Na fotografiji: Dva dečka, selo blizu Mirdite. Fotografija napravljena od strane Alexandre de Grande 1980.godine. Izvor: http://www.albanianphotography.net/
Među klasičnim studijama o običajnom pravu (kanun) među društvu severnih albanskih gega, istraživanje od strane katoličkog sveštenika je bogato posebno zbog njegovih kombinacija pravnih i političkih analiza, kao i etnografskih detalja. Pa ipak, dok je delo franjevca Štjefena Đečovija [Kanuni i Leke Dukagjin, prvo izlazio u nastavcima u časopisu Hylli i Dritës 1913, nakon toga objavljena kao posthumna knjiga 1933. godine], poznato je zahvaljujući prevodima na nekoliko jezika, vredni materijali originalno objavljeni na italijanskom ili albanskom koji nisu imali sličnu rasprostranjenost.
Pronašli smo nekoliko priča koje se bave krvnom osvetom i kanun u izveštajima o kojima su misionari iz jezuitske severne Albanije i Kosova vratili su ih svojoj pokrajinskoj vlasti na kraju devetnaestog veka. Ovi italijanski očevi nisu delili nacionalističku žestinu Đečova, koji je kodirao tradicionalni nepisani zakon koji se fokusirao na njegovu jedinstvenost, koji nisu ostali potpuno odvojeni posmatrači. Rasprostranjeni na terenu, nisu mogli ni u potpunosti ignorisati lokalne pojmove moralnosti, niti jednostavno osuditi svoje protivrečnosti religijskim principima, kako su to radili najviši organi crkve. Njihov pristup je u stvari i analitički i praktični. Oni su proučavali i shvatali tradicionalne običaje planinskih albanskih plemena, a čak i kada su bili šokirani zbog onoga što su smatrali nepravičnim ili nepodnošljivim, uspeli su da naprave pragmatičnu razliku između onoga što treba napustiti i šta bi se moglo spasiti kako bi muškarce kanuna učinili dobrim katolicima.
Za one očeve, dve najneobičnije zloupotrebe običajnijh prava su bile dve: praksa prikrivanja i krvne osvete. Oni su se bavili njima koristeći sva sredstva koja su im stojala na raspolaganju, uključujući i oblike kažnjavanja ili posredovanja koja je strano od svojih osećaja pravde: na primer, spaljavanje kuće osobe koja živi sa ženom koja nije njegova supruga, ili odlaziti onim koji su garantovali koji bi mogli kazniti prekršitelje besa ubistvom, podstičući dalju osvetu.
Na našu sreću, jezuiti su putovali kroz nadbiskupije Skoplja i Skadra, prateći stari organizacioni model koji se praktikuje u udaljenim regionima kao što su Daleki Istok i Amerika, kretanje iz parohije u parohiju u grupama od dva, takozvana missione volante [Bukvalno, leteća misija, u smislu misije za posete]. U istoj misionarskoj tradiciji koja je tokom osamnaestog veka proizvela obim posmatranja i analiza neevropskog sveta, poslali su lettere edificanti (izveštaje), Provinciji Veneta iz Compagnia di Gesù, kako bi obavestili javnost i svoje nadređene o njihovoj misiji u Albaniji. Autori lettere su otac Domenico Pasi, iz Verone, otac Francesco Genovizzi iz Bergama i otac Angelo Sereggi, Albanac iz Skadra.
Dve knjige su nas inspirisale da prevedemo priče koje su jezuiti poslali kućama: Giuseppe Valentini (ed.), La Legge delle Montagne Albanesi nelle relazioni della missione volante. 1880-1932, Firenze: Leo. S. Olschki Editore, 1969; i otac Fulvio Cordignano, L’Albania a traverso l’opera e gli scritti di un grande Missionario italiano il P. Domenico Pasi S.I. (1847-1914), Vol. II, Roma: Istituto per l’Europa Orientale, 1934. Valentini [1900-1979], obučen kao jezuit, i bivši misionar postao je profesor Albanskih studija na Univerzitetu u Palermu tokom Drugog svetskog rata, autor je i drugih studija o albanskom običajnom pravu. Otac Cordignano (1887-1952) koji je radio u Albaniji od 1926. do 1941. godine kao član missione volante, postao je poznati naučnik Albanskih studija.
Da ne postanemo predmet ismejavanja turaka
“Bio je 16. oktobar [1893], dan Madonne del Buon Consiglio [naša gospa dobrog saveta], i to je bio najlepši dan misije. Ujutro smo održavali obred pričesta, obećavajući obećanja o krštenju; do podneva pevali smo masi i propovedavali dva puta ogromnoj publici i završili smo sa blagoslovom. U večernjim časovima smo predvodili povorku Via Crucis, davao sam neke instrukcije ljudima, i posebno mladima o tome kako odgovoriti i kako se ponašati, kako bi sve teklo na uredan način.
Pošto su već poznavali Stabat Mater, pitao sam ih koju muziku su koristili kako bi ih mi pratili i ne prisiljavali ih da biraju neku drugu muziku. Dvadesetpetogodišnji momak, jedan Tizio [X], odmah je odgovorio: ‘Mi to pevamo ovako’, i otpevao je nekoliko tekstova. Tizio nije bio crkveni službenik ili kantor, već poznata pijanica, i tog dana je bio malo pijan. Uprkos tome, on je kao majstor otpevao tekst pesme.
Kao što je razumljivo, ta mala scena je nasmejala njegove rođake, pogotovo Caioa [Y], rođaka koji je bio u blizini njega. Tizio je bio duboko uvređen ovim njegovim nevinim činom, a đavo je iskoristio ovu tanku nit za tkanje zavere koja bi mogla da potopi misiju užasnim skandalom. [Đavo] je zagrejao Tiziovu glavu toliko da je on ustao i napustio crkvu, planirajući da sačeka Caioa na odgovarajućem mestu da ga ubije. Niko nije ništa sumnjao. Mi smo predvodili povorku Via Crucis i prisustvovali oproštajnoj propovedi; posle su svi ostali u dvorištu crkve da bi oprostili jedni drugima i prigrlili jedni druge, i nastavili su, i srećni su otišli kući.
Malo kasnije, Tizio je otišao i zakucao na vrata Caioa, gde ga je zvao i pozvao ga da odu na piće. Ovaj drugi, ne sumnjajući ni na šta, pošao je. Kada su popili prvu čašu, Tizio je ustao i pružio Caiou da ga isprati, pošto je to običaj u Albaniji, pogotovo kada se neko boji da sam hoda. Caio je pristao i zajedno su otišli. Nakon male šetnje, Tizio se zaustavio, uhvatio je Caioa za ruku sa njegovom levom rukom, a sa njegovom desnom rukom je povukao pištolj i rekao: ‘Budući da sudbina želi da mi večeras pronađemo našu propast, ne mogu izbeći da te ne ubijem’, i on postavi pištolj kako bi pucao. Caio je brzo zaustavio njegovu ruku sa svojim dvema rukama i rekao mu: ‘Šta to radiš? Jesi li lud?’ mada ne znajući da li se Tizio šalio ili je bio ozbiljan. Ali nakon toga Tizio je levom rukom uzeo nož koji je nosio oko struka. ‘Dobro,’ reče on, ‘ako me sprečiš da te ubijem pištoljem, ubiću te nožem.’ I podiže ruku da ga napadne.
Slučajno, hrišćanin je prolazio i Caio je viknuo na njega: ‘Uhvati ga za ruku, zar ne vidiš da hoće da me ubije?’ I on je takođe mislio da su se dvoje prijatelji šalili, jer su bili rođaci i voleli su se. U svakom slučaju, uhvatio je Tizioa za ruku koji je počeo uzvrpoljiti se pokazajući da to nije šala, nego je bio ozbiljan. Drugi su se okupili da odvoje dvoje mladih i da ih odvedu njihovim kućama, ali Tizio je bio stvarno ljut i zakleo se da bi otišao i u pakao, ali da će ubiti Caioa, jer ga je ismejavao u crkvi. Sutradan, nakon što je efekat rakije ispario i razmišljajući o onome što je uradio tokom takvog svetog dana i vremena, nakon usmeravanja hrišćana, rekao je da se pokajao zbog grešaka iz prošlosti i oprostio je Caiou.
Pre mase, čuo sam šta se desilo prošle noći i veoma sam bio zahvaljen svetim srcima Isusa i Marije koji su nas poštedeli od ogromnog skandala koji bi uništio misiju i samo bi pružio prilike turcima da prošire ekstravagantne priče o nama. Posle mase, dvojica mladića, Tizio i Caio, su dovedeni do mene, kako bi mogli da se opruže i oproste jedan drugome u mom prisustvu, kao što su zapravo to i učinili, opštem zadovoljstvu.
Ali Tizo je bio član crkvene kongregacije i to je zahtevalo pokore; međutim, pošto je on bio vruće glave, plašili smo se da neće prihvatiti pokore i da će nam praviti probleme. Ali Tizio je doneo medalju kongregacije i rekao da će se podložiti bilo kakvom pokoru. Predložili smo da bi to bilo odlično obrazovanje za druge i zasluga za njega ako bi tražio javni oproštaj za grešku koju je učinio i on je prihvatio. Zapravo, sledećeg dana, 18. oktobra, poslednjeg dana misije, nakon što sam blagoslovio gomilu ljudi, dok je još uvek držao krst u rukama, pozvao sam Tizija da nam pokaže da se stvarno pokajao zbog greške koju je napravio i da bi tražio oproštenje pred očima javnosti i poljubiti rane raspeća. Tizio je ustao, došao na oltar, kleknuo tri puta i tri puta je glasno rekao ljudima: ‘m’bani alhal’, oprostite mi, i ljudi su tri puta rekli: ‘alhalh t’kioft’ budi oprošten. Od njega je traženo da poljubi krst i vraćena mu je medalja kongregacije.
Čim sam skinuo felon i epitrahilj, Tizio mi je prišao i rekao: ‘Oče, želim da se ispovedim, i da to uradim na pravi način, napisao sam na papiru sve grehe svog života ‘. On se ispovedao, uzeo je pričest. Mnogima su oči bile pune suza gledajući ovaj trijumf milosti istog dana u kojem bi, ako bi đavo uspeo, održali bi sahranu Caioa i postali bi šala među neprijateljima naše vere”.
Fulvio Cordignano, L’Albania a traverso l’opera e gli scritti di un grande Missionario italiano il P. Domenico Pasi S. I. Volume II, Roma: Istituto per l’Europa Orientale, 1934, pp. 145-147.