Ovo je prvi deo dvodelne životne istorije Šukrie Ređže, o kojoj nam je ona sama pričala. Gospođa Redža je rođena u Prištini 1966. godine, pridružila se Kampanji Pomirenja krvnih osveta početkom 1990. godine, bila je na čelu Saveta pomirenja u Prištini, a tokom 90-ih je bila aktivna u Nacionalnom pokretu za oslobođenje Kosova (NPOK), kao i Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK). Ona živi u Lionu, u Francuskoj, i povremeno organizuje panel diskusije sa temama o Kosovu i Balkanu.
Skup Pomirenja krvnih osveta, 5. maj 1990, kod Bunara Hajratitija koji je preimenovan “Fusha e Pajtimit” [Polje pomirenja] u Prištini. Na fotografiji: Miljazim Sfišta, koji je oprostio krv svoja dva brata, profesor Zekeria Cana, Šukrie Ređža i Ahmet Osmani, reporter Radio Prištine.
Ja sam bila student Medicinskog fakulteta u Prištini, u to vreme, u proleće 1990. godine, i bila sam član redakcije lista „Refleks“ i član književne grupe na fakultetu. Naporno pokušavam da se vratim u to vreme… Datuma 9. marta, 1990. bili smo pozvani da se sastanemo u Albanološkom institutu, da učestvujemo u jednom pomirenju krvi u selu Štrubulovo, grada Glogovac. Kolone automobila sa studentima, bivšim političkim zatvorenicima i profesorima albanskim intelektualcima predvođenih od strane profesora Antona Čete, akademika Marka Krasnići dok je doktor Zekirija Cana bio u dvorištu čika Bećiri, Bećir Sahitija.
Tog popodneva u ode sam čula mudrost, razumnost i iznad svega patriotizam i ljubav prema domovini od strane profesora Antona i burrërine [muškost] čika Sahitija, koji je oprostio krv svog sina, Besima, 23. godišnjika. „Da ste sa belim licem, jer pošten čovek je onaj koji pruža čast“ su reči profesora Antona koje i dan danas čujem kao odjek. Osećali smo pomešana osećanja bola, ponosa, suze, znojenje dlanova… što je za mene trajalo nekoliko neprospavanih noći, i sa jednom zakletvom na moju posvećenost da ovo divlje od krvnih osveta nestane iz naših domova.
Nakon toga, bila sam pozvana od strane profesora Jakupa Krasnići, koji je prikupio neke podatke o porodicama koje su bile u neprijateljstvu, kako bi formirali Odbor pomirenja u Prištini. U roku od nekoliko dana, podaci o porodicama koje su bile u neprijateljstvu su povećani i osnovali smo tri pododbora pomirenja kako bi efikasnije radili. Ubrzo su pododbori spojeni u jedan savet sa članovima kao što su Bedri Veselji, Fatmir Brajšori, Jakup Krasnići, Ram Miftari, Rahman Dini, Behram Krasnići, Feim Salihu, Šemsi Bajrami itd, itd. Mene su predložili i izabrali za predsednicu Saveta. Kad god pominjemo imena, naravno, možemo nekoga izostaviti i unapred se izvinjavam za to.
Bili smo iznenađeni velikim brojem zaraćenih porodica koje žive u velikoj nevolji, porodice koje su bile primorane da promene svoje prebivalište i od sela Galap su raseljeni u prigradskim naseljima. Mi, aktivisti Pomirenja krvnih osveta, rana i konfuzija, tretirali smo svaki slučaj sa mnogo posvećenosti, jer svaka porodica i svaki bol je imao svoju jedinstvenost. Bilo je puno sati odlaska i dolaska iz jedne porodice do druge, puno strpljenja, i puno zadovoljstva kada bi članovi porodice oprostili krvne osvete, oni bi nas molili da nam se pridruže u Pokretu pomirenja krvnih osveta. Mi smo se osećali veoma bliskim sa tim porodicama toliko da smo stigli na jedan nivo gde bi razgovarali o poteškoćama tih vremena sa velikom čistoćom.
U Prištini, posle održavanja skupa Pomirenja krvnih osveta, 4. maja 1990. godine, kod Hajratijevog bunara gde su bili prisutni oko 200.000. učesnika, odlučeno je da se ta oblast zove: „Polje Pomirenja“, i da sva deca koja će biti rođena tokom cele te nedelje, imenuju Pajtim i Pajtime [albanski: Pomirenje]. Danas, svuda sretnemo tu decu koja su rođena te godine i osećamo posebnu emociju. Na ovom skupu, najvećog posle onog kod Verrat e Llukes, i defektolog Nazmi Krasnići je oprostio krv svojih dva brata i u govornici je reka o da je krv svojih dva brata oprostio mladima i albanskom narodu, ali nikada Branko Mamuli, Kadijevićiju i Lubičićiju.
Nakon ovog skupa, gde su razgovori bili od suštinske važnosti i od namere da se njima napadne okupator, srpsko-slovenskog režima, koji je zabranio javne skupove, iz kojeg razloga smo bili primorani da pmislimo o drugim oblicima okupljanja za pomirenja, sa mnogo više učesnika. Bašta porodice Bajgora, u blizini osnovne škole „Zenelj Hajdini“ u Prištini, nakon što je održan skup Pomirenja, gde je prisustvovao i časni profesor Anton Četa je preimenovan u „Vrt pomirenja“.
Tokom svog boravka kod različitih porodica, tokom veoma čiste komunikacije, mi, aktivisti Pomirenja krvnih osveta, smo se uverili da građani nisu bili zadovoljni nazivom „Vranjevac“ koji je dat za vreme režima od strane srpsko-slovenskog okupatora. „Brdo“, „Gradsko brdo“, su govorili građani, ali s obzirom da je naš kraj bio utočište za ilegalce svih generacija, s obzirom da su porodice našeg susedstva dočekali raširenih ruku studente i ostale nakon protesta krvavih demonstracija, imajući u vidu da su mladi ljudi u našem okruženju simbol neprekidnog otpora, s obzirom da je u našem naselju ubijen Ređžep Malja i Nuhi Beriša, ubijen je Bajram Bahtiri, ubijen je Ismet Krasnići, bili su maltretirani i uhapšeni mnogi aktivisti. U skupu Pomirenja krvnih osveta, koji je održan u našem naselju, u završnoj reči u ime Saveta pomirenja predložila sam da ovo naselje bude preimenovano na: „Brdo junaka“, koje se sa zadovoljstvom prihvatilo od strane svih, a od tada ovo naselje dostojanstveno drži to ime.
Normalno, aktivisti Pokreta pomirenje krvih osveta su bili proganjani, pritvoreni i pretili su im, tako da se uvek moralo biti oprezan i nismo smeli da vodimo podatke sa sobom, ali uprkos svemu, akcija nije prestala i to je bilo bitno.
Svaki događaj je bio poseban na svoj način, ali ću odvojiti porodicu Sfišta i majku Sabilju koja se burrërua i oprostila krv dva sinova, jedan je bio student Medicinskog fakulteta. Više od 14. godina je živela u anksioznosti i bolu. Imala je još dva druga sina, koje je bilo teško ubediti da trebaju da oproste. Mnogo sati i dugi razgovori su se obavili u ovoj porodici… u suštini svi smo delovali zajedno da se stigne do oproštaja.
Na kraju sam zagrlila majku Sabilju i pitala je: „Kako se osećaš?“ „Ah“, rekla je ona: „moja kćeri, meni je vrlo teško, kao da me terate da progutam planine, ali za vas mlade, za ceo albanski narod opraštam krv moja dva sina.“ Zagrlila sam je sa velikim poštovanjem i ljubavlju. Kasnije smo sreli dva sina i majku Sabilju i shvatili smo da se osećaju opuštenije prvo zbog oproštaja, a zatim nisu čuvali pištolj za jedan drugog, i postali su deo velikog pokreta.
Tokom mog boravka u porodicama koje su živele u selu i u gradu, tokom prvih susreta sa porodicama koje su bile u neprijateljstvu, shvatila sam da je pritisak nad porodicama koje su živele u ruralnim područjima bio veći uporedivši sa porodicama koje su živele u gradu. Važan element je bilo boravište u blizini rođaka. Ja sam takođe bila angažovana i u selima Preševa i Struge.
Mi, nakon informisanja da su porodica „N“ i porodica „N“ u neprijateljstvu, informisali bi porodicu žrtve da: „Mi ćemo doći ovog dana.“ Porodica koja je bila u krvnoj osveti, obavestila bi bratstvo, prijatelje i svoje društvo, i zakazili vreme sastanka. Kada bi seli u ode, mi smo im rekli da smo bili studenti, da smo zatvorili naše knjige i došli smo danas u vašoj porodici povodom jednog pitanja koje je u ovom trenutku glavnije od edukacije i knjiga. Srbsko-slovenski režim je toliko besan da je neophodno da se u ovo vreme mi ujedinimo kako bi se borili protiv zajedničkog neprijatelja.
U mnogim slučajevima smo primetili produženu ruku okupatora. Namerno bi ostavili oružje u nekim porodicama, a i suđenje bi takođe bilo nepravedno. Krvna osveta i bratoubistvo bi bilo veoma pogodno za srbsko-slovenski režim tog vremena, zbog tog razloga bi oni tako vešto hranii ovo veliko zlo.
Kao devojka su me vrlo dobro primili, zato što sam reflektirala poštovanje i ljubav, osetila sam poštovanje od strane svih. Često sam započela težak razgovor i to sa puno emocija za oproštaj krvi, rane ili svađa. Naravno porodice bi osetile i shvatile da smo mi zakucali na njihova vrata domova da im pomognemo da se oslobode od njihove zabrinutosti. Uverena sam da samo aktivisti koji su učestvovali u pomirenjima mogu da shvate one suze i uzdahe kada su članovi porodica oprostili krv. Muškarci, žene i deca u suzama, i sa njima često, i mi. Mi smo u jezgru osetili porodični stres i oslobođenje porodice iz ove noćne more kada bi se postiglo do pomirenja.
Po selima Prištine se desilo da smo bili zajedno sa profesorom Antonom Četom, profesorom Muhamed Piraku, profesorom Muj Rugova, profesorom Mehmet Haljimi, profesorom Kajtaz Recaj… Profesor Anton nikada ne bi pre nas ušao u ode. Uz poštovanje nam je dao da mi počnemo govor, sa mnogim poštovanjem bi nas učesnici slušali i nijednom, nije bio mogućnosti da se ne osećam dobro u toj sredini. Naprotiv čini mi se da sam odrasla u ode.
U ovim trenucima, pada mi na pamet slučaj porodice Gaši u Prištini. Datuma 4. maja 1990. godine, Hadži Sef Gaši je oprostio četiri krvne osvete, krv svoga oca, majke, brata i krv nerođenog deteta, jer je njegova majka bila u poslednjim danima trudnoće, kada je ubijena. Od 1963. godine, kada se slučaj dogodio, Hadži Gaši je bio sam u kući, bio je veoma šokiran i bilo je teško ubediti ga da je stiglo vreme da se oslobodi tog tereta i oprosti krv svojih najmilijih. Profesor Mark Krasnići bi rekao: „Nijedan oproštaj krvi nije lak posao, ali danas je najlakše jer se krv oprošta mladima i albanskom narodu, a ne počiniocu i onom ko je učinio zločin“.
Na početku, gospodin Hadžiu, nam je jedva otvorio vrata a onda kada smo ušli unutra nije zapalio peć kako bi nam pokazao da nije bilo vreme da produžimo sa razgovorom. Mi smo poštovali njihovo emocionalno stanje i pokušali smo da isto toliko osećamo njihovu bol. Kada smo videli da nije bio u stanju da razgovara duže, zakazali smo još jedan sastanak. Dakle, drugi sastanak je bio malo opušteniji, a mi smo nastavili dolazak i odlazak, dok je prikupio snagu za oproštaj.
U to vreme bilo je jako hladno krvavo proleće 1989. godine, a zatim je odjek štrajka rudara, povratak mladih albanaca u sanducima iz tzv. JNA [Jugoslovenske narodne armije], a posebno bol koji se osetio nakon pada Afrima Žitije i Fahri Fazljiu 2. novembra 1989. godine. U ode u Prištini i okolini, smo ponavljali da su i Afrim i Fahri, čak i Fadilj Vata i mnogi drugi, bili organizovani, delovali i žrtvovali da bi osvetlili put nacionalnog oslobođenja, tako naša je obaveza da zajedno nastavimo ovaj jednosmeran put. Kada steknemo slobodu napravićemo zakon koji će se baviti ovim pitanjima i ugasićemo zavade i međusobna bratoubistva. Krvna osveta je rak u našem telu koje je nužno izlečiti, i morate biti deo ove borbe, sa studentima, mladima, intelektualcima, albanskim patriotima. Vi morate da nam se pridružite! Govorili smo to glasno gledajući čelo porodice pravo u oči, jer u to vreme nije bilo preostalih opcija. To su bile gotovo poslednje reči, a skoro niko nije prihvatao da ostane sam, zaključan unutar praga kuće, čekajući da neprijatelj izađe iz zatvora da se osveti i da bi se nastavilo to zlo.
U to vreme represia srbsko-slovenskog režima je još uvek bila velika, samo bi promenili format. Život svakog čoveka je bio tako neizvesan. U demonstracijama 27. marta 1989. godine, između ostalog je ubijen i mladić Ismet Krasnići iz našeg naselja. Tu sam u blizini bila i ja sa hiljadama drugih demonstranata. On je ubijen na pruzi, sa dvema rukama u vazduhu, vičući: „Republika Kosovo“. Obično povlačenja demonstranata od centra grada je obično bila u naselju „Brdo junaka“ koje naselje je bilo nastanjeno samo albancima i gde su uvek našli otvorena vrata za invaziju a i da bi se spavalo kod porodica, koristeći luk protiv suzavca koji je imao miris baruta.
Učestvovala sam u pomirenjima krvnih osveta u Preševu i okolini u kojoj smo išli zajedno sa profesorom Musa Ljimani, profesorom Muj Rugova, profesorom Muhamet Piraku, Akilje Dedinca, Abdulah Žegrova…
Bila je jedna porodična u selu Rainca koja je ostala u mom sećanju. U toj porodici, čelo porodice je bio ubijen dok su nas dva mladića i njihova majka dočekali da bi razgovarali u vezi oproštaja krvi, a ćerka se mogla videti u nekom prostoru koje je bilo odvojeno sa providnom tkaninom od ode.
Predstavljanje i razgovor je počeo profesor Musa Ljimani da bi posle nastavili drugi. Razgovarali smo o razlogu zbog kojeg bi trebalo da se da oproštaj, ali bilo je očigledno da je porodica imala želju da čuje više. Mladić je dvaput ustao da bi oprostio krv i onesvestio se u sredini sobe. Svi smo osećali bol i teret odgovornosti koji je prouzrokovao bol na leđa mladih ljudi. Te slike su nam zauvek ostale pred očima. Ali na kraju, kada se devojka pridružila razgovoru, svi su se osećali jače i uspeli smo da postignemo oproštaj krvi. Bili smo svesni da nije bilo lako tražiti oproštaj krvi za svoje najmilije, ali u to vreme i u tim okolnostima, nije bilo drugog izbora. Naravno, oni su sada porasli i stvorili su svoje porodice, ali i dalje osećam dušu kako drhti kada se setim tih događaja.
Želim da pomenem da smo dobro primljeni svuda, jer smo na neki način, bili njihovi sinovi i ćerke, studenti koji su se bavili sa njihovim problemima, sa svim svojim srcem i umom. Mogli su nam verovati i mogli su da se oslone na nas. Naši ljudi su željni znanja i u svim razgovorima se primetilo da su imali divljenje za Univerzitet u Prištini koji je imao samo dve decenije života. U skupštinama pomirenja, po prvi put su bili zajedno, studenti, profesori, seljani, radnici, sveštenici i hođže, muškarci i žene, mladi i mlade koji su se zajedno bavili tim problemima.
Osim za oproštaj krvi, naročito kada su bili prisutni mnogi učesnici, mi smo razgovarali o neprekidnoj represiji koju je činio srbsko-slovenska vlast i politička zbivanja u celini. Svi bi zajedno analizirali. Takođe smo razgovarali o neophodnosti izgradnje albanskih škola u selima kako učenici ne bi bili iscrpljeni putujući kilometrima. Razgovarali bi o potrebi da se grade putevi za povećanje blagostanja i olakšanje svakodnevnosti. Razgovarali bi o problemima koja su ih preokupirali, i tako prenosili poruku da je vreme da veruju jedni drugima kako bi svi zajedno svu našu energiju orientisali protiv srbsko-slovenskog okupatora.
Pokret pomirenja krvnih osveta širom zemlje koji je počeo rad 2. februara 1990. godine, i završio rad 17. maja, 1992. godine je kulminirao sa skupom kod Verrat e Lukes, gde je bilo prisutno oko pola miliona ljudi. Topovi tenka oko nas, koji su izgledali kao dečije igračke ispred te scene koja je vrvela… Nama, kao studenti nam nije bilo dozvoljeno da ostanemo u grupama, i u svkodnevnom životu smo bili veoma oprezni sa kim razgovaramo, našli smo se u ovoj gomili ljudi koji su oprostili krv svojih najmilijih kako bi se ujedinili protiv okupatora.
Tu su došle i žene koje su oprostile i koje su razgovarale. Bila sam veoma srećna što sam ih videla, žene koje pokreću pesnicu, kao da su se osećale slobodnije u zajedničkom putu. Magična scena! Verrat e Llukes ostaje nešto što se nije videlo okom nikada više, jedan masivni skup, jedno jedinstvo, jedna mobilizacija, kao buđenje nacionalne svesti, jedna zakletva. Mislim da je Pokret za pomirenje krvnih osveta bio srž stvaranja oslobodilačke armije.
Obično kada govorim o Pomirenju, ne mogu da ne pomenem dva inicijatora Pokreta, Hava Šalju i Mirvete Drešaj koje sam ja puno cenila za njihov pravilan pristup, posvećenost i sve aktivnosti ne ostavljajući po strani Akilje Dedincen i druge bivše zatvorenike i aktiviste Pokreta pomirenja krvnih osveta širom zemlje.
Svi oni koji su nas velikodušno dočekali u svojim ode, nek budu belih lica, mi smo im večno zahvalni svim onim porodicama koje su oprostili krv svojih najmilijih.