanju sa Milicom, demonstracije počele. Ne, 11. marta sam se ja oženio a 15. marta su počele demonstracije. Sonja je već bila gravidna i to i sad nailazi, ja i ona pošli kao nešto. Jer to je bilo na etape, prvo u martu pa posle odmor, ali nailazi grupa koja beži, juri je policija. Ne juri je policija s Kosova nego došlo pojačanje. E sad, kao: “E mi smo Srbi”. Baš njega briga policajca kaže makni se kaže, Srbi, njemu je svako jer on ne zna čovek. On je dobio naređenje da sređuje. Sad ti si Srbin, tebi na čelu piše da si Srbin. A mi kao pa i ja sam Srbin pa ili da gledamo, ali dobro to je ludost, mladost. Mi smo Srbi kao. Ajde neka bude tako. Toga se sećam. Sećam se. Posle toga se sećam ja i jedan, jer nije to trajalo jedan dan, pa nego odlože pa za mesec dana opet pa.

Odemo ja i jedan komšija odemo da šetamo. On Albanac, ja Srbin i opet demonstracije. I demonstracije i gde da nas uhvate, gde je Izvršno veće onaj spomenik i ovo. I mi sad gde ćemo, tu ima kafana neka “Kod Ćora” pored opštine i mi, a mi smo kumovi starinom ja i ovaj Albanac, oni bace suzavac a mi beži gde ćemo, bežimo u kafanu. Kosa neka drži vrata. “More Koso puštaj vrata samo da nas ne stignu ovi ubiće nas.” Sreća bio tu kum Mile živ pa otvori i uđosmo. Ali pazi tih stvari znači Albanac, pa šta sad.

Mi nismo išli da demonstriramo. To familija nije nešto… Znači zajedno smo izašli da šetamo. Znači i dan danas kad odem dole on svima priča ja i on kad smo bili na demontracije. Bežali smo da nas ne biju. Ja Albanac, još Srbin, ali stvarno je tako.

Vrlo loše je bilo posle i tog policijskog časa i svega ostalog. Da vam ne pričam, zatvoriš se u osam, moraš da dođeš do osam, devet, ne znam, da ne lupam da li je do osam, devet ili deset da budeš u kući, možda i dvanaest, ali tako je to bilo, mislim to. I onda ja posle toga odem u armiju ‘82-e. Milica se rodi u oktobru i pošto je to bilo sve i ja posle u martu odem u armiju. Prvo sam dobio Maribor i odem u opštinu i kažem: “Ama ljudi ‘de Maribor ja sam sad dobio dete.” Oni se smilovaše i kaže ajde idi za Skoplje. I tako da sam u Skoplju služio deset mesesci kao hranilac porodice. Bio sam u “Goce Delčev” kasarni.

Marijana Toma: A koliko, jeste imali prijatelje neke ili ste češće dolazili kući u Prištinu?

Zoran Plećaš: Jeste dolazio non stop i Sonja dolazila kod mene i ja išao tamo. Pošto je Skoplje Priština, šta je to, 60, 70 kilometara. Autobusi su išli ko i sad svakih 15 minuta. I tada su išli, razumeš, tada je bila Jugoslavija. Nije bilo niti carine, ništa. Sedneš u Skoplju i za sat sat i po si ti u Prištini. Nije bilo carine, nije bilo ništa, jeste bila Kačanička klisura najgora, ali dobro je bilo. Iskusni vozači, leto.

Marijana Toma: I kad ste se vratili vi ste se onda vratili isto na posao ili ste našli neki drugi?

Zoran Plećaš: Ne, ja sam pošto sam počeo da radim ovo, ono ja sam posle toga dobio posao u toj Direkciji za robne rezerve. U toj direkciji sam ja dobio posao. To je ta direkcija za robne rezerve, završio sam taj fakultet, ovo ono i radio. I onda, kao šta ja znam, kad sam primljen nisam još bio diplomirao i posle svega toga ja dobijem posao ovo i dobijem ne znam da vam kažem, mislim, posao u računovodstvu i to materijalni knjigovođa.

Ali vi možda ne znate ali to je nešto najgore. Pazite dobiješ jednu, dnevnik ovoliki otprilike e sad kartica ona kupaca, dobavljača, robe mislim i to svaku trebaš da staviš na karticu pa da pišeš ovde a indigo je dole pa na dnevnik da to ostane. Ja sam završio fakultet ali pazi to, meni je majka bila u računovodstvu ali žena koja nije završila ni možda srednju školu ali žena je znala da sređuje završni, ovo, šta ja sad.

Ja sam molio Boga samo što pre da me prebace, dobro, ali polako, polako ja sam vremenom ja sam se dokazivao ja sam bio vredan i radan i prebacili su me isto u toj direkciji su me prebacili u sektor kontrole robnih rezervi. Jer to je bila kontrola robnih rezervi, to je bila Savezna direkcija, dodeljivala sredstva za meso živo, za, tako se zvao taj program meso živo gde su zadruge, pojedince u zadrugama da dobiju kredit za pet krava, dve krave, deset krava, za ovce, za koze. Onda velika poljoprivredna dobra koja su imala od Dubrave u Istoku, ribnjak u Istoku, pa u Kosovu Polju farma svinja, farma goveda isto u Kosovu Polju, Dobrevo kod Kosovog Polja, pa u Prizrenu i u Đakovici fabrike. Ne fabrike nego u Đakovici je bila velika farma pilića, baš ogromna. Da vam ne govorim za velike sisteme farma ta u Đakovici koliko se ja sećam, pa na Šar planini deo koji je držao Šar planina, Štrpce imali su stada ovaca. Pa deo Šar planine, ustvari ovaj goranski deo preduzeće ‘Šar proizvodi’ koji je imao mnogo ovaca koji su bila društvena. Znači oni su proizvodili i mleko i sira i sve, da i vunu i jedni i drugi. Pa i dan danas postoji taj šarski sir.

Marijana Toma: Da.

Zoran Plećaš: Šarski sir koji je predivan. Znači od tih ovaca, prirodnih ovaca to se sve pravilo tamo.

Marijana Toma: To je dok je bila ogromna.

Zoran Plećaš: To je bilo znate šta država je to finansirala. Znači ti dobijaš jedna izvesna sredstva, tebi to služi da taj fond ovaca, konja, stoke, mislim ajde da ili ribnjak u Istoku kod, znači da poboljša, da si likvidan, da imaš za hranu, za ovo da kad dođe onaj period zimski da možeš to sve da, da to ti stoji kao rezerva, savezna rezerva. To je u slučaju rata. A u suštini domaćini, ljudi su dobijali izvesna sredstva a bili su u obavezi na primer da prilože jednu ovcu. Za tu ovcu su dobijali ali za sve produkte od ovce odnosno i jagnje, odnosno vuna, odnosno mleko, to je domaćinu ostajalo. Međutim toga je bilo normalno i zloupotrebe. U Đakovici smo našli kao na petom spratu drži koze.

Marijana Toma: U stanu?

Zoran Plećaš: Ma da kao. Došao ja u kontrolu, čekaj bre vidim na spisku neke. Bila je zloupotreba. Znaš mi smo skloni svemu tome. To su bila sredstva živa, pare, davala je. Ja se sećam da je, ja se sećam da je, ako se vi sećate bio Fond za razvoj Kosova je bio.

Marijana Toma: Da. Fond za razvoj ili za pomoć, tako je nešto bilo.

Zoran Plećaš: Za razvoj. Maltene dnevno u tom fondu dnevno se uplaćivalo najmanje milion dolara.

Marijana Toma: Koliko?

Zoran Plećaš: Milion dolara, minimum.

Marijana Toma: Gde su te pare stizale?

Zoran Plećaš: Znači, predsednik Fonda, tu su bili Srbi, tu su bili Albanci, a sredstva su dolazila na Kosovo, znači to su žive pare ljudi, žive pare. Od toga su se gradile škole, putevi, kuće. Pored škole ovaj direktor je sagradio i pet kuća za sebe, za decu. Jel me razumete? To je tada i tada su, nenormalne pare. I onda je bio jedno vreme, to je moj pokojni otac vodio Titov fond za stipendiranje studenata, najviše studenata, Titov fond.

Bili su tu i Albanci i Srbi. Imali su neki kriterijum po kojem možeš da apliciraš ustvari da konkurišeš. Sad je aplikacija tad je bio konkurs da možeš da konkurišeš. Pa trebaš materijalno stanje i prosek na fakultetu da imaš. I normalno da u septembru pošto tada nije bilo pet rokova. Imao si januar i juni i septembar. Ako u ta tri roka ne u’vatiš uslov ode mast u propast. Nije bilo pet, petnaest sad rokova. Jer faktički mi smo morali u junu i septembru da. Jer prva godina kad.

Prvu godinu pošto nije bilo ni semestralno ni ništa. Prvu godinu na ekonomiji, ja pričam za ekonomiju, imali smo osam ispita. U junu i septembru mora da damo šest da bi upisali drugu, a ova dva oktobar i januar. Ako ne upišemo, rasčistimo ta dva mi gubimo opet godinu, vraća te na, ne možeš da nastaviš da upišeš četvrti semestar. Tako je bilo to, pa polako, polako. Znate imali smo. U drugoj godini već imaš na primer možeš da daš nešto u januaru, ali prva godina je bila najteža. Na kraju krajeva i tu je bilo ko će tamo, ko će vamo.

Marijana Toma: Da tu se odlučivalo ustvari.

Zoran Plećaš: Da to je to što se odlučivalo. I tako da to je to.

[1] Jugoagent je pomorsko-rečna agencija za prevoz robe, osnovana pre više od 60 godine u bivšoj Jugoslaviji.

[2] Jugopetrol je naftna kompanija, osnovano 1945. godine u Novom Sadu kao državno petrolejsko preduzeće. Bio je jedna od najusoešnijih kompanija u bivšoj Jugoslaviji.

[3] Socijalistička partija Srbije, vladajuća partija u Srbiji od 1990.godine, pod vođstvom bivšeg predsednika Slobodana Miloševića.

[4] Misli  se na najveći hotel u predratnoj Prištini, hotel Grand, koji se nalazi u centru grada.

[5] Aleksandar Ranković je bio potpredsednik SFR Jugoslavije, načelnik OZNA (Odeljenja za zaštitu naroda, preteču kasnije Državne bezbednosti i ministar unutrašnjih poslova Jugoslavije od 1946. do 1966. godine. Isključen je iz Saveza komunista Jugoslavije 1966. godine, nakon Brionskog plenuma. Tokom 1950-tih godina sprovodio je akciju oduzimanja oružja na Kosovu, tokom koga se veliki broj Albanaca pod pritiskom iselio sa Kosova.

[6] Služba unutrašnjih poslova.

[7] U Turskoj.

[8] SSRN je najmasovnij a društveno politička organizacija u bivšoj Jugoslaviji.

Drugi Deo

Marijana Toma: Vi ste u tom periodu dakle radili? Vaša supruga je isto radila u “Jugopetrolu”?

Zoran Plećaš: Ona je, e dobro ste me pitali. Ona je završila fakultet, sad da te ne lažem, ‘81-e, osamdesetdruge. Ajde neću, ne znam. Ona je četiri godine mlađa,  ’83-će, ’84-te. Sad tada je bilo pošto je došao neki opet akcije Saveza komunista da ljudi koji imaju završene fakultete, a na birou rada su, po direktivi partije moraju da se rasporede po firmama.

I valjda nas Bog pogledao pa su nju odmah rasporedili u “Jugopetrol”. Nismo mi znali da je to, nego to je došlo. U službi njenoj nije imao nikog pa ajde pa neka ide ova Sonja Pajić. Znači službenik iz zavoda je nju. Niti smo mi znali da je taj konkurs aktivan da kažeš, ajde da tražiš vezu kod ovog u zavod da te pošalje nego je to bilo preko noći i onda ovi dobiju direkciju od direktora zavoda e koliko imaš ekonomista i napravi spisak ko će da ide. Moja žena je dobila “Jugopetrol”, neka njena koleginica je dobila “Eksimpros”. Možda je bilo deset Srba, razumeš, pa deset Albanaca. Pa nije to bilo, pa čista sreća. Neko je dobio “Eksimpros”, neko je dobio Izvršno veće, neko je dobio banku, sve zavisi.

Ali tada tog momenta je bilo možda pedeset što Albanaca, što Srba, Turaka na zavodu koje su planirali. Ekonomisti, pravnici. Pošto medicinari nisu bili na zavodu, ali su bili deficitarni i oni su odmah posle završetka fakulteta ostajali na fakultete, odnosno u domovima zdravlja su bili stipendisti, znači to, ili u bolnici obično ili na fakultetu. I tada Priština je imala fakultet i u razvoju je bio i onda je ona imala potrebu za tim mladim kadrovima i oni su svi, maltene moja generacija, svi su koji su i malo se potrudili ostali su na fakultetu, dogurali do redovnog profesora.

Ima dosta onih koji su zavaršili medicinu ali ima i onih koji su nastavili da budu lekari ali ima i onih koji su pored toga  išli u naučnu bazu pa su prešli na dalji studij, magisterij, doktorat pa one titule ide ono, vanredni profesor. Ne, ide asistent, pa vanredni, pa redovni pa na kraju doživotni. Pa ne, pa jeste što i ja kažem imate i ono da završi da dočeka 65, 75 godina i sad ne znam tačno izraz. I onda ih pošalju da su doživotni profesori angažovani. OK, što da ne ako je neki genijalac, što da ne, treba, ali tako ima zloupotrebe, ali dobro.

Tako da je moja generacija što se toga tiče, znači iz moje iz osnovne škole maltene 90 posto završilo što ekonomiju, što prava, medicinu, građevinu, arhitekturu, to je to. Slabo je bilo na poljoprivrednom fakultetu, da Vam kažem. Ali ima profesor iz srpskokg, francuskog. Na Filozofskom fakultetu je bio smer srpski jezik i književnost, pa onda engleski i francuski, to znam, i ruski. Pri Filozofskom je bila ta, e posle, kasnije ali to je bilo osnov tada. Priština je imala fakultet posle ’68-e. Počelo je jel dotle je bio Beogradski univerzitet, e posle toga je osnovan.

Marijana Toma: Vi ustvari… To izgleda sve kao jedan onako fin, stabilan život. Da li, i tu negde u tom periodu negde sredinom ‘80-tih počinju polagano opet neka politička previranjana na Kosovu, je li tako bilo?

Zoran Plećaš: Znate šta bilo je previranje kod ljudi koji treba da se zaposle i onda srazmerno broju stanovništva. Na primer trebaš da primiš deset Albanaca i jednog Srbina i to je kao neki pandam broju stanovništva, znači, ili sedam. A ja kad sam primljen u toj Direkciju za robne rezerve, pošto je to mali kolektiv pa nije moglo da se primi deset, ali ja sam jedini Srbin primljen, a pet Albanaca je primljeno. Dobro nisu oni neki, ali dobro neko za čistača, neko za šofera, razumeš.

Ali velike firme kao “Obilić”, ja vam govorim Obilić {je li mogu, izvini, da se malo namestim?} zato što je “Obilić” bio gigant, dvadeset hiljada ljudi zapošljavao, znate kakav je to kad trebaš da primiš nekog. Sad tu treba i treba sad moraš da ostaviš tu jedan prema deset. Primiš jednog Srbina, a deset ovih. To je već početak kod njega. Sad ‘84-e ovo ono, počinje sve ostalo. Kroz to pa onda Batuse (nerazumljivo), pa oni seljaci pa sve to ide vremenom, to se gomila u narodu. Jer kosovski seljak on je paćenik, oni su paćenici. Oni su uvek živeli u okruženju. Sva ta srpska sela i dan danas. Ona su u okruženju Albanaca i tada su bila. Tad je ono bilo, protrčao put pa je bilo, oni su u okruženju, oni su se borili celog života. Na kraju krajeva i rat šta, te Skenderbegove divizije su čistile, činile zločine i u toku rata. Pošli na Sremski front[1] balisti[2] iz Drenice i dokle došli, ne znam. Oni pola pobili pa se vratili u taj kombinat. Pa eto to je to. To je to.

Marijana Toma: Taj period ‘90-tih sad kad počinje. To je taj neki period ustvari, vi ste dakle ‘55-o, taj neki period vašeg profesionalnog, vi ste tad u, zrele godine.

Zoran Plećaš: Da, da, zrele godine za rad.

Marijana Toma: Puna snaga. Kako izgleda raditi u takvom, znači to su i sankcije i sve ono što ide?

Zoran Plećaš: Ja sam vama rekao ja sam do ‘89-e, ‘90-e radio u “Jugoagentu”. Ja vam kažem da sam tada stvarno bio, “Jugoagent” je bio tada bio jaka firma. Sad ne znam da li postoji. To je na Novom Beogradu, kod opštine Novi Beograd ona velika zgrada. To je bila ogromna firma. Ali bilo je posla, e sad kako. Ja sam video nešto pa sam otvorio firmu. Nije to što sam ja nešto nego sam imao tako moja. Ja sam radio u “Jugoagentu” i poznavao ljude, ovo, ono. Jer sam ja u “Jugoagentu” imao tu privilegiju da imam faks, da imam telefon, a srpska sela okolo Prištine, prema Novom Brdu tamo nisu imala ni telefone. Ja tako upoznam te direktore iz tog “Prekolcentra”. Upoznam oni su dolazili da pošaljem neki zahtev, preko faksa, koristili su, znači da pomažemo. I dan danas postoje ti ljudi koji žive tamo Novo Brdo i postoji opština Novo Brdo. To je bilo kasnije ali i dan danas postoji. Ali jednostavno i onda sam ja upoznavajući sve te ljude polako, polako video da od “Jugoagenta” nema… Upoznam neke ljude u tom poslu, u kontaktu, ovo ono upoznam i rešim da otvorim “Akomu”.

Marijana Toma: Tu vašu privatnu firmu?

Zoran Plećaš: Da, “Akomu”, ali ja pošto nisam ekonomski bio dovoljno jak. Ja sam bio, ne mogu da kažem među prvima, možda sam bio, ali prvi koji sam imao D.O.O. I kad sam odneo da registrujem taj  sudija, Predsednik Prvog suda kaže Zorane ja ne znam šta je ovo d.o.o, ali ja ću ti potpišem zato što znam i tatu i sve, ali ja ne znam šta je ovo d.o.o., ali ti si prvi koji je ovo.

Marijana Toma: Čime se bavila vaša firma.

Zoran Plećaš: Trgovinom, ali jedan naziv “Akoma” šta znači. A pošto ja nisam počeo sam da pričam da nisam imao dovoljno kapitala ja sam se udružio sa nekim a to je “Agrovojvodina” Vršac i “Agrobanat” Plandište. Znači prvo A je bilo i zadnje A, a ovo između je Kosmet.

Marijana Toma: Aha.

Zoran Plećaš: I to je dobilo neki. A inače ta reč akoma kod Šiptara znači napredak.

Marijana Toma: Napred?

Zoran Plećaš: Napredak, napred. Kažu kako si se ti setio. Kažem ja se nisam setio, ali kad su oni meni preveli da je to. Kažu jedini si se ti setio toga. Kažem da, da, ne mogu sad da im, niti sam lud da im objašnjavam šta je ta ali u suštini je to, to. To je to. Znači ja sam osetio potrebu. Otišao u “Boro i Ramiz” tada “Grmija”, najveća trgovinska kuća počela da propada. Bila je jedna velika prostorija od 200, 210 kvadrata i bio je neki nameštaj i ja to uzmem.

Uz pomoć ljudi iz “Agrovojvodine” koji su mi pomogli da to pomalo opremim ovo komorama za duboko zamrzavanje, nekim malim vitrinama, neki… Doneli ljudi iz nekih radnji iz Vojvodine neke rafove, nema, kad nemaš daj šta daš. Tako smo polako, polako, polako počeli da živimo.

Ja sam dobio, prvi sam dobio, mislim zadnja je bila komora koja je uopšte montirana iz “Soko Mosta”. “Soko Most” je velika fabrika rashladnih uređaja. To je zadnja komora koju su oni montirali pre rata. To je ‘91-e. Jer posle je rat u Bosni počeo tada. Oni su maltene, neću da ti kažem, ali deset dana je bilo pre početka, ali ovi su “Agrovojvodina” i “Agrobanat” radili s njima i zamolili da montiraju s tim što ću ja to njima da otplatim kroz robu, razumete da njihovu robu distribuiram a ovi su bili za njih, pogotovo “Agrobanat” je zainteresovan. “Agrobanat” Plandište je bio veliki proizvođač piletine, imali su veliku klanicu. Imali su pile, imali su krilca, od celog pileta što ja kažem i podeljeno i kako hoćete. Ali imali su interes, interes zato što muslimanski svet koji dole živi, on to  jede. To je vizija moja neka bila i ajmo.

I onda je bilo to zanimljivo, otvoriš nešto novo. Ja stavim diskont. Šta je sad “Akoma” diskont, šta je, ma ćuti. Ajde da bude nešto novo. Ja sam video neku viziju u mojoj glavi i onda ‘ajde da stavim diskont i onda će to da bude kao nešto jeftinije. To je bilo ‘90-e, ‘91-e. Znači dolazak Slobe na vlast[3] i onda tu dolazak i onda ‘ajde da budem, da se ne uklapam. Pazite tad su i Šiptari masovno napuštali posao što smo pričali malo pre, šta sad.

Marijana Toma: Da. Vi ste imali tada i zaposlenih?

Zoran Plećaš: Da, da, normalno da.

Marijana Toma: Koliko?

Zoran Plećaš: Znači, nas je, ja sam bio direktor i jedan od vlasnika, da direktor. Sekretarica je bila Srpkinja, a ovamo bili i Rom, Ciganin i jedan Srbin, jedan Albanac i jedan Turčin. Pazi svi.

Marijana Toma: Svi.

Zoran Plećaš: Svi, ali pazi to su ljudi koji su Prištevci.

Marijana Toma: S kojima ste i prethodno, s kojima ste se znali?

Zoran Plećaš: Pa dobro ja sam roditelje sam ja znao. To su mlađa deca bila od mene. Da ja sam, radili i mnogo sam vodio računa o tome kako prodajem robu. Znači prvi sam se, to svi mi kažu, ovaj, pošto imaš rashladne vitrine, ja sam odvojio vitrine. Jedna za suhomesnati program. Znači u tom suhomesnatom programu znači čajna, ovo, ono, znači čajna i sve na bazi svinjetine. A druga, isključivo za goveđi program. Znači sudžuk, goveđa kobasica, taj sudžuk njihov, pršuta i sve ostalo, znači kačkavalj, sir. Fizički, znači fizički odvojeno. Jer poštovanjem vere i drugih ti poštuješ sebe.

Marijana Toma: Da.

Zoran Plećaš: Al pazite šta sam još uveo, ne uveo nego Muslimani imaju taj Ramazanski post koji traje trideset dana i normalno da se vodi računa o svemu. Ljudi ne jedu u ovo vreme, na primer ako padne post u leto niti pije, niti jede, dok ne padne mrak. E ja sam tada, pošto razmišljao sam, a što ne bi ja kupio još dva noža, tri. Kad budem sek’o, razumeš čajnu pa zašto bi ja sad njima kvario pa sek’o pršutu ili sudžuk i odvojim fizički, fizički odvojim da ne može onaj koji radi znači možeš da baciš, staviš, imao sam mašine dve.

Marijana Toma: Da se ne meša svinjetina sa govedinom?

Zoran Plećaš: Govedinom.

Marijana Toma: Da.

Zoran Plećaš: Kod piletine ne možeš da sečeš. Ja sam dobio pile smrznuto pa daješ ili batak smrznut pa daješ. Jer obično to, znaš kako, najbolje je išlo tada kod sirotinje. Šta je najbolje išlo, krilca, a kod njih kaçika. “Kad će da dođe direktore kaçika?“. Verujte ja sam po sedam, osam tona kaçike prodavao. Prvo je bila povoljna cena tamo. Dobro, sad je ovde delikates pa ti stavi na roštilj i, ali tada bre sirotinja. Pa malo znaš i paketi od deset kila bili jeftini i da kupe, a velike familije. Za vreme Ramazana kad, pa stavi malo u supu, malo da skuva sa pilavom, sa pirinčem pa dobije neki pilav, razumeš. A ja sam strahovito vodio računa o tome.

Marijana Toma: To je, to je stvarno fenomenalno.

Zoran Plećaš: To su meni i Albanci rekli ti si se prvi setio. Kažem nema šta da se setim, ako vi ne razmišljate šta vi mislite da će nešto. Šta? Pa vi morate da imate taj osećaj. Morate da imate osećaj da poštujući vas, sebe i nas, taj osećaj moramo da imamo, da izgradimo. Kaže, ali ovo je “Grmija”. Čekajte zaboravite, “Grmija”, (nerazumljivo) za velike kuće, ali ne zaboravite ovo je ipak nešto privatno. Albanci vi ste svi masovno otvarali. Pa ajde da uđemno u vaše markete, nema šanse da vidi ovo. Čuvajte, ja sam njima non stop govorio, čuvajte to. Čuvajte svoju veru, čuvajte našu veru da bi mogli da živimo, ne drugo. Tako da znači to kad sam ja uveo to su se svi u’vatili za ovo. Došli su da mi čestitaju, pa zato što sam ja osećao potrebu, troje dece imaš u kući.

Marijana Toma: Da.

Zoran Plećaš: Osećaš potrebu da paziš o tome.

Marijana Toma: To je sad već period kada vaše ćerke kreću u školu?

Zoran Plećaš: Da. Milica koja je rođena ‘81-e, ‘88-e je krenula u školu. Maša se rodila ‘91-e, znači Maša, to je ta najmlađa ćerka, ona se rodila ‘91-e, Mirjana… Znači škola i moja kuća pa ajde da kažem sto metara je mnogo. Ja mislim oko pedeset metara.

Marijana Toma: I to je normalno sve ono…

Zoran Plećaš: Idu u školu, vraća se iz škole pošto nema potrebe da ide dalje. Deda kao deda, ali nema potrebe, jer nije bilo problema otići jel od školskog dvorišta počinje ulica, ali tu su kuće do kuće. Nije baš kuća do kuće, jedna na drugu zidana, ali na pet-šest ari jedna kuća, pa na pet-šest ari druga kuća. Faktički od kapije škole do naše kuće je bilo, govorim imena, Basrina kuća, Naimova kuća sa desne strane. Sa leve Radojkina kuća, i ovoga Malićijeva kuća i Krasnićijeva, i onda je moja kuća u nekoj ulici. Znači tu je bilo pet kuća.

Marijana Toma: Da, to su se sve znali komšije.

Zoran Plećaš: Pa to se zna, svako dete se zna. Nema potrebe ni baba ni deda, niko. Ne samo do moje kuće, nego do celo naselje Aktaš. Pošto sam ja u Aktaš, to se sve znalo. Postoji poštovanje. Znate šta, to je mnogo bitno što su se sva deca javljala tim starijima, javljala. Znači, pozdraviti Boga, dobro možda je dete malo i svi ono dobar dan, dobar dan i hteo ne hteo ti pitaš čije je, jel tako?

Marijana Toma: Da.

Zoran Plećaš: Jer ako ti se neko javlja ili ako ti neko nešto kaže, šta znam. Tako razmišljam ja i dan danas. Tako da je bilo to, mislim, razumeš. Milica mi je završila tamo osnovnu školu i pošla u gimnaziju.

Marijana Toma: A Maša je tad…?

Zoran Plećaš: Maša je tada bila… ‘99-e Maša je počela prvi razred, upisala ona je ‘91-e, samo je upisala. I onda je počeo rat ono ‘99-e i onda sve.

Marijana Toma: A srednja ćerka kako vam se zove?

Zoran Plećaš: Mirjana.

Marijana Toma: A Mirjana.

Zoran Plećaš: Mirjana je ‘83-e godište i onda je ona upisala gimnaziju, Milica je završavala treći razred, Mirjana je upisala znači govorim ‘99-e, a Maša prvi razred osnovne.

Marijana Toma: Tad kad je počeo rat.

Zoran Plećaš: Da, da.

Marijana Toma: Mislim.

Zoran Plećaš: Evo ‘88-e pošto je razlika Milice, Mirjana ‘90-o, znači Milica, e dobro sam se to sad podsetio. Milica moja ‘88-e upiše osnovnu školu “Vladimir Nazor”. Tada se tako zvala.

Marijana Toma: Ista ona u koju ste vi išli?

Zoran Plećaš: Da. I upiše Osnovnu školu “Vladimir Nazor” i mi primetimo nešto sa okom nije dobro. I sad, znaš, imamo mi dobrog stručnjaka nekog profesora doktora Kujundžića čuvenog. To je takva stvar, ovo, ono. Treba da se nosi neki, ono stavlja neki, nije to, nije to flaster nego nešto za oči da… Ona nema strobizam vidljiv nego duboki. I sad znaš ja radiš u “Jugoagent” i ja to odmah digo na nivo. I ovi moji iz “Jugoagenta” istog momenta odu u Trst, to nije bilo i kupe taj deo. Sećam se oko sto i nešto, to je ovako bilo i odmah to prebacimo jer mi po preporuci tog profesora Kujundžića odemo ovde na očnu klinici i ova žena koja ju je pregledala, ona je presekla Sonju, odmah ovo dete teško…

Ustvari ona ju je uplašila da bi, i onda Milica završila prvi razred ovo, ono i odmah ode. Dođe ovde, pošto mi majka živela sa očuhom tu, i dve sestre ja imam po majci. I onda je moja majka dva puta dnevno nju vodila u očnu kliniku, klinički centar, očna klinika, na vežbe s tom prizmom. Dva puta dnevno i pre podne i popodne i polako, polako. Tu je moja Milica, razumeš, kasnije nosila naočale i sad završila je i fakultete i sve to. Sve tri ćerke su mi završile fala Bogu fakultete. Znači upornost moje majke, upornost Milice i ona je pola godine bila ovde. A šta sam hteo ovo da kažem. Tada je bio direktor Albanac.

Marijana Toma: Škole?

Zoran Plećaš: Da, da. A zamenik je bio. Dobro ja odem bez obzira, kažem znaš šta, pošto su me svi znali i ja njega znam i tako i tako kažem. Milica se upisala nema, u Prištini ne može da se leči, mora da se leči gore, u Beogradu. Da ne bude posle da izgubi godinu, koliko će da traje, da l’ će pola godine, da li će… Kaže: “Zorane, neka dete ponese knjige sa sobom pa će uz babu.” I tako je i bilo. Milica je otišla, lečila se, ali polako, polako, polako i to je trajalo pola godine. I ona je drugo polugođe isto, ali je tu učila malo sa tetkama tadašnjim. Jer su sestre bile u srednjoj školi i tako, i ona je posle polagala tako da nije izgubila godinu.

Ali to je normalno bilo da se javiš i da obaviš, šta sad. Fin čovek, isto tu Prištevac iz jedno selo iz okoline Prištine, ali opet to je poraslo tu u naselju. Čak u našem naselju je živeo. Znao je mog oca i sve je znao, on je živeo u naselju. Niko nije lud da nešto, ne daj Bože, da svom detetu kaže, ali zato hvala Bogu to je sve išlo redom polako.

Marijana Toma: Recite mi to je već blizu, to su ‘90-e, to je sad već kao da počinju pripreme za rat. Koja su vaša prva sećanja na taj period? Jel ima nešto gde vi osećate da će nešto da se desi, naslućujete ili se nešto prosto dešava u okolini?

Zoran Plećaš: Pa da vam kažem bio je onaj ‘89-e, ono 600 godina Kosovskog boja i dolazak Slobodana[4] i ona nepregledna masa ljudi dolazi, ali nepregledna. Ne znam koliko, možda je milion ljudi došlo na Kosovo. Znači to je bilo, tu se nešto u mojoj glavi, mislim otišao sam i gledao. Nisam razumeo to. Možda nisam… Čovek treba da bude predodređen za nešto da razume. Ja verovatno nisam bio predodređen da razumem te stvari, tu politiku. Politika me nije zanimala. Jer sam imao neku moju logiku. Pazi, moji su i pradeda i deda bili, kako da kažemo, na kraju krajeva, imućni, imali su, radili su. Imali su i zemlju i stoku i šume i sve. I s jedne i s druge strane. Oni su bili domaćini, oni su bili domaćini, oni su sve to sticali. Ja tapiju dedinu, možda imam i kući, imam da je kupio neku zemlju,  ali da su se potpisali pop, hodža i svi koji su oko njega imali na to, iz 1800 i neke. Deda po majci, ustvari to je on nasledio od pradede.

To je to Enca selo, ali posle toga dođu partizani i uzmu mu celo selo Enca i odnosno dosele Šiptare iz Albanije tu. A mi tapiju imamo tursku. Tursku tapiju imamo da je to naše. To nam je oduzeto, a ne znamo kad će biti ta, kako se zove, restitucija na Kosovu, pa ćemo da vidimo. Moj pokojni ujak je to predao već, pošto je živeo u Ljubljani on je to zadržao, najstariji brat, nije najstariji brat, kod njega je to. E kad će biti ta restitucija na Kosovu i da li će biti. Ako bude onda ne znam šta će njima da ostane. I dan danas je više od 50 posto srpskog. Pogotovo što se tiče crkve. Metohija je maltene cela Srpske pravoslavne crkve.

[1] Sremski front je bio front koji je formirala nemačka Komanda Jugoistoka (Armijska grupa F) nakon poraza u Srbiji krajem oktobra 1944. godine, kako bi zaustavila prodor NOVJ i Crvene Armije ka zapadnim oblastima Jugoslavije.  Probijen je u aprilu 1945. godine, nakon čega je ubrzo oslobođena čitava Jugoslavija.

[2] Balisti su pripadnici jedinica Balli Kombetar, antikomunističke nacionalističke kolaboracionističke organizacije  Albanaca koja se borila protiv jugoslovenskih partizana i sarađivala sa nacistima i fašistima. 

[3] Odnosi se na dolazak Slobodana Miloševića na vlast 1990-te godine, nakon prvih višestranačkih izbora u Srbiji.

[4] Misli se na proslavu 600 godina Kosovske bitke 1989. godine, koju je Slobodan Milošević iskoristio da promoviše sebe i novo srpsko rukovodstvo i donekle najavio

Treći Deo

Marijana Toma: Opet da se vratim na to, za te vesti, za to kako to počinje, koja je to godina?

Zoran Plećaš: Znate šta ’90-e, ’91-e, znaš ono, početak demonstracija tih, tih…

Marijana Toma: Kako izgleda raditi u takvom gradu?

Zoran Plećaš: Šta da vam kažem, navikavaš se na sve. Što kaže bio je onaj, pa krvava sreda, pa krvavi petak. Više ti je dosadilo, svaki dan krvav više. Pa ‘ajde više da prokrvarimo više. Ali to je najgore što na loše se navikavaš. To su ljudi mislili, ali ti na loše se navikavaš. I tako živiš, radiš, deca idu u školu, ne razmišljaš da prodaješ ništa.

Marijana Toma: Niste razmišljali nikad u tom periodu?

Zoran Plećaš: Ne, ne nikad, pazite. Ja sam živeo u zajednici gde je moj otac bio vlasnik te kuće, kupio dva stana u Prištini i lokal. Iskreno da vam kažem za te pare koliko sam dao sigurno bi u centru grada… Pazi da sam ja, mene je Sonja nagovarala, nego ja malo znaš kao ne bi ja nikad iz Prištine. I stvarno ne bi.

Milica je posle srednje škole, osnovne škole uvek govorila ja ću da upišem farmaciju. Ja sam računao, pa ova dva stana pa ćemo da izdajemo pa ćemo njoj da plaćamo ovde kiriju, ako se ukaže prilika. Pa nisam ja baš toliko da mi dete, kad bi mogao da prodamo stan jedan pa kupimo. Farmacija je kao i sad gore na…

Marijana Toma: Kumodražu.

Zoran Plećaš: Kumodražu. Ali nikad ja o tome nisam. Ja sam radio ‘90-e, ja sam radio i pre ali od ‘90-tih kad sam otvorio “Akomu”, ja sam radio i cirkulisao i u Srbiji i na Kosovu. Ja sam, radiš. Jeste bilo krvavog utorka, krvavi petak, krvava sreda ali skupe se au, au. S jedne strane milicija. To je bilo dirigovano, dirigovano je bilo sve, razumeš. Skupi se pa prođe, ovo, ono, ako ne diraju oni se vrate. Pa dođe ‘92, pa ‘93-ća, razumete, pa onda neka mala pauza. Pa onda opet, pa ajmo ‘94-ta, opet baciše suzavac, pa bežiš od suzavca.

Ja i moj komšija Šiptar bežimo. Hoće da nas biju i Srbi i Šiptari. Ovi Šiptari što bežimo, ovi Srbi policajci, beži pa daj šta daš. To ti kažem radiš. Radili su Šiptari, radili su normalno, nek priča ko šta hoće. Oni su normalan narod. Meni je roba stizala iz Srbije. Porez nisu plaćali ni tada ni sada. A ko im je to omogućio, ja nisam sigurno. Znači tadašnja vlast. Odatle sve ostalo nastaje. Ako ti od nekoga zaračunaš pa ne daš, pa skupiš. Ako ovamo ne daješ srpskoj državi, a ovamo Šiptarima moraš da daš, ode glava.

Marijana Toma: Čega se sećate iz, sad ono, kad kreće to puškaranje, sve ono što vodi ustvari bombardovanju. Kad ste vi?

Zoran Plećaš: Ja iskreno da vam kažem u Prištini nije bilo takvih stvari. To sve što sam čuo to sam čuo preko medija. Bilo je par znači nekih ubistava. Ubili su neke razumeš, sad koji motivi, ovo, ono, ne znam. Ubili su u centru, ubili su Orlovića, ali stvarno ne. Da li je bilo motivisano nacionalnim ili je bilo motivisano? Pazi to ti tada je droga činila. Prema tome da li sad tu možeš da kažeš da ga ubila srpska policija ili ne znaš. Ja ne znam, mislim stvarno ne znam. Pošto ja i dan danas idem u Prištinu normalno, ali ne znaš ko je za šta ubijen.

Sad svi možemo da kažemo da su Srbi činili zločine, možemo da kažemo da su Šiptari činili zločine. Ne može, treba se sve dokazati. Znači da ti kažem ja u lice i ti meni i ovo, ono, pa nešto kažeš argumentovano, ne ovako da pričaš, nema potrebe. Ali to u Prištini se nije osetilo. Osećalo se prema izlazu kad pođeš za Beograd pa tamo pređeš Lab pa je tamo bilo Boga mi pucanje na onaj autobus naš Turist Kosovo kad su ubili šofera. Ipak je, ti si morao da prođeš kroz tu, od Prištine 30 kilometara, 40, jer su oni rovove kopali, pa moliš Boga da ne zapucaju.

E tada su nastradali mnogo policajaca. Na tom putu a da ne govorim Metohija dole, ali to je to. U Prištini znači samo par tih. Bilo je demonstracija. Tada ono počeše onaj dođe, ako ‘oćeš pre ovoga svega, bili su pre ovog Vokera bila je, jel se sećate one, kako se to zvala neka Venecijanska, nešto, sastajali u vezi školstva, sad nemoj da me držiš za reč.[1]

Marijana Toma: Komisija.

Zoran Plećaš: Komisija, onaj Marković beše naš. On je tu bio sa Rugovom i ono deset, dvadeset puta oni dolaze, ovi ne dolaze, i to uz posredovanje, sad da li je bio onaj katolički pored? Ja mislim da je on bio katolik. Čak su govorili o podeli zgrada, što…

Marijana Toma: Aha, škola.

Zoran Plećaš: Škola, fakulteta, i ovo. Venecijanski, nemoj da me, ne znam. I onda tu je čak došlo i do podele da, i onda su Srbi normalno bili protiv. Ali to je išlo u tom pravcu. Međutim dolaskom Vokera sve se menja, sve se menja. Tada polazi, vojska naša, ovo, ono. E tu se osetilo i dolazak, kad se maltene rat vodio. Nije u Prištini, ali jeste oko Prištine. Obilić, kidnapovanje radnika u Obiliću, na putu Priština-Peć- Priština. Pazi, maltene ti si mogao da odeš do Lipljana. Priština-Lipljan jer su sva srpska sela na tom putu, ali od Lipljana do Prizrena, Boga mi, koliko je tu Srba kidnapovano.

Pogotovo taj deo, ti ne možeš da pređeš Šar- Duljaj, pa da se siđeš sasvim Suva Reka pa Prizren. Koliko je Srba tu kidnapovano i nestalo, i dan danas se ne zna. A Priština kao, nije bilo, neko je bacio bombe, ali nisu to kao sad. Ali bilo je, nije to bilo da ne možeš da ne odeš u Prištinu, da ne izađeš, normalno se živelo. Nije nešto do dva, tri, ali do jedan jeste sigurno Priština živela, noću. Do jedan sigurno jeste živela, ali govorim i Srbi i Albanci. Govorimo za Prištevce, za ljude koji su živeli, izlazili po kafanama. Bile su i srpske i šiptarske kafane gde su ljudi se družili pa do jedan. Otprilike dotle je bilo i dozvoljeno. Sad da li je srpska ili šiptarska. Nije bilo ni policijskog časa.

Pa šta u tom periodu se u srpskoj kafani jednoj Crkvena mala se zvala, pa Srbin Srbina ubio. Pijana rabota, pa šta sad. To je to tada bilo. Ali to je, znači bilo je toga, bilo je svega, ali nije bilo da kažeš. U Prištinu nije bilo. Tu je bila ipak i vojska i policija, ipak štabovi, nije bilo razumeš, ipak su tu naši držali neku poziciju. Na kraju krajeva glavni grad. Jel tako?

Marijana Toma: Kad ste vi došli? Ja pretpostavljam počelo je bombardovanje, jeste vi bili tokom bombardovanja tamo, kako je to izgledalo?

Zoran Plećaš: Ja sam radio. Pa pravo da vam kažem znate kako. Ja sam radio, “Akoma” je radila. Pošto sam ja u “Boro i Ramiz” tržnom centru imao. Ceo “Boro i Ramiz” je bio zatvoren osim… Ja sam rekao ja ću da nastavim da radim i oni su upravo da “Boro i Ramiz” zatvori, stavili neke panoe i zatvorili deo koji je bio od moje radnje dole. A ja, pošto imao sam poseban ulaz sa desne strane iz pravca “Jedinstva-Rilindja” ja sam dobijao svaki drugi dan robu iz Užica, Čačka preko mleka, suhomesnatih, jaja, bila je nestašica svega. Svega je bilo nestašica. Pa tako dobiješ robu prodaš pa nije tu bilo puno radno vreme. I tu smo radili ja i žena najviše. Otvoriš oko devet, deset, znaš i onda radiš do dva, tri pa zatvoriš jer padne mrak pa celo Kosovo nema struju, jednostavno nema. Jedno vreme su tu bili vojnici jadnici pa došli služili, pa ovo ono, pa su došli u “Boro i Ramiz” tu. Onda je l‘ može da se javi roditeljima, pa daš im telefon. Ja sam imao fala Bogu dve, tri linije. Da se javim ocu i majci, pa javite se fala Bogu. Nisu oni dugo bili tu, ali tih sedam, osam dana su bili tu. Mlada vojska izgubljena, znaš to je to. Ne znam, ali tako je bilo, znači.

Normalno lete avioni, lete rakete, sve živo, pa šta “Boro i Ramiz” bombardovali su, ja kad sam došao ujutro, to nije bilo ni sto metara od moje… Nego sreća znaš kako je moja bila na ovom kraju, da je bila, bilo bi sve uništeno. Ni staklo mi se nije slomilo. Ta detonacija kako je udarila, udarila je u taj prvi deo “Boro i Ramiza”. Pošto je tu SUP bio pa ta velika zgrada ovoga Saveza komunista grada Prištine i imala je taj prvi udar i tu zaustavljen najviše. Nisu bili ni prozori, ni vrata, ništa, sve je izbilo. Bile su dve rakete u tom istom, a ovo u sredini je polomljeno. Detonacija nije od gelera, nego od detonacije sva stakla polomljena u “Boro i Ramiz” i normalno okolo. Pa niko nije… Meni je tazbina živela u Beogradu, u Barajevu, ja sam decu poslao tamo.

Marijana Toma: Odmah na početku, je l‘ da?

Zoran Plećaš: Da, da. I to kako sam ih prebacio. Dođe kamion iz mlekare Sevojno iz Užica. I ja šta ću zamolim šofera Radovana i sve tri ćerke u kamion i kaže: “Ja ne stajem dok ne izađemo sa Kosova nigde. A ovu decu, ako mi stane neko gazim sve ispred sebe.” I tako je čovek… Imao sam još mobilni, počeo i dao sam ćerki Milici i ona mi je: “E tata izašli smo.” Dobro, dobila negde signal oko Raške i kaže: “E tata jel ti je lakše.” I fala Bogu, dovezao ih je do Čačka.

Tu sam ja imao prijatelje, poslovne prijatelje koji su imali decu sličnu i on kaže neka budu malo kod nas i onda smo se organizovali do Čačka i tu ih ovaj Radovan ostavi, bile su tu jedno tri, četiri dana. A posle su i Čačak počeli da biju. Onda ta Vera i taj Kićo što smo radili, imali su svoju proizvodnju torti i kolača, “Slatka tajna” se zvala i onda oni su ih prihvatili i onda posle smo se organizovali pa smo došli do Beograda, pa su kod tazbine u Barajevu, u Buncatima imaju kuću tast i tašta i oni su tamo bili sve vreme rata. Znači izašli su odmah u početku rata i onda su sve vreme rata i nikad više nisu…

Marijana Toma: I nikad više nisu otišle?

Zoran Plećaš: Ne, ne, ni jedna. Maša najmlađa ima želju da ode, a ove dve nešto, vidim da, valjda deca došla, pa sve to drugačije.

Marijana Toma: Kad ste vi napustili Prištinu?

Zoran Plećaš: Pa ja sam došao, ostao sam, radio sam i posle prestanka bombardovanja. I ostao sam da radim do septembra meseca. Radio sam ja jedno…

Marijana Toma: Čak i u onom prvom periodu kad su bile otmice sve?

Zoran Plećaš: Da, da, ja radio. I to znate kako. Došao, Rade i znaš ima robu. Pa taj jedan Šiptar što je radio sa mnom i ja kažem: “Ajmo da radimo zajedno.” Jer ne možeš ti sam da radiš, i predložim mu ovo da prodamo, da vidimo da li možemo ovo da prodamo robu dole. I onda ja se dogovorim sa Pazarcima i mi donose uvek robu. Dva puta, tri puta nedeljno su Pazarci vukli robu iz Sevojna, ali pazarski kamioni, mleko, jogurt. Tako dobijamo malo iz Čačka, malo iz Sevojna ali tri puta.

I onda sam ja malo radio sa tim Šiptarom jednom mesec dana, dva. Međutim jedan dan kaže: “Ja se vraćam, zaključaj se.” Reko’ što sad, kaže: “Zaključaj se.” I ja se zaključam, ostanem sam u kancelariji i ovo, ono i stavim onu rezu, nešto se dešava. Jer on je došao i kaže: “Evo ti ključ od kase”, jer kod njega sam ostavio ključ, “evo ti ključ i zaključaj se i ne pomeraj se odavde”. Šta je, ne, kaže, vraćam se. i njega odvede UČK, odvede ga u taj štab tamo. “Šta ti tražiš tamo?” Kaže “on je meni pomogao, čuo sam se, ja radim. Ne možeš ti da radiš.” Faktički oni su njemu, nama nisu dali da više radimo i onda jednostavno nisu dozvoljavali. To je bila jedina srpska prodavnica koja radi. A to sam radio za ljude, Srbe koji su ostali da žive.

Otprilike se mi dogovorimo da ja držim otvoreno dva sata, tri i kad dođe mleko, ovo, ono svi dođu, pokupe na brzinu i da odu. Jer KVOR[2] je šetao kod ‘Boro i Ramiz’ i tu su se nekako osećali jer taj Šiptar i ja, ovo, ono. Međutim njega pozovu i on dođe i kaže: “Evo ti ključ i nemoj ni ti, spremaju se da te kidnapuju.” Ajde kažem nemoj. Kaže: “Spremaju se, kako, šta bre?” Kaže: “Rekli mi, on mora da izađe. Ne može”, kaže “svi Srbi otišli i zatvorili radnju a on pametan, on će da drži radnju.” Kaže:  “Svi otišli, on jedini pametan.”

Ja, šta ću, bila tu neka Vesna Pupovac, ona je imala, kako se zove, restoran “Slon”, i  ja, i ovamo,  koji su razbili, ali ja i ona se tu družili. “Šta ćemo?” Kažem: “Veki, šta ćemo?” A ovaj otišao i ostavio nas dvoje tu. Pošto ta Vesna došla u međuvremenu i mi vidimo nešto, vidimo mnogo ljudi se vrte. Sad ako izađemo tu, laka smo im meta da nas kidnapuju i da nas… I šta ćemo mi, kaže Vesna: “Ovde nešto smrdi.” Kaže: “Ništa, sedi tu”. U KVOR-u je bila neka Albanka koja je bila prevodilac, ali je isto bila u “Boro i Ramiz: i ona je znala njen broj telefona gde ona dežura. I okrene i kaže: “Ljulja dođi odmah kod nas i,” Kaže: “Ovde se nešto muva.” “Ne izlazite i ne otvarajte, dok ja ne dođem, ja dolazim sa patrolom, troje, četvoro.” I ona je stvarno došla za jedno pet, šest minuta i sad ona pita nas šta je bilo. I ja joj kažem da smo se ja i Vesna osetili smo se neprijatno. Nikome ništa nismo dužni, ni ružni.

U tom momentu, ulazi kao neki komandant i kaže: “Eno onaj priča engleski sa onim iz KVOR-a i direktno priča” i kaže “ovaj ima pištolj pozadi drži ga.” Ja nešto razumem i kažem: “Kakav pištolj?” Ja kako sam imao mobilni telefon pa bila ona futrola i ja kažem: “Ne bre, ovo je mobilni.” Ovaj KVOR-ovac ukapira i ova mu kaže: “Molim te, napusti. Nemaš ti šta da tražiš u ovoj prostoriji,” ta prevodilac Albanka: “Ovaj KVOR je odgovoran za njega. Sve što treba on će da izvrši pretres. Ako vi sumnjate, vi ćete da napustite objekat, ako sumnjate KVOR će izvrši pretres. Ako ima oružja on će da ide sa KVOR-om.”

Marijana Toma: Da.

Zoran Plećaš: I stvarno ona dođe i kaže: “Ajmo da izvršimo pretres.” Otvaram ja fioke, stvarno nisam nosio pištolj. I oni izvrše pretres, ovo, i njima kaže da izađemo, tim KVOR-ovcima takva i takva stvar. I sad ja i Vesna, to je bilo negde dva, tri sata, kažem ovima iz KVOR-a, pošto sam ja parkirao kola tamo, kaže: “Idu jedan, dva vojnika s tobom do automobila, pa ćemo da uđemo, ideš za nama. Znači, jedan džip napred, jedan pozadi i nećeš ti da ideš do tvoje kuće, nego te vodimo mi kao kod nas jer oni će sigurno da te prate.” I tako je i bilo. Oni idu u Aktaš, tamo je bilo u jednoj zgradi, oni su imali kao nešto svoje i oni su tu ušli. Parkiraj ti ovde i onda pređemo kod te Vesne u stan, sa tom Ljuljom znaš, ona je sve to izorganizovala, hvala joj.  I tad sam ušao u “Boro i Ramiz” i više nisam smeo da se vratim.

Marijana Toma: I vi ste u septembru ustvari napustili Kosovo?

Zoran Plećaš: Jeste, posle sam. Ne ostao sam ja, to je bilo u avgustu, ostao sam ja sa ocem pošto je otac ostao da živi i da radi. Ovaj, ostao je da živi, radi i šta sad. I šta ću ja sad, da ostavim oca? Tada je moj otac imao 70, skoro 80 godina. Gde da ga ostaviš, sam čovek, nosi onaj slušni aparat.

Marijana Toma: I dokle ste ostali sa njim?

Zoran Plećaš: Pa tu do septembra meseca sam ja ostao.

Marijana Toma: I on je ostao, a vi ste došli za Beograd?

Zoran Plećaš: On me molio, pošto je bilo tri puta napad na kuću, bacanja bombi i ovo ono. I on je objašnjavao meni: “Ajde ti imaš troje dece šta ću ja, ja neću da se pomerim.” Kaže: “Ali ti idi imaš malu decu, trebaš ti da živiš.” I onda normalno, ja dvadeset, ja sam izgubio za tih 20 i nekoliko dana koliko nisam izašao iz kuće, to je bio maltene kućni pritvor. 17 kila izgubio. Ja sam imao vezu telefonsku, ja sam imao sve, ali džabe, ti se sekiraš. Onda sam ja polako, polako kad sam već odlučio da trebam da idem, polako sam počeo da skupljam stvari, da. I onda šta sam prvo skupio, slike.

Marijana Toma: Da.

Zoran Plećaš: Slike od dece ako već će da ubiju, da zapale, daj da sačuvam. Pa sam tako polako, polako i onda posle jedno tih dvadeset dana prijavimo se. I onda čekaš da dođeš na red. Moj brat, ovaj je živeo u Kuršumliji i dođe sa kamionom sa nekim čovekom i ubacimo te stvari. Nisam ja hteo da ubacujem neke stvari, računajući da će moj otac da ostane, pa možda izdamo nekome znaš da otac bude sa nekim, znaš, od tih policajaca UN. I tako da je to bilo to. Posle čekanja, znači to je pet, šest dana čekanja da dođeš na red, dođe KVOR, dođe taj kamion, dobiješ dva sata da utovariš. Šta možeš utovariš, utovariš, šta ne možeš šta sad. Najgore šta ostavljaš oca od 76 godina, 80. I utovariš te stvari, dođemo mi nekako.

Mislim ono pratnja, znate kako je bilo to. Region Priština na primer sa Sunčanog brega, Dardanije, centra grada, Aktaša, Taslidža, po jedna patrola dovodi ove sa kamionom, ove sa kombijem, ove sa kolima i pravi se jedna grupa od pet-šest kamiona ili četiri-pet kola, ali, i onda uz pratnju pa šta ti Bog da. Opet trebaš preći to Podujevo, ali dobro. Ali tu ubili su onog čoveka, ženu, pucali. Bez obzira što je pratnja KVOR-a, ubili je. Onda kao da, pa nisu hteli u kabinu da sednu pa pozadi, među stvarima i ovaj raspalio rafal i tako. A moja žena je izašla pre toga. Znači ona je izašla jedno dva meseca pre toga, ali znate kako je izašla. Ja sam računao: “Ajde Sonja ti izađi”, opet troje dece, međutim taj komšija kako je video da pakujemo. Ma kakvi bre vi izlazite…

Marijana Toma: Srbin ili Albanac?

Zoran Plećaš: Šiptar, Ismet neki Ramadani. Nema ti si nama. Ja sam za, dobro sam se setio, za vreme rata tom Ismetu pošto smo zajedno išli, i komšije i školski drug, doveo majku, njegovu majku, njegove dve sestre, njegovu ženu sa četvero dece, doveo kod mene da spavaju. Rekoh: “Ismet ako se nešto desi, deri se pa ćemo da te čujemo.” Mi smo bili udaljeni ko odavde do zgrade, razumeš. Ali ti se deri. On kaže nema šta da se derem. Za svaki slučaj imali smo kuću i stan, ali:  “Ajde vi dole. Vi možete gore, ali svi idemo dole, bombardovanje pa svi idemo u podrum.” Sad oni u jednom delu podruma, ja u drugom. Mi smo svi u podrumu.

Marijana Toma: Da.

Zoran Plećaš: Nama je ista stvar da li si Srbin ili si Albanac, ista stvar, bomba ne gleda. I tako da smo i on dođe i Sonja kaže: “Ne, nećete nikad da odete, vi ste mi spasili ženu.” Međutim mi smo posle videli vrag odneo štalu. Ja kažem: “Sonja ti polako idi”, ja nađem neke moje drugare i pozovem, pošto je moj stric hteo da ode, zet, sestra od strica, zet, stric, strina i taj Šiptar napred i Sonja uđoše pa šta im Bog da. Kažem ti se javi ako stigneš do Kuršumlije. Fala Bogu sama žena, stavila te stvari što je mogla, u jugića uđe i Bog je sačuvao, mislim. I tako dođe do Kuršumlije, posle polako, polako .

Marijana Toma: Sada živite u Beogradu?

Zoran Plećaš: Da.

Marijana Toma: Imate svoj posao opet privatni, opet svoju firmu?

Zoran Plećaš: Da, neku malu trafiku. Radim sam, bukvalno sam, sam otvaram, sam zatvaram. Živim. Fala Bogu, sva deca su završila škole, imam četvoro unučadi. Završile škole, rade. Znači, najstarija je završila farmaciju, ova srednja ekonomiju, najmlađa Maša ono FON, ono za kompjutere, IT[3] ili kako se to zove više. Ona najbolje zarađuje zato što se to traži.

Marijana Toma: Da.

Zoran Plećaš: Dobro u suštini šta, zadovoljan si, radiš. Ja sam od ‘90-e privatnik. Ja ne znam drugačije da radim. Ja ne znam da li bi se snašao, da li bi to mene moglo nešto da održi, da li bi ja imao snage da mi neko drugi naredi, ovo, ono. Dugo sam privatnik, od ‘90-e zvanično, ali ja sam i kao klinac išao pa prodavao pa ovo, ono. Uvek sam imao tog duha. Jer meni je pradeda po ocu bio stočarski trgovac. On ode u Ameriku, pa pun brod natovari stoke, pa dotera tamo do Like, pošto su oni bili. Napravi jedno dete, pa se opet vrati u Ameriku. Tako je devet puta išao i pravio decu i vraćao se iz Amerike i tako, uvek tako. I kad je bio rat onaj prvi. Pazi on je mobilisan u Austro-ugarsku vojsku i krenulo protiv Rusa. Ali on šta, on baci so u oči, pa se tako kao preda Rusima, pa pređe u srpsku vojsku, pa razumete, tako dođe na, dobije. Tako da je sve to…

Marijana Toma: Rekli ste mi, pre nego kad smo razgovarali da ste dobili ovu dozvolu povratka u Prištinu?

Zoran Plećaš: Tako su mi rekli, to je neka, ja sam aplicirao za povratak, zadnjih petnaest godina apliciram. Znači apliciram da se vratim u Prištinu.

Marijana Toma: Šta je bilo sa imovinom vašom?

Zoran Plećaš: Pa čekaj ovako, od imovine ja, otac je prodao tu kuću pa smo kupili ovde. Te stanovi su bili na Sonju i ona je to prodala i investirali u kuću, ovo, ono, školovali decu, pravili svadbe, udavali ćere i tako to. Nije to neka enormna količina novca, radili non stop i tako. A meni je ostao stan, ovaj lokal u Prištini. E ja sam posle petnaest godina prošle godine došao na red na sudu da dođem, da me pita sudija što sam došao, posle petnaest godina. I to sam našao, našao sam slučajno advokata Albanca, koji je pogledao moja dokumenta, a ja imam ugovor da sam kupio, imam pare, imam priznanicu original da sam platio. Imao sam jedno tri, četiri suđenja, ako Bog da da povratim to, jer to je moje, ničije, nisam ukrao. Sve je to na suđenju. A ovo što sam počeo da pričam za aplikaciju, ovo petnaest godina ja tražim da se vratim, ali u Prištinu. Ja sam išao kad je to na početku bila, pa išao sam na sastanke nekog Danskog saveta, dole na razgovore. Nikad Srbi nisu mogli. Tamo su, vratili su se i Aškalije i Romi.

Marijana Toma: Da?

Zoran Plećaš: I Muslimani, a Srbi u Prištinu nikad nisu. Kao nebezbedno je. Pa valjda sad smo na  red mi došli i Srbi da se vrate. Ono kad sam bio zadnji put sretnemo čoveka, kaže: “Zorane, jesi ti aplicirao?” (nerazumljivo) 15 godina, kaže prošle su. Sad opet kaže nije sve završio UNHCR[4] traži da se doradi još nešto. Nisam ja imao vremena da pričam šta da se doradi, ili da se ne doradi, ali tako nešto, kao biće. Jer ja nisam tražio ni Sunčanu Dolinu kod Zvečana, ni, ja sam tražio u Prištinu da se vratim.

Marijana Toma: Da. U vaš grad.

Zoran Plećaš: Pa da. Ja znam da tamo nema mnogo Srba, ali ima. Do četiri hiljade radi dnevno u Prištini, u institucijama kosovske vlasti, u međunarodnim organizacijama, preko UNMIK-a[5], KVOR-a, preko tih humanitarnih organizacija, preko EULEKS-a, radi i druže se ljudi. Drugo ima njih, dosta koji žive, žive. Neće ljudi da putuju u Čaglavicu, Gračanicu. Žive tu. Tu može peške da ode do posla Priština nije nešto. Ona jeste otišla u širinu, u zgrade, u zgrade, u zgrade.

Pa kažu da, to su njihove reči, da dnevno ta migracija što dođe ujutro i vrati se do milion, milion, 500, 600. Ali to su nepregledne kolone kad se odlazi u pet sati. Ljudi idu do Peći. Druga stvar ti putevi nisu ti… To su autoputevi. Ti do Prizrena imaš da stigneš, to za 15 minuta, za 40 minuta. Do albanske granice isto autoput. Sad vidim zadnji put počeli da prave prema Rudaru, prema Merdaru tamo put, ono presecaju ga, šire ga. Što jes, jes.

Jer oni su, gde je bilo to selo gde je moj pradeda dobio za Devet Jugovića, sad se to ne zove Devet Jugovića, sad Barbadoš, tako nešto, ali dotle je došao autoput. Ali to nije jedna traka to su tri s jedne, četiri s druge. Pa vi da vidite taj autoput što ide od Prištine prema Čaglavici pa do Skoplja koji je došao do Lipljana. Idite bre sreća što imaju malo, malo pa kružne tokove. To je bre po šest traka u jednom pravcu, sad kod Čaglavice.

Faktički ovi ljudi koji svi imaju kuće ne mogu da izađu, da pređu ulicu. Četiri, pet traka, nego srećom imaju te kružne tokove, inače to je nešto nenormalno, toliki put. Pazi Čaglavica, kako je, dobro sad nema tu Srba, ali maltene do ivice imanja došao autoput. To nema logike. Ranije je bilo napravili su onaj lokalni put. Sad ne postoji taj put, samo autoput i sad ljudi ne može, faktički ne možeš da pređeš ako nemaš kola. Ako imaš kola moraš da ideš prema Lapljem Selu pa na kružni tok pa da se vratiš za Prištinu, ali šta je tu je.

Marijana Toma: Vi biste se vratili tamo da živite?

Zoran Plećaš: Pa da, da, ja sam to malo pre i rekao. Ima toga, ostalo toga čega se ja sećam, ostao je taj lokal. Što bi ja to nekome davao. Ja ne kažem da ću živeti još deset, 20, 30,50. Ne bi davao nekome što nije njegovo, a imam hvala Bogu kome ovde da ostavim. Znači imam kao moj otac što se žrtvovao, godinu i po dana živeo sam u toj kući da bi nama dao neke pare da možemo da kupimo i stan i kuće i da školujemo decu i tako to. Pomoglo je, nije on dao sve, i ja i brat. Nije on samo meni, nego i dalje. Tako ja kažem svima i kažem šta tamo… Živiš kako živiš, imaš neki posao, tu si bliže svim tim događanjima. Tu te opet veže nešto, crkva gde si se krstio, gde si krstio decu, gde si se venčavao, pa groblje naše srpsko.

Marijana Toma: Ništa, ja bih sada stala i ako nemate još nešto da dodate htela bih zaista da vam se zahvalim, i na vremenu i na svemu.

Zoran Plećaš: Pa dobro, ne znam da li sam, ne znbam da li je, ovo je istina, ovo je istina sigurno, nema razloga da lažem. Možda sam nešto i zaboravio da vam kažem ali to je u suštini. Ovde sam normalno, ja sam kupio deo kuće u ulici i tu i živim, tu sam iškolovao decu, tu sam dobio unučad. Ovi ljudi su me prihvatili. U suštini ja, ljudi kažu, ti celu ulicu znaš. Pa kažem i vi bi znali kad bi sedeli ceo dan na ulici.

Ja znam svakog da pozdravim Boga, dobar dan, kako ste, svakog. Mene beba ovolicka: “Deda.” Ima starijih ljudi da popričam, ja sa svakim oću da popričam, razgovaram. Nema ljudi ako ne pričamo jedni s drugima džabe. Kao što sam ti rekao u početku da su deca mala kroz ulicu išla pa se javljala. To treba nastaviti našoj deci, da se javimo, da postoji neko poštovanje prema starijem, poštovanje, odnos, komunikacija, a ne ceo dan ovako. Eto toliko.

Marijana Toma: Hvala vam puno.

Zoran Plećaš: Ništa toliko. Hvala vama.

[1] U pitanju je predstavnici organizacije Sveti Edjidio (The Community of Sant’Egidio), humanitarne katoličke organizacije, koja se između ostalog bavi i mirovnim aktivizmom. Tokom sukoba 1990-tih, bili su aktivni na Balkanu. Posredovali su u sporazumu Milošević-Rugova 1996. godine o povratku albanskih đaka i prosvetnih radnika u državne škole na Kosovu.

[2] Misli se na KFOR, Kosovo forces, Kosovske snage. Međunarodne mirovne snage NATO-a.

[3] Informacione tehnologije.

[4] United Nations High Commission for Refugees – Visoki Komesarijat Ujedinjenih nacija za izbeglice.

[5] United Nations Mission to Kosovo – Misija Ujedinjenih nacija na Kosovu.

Download PDF