Votim Demiri

Prizren | Date: 5. maj 2017. | Duration: 40 minuta

Posle Drugog Svetskog Rata mi smo živeli na sekularnoj državi kao i sada što smo sekularna država, ali sastavni deo naroda bili su ateisti. Šta bi ja znao o religiji? Znam samo po mojoj majci kod kuće. Kada su bili jevrejski praznici, moja majka je pričala, pripremila sve što treba da se pripremi za taj dan, ali ovo je sve bilo u okviru porodice. Tako reći, kada je bio praznik passovera, moja majka kada je pripremila pirinač sa kokoškom ona je meni odvojila uvek batak, ali za passover uvek je meni dala krilo, jer prema jevrejskoj tradiciji deca treba da se nauče da lete. Ja sam se žalio, ‘Bre mama zašto… zar ne može [batak]?’

Eremire Krasnići (vodila intervju), Donjeta Beriša (Kamera)

Votim Demiri je rođen 1945. godine u Prizrenu. Studirao je primenjeni inženjering na Beogradskom univerzitetu. Nakon što je diplomirao, bio je direktor u fabrici tekstila „Printeks” u Prizrenu. Kasnije je postao član Vlade Kosova, kao direktor za ekonomske odnose sa inostranstvom. Danas je predsednik Jevrejske zajednice Kosova. Sa porodicom živi u Prizrenu.

Votim Demiri

Prvi deo 

Eremire Krasnići: Da li biste mogli da se predstavite i da nam ispričate Vašu priču, o Vašoj porodici, Vašem životu u Prizrenu?

 Votim Demiri: Da, ja se zovem Votim Demiri. Imam 72 godine. Školovao sam se u Beogradu. Ja sam inženjer elektrotehnike. Posle, nakon studija, radio sam u Prizrenu i uvek smo živeli u Prizrenu. U nekom trenutku sam postao direktor najveće tekstilne fabrike u gradu. Zatim, posle nekoliko godina, poslali su me u Prištinu i postavili me za člana tadašnje vlade, bio sam zadužen za ekonomske odnose sa inostranstvom. Posle dve godine, poslali me u Francusku kao predsednika Privredne komore bivše Jugoslavije, gde sam radio pet godina, i kada sam se vratio, otišao sam u penziju.

Da, život u Prizrenu se razlikuje od drugih regiona na Kosovu. Ovo je moje lično mišljenje, ali ništa nije osporilo da Prizren ima jedan viši stepen tolerancije, razumevanja među ljudima, etnicitetima, verama…. Tako da, posle ’99, kada se jevrejska zajednica Prištine raspršila, kad su se preselili u Izrael… samo Jevreji koji su živeli u Prizrenu su ostali tu.

Eremire Krasnići: Da li bismo mogli da se vratimo u ranije doba? Da se vratitie u Vaše rano detinjstvo, da nam kažete nešto o Vašem životu u Prizrenu posle Drugog svetskog rata?

Votim Demiri: Posle Drugog svetskog rata, mi smo živeli u jednoj sekularnoj državi, i sada smo sekularna država, ali najveći broj ljudi su bili ateisti. Šta ja znam o religiji? Znam sve o tome od moje majke u kući. Kada su bili jevrejski praznici, moja majka nam je pričala, pripremila sve što je trebalo da se sprema za taj dan, ali u okviru porodice, recimo, kada smo imali Pesah[1], moja majka je uvek spremila piletinu sa pirinčem, uvek bi mi davala batak, ali kada je bio Pesah, ona bi mi dala samo krilo, jer prema jevrejskoj tradiciji, dete mora da nauči da leti. Žalio bih se: „Bre, mama, zašto… ne može [batak]?“

Vi znate ono voće, nar? Ono ima 653 zrna. Ali svako zrne ima upustvo prema jevrejskj religiji, šta treba da se radi. Tako da je ova religija, da ne kažem da je teška, ali problem je u tome da čovek ne može da postane jevrejin ili da prestane da bude. DNK odlučuje o tome, krv. Tokom života možeš da si pasivan, da se ne baviš ovim stvarima, ali ne možeš da izađeš, nema načina da se izađe iz religije, ne može se.

I kakav je mogo da bude život ovde kada se zna da 95 odsto ljudi su muslimani? Postoje i druge religije, pravoslavni Srbi, hrišćani, katolici i odnedavno i protestanti, ali Prizren je interesantan jer nikada nije bilo verskih problema, to nije postajalo do sada, odnosno do današnjeg dana. Na kraju krajeva, to su vrline albanskog naroda. Sam albanski narod unutar sebe ima tri vere, ali samo jednu naciju. Bilo je jedan tih život, normalan, ali danas su se neke stvari promenile. Verujem da će postati bolje, ali dok se ovaj ekstremizam ne prevaziđe… ali ne verujem da može da pusti dublje korene na Kosovu… jer naša generacija, i žene i muškarci, nose džins i obrazovani su na drugi način.

Eremire Krasnići: Da li je bilo drugih jevrejskih porodica u Prizrenu?

Votim Demiri: Da (kašlje).

Eremire Krasnići: Kakve odnose ste imali, kako ste identifikovali jedni druge?

Votim Demiri: Moja mama je ostala u Prizrenu, kao žena koja je udata za Albanca iz Prizrena. I od tih žena… danas imamo 16 porodica (kašlje) u Prizrenu. Nažalost…

Eremire Krasnići: 16 članova ili 16 porodica?

Votim Demiri: 16 porodica, tu računam porodice, muž i žena i deca koliko ih imaju. Ali, nažalost, Jevreji koji su živeli u Vučitrnu, Novom Brdu, Prištini više ne postoje, nema ih više. To je stvarnost. Koja je perspektiva života ovde? Ma, ja mislim kada se izgradi sekularni sistem, biće mesta za sve ovde. Ja sam ubeđen u to. Ali, dete rođeno u Prizrenu, to dete ne može da praktično ne zna tri jezika. Prizren ima tu osobinu: albanski, srpski ili bošnjački, kako hoćeš, i staroturski. U Prizrenu bi rekli: „U današnje vreme ulaziš u radnju i ne razumeš koji jezik se govori”. Ali kada ljudi govore tri jezika, onda je komunikacija laka.

Eremire Krasnići: Kojim jezikom ste govorili u Vašoj porodici?

Votim Demiri: {podiže obrve kao znak da nije čuo pitanje}

Eremire Krasnići: Koji jezik ste govorili u Vašoj porodici?

Votim Demiri: Aha… moj otac je bio Albanac i on je bio partizan, on se borio. Oženio se sa majkom. Govorili smo albanski i staroturski. Ali nije bilo neki poseban razlog što smo govorili ovako. Komunicirali smo jako lako. Ministar inostranih posova Kosova, gospodin Enver Hodžaj, bio je na proslavi Dana Turske, i održao je govor gde je rekao ono što sam ja uvek mislio, praktično: „Vi u Prizrenu počnete razgovor na jednom jeziku i završite na drugom ”. Navikli smo tako.

Ali, jevrejske zajednice u regionu su imale redovan kontakt. Jevrejske organizacije u svetu su nas prihvatile kao jevrejske zajednice sa Kosova, mi smi članovi, da spomenem, postoji Evropski parlament Jevreja. I kada smo imali prvi sastanak u Briselu, taj sastanak je održan u zgradi Evropskog parlamenta. I govorili su nama svi ovi koji su sad po televizijama tamo, Ulrike Lunachek, i…. Drugu sednicu smo imali u Beču, jer je centar Jevreja bio u Beču i tu se nalazi i muzej, Došli su da nam drže govor, bili su iz Parlamenta, članovi francuskog Parlamenta.

Pre mesec dana, imali smo sastanak u Nemačkoj, u  Bundestagu, u parlamentu Nemačke, gde nam se obratila desna ruka Angela Merkelia, Petra Pauzov… Tako da jesmo angažovani u tim aktivnostima, imamo svoje poslove…

Eremire Krasnići: Jel možete da nam kažete nešto o Vašoj majci? Kad smo privatno razgovarali, bilo mi je zanimljivo kako je otišla u partizane. I cela priča…

Votim Demiri: Da…

Eremire Krasnići: … o njoj, sve što se desilo, i kako se završilo?

Votim Demiri: Da, najveća jevrejska zajednica je bila, bila je u Prištini, i moja majka je rođena u Prištini. Do ’40… 1943, do italijanske okupacije Kosova i ostalih albanskih regija, Hitler nije konačno rešio Jevreje iz ovh oblasti, to nije otišlo do kraja. Ali posle pada Italije, Nemci su se vratili na Kosovo i počele su deportacije Jevreja. Ali, ironijom života ili istorije… interesovalo me je da saznam nešto o dedi, babi, ujacima, šta se desilo, kako su umrli, od čega su umrli.

I ironijom života, kada sam napisao pismo Memorijalnom centru Holokausta u Bergenbergu u Nemačkoj, oni su mi poslali tačan spisak. Nemci su uvek bili pedantni. Sa datumom deportacije, rođenja, deportacije, smrti, i sve o svemu sada imam. Posle toga…

Eremire Krasnići: Jel možete malo detaljnije, ko je završio u koncentracionom logoru?

Votim Demiri: Moj deda Hajem, baba i najstariji ujak. Dve mlađe tetke, ovde su na slici {pokazuje sliku na zidu}, one su bile mlade, ali su deportovane ’43. godine. I  Drugi svetski rat se ubrzo završio, praktično nisu stigli na red. Moja majka je otišla u partizane ’41, imala je samo 18 godina, da se bori protiv fašizma. To nije imalo veze sa sistemom koji će se izgraditi na Kosovu i u bivšoj Jugoslaviji. Nije imalo veze sa komunizmom, ona je to uradila da bi spasila svoj život.

Kada se završio rat, pošto je odlučila da se uda za mog oca, a  on je bio Prizrenac, odlučili su da žive i ostanu ovde. Zatim, moje mlađe tetke po majci,’48. je bio organizovan odlazak Jevreja u Izrael i one su otišle tamo i zasnovale porodice. Još uvek su žive, žive su. Moja majka, celog svog života, osim za vreme kada je bila u Prištini i za vreme rata, drugi deo života ona je provela u Prizrenu. Ovde je živela. Govorila je šest jezika. Bila je takav tip. Što se škole tiće, imala je samo maturu, ali imala je afinitet za jezike i jako brzo je mogla da nauči jezike i to: turski, albanski,  francuski, španski, naravno i italijanski i sve ovako…. Mi, dok smo živeli pored nje, počeli smo polako, hajde…

Eremire Krasnići: Koliko je bilo vas, dece? Mislim, koliko braće i sestara? Koliko braće i sestara ste imali?

Votim Demiri: Jednu sestru imam, ona se udala u Crnu Goru. Živi u Baru već 40 godina. I imam jednog brata, on mi je tu komšija. On je lekar, internista. Znači, jednog brata i jednu sestru. Ali u momentu kada su odlučili da idu u Izrael, sestra i ja smo već bili rođeni, pa majka nije htela da se izlaže riziku sa decom da ide i ostala je ovde, i nija pogrešila na kraju krajeva. Mi smo se uvek osećali kao autohtone Prizrenlije… i uvek smo živeli u ovoj mahali.

[1] Jevreski: Pesah, passover, je važan jevrejski praznik kojim se obeležava izlazak Jevreja iz Egipta, tj. oslobađanje iz egipatskog ropstva.

Drugi  deo

Votim Demiri: Eh, šta drugo da vam kažem…

Eremire Krasnići: Kako je Vaša majka u Vama gajila taj osećaj jevrejskog identiteta? Jel možete da nam kažete? Jevrejski identitet, jel radila nešto da Vam to usadi? Mislim, sve fotografije, kako je ona…

Votim Demiri: Da…

Eremire Krasnići: …to Vama predstavila? Ko su bili ovi ljudi, šta su oni prestavljali za Vas?

Votim Demiri: To je, to je teško pitanje. Ali, kada hoćemo da hvalimo Jevreje, uvek imamo neke parametre koje zovemo činjenicama. Među konkretnim činjenicama, poslednja Ajnštajnova formula još uvek važi. Do danas, ne znam šta će biti kasnije… Ali, u nematerijalnom svetu, ne mogu se preskočiti dela Sigmunda Frojda, to je osnov svih duhovnih nauka. Tako da, kad hoćemo da hvalimo, istina je da su polovinu Nobelovih nagrada dobili Jevreji. Tako da, neko može da pomisli da li je do komiteta koji deli nagrade ili je do samih Jevreja. Možemo to reći, ali to nije tačno.

Ali, ima jedna druga logika, druga logika o prilagođavanju situaciji, i oni su uvek prihvatali životni  sistem mesta na kojima su živeli. Realno govoreći, ja poznajem sve Jevreje iz ovog regiona i govorimo o… Jevreji iz Bosne, Sefardima, kao što smo mi, oni drže stranu Bosne, hrvatski Jevreji drže stranu Hrvatske, srpski Jevreji drže stranu Srbije. A mi sa Kosova smo pre svega Kosovari. To je neka vrsta, kako da kažem, denomenator komen[1], na neki…

Eremire Krasnići: Zajedničkog

Votim Demiri: …zajedničkog. Ali, postoje neke teme oko kojih se Jevreji ujedinjuju, problem antisemitizma, problemi koji se dešavaju u svetu… i… pretpostavljam da će 2020, rade u tom pravcu, da će Jevreji iz celog sveta reći za sebe da su Izraelci, jer u ovom trenutku, jevrejska vera se suočava sa problemom fluidnog identiteta, što nije teško razumeti. Ali videćemo kako će stvari ići, ali jevrejska dijaspora je u ovom trenutku mnogo veća nego što ima Jevreja u Izraelu. Ali, kažu da će posle 2020. ova velika jevrejska zajednica biti u Izraelu. Tako kažu.

Eremire Krasnići: Da li je bilo problema sa antisemitizmom u ovom regionu? Da li ste Vi doživeli tako nešto?

Votim Demiri: Da, ima jedna, ima jedna jevrejska kniževnica koja, Hana Arent, koja kaže: „Antisemitizam ne postoji samo na Mesecu”. Ali, to nije novi problem, Jevreji znaju kako da se suoče sa takvim problemima, ali živeći u Prizrenu, mi jedva da smo to osetili. Slobodno izlazimo, nikad nikakvih problema. Sigurno ste čuli za Robina Huda? Da, nemački Robin Hud, na neki način, Robin Hud se zove Till Eulenspiegel i šta je on uradio? On je išao od sela do sela sa jednim konopcem i sa jednim štapom, održavao je ravnotežu i hodao po tom konopcu, i deca bi gledala. I ja tako vidim, vidim sebe kao Tilla Eulenspiegela, balansiram bez gubljenja karaktera, bez odustajanja od sebe, ali potrebno je znati, treba znati…

Derviška tekija je moj prvi komšija, muzej [sam sebe ispravlja], džamija… na ovoj strani je najveća pravoslavna bogoslovija, čak veća od one u Srbiji. Onda opet džamija, pa crkva, pa opet.. Sa svima razgovaramo, mešamo se jedni s drugima, razgovaramo… ali, život nam pokazuje kako ljud treba da razgovaraju jedni s drugima Potreban je razgovor. Niko ovo ne može da promeni, jevrejska sveta knjiga ne menja muslimansku svetu knjigu, muslimanska sveta knjiga ne menja Bibliju. To tako stoji.

Osim toga, ima milion pitanja na koja treba da se odgovori, ne samo mi, nego svi. Pre, skoro pre mesec dana, u Prištinu je došao jedan kardinal iz Vatikana. Ja sam razgovorio sa njim. On meni kaže: „Da li znate da u celom svetu postoje tri religije?” Odmah pomislimo; islam, hrišćanstvo i judaizam. „Ne”, kaže: „jedna je šinto, japanska, druga je hindu, višnu, a treću čine Abrahamove religije.“ Kad to kaže karidnal iz Vatikana, onda je to istina, istina.

Jevreji ne jedu svinjsko meso, oni se sunete i tako dalje… muslimani takođe. Realno govoreći, Isus je bio Jevrenin koji je osnovao hrišćanstvo, ali on je svetac i za  muslimane. Teško je shvatiti ove stvari, ali takva je realnost.

Eremire Krasnići: Jel možete da nam kažete nešto od toga što Vam je majka pričala o jevrejskoj zajednici u Prištini? Kako je bila organizovana, gde su išli u školu, gde su živeli? Jel možete da nam date takve podatke?

Votim Demiri: Pa, moja majka, dok nije napunila 18 godina, išla je u jevrejsku školu, a takođe je išla i u gimnaziju. Imala je jed… život u Prištini, kako nam je pričala, bio je normalan, jedan normalan život do početka Drugog svetskoga rata. Posle toga se sve pogoršalo.

Eremire Krasnići: I kako su bili organizovani? Jel su imali svoje škole?

Votim Demiri: U opštini, znači skupštini, imali su svoje radnje, kuće… bili su organizovani, ali…

Eremire Krasnići: U kojim delovima grada su živeli?

Votim Demiri: {podiže obrve kao znak da nije čuo pitanje}

Erëmirë Krasniqi: U kom delu grada su živeli?

Votim Demiri: U kom delu? Tamo gde je sad pozorište Ulica iza pozorišta. Onaj deo iza parlamenta, tamo je jedna čevapdzinica Sarajeva, mislim da se tako zove, sve kuće u toj ulici pripadaju Jevrejima. Preko puta hotela Swiss Diamond postoje neke jevrejske kuće koje još uvek unutra imaju Davidove znake, išao sam da vidim Ali, imali su jedan normalan život, takoreći. Ali svet, svet je prevazišao neke izazove koji su bili štetni. Ali moja majka se osećala, moja majka i drugi koji su ostali u Prizrenu, osećali su se dobro i mirno što su ostali u Prizrenu. Čak i danas, mi, njihova deca, nastavljamo da živimo ovde.

Eremire Krasnići: Kako ste Vi podigli Vašu  decu?

Votim Demiri: Moja deca… jedna mi je ćerka otišla u Izrael. Radi na aerodromu u Tel Avivu. Starija ćerka je u Njujorku i radi u Konzulatu Kosova u Njujorku. Ima dve ćerke, one su ovde sa nama. I sin je oženjen i radi u banci. I on ima jednu ćerku. Život ide polako, pa da vidimo. Da vidimo šta ćemo sledeće ra radimo.

Eremire Krasnići: Da li imate neku porodičnu priču koju biste voleli da nam isprićate? Nešto što Vam je interesantno, što smatrate da je tipičnije, mislim, nešto o tim fotografijama, nešto čega se sećate, što nama ne bi palo na pamet da Vas pitamo… da li se sećate nekog događaja u kome ste učestvovali i…

Votim Demiri: Recimo {pokazuje jednu od okačenih slika}, žene koje su živele u tom periodu pre Drugog svetskog rata, oblačile su se skoro isto kao i sve druge žene na Kosovu, vidite, vidite kako su se oblačile…. Ali, religija kao religija je pitanje i opredeljenje srca i prihvatanje tih pravila. To ne znači ništa, ne moraš da se presvlačiš i izgledaš drugačije kada ideš napolje. Treba da prihvatiš život sa komšijama, ljudima iz svog grada i…

Eremire Krasnići: Jeste Vi rekli, jel mi se čini ili ste rekli da se sećate kad je srušena druga sinagoga?

Votim Demiri: Da, sećam se. Ja sam tada imao 17 godina. Bilo je to za vreme socializma ovde. Moja majka i tetka su plakale. Nisam shvatio baš ono, pravu situaciju i baš šta se desilo, ali sećam se toga. Imao sam 17 godina tada. Ali dok smo živeli u sekularnom sistemu, po meni to nije bilo nešto dramatično. Srušili su našu sinagogu, ja to tada nisam mogao da razumem.

Eremire Krasnići: Da li znate da li se zajednica suprotstavila?

Votim Demiri: Da, sigurno, ali tadašnji sistem nije slušao, nije hteo da čuje…. Bilo je džamija koje su pretvorene u magacine, crkve takođe… jedna sinagoga… bio je drugi sistem. Ali sada, sada se nekako ponovo vratilo pitanje religije, ali mi svi se zalažemo da postoji jedna crvena linija, dokle može da ide religija, a gde počinje sekularna država. To je jako važno. Svako može da drži svoju religiju u svojoj kući, ali kada se izađe na ulicu, nemaš pravo da namećeš svoje versko mišljenje drugima. Treba prihvatiti čoveka kao čoveka. Ne postoji drugi izlaz.

Eremire Krasnići: Da li znate do kad je Bokserski klub bilo u funkciji? Mislim, u funkciji za zajednicu? Ovaj na ovoj slici?

Votim Demiri: {pokaže prstom na jednu sliku } Da, ovaj…

Eremire Krasnići: Do kad je radio?

Votim Demiri:…to je snimljeno, to je snimljeno 1929. godine, I postojao je do početka Drugog svetskog rata.

Eremire Krasnići: I posle toga je transformisan, jel da?

Votim Demiri: Da. Zatim je stigao sasvim drugi sistem i ta zgrada je data Bokserskom klubu. Ali sada ovaj sistem, ovaj politički establišment Kosova, razgovaram skoro sa svima njima, sa ovima iz parlamenta, kao i sa ovima iz kancelarije predsednika… žele da nas obeštete, i zbog toga su odlučili da nam daju zgradu u Prizrenu na 99 godina, tako da, kad imamo goste ili neki praznik… Nisam prihvatio da zgrada ima versku konotaciju, već umesto toga da napravimo muzej koji će pokazati bliskost između Albanaca i Jevreja. Tako je to bilo prihvaćeno. Sad smo u fazi kad ćemo to uraditi.

Održali smo neke međunarodne konferencije, ovde {pokazuje sliku}, došli su i iz drugih zemalja, Jevreji iz drugih zemalja su došli i… Cilj je da se pokaže da su Albanci bili naklonjeni Jevrejima… Ne postoji zemlja u Evropi koja može da se podiči povećanjem broja Jevreja za vreme Holokausta kao Albanci. To je stvarnost.

Eremire Krasnići: Kakvi su vaši odnosi sa organizacijama koja se bave podacima o Albancima koji su spašavali Jevreje tokom Drugog svetskog rata? Mislim da ima nekoliko organizacija…

Votim Demiri: Da, postoje organizacije, razgovaram sa nekim od njih, najjači je JDC, Jewish Distribution Committee u Njujorku. Njihova tema je nasleđe, i s njima razgovaramo. Postoje razne organizacije. Postali smo članovi Jevrejskog evropskog parlamenta i World Jewish Congress [Svetskog kongresa Jevreja], i postoji jedna organizacija u Evro-Aziji, ona tamo žuta {pokazuje sliku}, oni su nas prihvatili, razgovaramo, zajedno pročamo o problemima na koje nailazimo.

Ali, svaki razgovor je u formi duhovnosti, ne o novcu…. Ni na jedna vrata nismo zakucali da tražimo novac ili nešto. Nikada. I sada, za izgradnju ove zgrade koju su nama dali, rekao sam Kadriju Veseljiju, jel treba to da spomenem? „Ako ste odlučili da nam je date, onda je popravite kako treba.“ Nema vrata, prozora, ničega… „Popravite je i uzećemo je“. Ali oni će sami to uraditi.

Eremire Krasnići: A koliko je velika vaša zajednica danas? Koliko…

Votim Demiri: Momentalno nas ima 56.

Eremire Krasnići: Kako ste ih identifikovali?

Votim Demiri: [podiže obrve kao znak da nije čuo pitanje]

Eremire Krasnići: Kako ste ih identifikovali? Kako ste ih našli?

Votim Demiri: 56 ljudi ima. Redovno obeležavamo subotu, Šabat. Ali imamo tu nekoliko pravila. To ne može da se obavi ako ne prisustvuje 11 muškaraca. Ali obavljamo Šabat. Kad dođu jevrejski praznici, sve ih obeležavamo. Ali druge praznike danas obeležavamo po restoranima…

Eremire Krasnići: Ok.

Votim Demiri:… skupimo se i odemo u restoran. Dobro je, dobro je. Ne znam koliko sam uspeo da kažem, ali to je situacija.

Eremire Krasnići: A kakvo je poreklo ostalih članova jevrejske zajednice? Jel su svi iz perioda pre Drugog svetskog rata ili su došli pre ili kasnije ili?  Mislim, koliko Vi znate, pošto ih sve viđate na skupovima?

Votim Demiri: Mislim da je situacija za Jevreje sad bolja nego ranije. Mislim da je bolje sada jer je Zakon o verskim zajednicama na Kosovu deo ličnih sloboda ljudi. I kada postoji zakon, onda postoji i sloboda koju niko ne može da naruši. Ali, život ide dalje. I da vidimo šta će se desiti u nastavku (smeh).

Eremire Krasnići: Ok. Puno vam hvala!

[1] Eng., zajednički imenilac.

Download PDF